Zaista bih molila da ne dobacujete.

Hoću ovom prilikom da kažem da poslednji precizan podatak koji imamo iz 2003. godine da je tada radilo samo 1.360 ljudi manje nego sada na nivou državne uprave, ali mi razgovaramo o državnoj upravi i kada razgovaramo o lokalnim samoupravama. Nama je kriva i državna uprava kada se na neke procedure čeka dugo, koje su posledica ko zna kakvih zakonskih rešenja. Nama je kriva državna uprava i kada imamo nebrojano javnih agencija. To sve nema veze sa državnom upravom.
Dakle, mi imamo taj pogrešan pristup da većinom ljudi ne znaju šta je to državna uprava i koliki to broj ljudi čini državnu upravu. Potpuno je pogrešno misliti da će smanjenje broja državnih službenika spasti Srbiju. Znači, isti posao koji sada radi njih 28.000 navodno će se bolje raditi ako bude radilo 26.000, a naš javni sektor je 500.000 ljudi, ali se sve svelo na to da je problem u 5% ovih koji rade u državnoj upravi. To je pristup koji je karakterističan za našu političku scenu i u kome nedvosmisleno jednako učestvuje i vlast i opozicija. Dakle, i vlast i opozicija su činioci tog pristupa.
To je suviše ozbiljna priča koja bi trebalo da se vodi van očiju javnosti, jer čim se vodi pred očima javnosti onda podleže potrebi za demagogijom, za populizmom, za sticanjem jeftinih političkih poena.
Mi smo se u ovom momentu opredelili na to da moramo znati da nema jake državne uprave bez para. Na tržištu rada državna uprava je na dnu lestvice. Da nije ove krize sada, ovo je dobro za državnu upravu što je ova kriza jer nešto kvalitetnog kadra još i dođe, inače, kad nema krize malo ko kvalitetan će da dođe da radi u državnoj upravi.
Ne možete očekivati od mladog i ambicioznog čoveka da dođe da radi u državnoj upravi sa startnom platom od 32.000 i sa mnogo sreće za 20 godina da ima 64.000, ali to je to. Znači, kad dođe ima 32 i kad završava ima 64-65 hiljada, i to mu je neki vrh i tome treba da se nada, tome treba da teži, posebno što je danas dosta rizično reći da radite u nekom ministarstvu. Ljudi ne vole da čuju da je njihov komšija, recimo, pomoćnik ministra ili savetnik u ministarstvu itd.
Dakle, to je stanje u kome živimo i to su trendovi koji u ovom momentu prate državnu upravu. Šta je ono što mi radimo i što smatramo da je najvažnije u ovom momentu? To je uspostavljanje elektronske uprave. Dakle, pokušavamo što više servisa i što više radnji koje se obavljaju na nivou državne uprave da idu elektronskim putem. Konkretno, naš cilj je da do kraja mandata ove vlade građani ne budu posrednici između različitih šaltera.
Hoćete da se venčate, onda odete u opštinu i kažite – dajte mi izvod iz matične knjige rođenih, pa onda taj isti izvod date na šalteru do tog šaltera i kažete – evo sad moj zahtev za venčanje. Nažalost, to je sada praksa. Iako deluje naizgled lako da se reši, nije lako rešiti zbog toga što nemamo centralnu bazu podataka, nema jedinstvene baze podataka o građanima. Štaviše, postoje različite baze pri različitim organima državne uprave.
Prema tome, naš cilj je da elektronski povežemo sve organe državne uprave, da se naprave baze podataka o građanima i da na taj način uštedimo ogroman novac za državu i neprocenjivo vreme za same građane. Pri tom, da omogućimo pristup i da ostvarivanje prava građana pred državnim organima učinimo zaista jednostavnim.
U tom smislu, Narodna skupština je usvojila Zakon o matičnim knjigama, koji je po mom uverenju najznačajniji zakon u razvoju i reformi državne uprave u Srbiji. Na osnovu tog zakona ćemo uspostaviti jedinstvene baze podataka i elektronski povezati sve organe državne uprave na taj jedinstveni sistem. To će biti model po kome će moći da funkcionišu i svi drugi državni organi, kao i organi jedinica lokalne samouprave, te će građani biti lišeni brojnih procedura koje sada moraju da ispune da bi ostvarili neko svoje pravo.
Na primer, želite da uzmete pasoš. Mi danas idemo u jedinicu lokalne samouprave i uzmemo uverenje o državljanstvu, što je povereni posao državne uprave, MUP, pa idemo u istu tu jedinicu lokalne samouprave ili neku drugu, a sad može u istu, pošto je povezano na centralni sistem, ali često je bilo da čovek u Kruševcu vadi jedno, u Negotinu drugo, a u Beograd dođe da traži treće. To je bila praksa do pre nekoliko meseci, dok nismo pustili ovaj sistem u rad, mada i dalje važi za jedan broj naših građana ona stara praksa, jer se još nisu povezale sve jedinice lokalne samouprave.
Sad zamislite taj apsurd, uzmete u Kruševcu uverenje o državljanstvu, pa onda odete u Negotin i uzmete izvod iz matične knjige rođenih, pa sve to skupite i odete Ljermontovu i podnosite zahtev za izdavanje pasoša. Tako je to izgledalo i tako to funkcioniše ovde 60 godina. Na svu sreću, došli smo u tu fazu da ćemo to pitanje rešiti i uspostaviti državnu upravu na nekim principima koji treba da karakterišu državnu upravu u 21. veku. Mislim da je to veliko dostignuće i Vlade i Ministarstva koje je to osmislilo i radi na tome, a ovaj drugi segment koji se tiče našeg odnosa prema državnoj upravi, kvaliteta službenika, atraktivnosti na tržištu rada državne uprave, jeste nešto što će verovatno jednog dana doći na dnevni red, samo, nadam se da to neće biti suviše kasno. Jer, šteta bi bilo da ovu komparativnu prednost koju imamo nad susedima i koja znači da mi imamo dosta dobar kapacitet državne uprave, da se ona istopi vremenom, a postoji realna mogućnost da se istopi.
Mislim da će ova škola i ovo usavršavanje dobro doći i ne treba polaziti od pretpostavke šta se usavršava. Usavršavaju se upravo uzimajući iskustva i razmenjujući iskustva sa onima koji su ispred nas u državnoj upravi. Kao što vidite, u Glavi II, članu 4. ovog ugovora, zakona koji sada ratifikujemo, u stavu 1. tačka 2) kaže da je suština ta razmena sa zemljama članicama, što je za nas vrlo značajno. Taj evropski administrativni prostor je za nas dosta, uslovno rečeno, stran. Mnogi od nas prate, čitaju, trude se da vide šta je to, ali nije to situacija kao kad imamo neki evropski dokument koji vrlo precizno definiše elemente i onda ulazite u okvir tih elemenata i lako je, a ovde nije tako. Ovo će biti, po mom uverenju, jako korisno.
Još jedanput, žao mi je što nije u Beogradu, značilo bi dosta za naš međunarodni ugled, ali u Crnoj Gori je. Neće to imati nikakve veze, šta je – tu je. Važno je da se naši ljudi obučavaju da budu u skladu sa tim svetskim, evropskim trendovima. U krajnjem slučaju, naši zakoni o državnim službenicima i državnoj upravi, kao i većina zakona, nisu izvorno nastali, oni jesu nastali ovde, ali same ideje koje tu postoje su ideje koje su nastajale razmenom iskustava, mišljenja, razgovora sa ljudima koji su prošli ovaj put ili koji tek treba da ga prođu, razmenom iskustava zasnovanih na dobrim ili lošim rezultatima koji su postignuti primenom ovih rešenja.
Što se tiče maksimalnog broja zaposlenih, znate da nemam taj podatak. I sami ste rekli da nisam učestvovao u tome, tako da taj deo možete, takođe, postaviti u vidu pitanja, pa dobiti odgovor, ali ne od mene. Po zakoni koji je Skupština usvojila, naše ministarstvo i nije ovlašćeno da prati i primenu ovih zakona.
Još jedna stvar, jako važna, treba da imamo na umu da ova regionalna škola za državnu upravu nije nastala sada. Ovo je sve počelo 2003. godine, kao ideja. Protokol je potpisan za vreme kada sam bio u opoziciji, a draga kolege, bili ste u Vladi. Protokol, Protokol je potpisan tada. Prema tome, ne mislim da ste išta loše uradili. Štaviše, mislim da je ovo dobro. To je zarad javnosti. Ovo je jedan proces gde mi kao država imamo kontinuitet naše, uslovno rečeno i spoljne politike. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim da će deo naše današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine pratiti članovi delegacije iz Nemačke i Službe za upravljanje kadrovima Vlade Republike Srbije – učesnici seminara za stručno usavršavanje državnih službenika, i to: Frank Beker, Renate Kramer, Julija Miler-Helman, Ralf Malhin, Anke Frajbert, Gert Šaudema, Patris Šmic, David Šajnke, Tatjana Dragosavac, Ksenija Mitrović i Dragan Simić. Pozdravimo ih aplauzom.
