Narodni poslaniče, sadržaj vašeg izlaganja i dalje nije u skladu sa članom 103. Poslovnika Narodne skupštine. Sadržaj vašeg izlaganja je tema za poslanička pitanja, za sednicu sa aktuelnom temom, ali, ja vas molim da poštujete Poslovnik Narodne skupštine i da govorimo o temi koja je na dnevnom redu.

Gospođo Čomić, koliko mi moja skromna pamet dopušta, zaista se trudim da govorim o tačkama koje su na dnevnom redu. Ali, pošto vi, očigledno, insistirate na tome da se ovde ne sme govoriti o takozvanim zabranjenim temama, postoje tabu teme i jedna tabu tema je – nemojte slučajno da neko kaže da postoji zahtev, odnosno inicijativa Rusije za uspostavljanje…

Narodni poslaniče, upozoravam vas da postoji član 103. Poslovnika Narodne skupštine koji mene obavezuje da podsetim poslanika da mora da govori o tački dnevnog reda. Sa obavezom da se staram o dnevnom redu, podsetila sam vas da o inicijativi Medvedev – Sarkozi, koja je prošla nekoliko instanci, možete da govorite u obliku sednice na aktuelnoj temi ili postavljanjem poslaničkog pitanja.
Sa vašim nedoumicama o tome da li postoji još neka zemlja koja učestvuje u vojnim operacijama, a nije suverena na celoj teritoriji, takođe, možete na drugim mestima. Član 103. vas obavezuje da govorite o temi dnevnog reda. To nema nikakve veze ni sa tabu temama, nema nikakve veze ni sa dozvoljenim temama, ima veze sa našom zajedničkom samodisciplinom i sa našim zajedničkim poštovanjem ovog doma.
Zaista vas molim da pričate o temi dnevnog reda.

Dragi građani Republike Srbije, držaću se teme dnevnog reda na način kako to podržava gospođa Čomić. Evo, dragi građani Republike Srbije šta piše u odluci o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini: ''Odobrava se učešće pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama tokom 2010. godine i to: – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Demokratskoj  Republici Kongo (MONUC); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liberiji (UNMIL); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Obala Slonovače (UNOCI); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Čad i Centralno Afričkoj Republici (MINUCRAT); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liban (UNIFIL); u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Kipar (UNFICYP). Kao što vidite, u tački 1. Predloga odluke isključivo se spominju mirovne operacije UN.
Poštovani građani Republike Srbije, preći ću sada na obrazloženje, pa ćete videti da priča o NATO i te kako ima smisla u kontekstu rasprave ove dve tačke dnevnog reda. Evo šta je napisala Vlada Srbije u obrazloženju zašto treba izglasati ove dve odluke. Kaže ovako – ''članstvo Republike Srbije u Partnerstvu za mir otvara dodatne mogućnosti za njeno aktivnije uključivanje u multinacionalne operacije pod okriljem Ujedinjenih nacija i Evropske unije.'' Sada ja vas pitam, gospođo Čomić, nađite mi vezu između teksta Predloga odluke i obrazloženja?
Opet ponavljam, koliko mi moja skromna neministarska pamet dozvoljava, ovde se spominju samo UN. Kako to da se u tekstu Predloga odluke spominju UN, a u obrazloženju zašto odluku treba usvojiti odjedanput isplivava Partnerstvo za mir? Koliko znam, Partnerstvo za mir je vojnopolitički program NATO pakta, nije vojnopolitički program UN, pa, ako su ovo mirovne operacije pod zastavom UN i sa mandatom UN, možda ja ne razumem, ali onda molim predstavnike Vlade ili predstavnike vladajuće koalicije da nam objasne kakve veze imaju UN i njihove misije u svim nabrojanim zemljama sa Partnerstvom za mir i kakve veze imaju te mirovne operacije pod kontrolom i pod mandatom UN sa EU?
