Ovde se radi o amandmanu o sudskoj zaštiti lica koja su izložena zlostavljanju na radu. Otvorio bih neka pitanja vezana upravo za sudsku zaštitu, jer, gospodine ministre, svrha svega ovoga jeste da lica koja su izložena zlostavljanju na radu dobiju adekvatnu sudsku zaštitu i da ostvare svoja prava u toj sudskoj zaštiti.
Mislim da je ovo samo jedna deklarativna norma i da, u stvari, ta norma apsolutno neće imati u praksi neko veće uporište. Postavlja se pitanje kako će to sve izgledati u praksi, kako će sud uspeti da zabrani da se nastavi ponašanje koje predstavlja zlostavljanje?
Dakle, sud bi to trebalo da uradi jednom odlukom koja bi imala obavezujući karakter za neko buduće vreme, za neki budući period. Kako bi po vama izgledala sama izreka te odluke? Dakle, ona bi trebalo, na primer, da glasi da se utvrđuje da postoji zlostavljanje na radu, pa da se utvrdi kako je to zlostavljanje bilo, odnosno koji su elementi bili i da se donese odluka da se toj i toj firmi zabranjuje da ubuduće vrši povredu dostojanstva, na primer, zaposlenih, time što će, pa se onda ponovi ono što je bilo.
Ko će da poštuje jednu ovakvu odluku? Nije rešenje samo doneti propis. Osnovna stvar jeste da se taj propis u praksi poštuje. Dakle, cilj je obezbediti striktno poštovanje odredaba ovog zakona i adekvatnu zaštitu lica, dakle, subjekata koji su predmet ovog zakona.
Osvrnuo bih se malo na drugi deo koji se odnosi na naknadu materijalne i nematerijalne štete lica koja se u sudskom postupku obraćaju i koja traže zaštitu. Koliko u praksi, gospodine ministre, ima slučajeva sudske zaštite lica koja traže zaštitu u sudskom postupku? Ukoliko bi sudovi u svakom slučaju dosuđivali adekvatnu materijalnu i nematerijalnu štetu koju su radnici pretrpeli na poslu, mislim da bi ova država u tom slučaju za godinu dana bila u velikim problemima.
Pojedina gospoda iz Vlade trebalo bi zaista da ateriraju, da se spuste na zemlju i da vide kako naši radnici žive, kako žive građani Srbije i kako se pojedini poslodavci ponašaju u odnosu na zaposlene radnike. Kažem da bi neki iz Vlade trebalo da znaju da radnici nikada nisu iz obesti bili po tri, četiri meseca u parku ispred Predsedništva, na minus 15 stepeni, da oni iz hira ne provode dane i mesece na prugama i putevima širom Srbije (mislim da ste se vi, gospodine ministre, u sve to uverili), da štrajkovima glađu ne rizikuju svoj život zbog toga što im u životu teče med i mleko. Zaista bi pojedina gospoda iz Vlade trebalo malo da se prizemlje i da konačno vide kako građani Srbije žive.
Malo bih se osvrnuo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kako će ovi radnici ostvariti tu svoju materijalnu i nematerijalnu štetu u sudskom postupku? Da li vi znate, gospodine ministre, kako su perfidni načini na koje poslodavci vrše to posredno ili neposredno uticanje na radnike, pogotovo da napuste posao? Radi se uglavnom o privatizovanim firmama, o firmama koje su ili pred stečajem... Dakle, mnogo je slučajeva tih mafijaških privatizacija, toga ste svesni svi, verovatni i vi iz Vlade. Daću vam samo jedan kratak primer jedne privatizovane firme, pa se zapitajmo svi zajedno kako će ti radnici ostvariti svoje zahteve u jednom sudskom postupku.
Poslodavac u jednoj privatizovanoj firmi, radi se o firmi „Žitopromet“ iz Čačka, doveo je jednog, izvinjavam se, ali moram da kažem, nemam običaj to da kažem, jednog hohštaplera koji je već procesuiran ranije zbog krivičnog dela prevare. Osnovni zadatak tog čoveka bio je da ubedi radnike da se odreknu bar polovine svoje zarade iz nekog ranijeg perioda koju im poslodavac duguje. Da li znate šta se dešava? Dakle, da zaključe ugovor kojim će dobrovoljno oprostiti poslodavcu svoje višemesečne zarade, teško stečene. Onda dolazi do susreta tog čoveka sa radnicima u četiri oka. Jedan po jedan dolaze kod njega. On ih ubeđuje da je to i u njihovom interesu, u interesu nastavka rada firme, a zatim odlazi. Posle sedam dana ponovo dolazi, opet ista priča.
Znate šta se dešava, gospodine ministre? Preko 90% radnika pod takvim uticajem zaključuje ugovore kojima se odriču svojih višemesečnih zarada u odnosu na poslodavca. On im obećava da će ostati na poslu, da je to jedini način da oni ostanu na poslu. Znate koji je epilog svega toga? Sada je preko 50% tih radnika ostalo bez posla. Dobili su otkaze. Eto, to je ta strana medalje sudske zaštite tih radnika. Kako će ti radnici ostvariti sudsku zaštitu?
To je samo jedan primer, a verujte mi, stotine i stotine ovakvih primera je u Srbiji, sličnih ili istih, gde radnici zaista u sudskom postupku ne mogu i neće moći da ostvare tu svoju zaštitu, odnosno konkretno ovaj drugi deo člana, koji kaže – ostvarenje materijalne i nematerijalne štete.
Nažalost, to je ta tamna strana ove medalje. Mislim da je ovo samo deklarativna norma i upravo je ovo bio smisao ovog amandmana. Zahvaljujem.