Nastavljamo sa radom. Dajem reč gospodinu Jovanu Nešoviću.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi zakon o potvrđivanju jednog međunarodnog Sporazuma o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu (RESPA). Meni je ovo jedan od jako značajnih regionalnih sporazuma između zemalja Zapadnog Balkana. Cilj ovog sporazuma jeste da se unapredi saradnja u oblasti javne uprave među državama, a to znači da se podigne administrativni kapacitet javnih uprava, a to, s druge strane, znači jačanje ljudskih resursa, a sve u skladu sa administrativnim prostorom EU.
Ono što je, takođe, važno jeste da svaka zemlja koja se nalazi u procesu integracija u EU, pa i Srbija, posebnu pažnju treba da posveti jačanju javne uprave, a to znači da mora da se stvori jedna moderna, efikasna, profesionalizovana javna uprava, jer ona treba da olakša umnogome put do evropskih integracija. Jedna takva javna uprava treba da pomogne, naročito privredi, da dobijemo jednu konkurentnu privredu, jer će naša privreda u budućnosti morati da izađe na tržište EU i tamo joj neće nimalo biti lako.
Državni činovnici – posebnu pažnju je potrebno njima posvetiti. Jedna stvar na kojoj se mora u budućnosti raditi jeste da se podigne svest kod činovnika, kako na lokalu tako i na republičkom nivou, da je edukacija i učenje proces kojem mora u narednom periodu da se posveti posebna pažnja, a to znači da reforma javne uprave, koja se sprovodi, bez novih znanja prema javnim činovnicima neće biti nimalo laka. Ta dva procesa moraju da idu paralelno.
I zemlje u okruženju, a takođe, i Srbija, moraće da odvoji značajna sredstva za podizanje kvaliteta znanja ljudi koji rade u javnoj upravi i moraće da odvoje značajna sredstva za dugoročne obuke tih ljudi. Kažem, bez obuke ljudi u javnoj upravi i reforme institucija, ta dva procesa ne mogu da se posmatraju odvojeno. Jednostavno, reforma državne uprave bez ova dva segmenta je maltene nemoguća. Ako želimo da stvorimo uspešnu javnu upravu, onda svim zaposlenim činovnicima mora da se omogući obuka, s jedne strane, a, s druge strane, da imaju obavezu da idu na te obuke, jer te dve stvari moraju da budu potpuno spojene.
Ono što je definisala država Srbija u Strategiji pristupanja EU jeste posebna pažnja koja se sprovodi prema javnoj upravi. Definisano je da ljudi koji rade u državnim službama moraju da stiču specifična uskostručna znanja koja su vezana za pojedine pravne tekovine EU. S druge strane, moraju da stiču znanja koja su vezana za koordinisanje procesa evropskih integracija. S treće strane, mora što veći broj državnih službenika da prođe obuku o osnovnim elementima funkcionisanja EU. Na kraju, četvrta stvar koja je definisana u Strategiji pristupanja EU jeste povezivanje državnih službenika i institucija iz naše zemlje sa sličnim institucijama iz zemalja u okruženju ili zemalja EU, radi korišćenja primera dobre prakse, odnosno dobrih iskustava koji su oni sproveli između sebe.
Dakle, ta saradnja mora da bude sa državama u regionu, jer su oni neke procese do sada odradili, mora da bude sa zemljama EU. Na kraju krajeva, postoji još jedna stvar, a to je unutrašnja saradnja, a to je saradnja između republičkog nivoa i lokala, jer potpuno sam siguran da će bez edukacije i činovnika koji rade u lokalnim samoupravama, evropske integracije biti teže, a imperativ jeste da što pre ispunimo određene uslove koji su na tom putu i definisani.
Regionalna saradnja jeste važna i to je posebno definisano u procesu pristupanja Srbije EU, jer bez regionalne saradnje taj put je maltene nemoguć i ovaj projekat i ovaj sporazum treba posmatrati u tom kontekstu kao jedan primer dobre regionalne saradnje sa državama iz našeg okruženja i ispunjavanje određenih aktivnosti koje su definisane u Strategiji pristupanja EU.
Ono što, čini mi se, treba naglasiti jeste da cilj Regionalne škole za državnu upravu jeste poboljšanje saradnje u oblasti državne uprave između zemalja koje su članice ove regionalne škole.
Sa druge strane, jačanje administrativnog kapaciteta državnih uprava u zemljama kroz saradnju sa zemljama iz EU.
Treća stvar jeste i razvoj ljudskih resursa i sve to treba, na neki način, da dovede da mi u budućnosti, kako u zemljama u okruženju, tako i u državi Srbiji, dobijemo jednu profesionalnu, odgovornu i efikasnu državnu upravu.
Neko je rekao, ministar je rekao da najveće aktivnosti koje su vezane za ovu školu da su vezane za obuku i to treba da dovede do ključnih stvari koje su važne da u narednom periodu, ne samo u Srbiji nego i u zemljama u okruženju, jednostavno, imamo dobre državne uprave koje mogu da odgovore u trenutku u kome države i funkcionišu
Ideja Respe nije od juče, 2003. godine se počelo razmišljati o tom procesu i u okviru dokumenta ''Solunski program za Zapadni Balkan'' definisano je da države iz regiona treba da definišu neku takvu međunarodnu državnu instituciju koja će se baviti državnom upravom. Nastavak te, da kažem, aktivnosti je 2006. godine kada je u Briselu potpisan Protokol o saradnji i stvaranju škole za državnu upravu, potpisalo ih je sedam država članica, a to su: Republika Albanija, Crna Gora, Republika Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Republika Srbija i UNMIK u ime međunarodne organizacije na Kosovu, poštujući Rezoluciju 1244 i u tim protokolima definisano je da razvoj Regionalne škole za državnu upravu treba da ide kroz tri faze.
Prva faza jeste da se uspostavi mreža u ovim državama koje su potpisale ovaj sporazum za razvoj ljudskih resursa i za jačanje administracije, a sve to kroz obuku službenika iz država u institucijama koje su u državama EU.
Tako je u 2007, 2008. godine, a ministar je rekao u 2009. godini veliki broj državnih službenika pohađao je određene seminare letnje ili zimske škole, konferencije i sve je to imalo zadatak da se znanje tih ljudi produbi, naročito znanje koje je vezano za evropske integracije. Veliki broj državnih službenika je bio i na putovanjima, stručnim usavršavanjima u zemljama EU i sigurno su u direktnom kontaktu sa ljudima u institucijama koji rade u EU mogli da uspostave određena znanja koja su im neophodna za prilagođavanje našeg zakonodavstva, rada državne administracije, tekovinama EU.
Ono što je, takođe, važno jeste da se nalazimo sada u toj drugoj fazi, kada se vrši institucionalzacija, to jest stvaranje Regionalne škole za državnu upravu. Sedište je, rečeno je, u Crnoj Gori, u Danilovgradu. Može to da nam se sviđa ili ne, nama je ova škola potrebna. Sedište je tu i mi kao članica koja je to potpisala moramo to prihvatiti. Ne vidim razloga da to u ovom trenutku predstavlja veliki problem, zato što je cilj mnogo širi od toga gde će biti sedište te regionalne škole za državnu upravu.
I, završna faza je treća faza, koja se planira, jeste formiranje akademske institucije na regionalnom nivou, što mislim da je jako značajno da u narednom periodu to postoji.
Značajno je reći da su do sada četiri države ratifikovale ovaj sporazum, a da bi on počeo da se primenjuje potrebno je pet država. Nadam se da će Skupština Srbije ratifikovati u danu za glasanje ovaj sporazum. Sa te strane, pravno možemo reći da može ovaj sporazum da se primenjuje, odnosno da ta regionalna škola za državnu upravu može da funkcioniše.
Sa druge strane, često se postavlja pitanje koštanja tih, da kažem, međunarodnih institucija, u ovom slučaju, ova škola jeste međunarodna institucija. Mislim da je jako pošteno reći da sve države, bez obzira na broj stanovnika, koje su potpisnice ovog sporazuma obezbeđuju istu količinu novca, a to je 150 hiljada evra za 2010. godinu. Budžetom države Srbije predviđeno je 12 miliona, dakle, biće potrebna dodatna sredstva. Ne vidim da je to veliki problem i zbog kursnih razlika i zbog veće količine novca koju treba obezbediti za funkcionisanje ove škole, a što je obaveza države Srbije da će se to rešiti u Ministarstvu finansija, tako da je i taj formalno-pravni uslov u ovom trenutku lako ispuniti. Ne vidim razlog zašto da se ovaj sporazum ne usvoji i da država Srbija pomogne da ova škola počne da radi i da koristi benefite, kao i sva ovlašćenja koja ima.
U sporazumu ima nekoliko važnih stvari o kojima treba reći nekoliko reči. U Glavi II to su ciljevi zbog kojih je formirana ova škola. Ima četiri cilja.
Prvi cilj je unapređenje saradnje između članica Respe u oblasti državne uprave, između država regiona – zapadni Balkan. Mislim da svi prolazimo kroz isti proces, prvo je bila tranzicija, a sada pridruživanja EU, da mnoga iskustva koja su imala zemlje, koja ćemo mi imati, koja smo imali, a druge zemlje će morati to isto da prođu, jako dobro iskoristiti te primere Dobre prakse i ne lutati, trošiti novac i vreme za neke stvari koje su drugi rešavali.