Koliko znam, EU je prevashodno ekonomska organizacija evropskih država. Kako sad, odjedanput, mirovna misija na Kipru i u Libanu ima neke veze sa Partnerstvom za mir i sa EU? Kada Vlada Srbije napravi vezu između UN i Partnerstva za mir, onda je to legitimno. Kada poslanici SRS kažu da se pod firmom UN u stvari krije direktno ili indirektno učešće Vojske Srbije pod komandom NATO u operacijama po svetu, koje su sve, samo ne mirovne, onda – gospodine poslaniče, ne možete to da kažete. Onda Vlada Srbije treba da povuče ovaj predlog odluke i isključivo treba da se govori o UN. Nema govora o Partnerstvu za mir, nema govora o EU, nema govora o NATO.
Ispada da samo Vlada Srbije ima pravo na neke teme. Kada te teme otvore poslanici SRS ili neke druge političke stranke koja nije deo vladajuće koalicije, onda o tome ne možete da govorite. Dakle, sve je ovo, dragi građani, i te kako povezano. Vama je to vrlo dobro jasno, ma koliko, da oni koji vode sednicu Narodne skupštine imaju zadatak ili su sebi sami nametnuli obavezu da zabrane da se o nekim temama govori.
Inicijativa Ruske Federacije je nešto što zaista doprinosi miroljubivoj politici u Evropi. Ma koliko da se predstavnici Vlade ili pojedini predstavnici vladajuće koalicije trude da nas uvere da je NATO pakt humanitarna, miroljubiva, čovekoljubiva organizacija, mi u to ne verujemo i nismo mi ti koji smo napali NATO pakt, nego je NATO pakt taj koji je napao srpski narod, ne samo u SRJ, nego i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj.
Takođe, nešto što se podmeće SRS jeste to da mi kad govorimo o tome da je NATO pakt jedna ofanzivna, agresivna, međunarodna vojna organizacija, koja nikakve suštinske veze nema sa duhom Povelje UN, onda nam se kaže – onda, vi napadate našu braću Grke, naše prijatelje Špance i sve ostale zemlje članice NATO, a koje nisu priznale nezavisnost KiM. Izvinite, ali to nije tačno. Pa, nisu Grci došli na ideju da bombarduju SRJ, niti su došli na ideju da bombarduju Republiku Srpsku ili Republiku Srpsku Krajinu. Sumnjam da je, baš, Špancima palo na pamet da 2001. godine izvrše okupaciju Avganistana. Sumnjam da, baš, Slovaci nemaju šta drugo da rade u svom životu, nego da čuvaju polja maka u Avganistanu, ali to su sve činjenice.
Bio sam vrlo precizan i svi poslanici SRS su bili vrlo precizni kada su govorili o tome koja je uloga NATO u kriznim situacijama u svetu i na kriznim mestima. Pa, naravno, svima je jasno, maloj deci je jasno, da u jednom savezu kao što je NATO, SAD i Rumunija, recimo, apsolutno nisu ravnopravne i da se za sve pitaju Amerikanci.
Idite u Grčku, nadam se da ste tamo letovali, pitajte bilo kog grčkog oficira sme li da ode u toalet da opere ruke, a da prethodno ne pita američkog oficira za vezu, da li to sme da učini ili ne.
Onda nam se dođe ovde u Narodnu skupštinu i kaže – da, sada napadate Grke, napadate Rumune, Špance itd. Ne napadamo te zemlje, samo kažemo da su oni koji su kreirali agresiju na SRJ, na Republike Srpsku Krajinu, na Republike Srpsku, na Irak, na Avganistan, koji sada planiraju neko novo žarište, da su to pre svega SAD i Velika Britanija, pri tom uopšte nismo želeli ni na koji način da kažemo da nam je neprijatelj ceo američki narod ili da su nam neprijatelji svi građani Velike Britanije. Naravno da nisu, ali da rukovodstvo tih država tokom devedesetih godina, pa i sada, vodi jednu politiku koja je sve samo ne miroljubiva, koja je sve samo ne usklađena sa međunarodnim pravom, to je činjenica.