Drugi cilj je unapređenje razmene informacija sa državama članicama EU i evropskog administrativnog prostora. Čini mi se da je jako važna razmena informacija sa zemljama koje su skoro pristupile EU, a to su Rumunija, Mađarska i Bugarska. One su relativno skoro prošle kroz proces kroz koji mi sada prolazimo i mnogo dobrih informacija, korisnih informacija o funkcionisanju javne uprave može se i od njih iskoristiti.
Treće, jeste jačanje administrativnih kapaciteta u državnim upravama članica Respe prema zahtevu procesa evropskih integracija. Mislim da je to nešto što je važno, jer svi kroz taj proces moramo da prođemo i da ispunimo određene uslove, a mnogo je lakše kada to zajednički ispunjavamo.
Četvrta stvar jeste razvoj ljudskih resursa u državnim upravama članicama Respe, u skladu sa načelima evropskog administrativnog prostora. Malopre sam rekao da bez razvoja ljudskih resursa, edukacije i stalnog usavršavanja državnih službenika, ne možemo dobiti efikasnu i modernu državnu upravu, koju zahteva članstvo u EU. To je nešto o čemu moramo u narednom periodu da vodimo računa.
Glava IV definiše ko su članice. To su ovih sedam potpisnika. Definisani su i posmatrači i učesnici. Data je mogućnost da zemlje koje možda budu kandidati za članstvo u EU ili one države koje daju određena donatorska sredstva za funkcionisanje Respe mogu da učestvuju kao posmatrači na sednicama Upravnog odbora, kao najvišeg tela Respe, ali nemaju pravo glasa, što mislim da je jako korektno.
A što se tiče učesnika, to su zemlje koje mogu da budu kandidati za EU i mogu da učestvuju u nekim aktivnostima Respe, jer potpuno je jasno kakva je korist određenih aktivnosti, da li su to obuke, letnje, zimske škole, određene edukacije, koje mogu da koriste i drugi činovnici iz drugih država. Najviši organ Respe jeste Upravni odbor. Svaka država ima po jednog predstavnika na nivou ministarstava. Data je mogućnost da one države koje nemaju ministarstva koja su direktno nadležna za državnu upravu da ekvivalentna institucija daje po jednog predstavnika i data je mogućnost da imaju jednog višeg službenika i jednog zamenika, sigurno zbog operativnosti rada Upravnog odbora, jer je jasno, Upravni odbor može češće da se sastaje, a da ministri ne mogu stalno prisustvovati tim upravnim odborima.
Ono što je, takođe, definisano jeste sekretarijat kao izvršno telo, operativno telo koje će voditi Respu. Budžet, rekao sam malopre, potpuno je jasno da sve države, bez obzira na broj stanovnika, obezbeđuju istu vrednost sredstava za funkcionisanje Respe. To je za 2010. godinu 150 hiljada evra.
Na kraju, data je mogućnost, po ovom sporazumu, da svaka zemlja, ako to proceni, da ne ostvaruje određene ciljeve RESPA koje je ona zacrtala, da može da istupi. Data je mogućnost da može da istupi samo na kraju kalendarske finansijske godine i to ne umanjuje vašu obavezu da vi morate, ako istupite na kraju 2010. godine, da platite svoje učešće u 2010. godini, jer škola mora da funkcioniše, što je potpuno jasno, ali možete da istupite 2010. godine. Kažem, ako ova škola i ova međunarodna institucija ne ispunjava uslove koje ste vi zacrtali u državnoj politici, vezano za javnu upravu.
Kažem, sagledavajući sve dobre strane, a mislim da su ovde stvarno dobre strane bar definisane ciljevima koje Regionalna škola za državnu upravu treba da postigne.
Sagledavajući da interes države Srbije jeste da što pre pristupi EU, odnosno da ispuni uslove koji su važni za članstvo u EU, potpuno sam siguran da će ova škola dati pun doprinos što se tiče formiranja jedne modernije, efikasnije i bolje uprave i poslanička grupa će glasati za ovaj sporazum i u danu za glasanje i poziva druge poslaničke grupe da urade to isto. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

Na dnevnom redu nam je Sporazum o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu i u cilju one racionalizacije vremena na koju ste nas već navikli, očekivala sam da spojite raspravu o Izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa ovim sporazumom. Neko će reći da to tehnički nije moguće, jer Poslovnik propisuje drugačije. U suštini, zaista, mislim da te dve rasprave imaju mnogo veze jedna sa drugom.
Svi se zalažemo za to da raditi i učestvovati u javnom životu ili bilo kojoj drugoj oblasti podrazumeva stalno učenje i obrazovanje. Međutim, osnivanje jedne ovakve škole kojoj pristupamo, u stvari, predstavlja i priznanje da je to stalno učenje i obrazovanje u našem unutrašnjem sistemu sprovedeno kroz sistem pogrešnog, nedovoljnog ili neadekvatnog sistema obrazovanja.
Uzmite da je bilo koji od ova tri izraza koje sam upotrebila – nedovoljno, neadekvatan, ali sigurno da nemamo odgovarajući sistem obrazovanja, ako stalno učenje podrazumeva osnivanje jedne ovakve škole kojom mi, u stvari, jedan deo državnih činovnika dovodimo u neravnopravan položaj u odnosu na one kojima ćemo omogućiti da idu i da se tamo školuju.
Bez demagogije, upravo sa istinitošću navoda koje čitam iz Predloga zakona, tvrdim da je ovo makar drugi, ne pokušaj, nego druga realizovana namera vlasti, da određenu grupu državnih činovnika, ili kod Pravosudne akademije budućih sudija, dovede u privilegovani položaj, samim tim, što će imati jedan drugi nivo, jednu drugu vrstu obrazovanja za koju nemamo utvrđene kriterijume, i zato će baš neko sutra moći da pohađa tu školu i da ima tu vrstu specijalističkih znanja koja će ga kvalifikovati za rad u državnoj upravi.
To je moja prva primedba, generalno, na sistem ovakvog načina stalnog obrazovanja i učenja koje jeste neophodno i koje u nekim oblastima ne može da se prepusti volji pojedinca. Neke moramo naterati da stalno uče i ovo jeste sistem, ali sistem koji nije dovoljno konkurentan za sve one koji bi trebalo da mu pristupe.
Jednu ozbiljniju primedbu koja je kroz jedan jedini podneti amandman i izneta čitavom parlamentu, dali smo kroz amandman na član 1, gde imamo primedbu na način predstavljanja dela države Srbije, koju mi zovemo s pravom, pokrajina KiM, i koja je u ovoj knjizi, koju da bismo sedeli u ovom domu moramo da nosimo sa sobom, zove se Ustav Srbije, gde je u preambuli KiM kao pokrajina upravo tako nazvano, i pored Poslovnika koji definiše ovde naš rad i Zakona o Skupštini, ovo je ta prva knjiga iz koje mora da proiziđe sve.
Pošto je reč o jednom sporazumu u kome je moguće da članice koje su pristupile, onda kada to odluče i istupe, ali da prethodno izmire svoje finansijske obaveze, pošto je moguće uraditi, čak, i neke izmene u smislu načina delovanja i rada ove škole, prosto, mislim da nije reč o pukoj formi, već o mogućnosti da se ovaj amandman usvoji i da se taj deo Srbije nazove onako kako smo dužni, pa, oni koji su položili zakletvu, kao predsednik, koji će ovaj zakon potpisivati kada ovde bude bio usvojen, kao članovi Vlade koji su nam ovaj zakon predložili i zakleli se da će se držati ove knjige koja se zove Ustav Republike Srbije, zaista, očekujemo da se ta izmena izvrši.
Ovako, prećutno prihvatanje naziva značilo bi da se mi, u stvari, slažemo sa statusom koju ta pokrajina ima u međunarodnim odnosima i priznanjem nekih od zemalja koje nas na jedan vrlo suptilan način ustrojavaju u trening-kampove pre ulaska u EU. Trening-kampom sam nazvala i CEFTU, a evo, i ova vrsta obrazovanja, ova regionalna škola jeste trening-kamp u kojem treba da se učimo kako da sarađujemo i razgovaramo, kao da to inače ne umemo.
Insistiram na ozbiljnosti primedbe koju smo vam kroz amandman izneli. I, očekujem da Vlada, pre onog konačnog dana za glasanje, usvoji ovaj amandman. Ako to ne učini optužićemo je za kršenje Ustava, isto onako kako će takva osnovana primedba pasti na teret samog predsednika Republike, ako bude potpisao ovaj zakon bez izmene, gde će se KiM nazvati onako kako Ustav nalaže.
Moja diskusija bi sigurno bila mnogo kraća o samom zakonu na koji imam primedbe, da ministar za lokalnu samoupravu nije otvorio, na neobičan način, priču o kvalitetu i broju zaposlenih u državnoj upravi. Kada bi u ministarstvima i državnoj upravi uopšte na čelu ministarstava i tih organa bili ljudi dovoljno profesionalni i sa dovoljno stručnog znanja, sigurna sam, imam dovoljno životnog i radnog iskustva da to tvrdim, ne bi sebe okruživali manje sposobnim i neukim službenicima iz državnog aparata, onog što mi zovemo državna uprava. Ne bi se oni koji su profesionalni, vredni i dugogodišnji radnici državne uprave bojali da zasene gospodara, jer će time ugroziti sopstveni položaj.
Iz ove dve svoje tvrdnje izvlačim zaključak, da kvalitet državne uprave zavisi upravo od kvaliteta ljudi na čelu organa državne uprave, ministarstva, Vlade i svih ostalih. Pametni, vredni, inteligentni ljudi se ne boje da oko sebe imaju slične sebi i da nameću više kriterijume i da tako građanima obezbede kvalitetniju upravu. Ako u upravi imamo ljude kojima je partijska knjižica jedina kvalifikacija, lojalnost i podaništvo najsigurnija zaštita da ostanu u fotelji, za koju se zašrafe lojalnošću i gubitkom logike, onda imamo problem i sa lošom državnom upravom. Onda nam neće mnogo vredeti ni uključivanje u ove ovakve regionalne organizacije, gde ćemo neke ljude navodno obrazovati ili učiti da razgovaraju sa ljudima iz najbližeg okruženja.
Odgovornost za lošu državnu upravu snose svi oni koji u njoj učestvuju i oni koji partijske činovnike, partijske saradnike zapošljavaju i imaju na platnim spiskovima državnih organa, ministarstava i slično, a koji nisu kvalifikovani da rade posao organa državne uprave i normalno, upotrebi da taj broj bude optimalan, uvek stradaju oni koje mladi ljudi nazivaju ''vrednim mravom''.
Ima jedna basna o vrednom mravu koja se vrlo simpatično priča na jednom javnom servisu, gde vredni mrav koji sve ume da uradi, brzo postigne, treba da dobije kontrolore, one koji će se hvaliti njegovim radom, pa one koji će mu propisivati nove norme. Kada se namnoži broj onih koji žele da se pohvale učincima njegovog rada, dođe se u trenutak kada treba racionalizovati državnu upravu i po starom dobrom pravilu ko je višak, a to je upravo taj vredni mrav, koji je i doprineo širenju državnog aparata.
Racionalizacija državne uprave za određivanje maksimalnog broja zaposlenih je najbolji dokaz za to i nekoliko ministarstava, ne bih sada iznosila konkretne primere, upravo se odreklo ljudi koji imaju ljude vrlo stručne, sposobne i lojalne profesiji i državi, ali možda ne i samom čoveku na čelu tog ministarstva, koji su se našli u situaciji da sada sa nekom ''jedinicom'' ili čak bez obrazloženja vode upravne sporove, a znamo koliko i kako traju. Kako će do dobijanja spora živeti, to je posebno pitanje.
Pranje ruku od kvaliteta državne uprave od strane onih koji vode državnu upravu jeste licemerje i argument koji neće prihvatiti niko.
Ono što je u ovom zakonu sporno, pored načina na koji je predstavljen deo teritoriji države Srbije, ima se nešto i naučiti. Iz člana 2. mnogi bi naši državni organi mogli da vide šta se smatra pravnim kapacitetom neke ustanove koja se formira. U članu 2. gde se definiše ta škola RESPA, kaže se da je – pravni kapacitet te škole da ona ima sposobnost da ugovara, stiče i raspolaže pokretnom i nepokretnom imovinom i da pokreće pravne postupke.
Mnogi od organa uprave nemaju ovako definisan pravni kapacitet, zbog čega dolazimo, vrlo često, u problem njihovih nadležnosti, odgovornosti organima državne uprave kojima pripadaju i, ono što je najvažnije, imamo problem sa njihovim načinom raspolaganja imovinom i prihodima koje stiču.
Cilj formiranja ovakve škole napisan je u članu 4, kao saradnja između članica Respe, razmena informacija i razvoj ljudskih resursa u skladu sa načelima evropskom administrativnog prostora. Na članu 4. temeljim svoju tvrdnju kada kažem – trening-kamp za EU, za onaj put koji jeste nama cilj kao postizanje standarda, a ne kao učlanjenje. Međutim, ako škola za državnu upravu podrazumeva saradnju između članica i razmenu informacija, da li nam je za razmenu informacija i saradnju, koju inače obavljamo na svim poljima, potrebno da budemo članovi škole u kojoj ćemo godišnje članstvo plaćati 150.000 evra? U prvoj godini 120.000 evra, ne znam da li je to već plaćeno za 2009. godinu.
Koliko koštaju te obuke? Koliko će naših službenika odlaziti? Koliko će seminara biti, pošto čujemo da je to zamisao još od 2003. godine, koja se praktično realizuje 2008. godine? Da li će i koliko naših ljudi biti zaposleno u onom sekretarijatu koji će operativno izvršavati poslove ove škole državne uprave, pa da znamo koliko će koštati radno mesto nekog odavde iz Srbije koji će raditi u Danilovgradu, koji će imati neke privilegije, imunitete itd. Pa, da vidimo da li je to više od onoga što ministar za ekonomiju i regionalni razvoj nudi, dve ili tri hiljade evra po radnom mestu? Znači, ne znamo.
Nismo uspeli da se izborimo da mi kao regionalni lider imamo sedište te škole u Srbiji, a jesmo regionalni lider, svi nam to priznaju ovako verbalno, ali nismo dobili konkretan dokaz u ovom slučaju, ali smo morali od Vlade dobiti makar neku vrstu procene da li ćemo se izboriti da imamo nekog od svojih ljudi zaposlenih i koliko će to ljudi godišnje ići, na koliko obuka, makar kao plan, za ovih 150.000 evra godišnje.
Ono što je zanimljivo jeste da sistem obuke RESPA ima za cilj da poboljša dostupnost i kvalitet obuke i obrazovnog sistema u članicama Respe. Da li se može članstvom u jednoj ovakvoj školi poboljšati kvalitet obuke i obrazovnog sistema u članicama Respe? Zato sam rekla da bi možda trebalo da bude jedinstvena rasprava Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa ovim.
Da li mnogobrojni univerziteti koje imamo, fakulteti, nezavisno od vrste vlasništva, privatni, državni itd, imaju po programima koje imaju kapacitet da imamo obrazovni sistem koji nudi državnu upravu, optimalnu ili makar onu koja će kroz neko dugogodišnje iskustvo ili kratak pripravnički staž moći da odgovori obavezama građana Srbije?
Daleke 1981. godine sam diplomirala na ekonomiji i priznajem da tada nismo imali adekvatna praktična znanja iz obrazovanja koja su bila potrebna za rad u školi. Završila sam ekonomiju, pričala o menici a nisam imala iskustvo praktičnog ispunjavanja meničnog blanketa. U neko lošije vreme kada je ključ odlučivao koliko će se zaposliti Srba, Albanaca, Turaka ili ostalih, nije mi mnogo vredelo to što sam bila najbolji student, morala sam se zaposliti u tada usmerenom obrazovanju i raditi u školi kao ekonomista, držeći sve predmete iz ekonomske oblasti.
Sa jednog višeg nivoa teorije prešla sam na nivo niže teorije, pričajući svojim đacima, srednjoškolcima o meničnom blanketu i o načinu kako se ispunjava, kao kada bi neka domaćica pričala o kuvanju i o spremanju ručka, a samo je čitala recepte, nikada jedan ručak nije spremila.
To mi je kasnije proizvelo i praktičan problem, da sam imala osam godina radnog iskustva u školi, pa nisam mogla da budem pripravnik, jer sam imala radno iskustvo, ali nisam imala adekvatno radno iskustvo.
Da li nam od 1981. do 2010. godine u nekom razvoju obrazovnog sistema sada te škole, fakulteti nude uslove da završeni, fakultetski obrazovani ljudi imaju nivo praktičnog znanja primenjiv u oblasti državne uprave? Ovim priznajemo da to nemamo.
Imamo mnogobrojne fakultete, licencirane, sa dopunama itd, a ponovo moramo, vi ste svedoci, da angažujemo penzionere da rade posao državne uprave. Ima ih najviše kod vas. Kad kažem kod vas, mislim na ministarstva i Vladu, gde se mladi s pravom pitaju – a, kada će oni doći u priliku da rade, ako su mnogi savetnici autori zakona koje ovde usvajamo ljudi koji su dobili penziju, stekli sve zakonom propisane uslove, ali mladi ne mogu da ih zamene jer nemaju praktična znanja za bavljenje ovim poslom.
Vidim da mi vreme brzo ide, reći ću vam samo da mi je ovde sporno vežbanje načina odlučivanja, gde se kroz član 11. kaže da će se odluke usvajati jednoglasno, a to jeste onaj princip – usvajanja u EU, gde mi to treba da vežbamo. Očigledno misle da mi ne možemo, iako kažu da imamo najviše kapaciteta za ulazak u EU, da mi izgleda ne umemo da se dogovaramo, pa ćemo ovde vežbati jednoglasno donošenje odluka, i da ćemo biti ravnomerno predstavljeni sa po jednim predstavnikom u Upravnom odboru ove državne škole. Šta je zanimljivo? Svaki član Respe će imati ministra ili lice ekvivalentno da bude predstavnik na sastancima upravnog odbora. Tu nalazim neki pandan ili ekvivalent onom što se zove Savet ministara na nivou EU.