Na kraju krajeva, ako su nam i SAD i Velika Britanija tako veliki prijatelji, kao što nam se ovde maločas reklo, kako to da od 200. godine ne naprave, ama, baš, nijedan potez koji je u interesu Srbije i srpskog naroda, tako veliki prijatelji, a ništa da učine za Srbiju? Kako to odjedanput da su Hašim Tači, Haradinaj narko-dileri, ubice, siledžije, odjedanput, za te iste SAD i Veliku Britaniju borci za ljudska prava, za demokratiju, za slobodu? Njih primaju u zvanične posete, daju im se neka odlikovanja, politički legitimitet.
Ceo srpski, državni, politički vojni i policijski vrh je isporučen Haškom tribunalu i onda se kaže – to su naši prijatelji, oni nam žele dobro. Izvinite, oni koju omogućuju trgovinu narkoticima iz Avganistana, do Srbije, do Južne Amerike, nisu prijatelji nikome, ni američkim građanima, ni britanskim, a pogotovo ne srpskim građanima.
I, neka nas niko ne ubeđuje da stotine tona heroina i drugih opijata koji dolaze iz Avganistana mogu da dođu u Srbiju ili mogu da dođu u bilo koju drugu državu na svetu, a da za to znaju NATO trupe i NATO komanda u Avganistanu.
Dakle, ovde je potpuno jasno, završiću da bi moje kolege mogle da kažu nešto o ovim tačkama dnevnog reda, apsolutno je jasno, kad god Vlada Srbije kaže – treba da učestvujemo u međunarodnim mirovnim operacijama pod UN, građani Republike Srbije, shvatite to kao jedan implicitni poziv da Srbija mora, zato što je to navodno imperativ vremena, da uđe u NATO.
Ko pročita Rezoluciju 1244, ko se upozna sa inicijativom Ruske Federacije o potpisivanju ugovora o evropskoj bezbednosti, videće da to nije, jednostavno, tačno. (Aplauz)

Iskorišćeno je osamnaest minuta.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, a posle njega narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u multinacionalnim operacijama u 2010. godini.
Prilikom predlaganja ove odluke vi ste se pozvali na član 140. Ustava, kako biste dali određeni legitimitet ovoj oblasti, uz to se još pozivate i na Zakon o odbrani, odnosno na odredbe ovog zakona, u kojima se kaže da se odbrana zemlje ostvaruje i učešćem u multinacionalnim operacijama.
U ovim uvodnim obrazloženjima još govorite i to da je obaveza svake države članice UN da svoje trupe šalje u misije koje se formiraju u okviru UN. I sada, ako formalno ovo gledamo ono što bismo mi ovde rekli u Skupštini ove odluke su formalno-pravno moguće, ali se sada postavlja jedno važno i jedno krucijalno pitanje – da li država Srbija i građani Srbije imaju koristi od jedne ovakve odluke?
Mi u SRS smo duboko ubeđeni da država Srbija nema, ama baš, nikakve koristi od ovoga, naprotiv, da od ovoga trpimo samo određene štete, zato i nećemo podržati ovako nešto i suprotstavljamo se slanju naših trupa u misije koje se formiraju u 2010. godini.
Ovaj parlament treba da donese odluku o slanju predstavnika Ministarstva odbrane u šest različitih misija i napomenuo sam već predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova u dve mirovne misije.
Iz Predloga zakona se vidi da su za ove misije neophodna određena finansijska sredstva. I kada se pogledaju predlozi tih odluka, kada se uporede i saberu svi iznosi, ispada da se iz budžeta Republike Srbije mora izdvojiti nešto više od 300 miliona dinara, a s obzirom na to da znamo kakve su ekonomske prilike u Srbiji, velika ekonomska kriza, ova sredstva nisu baš ni tako mala. Lično smatram da su se ova sredstva mogla upotrebiti na mnogo bolji i korisniji način.