Imamo ljude koje ćemo slati, ali ne znam po kojim kriterijumima. Piše da će biti zastupljena raznolikost kod zapošljavanja i da će se zapošljavanje zasnivati na zaslugama. Ko će to procenjivati da li su naši ljudi koji odavde treba da budu članovi Upravnog odbora, ministri ili oni koje će kao visoki činovnici predstavljati, jesu zaslužni? Ko nam garantuje raznolikost, da je član 21. propisao nepristrasnost, a ja ću reći da je propisan samo kao težnja, bez ikakvih garancija da se ta nepristranost može i obezbediti ovim mehanizmima.
Mislim da je ovde u mnogo čemu izveden princip – govorim, a šta mislim, posebno je pitanje. Nadamo se da iza ove želje da bude nepristrasnosti, raznolikosti, postoji jedna iskrena težnja i verovanje da će Srbija pokazati da ima i kapacitete, ali i nameru da te evropske standarde, pre svega, u državnoj upravi dostiže i pokaže među svojim prvim komšilukom i članicama ove države, ali uz onaj uslov koji sam iznela na početku izlaganja. Tako da verujem da cena koju plaćamo za učešće u ovom članstvu, od 150.000 evra, treba da bude opravdana kvalitetom državne uprave i želim da verujem, da ne budem sumnjalo, a na vama je da nam to i pokažete, na građanima je i to da procene. Hvala na pažnji. (Aplauz)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ste, pre svega, vi gospođo Đukić-Dejanović morali da skrenete pažnju gospodinu ministru da ponašanje koje on praktikuje u Narodnoj skupštini nije primereno. On je, čovek, pre, jedno, sat vremena završio sa svojom elaboracijom, otrčao do svojih prijatelja iz DSS, smejući se, pri tome, a sada verovatno sedi negde na kafi, ili pije sok ili se šeta po gradu, umesto da kao ovlašćeni predstavnik Vlade sedi ovde i sluša šta to narodni poslanici imaju da kažu o jednom predlogu zakona koji uopšte nije naivan i nije bezazlen. Naprotiv, sadržina ovog predloga zakona, odnosno zakona ako ga usvojite za nekoliko dana, može da ima vrlo teške posledice po Republiku Srbiju.
No, pošto nisam detektiv i ne pada mi na pamet da tražim ministra po Skupštini ili po gradu Beogradu, obratiću se gospođi koja sedi ovde ispred Ministarstva, a koja se zove, ako se ne varam, Milica Dražić. Dakle, draga gospođo Dražić, Predlog zakona o kome danas ovde pričamo, kao što sam rekao, uopšte nije naivan i uopšte nije bezazlen. Ovde se ne radi o pukom nabrajanju kada je šta potpisano, kog meseca i koje godine. Ovde se radi o pravima koja mogu, zaista, da imaju vrlo teške i nesagledive posledice po državni suverenitet Republike Srbije. No, da krenemo redom.
Gospođo Dražić, počeću od obrazloženja Predloga zakona. U obrazloženju na strani 27. kaže se ovako: "U maju 2006. godine u Briselu održana je konstitutivna konferencija na ministarskom nivou, na kojoj je, između zemalja i entiteta Zapadnog Balkana potpisan Protokol o saradnji na stvaranju Regionalne škole za državnu upravu. Protokol su potpisali predstavnici Republike Albanije, Republike Hrvatske, bivše jugoslovenske republike Makedonije, Bosne i Hercegovine, državne zajednice SCG u celini i posebno za svaku od republika predstavnici Republike Srbije i Crne Gore, kao i predstavnik UNMIK-a u ime AP Kosovo i Metohija, u prisustvu Evropske komisije". To piše na strani 27.
Na strani 28. piše ovako: "Sporazum o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu (Respa) između Vlade Republike Srbije i vlada Republike Albanije, Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Republike Makedonije i Crne Gore potpisan je 21. novembra 2008. godine u Podgorici". Sada, gospođo Dražić, voleo bih da mi vi, a, u stvari, više bih voleo da nam to ministar objasni, ali pošto, čovek, nije fizički prisutan u sali, verovatno mu je vrućina ili ima pametnija posla, pa je možda neka rasprodaja u gradu, šta vam znači ovaj ''entitet Zapadnog Balkana''?
SRS, a verujem i svi poslanici koji sede ovde, čuli su za pojam – entiteta samo u jednoj državi u našem okruženju. To je BiH. Nisam primetio da su ovaj sporazum potpisali predstavnici Republike Srpske niti predstavnici Federacije BiH. Dakle, možemo da izvedemo zaključak da se ne radi o tim entitetima. Sada vas mi iz SRS pitamo, a na koji entitet vi mislite? Koji je to entitet Zapadnog Balkana potpisnik ovog sporazuma? Nema drugog entiteta, gospođo Dražić, sem AP Kosovo i Metohija. Pitamo vas – ko vam daje pravo da stavite u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije Predlog zakona u kome se Kosovo i Metohija ne tretira onako kao što piše u Ustavu, kao AP, nego kao entitet?
Nađite mi u Ustavu Republike Srbije, gde u bilo kom pozitivnom pravnom propisu piše da je Kosovo i Metohija entitet, naravno, pod uslovom da se ovaj pojam entiteta odnosi na KiM. Ako se ne odnosi, recite nam, koji je to entitet Zapadnog Balkana koji je potpisnik ovog sporazuma, odnosno prethodnog Protokola iz 2006. godine?
Dalje, gospođo Dražić, nije mi jasno ko su u stvari potpisnici ovog sporazuma? Na strani 27. kažete – bivša jugoslovenska republika Makedonija i BiH, a na strani 28. ne upotrebljavate tu terminologiju nego kažete – Republika Makedonija i Republika BiH. Moram da vas podsetim, što se tiče Makedonije, zvanično ime te države koja je nastala otcepljenjem od bivše SFRJ je – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Pod tim imenom je ta država priznata kao članica Ujedinjenih nacija.
Ko daje pravo Vladi Republike Srbije da se, recimo, na stranu to što se ne poštuje međunarodno pravo, što se ne poštuje odluka o pristupanju Makedonije UN pod ovim zvaničnim imenom, ko daje pravo Vladi Republike Srbije da se zamera, recimo, Vladi Republike Grčke? Grčka ne priznaje termin – Republika Makedonija, zato što oni smatraju da je pojam Makedonije i pojam Makedonaca deo grčkog istorijskog, političkog i kulturnog nasleđa. Međutim, Vlada Republike Srbije neprestano menja terminologiju. Sad je odjedanput – Republika Makedonija. Nije! Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. To je njeno zvanično ime i tako treba da stoji u Predlogu zakona.
Dalje – nije Republika Bosna i Hercegovina, nego je samo Bosna i Hercegovina. Gde to piše? Uzmite Dejtonski mirovni sporazum. Njegov sastavni deo, kao jedan od aneksa, jeste Ustav Bosne i Hercegovine. Ustav Bosne i Hercegovine, a ne Ustav Republike Bosne i Hercegovine. To je jako važno, ne samo terminološki, to je suštinski važno. Time se naglašava da je Bosna i Hercegovina jedna prilično specifična državna tvorevina. Nije, daleko od toga da je unitarna država, mnogo je više od federacije, nije klasična konfederacija ali, recimo, da je bliska nečemu što se u teoriji naziva konfederacija. Zato nije Republika Bosna i Hercegovina, jer nije država u pravom smislu te reči.
Ne možete vi sada da menjate zvanične nazive okolnih država. Makedonci se zovu – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, za vas je Republika Makedonija. Ovi zapadno od Drine se zovu Bosna i Hercegovina, vi kažete – Republika Bosna i Hercegovina. Nije!
Da li to znači da Vlada Republike Srbije ne priznaje Dejtonski mirovni sporazum, a mi garant Dejtonskog mirovnog sporazuma? Da li to znači da mi ne priznajemo Republiku Srpsku kao sastavni deo Bosne i Hercegovine, kao jedan od njenih entiteta?
Vidite kako ovaj predlog zakona uopšte nije tako benigni kao što izgleda – da je gospodin ministar mislio da je suština ovog zakona koliko ima zaposlenih u državnoj upravi i kolike su im plate. Nije! Ovo može da ima trajne posledice po državne i nacionalne interese Republike Srbije. Zašto? Zato što oni koji su priznali taj vaš famozni entitet Zapadnog Balkana, Kosovo i Metohiju, oni koji guše Republiku Srpsku, oni traže od Republike Srbije, ako ne direktno onda indirektno, da pokaže volju da Kosovo i Metohiju ne tretira kao sastavni deo Republike Srbije i da otpiše Republiku Srpsku.
Zato je ovaj predlog zakona opasan. Zato o ovom predlogu zakona treba duboko da se razmisli, da li ga je uopšte u ovakvoj formi trebalo stavljati u skupštinsku proceduru. I naravno, predsednik Republike, gospodin Boris Tadić, zaista, treba dobro da razmisli da li će ovako nešto da potpiše.
Šta čekaju oni koji su priznali taj famozni entitet Zapadnog Balkana, Kosovo i Metohiju? Čekaju jedan signal od bilo kog državnog organa Republike Srbije, od Narodne skupštine, od Vlade, od predsednika Republike, jedan jedini signal iz kojeg će moći da se izvuče zaključak – evo, sami Srbi više ne tretiraju Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Republike Srbije.
Pada u vodu celokupna borba Republike Srbije u međunarodnoj zajednici kod onih država koje nisu priznale nezavisnost tog famoznog entiteta Zapadnog Balkana. Šta će sutra da kažu Rusi: "Smatramo da nije u skladu s međunarodnim pravom priznavanje Kosova i Metohije, ali ne možemo mi Rusi da budemo veći Srbi od vas Srba. Ako vi Srbi kažete da Kosovo i Metohija nije sastavni deo Republike Srbije nego entitet Zapadnog Balkana, pa, šta od nas očekujete?!" Šta će da nam sutra kažu Kinezi? Šta će da nam kažu svi oni istinski prijatelji Srbije u svetu, kad mi sami na ovakav sraman način terminološki određujemo jedan sastavni deo Republike Srbije.
Ne znam da li ste primetili, gospođo Dražić, Republika Slovenija je maltene oružjem htela da spreči dolazak Hrvatske u Piranski zaliv, jedan mali pedalj teritorije na severnom Jadranskom moru, strateški hiljadu puta manje bitan od Kosova i Metohije, istorijski hiljadu puta manje bitan od Kosova i Metohije i za Sloveniju i za Hrvatsku. Ali, ozbiljna država tako pokazuje da je respektabilan faktor u međunarodnim odnosima, ne da svoje.
Slovenija je bila spremna da zaustavi pristupanje Hrvatske EU zbog tog famoznog Piranskog zaliva, zbog 50 vikendica. Ne da Hrvatskoj u EU dok se ne reši to pitanje, a mi Srbi ovako tretiramo Kosovo i Metohiju – entitet Zapadnog Balkana. Šta će sutra da bude? Komšiluk velike Albanije. Dokle tako? Gde je granica u tom srozavanju nacionalnog dostojanstva?
Kažete u Obrazloženju Predloga zakona nešto što je već postalo do te mere degutantno, ne znam da li treba komentarisati, ali, mislim, pošto prenos verovatno prate građani Republike Srbije, da ne bi bilo nejasno, ovako: ''Za stupanje na snagu Sporazuma i njegovu implementaciju neophodno je da ga potvrde pet članica. S obzirom da su Sporazum za sada potvrdile četiri članice, predlaže se donošenje ovog zakona po hitnom postupku.'' Zašto po hitnom postupku? To su ključne reči. ''Nedonošenje zakona po hitnom postupku,'' zamislite, građani Republike Srbije, šta će strašno da se desi, ''moglo bi da proizvede štetne posledice po rad organa i organizacija u procesu pristupanja Evropskoj uniji.''
Svojom skromnom pameću mogu da zaključim sledeće – ukoliko Narodna skupština, ne daj bože, ne usvoji ovakav predlog zakona, parališe se rad organa i organizacija, nastaje smak sveta i nema nikakvog pristupanja Srbije EU. A, da li je to tako? Nije. Da li je zaista ovakav predlog zakona nasušna potreba Republike Srbije? Nije, nije čak nasušna potreba ni u procesu pridruživanja EU, nego vi, gospodo iz Vlade, ne znate šta da napišete u obrazloženjima zakona, pa ponavljate iste floskule. Hvala bogu što je Bil Gejts izmislio onu informatičku operaciju kopi-pejst i kad god se nađe neki predlog zakona u skupštinskoj proceduri, mora po hitnom postupku, inače – smak sveta, blokira se rad organa i organizacija, ne možemo u EU?! Da li je to tako? Evo, samo da posmatramo sa stanovišta EU – nije.
Vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, ponašate se kao što su se nekad ponašali katolički sveštenici kada je ''Biblija'' bila pisana na latinskom jeziku. Pa, obični vernici, šta će, neuki, ne umeju da čitaju i sve što im kaže taj sveštenik to je tako, piše u ''Bibliji'' – jeste da ne mogu da pročitam, pisano je na latinskom jeziku, ali, on je rekao da je to tako i ja tako moram da radim.
Imam utisak da vi iz Vlade Republike Srbije mislite da je recimo Izveštaj Evropske komisije za 2009. godinu pisan na nekom bog te pita kakvom jeziku, pa mi primitivni, neobrazovani, antievropski srpski radikali ne možemo da pročitamo šta to piše u tom izveštaju Evropske komisije. Evo šta piše, gospođo Dražić, kada je reč o državnoj upravi, to vam je strana 9. i 10. Izveštaja Evropske komisije o stanju reformi u Republici Srbiji za 2009. godinu.
Kaže ovako – zakonodavni okvir koji reguliše državnu upravu još nije dovršen. Zakon o upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima, ažurirani akcioni planovi za sprovođenje Strategije reforme državne uprave i relevantni podzakonski akti još nisu usvojeni. Preduzeti su samo početni koraci za uvođenje konkretnih mera u borbi protiv korupcije u državnoj upravi, a dalja akcija ili sudska kontrola nisu adekvatni.
To je problem, a ne regionalna škola za državnu upravu, ne Danilovgrad!
Međutim, kaže, dalje – državna vlast nije obezbedila sve neophodne resurse da bi kancelarije Ombudsmana mogle u potpunosti da izvršavaju svoja ovlašćenja, a aktivnosti koje su usledile posle Ombudsmanovih preporuka nisu dovoljne. Na lokalnom nivou kancelarije su ustanovljene samo u 11 gradova i opština.
Dalje – kada je u pitanju Poverenik za informacije od javnog značaja, takođe je važna evropska tekovina. Nedovoljan broj zaposlenih, pogotovo sada kada je kancelarija preuzela dodatne zadatke i odsustvo mehanizma za sprovođenje Poverenikovih odluka glavne su prepreke za rad ove kancelarije.
Zatim – druge regulatorne institucije, Državna revizorska institucija, Odbor za rešavanje u sukobu interesa, Savet za borbu protiv korupcije, Komisija za zaštitu konkurencije, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu prava ponuđača nastavljaju da se suočavaju sa teškoćama u sprovođenju svojih mandata. One se prvenstveno odnose na nedostatak sredstava i, ono što je jako važno, neodgovarajući zvanični odgovor na njihove odluke i preporuke.
Zaključak Evropske komisije, zaključak EU – tempo reforme državne uprave je spor, akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme državne uprave još nije usvojen. Sistem nagrađivanja prema rezultatima rada predviđen izmenjenim i dopunjenim Zakonom o državnim službenicima još nije sproveden. Transparentnost u državnoj upravi mora da se poboljša i veći prioritet treba da se da borbi protiv korupcije i delotvornoj podršci radu nezavisnih tela.
Ovo je ključni prioritet evropskog partnerstva, to piše!
Ovo je ključni prioritet evropskog partnerstva, ne Regionalna škola za državnu upravu. Neće biti smaka sveta ako se ne formira Regionalna škola, nego ako se ovo ne uradi, potrebno je veća koordinacija u sprovođenju reforme državne uprave, uključujući praćenje i evaluaciju, a treba da se razvijaju i prakse dobrog upravljanja.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, ovo EU misli da treba da se uradi. Ovo EU smatra kao nedostatak državne uprave Republike Srbije. Ovim bi, gospodo, treba da se pozabavite, ova pitanja da rešavate. Pustite vi Regionalnu školu za državnu upravu. Izmislili ste da će doći do blokade državnih organa i organizacija i do prekida u postupku pridruživanja EU ako se ne formira Regionalna škola za državnu upravu. To, jednostavno, nije tačno i to lepo proističe iz ovog izveštaja. Nemojte uvek kada ne znate šta ćete, moramo zbog EU. Ne moramo.
Zašto se ovo radi? Sada ću da vam kažem, gospođo Dražić. Ovo se radi zbog pranja para, ni zbog čega drugog. Koliko košta ova regionalna škola za državnu upravu u Danilovgradu? Kaže ovako: ''U budžetu Republike Srbije za 2010. godinu za sprovođenje ovog zakona obezbeđena su sredstva u iznosu od 12. 000. 000 dinara,'' uopšte nije mala suma, ''a ukoliko bude potrebno obezbediće se i sredstva po osnovu kursnih razlika.'' Vidite kako Vlada Srbije razmišlja. Nemojte slučajno da fali toj regionalnoj školi za državnu upravu. Ako nije dovoljno 12 miliona, obezbediće se dodatna sredstva.
Nama je to u SRS signal da se ovde radi o nečemu što nije, baš, sasvim zakonito, o nečemu što nije, baš, čisto. Kako sad odjedanput – malo je 12 miliona, pa, ako zafali, hajde da se setimo kursnih razlika? Je li moguće da ta regionalna škola za državnu upravu je do te mere bitna za Republiku Srbiju? Je li moguće to? Nije moguće. To će vam reći svako ko zdravorazumski posmatra ovu stvar, uopšte ne mora da bude pravnik, uopšte ne mora da bude ekonomista, uopšte ne mora da bude ekspert za pitanja evropskih integracija.
Uzme čovek papir i olovku i kaže – u vreme kada ljudi u Srbiji gladuju, kada imate ko zna koliko miliona nezaposlenih, kada imate sve veći broj mladih i obrazovanih ljudi koji beže iz ove države, ali ne zbog SRS i ne zbog Slobodana Miloševića, nego zbog vas, gospodo Evropejci, koji deset godina navodno vodite evropsku politiku, a ljudi jedva čekaju da pobegnu iz te vaše evropske idile!
To je suštinski problem ove države. Sada ćete vi tim ljudima reći – znate, biće čudo neviđeno ako se ne formira Regionalna škola za državnu upravu.
Sada da vidimo čime se bavi ta škola. Verujte mi, nisam našao dve rečenice a da se odnose na nešto što bi se moglo nazvati obrazovni proces u ovoj školi. Uopšte ne znamo ko će da se bavi nastavom u toj školi. Jesu li to profesori nekih evropskih univerziteta? Jesu li to ministri iz evropskih zemalja? Jesu li to šefovi kabineta? Ko su ti ljudi? Nema ni jedne jedine reči.
Nema ni jedne jedine reči o tome a ko će da se školuje u toj regionalnoj školi. Hoće li se obučavati ministri? Hoće li se obučavati državni sekretari, pomoćnici ministara, direktori javnih agencija? Hoće li se obučavati činovnici, u smislu vozača, portira, kafe kuvarica? Ko će da se obučava u toj regionalnoj školi za državnu upravu? O tome nema ni jedne jedine reči, ali o parama – 90% teksta.
Evo, sada ćete da čujete. Prvo, ne znam šta vam znači ovo, gospođo Dražić, da će države članice EU ili evropskog ekonomskog prostora značajno da pomažu Respi. Čuo sam da postoji EU, ali da postoji nešto što se zove evropski ekonomski prostor, to nisam čuo. Zaista bih voleo, zbog mog ličnog nekog obrazovanja i informisanosti, da mi objasnite o čemu se radi kada je reč o ovoj sintagmi – evropski ekonomski prostor.
Sada da vidite šta radi ta vaša RESPA – usvaja godišnji program rada i budžet RESPA, prima i postupa po svim izveštajima, uključujući i izveštaje nezavisnih revizora. Znači, pare su u pitanju. Usvaja finansijske pravilnike Respe. Utvrđuje ukupan obim godišnjeg osnovnog budžeta Respe. Nigde obrazovanja, nigde profesori, nigde škola. Samo pare.
Dalje, šta radi sekretarijat? Uglavnom se bavi poslovima finansijskog upravljanja, član 23. – osnovni budžet, ima osam stavova, član 24, dva stava – finansiranje i aktivnosti Respe, član 25. finansijsko izveštavanje, pet stavova. Manje-više, isključivo pare; finansijski izveštaji, finansijsko poslovanje, revizori.
Da nisam pročitao naslov Predloga zakona imao bih utisak da se radi o nekoj banci. Sve same pare. Sve sami revizori. Sve sami finansijski izveštaji. Sve sami budžeti. O školi, o obrazovanju, o kvalitetu znanja koje će da se pruža u toj navodnoj obrazovnoj instituciji ni jedne jedine reči.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem, gospođo Đukić-Dejanović. (Aplauz)

Obaveštavam vas da je saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja jedinstvenog pretresa prijavu za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnela Poslanička grupa SRS.
Dajem reč gospodinu Draganu Stevanoviću.
Gospodin Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici,  spremnost Vlade da učestvuje finansijski pa i u ovom projektu bila je poprilično potvrđena još 2008. godine. Sada ostaje jedna velika dilema da li je 2008. godine Vlada Srbije znala kakav će biti kurs evra, koja je sudbina dinara bila tada predviđena ili uopšte da li će postojati evro kao valuta u 2010. godini, s obzirom na to da ste stavili jednu naznaku,  , da ćete obezbediti dodatna sredstva ukoliko bude potrebno vezano po osnovu kursnih razlika?
Dakle, ako je odvojeno 12 miliona dinara, potrebno je ukupno oko 150 hiljada evra, onda moramo shvatiti da je tada evro bio u drugačijoj vrednosti.
Ono što je suštinski u Predlogu ovog zakona jeste neka obaveza koja je potpisana u nekom periodu ranije. Danas smo postavili pitanje – kolika je administracija države Srbije, zašto je tako velika, koje su njene nadležnosti, da li se preklapaju, ko odgovara za ovoliku administraciju? Važno je da mi administraciju školujemo.
Sada tu postoji jedan osnovni problem u državi Srbiji. Kako koja vlast dođe – tako menja administraciju. Kako koji direktor dođe – tako radi sistematizaciju radnih mesta. To je suština problema ovog zakona. Sutra će političkim dogovorom ili političkom trgovinom neka stranka da traži neke druge pozicije unutar vladajuće partije, unutar vladajuće koalicije. Tražiće neko drugačije ministarstvo zato što će osetiti potrebu da preko tog ministarstva može da izvrši takve manipulacije da niko ne odgovara, a da budžet stranke ili budžet pojedinca bude dobar. E, onda će se raditi restrukturiranje ili, kako volite da kažete, afirmacija pri evropskim integracijama. Izvršiće se novi pravilnici, formiraće se nove agencije, stvoriće se nova radna tela, radne grupe za implementaciju nečega što nasleđujemo od protokola ili obaveze iz EU.
Uopšte ne postavljamo pitanje da li će sedište biti u Crnoj Gori ili u Srbiji, nego koja je uloga ove škole. Imali ste priliku da i u ovoj raspravi po pisanim prijavama ko će da učestvuje da vidite da je zainteresovanost velika i ogromna da se ljudi u administraciji školuju, tako da bi pratili tekovinu EU. Tekovina EU se zasniva prvo na budžetu. Naš budžet u odnosu na zemlje u Evropi je daleko skromniji, siromašniji, jadniji. Sada hoćemo da pariramo nekim stvarima da bismo bili samo deo te tekovine.
Zaboravili ste da niste deo te tekovine kada je u pitanju iskustvo EU, kada je u pitanju obračun sa kriminalom i korupcijom ili kada je u pitanju reizbor sudija. Tada tekovine EU ne postoje. To postoji samo onda kada je to potrebno ovoj državi, kada je potrebno da se uhlebe pojedinci iz političkih partija i kada je potrebno da se nađe zaposlenje na osnovu koga može da se uceni onaj kako će delovati u narednom periodu, da bi njegov činovnik ili onaj ko ga je zaposlio ostao na vlasti.
Sada pitam članove vladajuće većine, G17 plus, Miroljub Labus je svojevremeno napustio Vladu sa obrazloženjem da se upravo sprečava sprovođenje ovog zakona zato što je uslov Haškog tribunala bio isporučenje Ratka Mladića i kaže – zbog neisporučenja Ratka Mladića uskraćeni smo za osnivanje kancelarije za razvoj, za edukaciju administracije itd. Ujedno je nabrojao i CEFTA sporazum i neke druge stvari. Pitam vas, gospodo iz G17 plus, pošto i dan-danas nije isporučen Ratko Mladić, hoćete li vi danas podneti ostavku na sve vaše funkcije, jer i danas postoji uslov Haškog tribunala, za evropske integracije, takođe, da se isporuči Ratko Mladić.
Ako se setite 2008. godine, nije bilo tako daleko, prošlo je svega dve godine, bili ste tada u jednom drugom paketu Vlade. Bilo kako bilo, nijednu Vladu niste zaobišli od 2000. godine, ali ste uvek imali izgovor zašto obarate Vladu i šta je potrebno kao osnovna klauzula da se iz nje izađe, dakle, zato što je neispunjavanje uslova Haškog tribunala onemogućilo i sprečilo ulazak u EU, tačnije, stopiranje evropskih integracija, zato što ovaj zakon nije mogao tada da stupi na snagu, onda ste rekli da je kriva i DSS, partija Vojislava Koštunice.
Danas smo u istoj situaciji, u istoj poziciji. Vi se čak niste ni prijavili za diskusiju. Niste se čak udostojili ni da ponovite ono što je rekao Miroljub Labus. Jeste li se vi to distancirali od njegovih izjava ili stojite na istom putu kao što je to bilo ranije?
Ono što je ostalo kao nedoumica jeste sistem državne uprave u Srbiji. Znamo da je glomazan. Međutim, ono što ne znaju u samoj državnoj administraciji jeste odgovor na pitanje – zašto je toliko glomazan? Vlada Srbije, nažalost, nema sistematizovanu jedinstvenu evidenciju svih tela koja je ona osnovala. Kada žele da se prisete šta sve imaju pod svojim okriljem, u Vladi, kako su nam rekli, oni moraju, dodatno, poprilično, da idu peške. Da na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja traže podatke koja agencija, koje radno telo i koji deo Vlade za šta služi. Onda tu nastaju neka nejasna pravila računanja. Brojke govore – 24 ministarstva, 29 upravnih okruga, 28 organa uprave u sastavu ministarstava, 22 posebne organizacije.
Međutim, tu se ne završava neizvesnost kada je u pitanju popisivanje ''pipaka'' u vlasti u Srbiji i organa koji se koriste našim poreskim uplatama. Dakle, spisak agencija, zavoda, drugih organizacija na sajtu Poverenika za informacije od javnog značaja ima preko 100 rednih brojeva. Zamislite sada kolika je to administracija, pa i onih 150 hiljada evra, koliko treba da se da iz budžeta, jeste malo za ovoliku administraciju.
Dalje, nezavisna tela. Poverenikov katalog pruža okvirnu cifru organa jer su u dometu javne vlasti, kako ne spadaju u organe državne uprave, ipak, osim što je neuređen, nije ažuriran, tela u ovom popisu nisu uvek razvrstana prema pravnom statusu.
Poslovi vlasti naročito su medijski interesantni kada se poveravaju u agencijama. Međutim, agencije je nemoguće s preciznošću prebrojati. One se gase, osnivaju i stupaju na snagu gotovo neprimetno. Pojedine postoje samo u propisima, neke uopšte nisu ni javne agencije. Takve su Agencija za energetsku efikasnost, BIA, Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, Agencija za strana ulaganja i promociju, Agencija za izvoz SIEPA i Agencija za rudarstvo, koje su posebne organizacije.
Hoće li ova škola edukovati i ove agencije, postavlja se pitanje? Agencija za zaštitu životne sredine je organ uprave u sastavu Ministarstva. Onda se postavlja pitanje – šta je RRA ili Agencija za borbu protiv korupcije? Čini se da niko ni u ovoj sali ne zna odgovor. Pošto vi ne možete da nam date odgovor, ministar nije tu, žao mi je što smo ostali uskraćeni i za to.
Najlakše je reći nezavisno regulatorno telo ili agencija. Upravo ovaj pojam unosi dodatnu zbunjenost u merenje samog državnog aparata, jer sam taj naziv nije neka pravna kategorija, nego je nešto što se može tako nazvati. A kakva je uloga i funkcija nikada nismo dobili izveštaj i nikada nismo imali kaznenu politiku za neku agenciju koja je uradila nešto loše.
Ne postoji ni opšti pravni okvir u koji bi se svela sva ta tela koja regulišu po Srbiji ili, recimo, stavili svi u isti kalup kako bi taj kazneni okvir važio za sve isto. Vladana Jovčić, pomoćnica ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu je rekla da smatra da to jeste zabrinjavajuće, međutim, ne vidi način na koji bi se to postiglo, a da se ne naruše fleksibilnost i zahtevi na putu evropskih integracija.
Evo, ova gospođa otvoreno kaže da su putevi evropskih integracija politička trgovina prilikom spajanja Vlade, kako će koje ministarstvo i koji ministar iz koje političke stranke da vodi i ako se ne dogovori formiranje Vlade ili većine u parlamentu, imamo problem –zahtevi stopiranja puta za evropske integracije. To je ona klasična preambula – ono što je dobro, pozivaćemo se na Evropu, a ono što Evropa kaže da je loše, tome nećemo da dajemo nikakvu pažnju i to ćemo da zanemarimo. To smo već pominjali više puta.
Moram da pomenem i ovo je citat, da ne bi bilo da sam rekao neistinu.
''Posle susreta sa Renom, Labus u Briselu izjavljuje da neko u Srbiji za to treba da preuzme odgovornost kada je u pitanju kredibilitet Vlade, da će ta stvar u Srbiji imati političke reperkusije i da će on o tome razgovarati sa svojim političkim partnerima kada se vrati u zemlju.
Labus je početkom aprila tražio da se izvrše smene u službama bezbednosti ako posao ne bude obavljen. Na sajtu Vlade tog popodneva plasirana je vest da su komesar EU za proširenje, Oli Ren, potpredsednik Vlade Srbije, Miroljub Labus i predstavnici Hrvatske, Albanije, Makedonije, BiH potpisali Protokol o saradnji na osnivanju Regionalne škole za državnu upravu. Da je cilj Regionalne škole stvaranje mehanizma za unapređenje obuke i usavršavanje državne uprave i da je to jedan od dokaza o konkretnom napretku u ispunjenju Solunske agende o regionalnoj saradnji i evropskoj perspektivi u Zapadnom Balkanu. Da je to treći korak u tom pravcu proteklih mesec dana i da su pre toga početkom aprila u Bukureštu počeli pregovori o zoni slobodne trgovine u okviru Sporazuma CEFTA, kao i da su počeli preliminarni razgovori o viznim olakšicama za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju."
Onda ide ovde preambula, kaže – ''Pominje se da će i Oli Ren, kao bivši profesor političkih nauka, predavati u školi na dobrotvornoj bazi, da će Evropska komisija pomoći njenom funkcionisanju sa milion evra u naredne dve godine.''
Ovo je izjava sa sajta, zvanična izjava. Na istom sajtu u istom danu, kaže se da Miroljub Labus podnosi ostavku zato što Haškom tribunalu u određenom vremenskom roku, koji je obećao Koštunica, nije isporučen Ratko Mladić. Dakle, zbog toga podnosi ostavku, zbog ove tri stvari. Ova treća stvar je danas u skupštinskoj proceduri, tj. prva.
A, gde je danas G17 plus? Opet u Vladi. I, šta onda to govori? Nemam uopšte nameru da sada žigošem neku političku partiju, nego imam nameru da vam kažem – da je vama stalo do ove agencije, da vam je stalo do kadriranja ili školovanja administracije, vi biste to uradili i bez ove agencije mnogo, mnogo ranije. Ali pošto vi kadrove i administraciju menjate u odnosu na to kakav je politički dogovor, kako ko dolazi na vlast, kako ko zauzima koje ministarstvo, vama edukacija i ne treba, vama su potrebni poslušnici. A ovi iz EU što sede, stranci koji prevode ove zakone i donose ih u naša ministarstva, koji kreiraju šta će biti na dnevnom redu Skupštine, e, oni su ova agencija. Ako treba za njih da odvojimo pare, onda to recite otvoreno. Ako treba njih da plaćamo iz našeg budžeta, to recite otvoreno.
U svakom ministarstvu u Srbiji ima strano lice koje ima zadatak da prati sprovođenje zakona koji je on doneo i pustio u proceduru, samo je prevedeno na srpski jezik, pa čak imamo problem i sa prevođenjem. To je suština vaše evropske integracije.
Ko će se školovati? Ministar? Sekretar? Zamenik ministra? Ako je to politička funkcija, onda vi priznajete da je administracija nesposobna. Ako hoćete da je školujete, onda vi priznajete da je ona troma, da je nesposobna, da je glomazna, da je korumpirana. Vi to otvoreno priznajete.
Mislite da ćete to rešiti sa 150 hiljada evra? Pa, ne može. I to preko noći da bi ispoštovali neku klauzulu potpisanu 2008. godine, pa će da putuju ministri i sekretari u Crnu Goru da se edukuju, a predavanje će da drži, ni manje, ni više, nego, Oli Ren. To je zahtev evropskih integracija. To je zahtev ovog predloga zakona. To je obaveza po kojoj mi danas gubimo vreme, umesto da rešavamo probleme sa kojima se država Srbija suočava, umesto da shvatimo da će evro vrlo brzo nestati, da se EU raspada, mi težimo ka nekim ciljevima u kome ima i potpisnik ispred Kosova i Metohije, UNMIK u skladu sa Rezolucijom 1244.
E, to je odnos i prema državi, e, to je odnos prema administraciji i prema samoj sebi kao Vladi, a ne odnos prema građanima. Rešavajte, gospodo iz Vlade, probleme! Rešavajte privatizaciju. Rešavajte pljačku, kriminal i korupciju. Ne rešavajte kako ćete potrošiti pare.
Ova Vlada je dokazala da nije sposobna da upravlja projektima. Koliko god da je projekata i pozajmica bilo, nijedan nije završen, nijedan nije ostvaren, ni u roku, ni mimo roka. Ova Vlada nije sposobna ni da pare potroši, osim pojedinaca u Vladi, ali ono što treba da se vidi ne postoji do predizborne kampanje. To je problem ove Vlade.
Problem su evropske integracije kada to treba da se sprovede kroz novac. Kada treba da se sprovede kroz bolji život, evropske integracije ne postoje. Onda ćemo da pratimo sporazum i zemlje EU koje imaju budžet deset puta veći nego mi, koje imaju industriju, industrijsku cenu struje, industrijski gas, industrijsko gorivo. Sve imaju bolje, jeftinije i kvalitetnije od nas, a mi ćemo njima da pariramo, zato što pojedinci pune džepove.
Molim vas, nemojte nas više zamajavati ovakvim stvarima koje stvarno nemaju nikakvog značaja za građane Srbije, nego za političke partije koje danas mogu da budu u Vladi, a sutra ne. Dajte konkretne zakone kojima ćemo da se bavimo, vezano za poboljšanje standarda i života ljudi, da ozbiljno raspravljamo u ovom parlamentu. Hvala. (Aplauz)