Samo ću vas podsetiti da je pre nekoliko dana u jednom gradu na jugu Srbije, u Leskovcu, jedna žena umrla od gladi zato što je socijalna pomoć, koja je trebalo da joj stigne, zakasnila. Nažalost, voleo bih da je to jedini slučaj, ali se plašim da će takvih slučajeva biti još ili da ih već ima, samo što javnost ne zna za njih.
Ove operacije u koje šaljemo svoje predstavnike počele su u različitom vremenskom periodu, pa je, recimo, prva operacija o kojoj je ovde reč počela još davne 1964. godine, kada je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN doneta odluka da se uspostavi mir na liniji razdvajanja na Kipru između Grka i Turaka.
Imamo, uslovno rečeno, i najmlađu operaciju, a odluka je doneta 2007. godine o slanju snaga u Republiku Čad i Centralnoafričku Republiku.
Kada se u predlozima odluka govori o razlozima za donošenje ovakvih odluka, onda se kaže da misija daje, slušajte pažljivo – aktivan doprinos izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja.
Koliko znam geografiju, nijedna od ovih zemalja ne predstavlja ni bliže, čak, ni šire okruženje Republike Srbije, tako da je po meni ovo obrazloženje apsolutno nelogično i kontradiktorno.
Bezbednosno okruženje o kome ovde govorite doživljavam i cenim na jedan drugi način, pre svega po tome koliko je naša vojska sposobna i koliko predstavlja jedan respektabilni faktor u odnosu na naše stvarno okruženje, na naše susede, i u odnosu na one koji su nam zauzeli i zaposeli deo teritorije, naravno, radi se o teritoriji Kosova.
Nažalost, svi dobro znamo, to znaju i građani Srbije, kakva nam je danas vojska i sa vojskom koju danas imamo niko nas niti ceni, niti uvažava. Znamo ko je glavni krivac za to što nam je vojska ovakva. To je ova aktuelna vlast, doduše, moram da budem iskren, i sve vlasti od 2000. godine naovamo radile su na tome da se uruši i uništi naša vojska, da se sistem odbrane sroza na najniže moguće grane i, nažalost, u tome ste i uspeli.
Naravno, koncepcija ove Dosovske vlade i Dosovske većine jeste – mi ćemo diplomatijom, diplomatskim sredstvima rešavati stari, jednom diplomatskom ofanzivom sve ćemo rešiti, dosta je bilo sukoba itd. A, tu vašu diplomatsku ofanzivu, te vaše diplomatske napore i te vaše diplomatske uspehe imali smo prilike da vidimo juče u Briselu, kada je jedan od ministara u Vladi bio prisutan, vezano za neke odluke koje se tiču našeg pristupanja EU.
Sve ove misije o kojima govorimo ovde, u suštini, imaju isti cilj, samo su im zadaci različiti i sa različitim zadacima nastupaju. Pa, tako, recimo, imamo u jednom slučaju, da misija ima zadatak uspostavljanje vladavine prava i to, recimo, u Libanu. U drugom slučaju je to sprečavanje ilegalne trgovine i implementacija mirovnog sporazuma. U trećem slučaju je to vazdušna evakuacija povređenih i obolelih pripadnika misije. U četvrtom slučaju je to kontrola popisa stanovništva i priprema za predstojeće izbore. To se odnosi na Obalu Slonovače i tako dalje, da ne nabrajam sve više.
Sada, kad smo ovde kod priprema za predstojeće izbore u Obali slonovače, ne vidim zbog čega se ovde šalju pripadnici i predstavnici naših oružanih snaga. Imamo mi ''Cesid'', imamo i ''Otpor'', oni su odlučno obučeni i za izbore koji su se obavljali u našoj zemlji i za izbore u nekim drugim zemljama. Ne vidim ovde gospodina Milivojevića, on to najbolje zna. Izvinjavam se, Srđan Milivojević to najbolje zna i, naravno, za ovu misiju, pomoć oko izbora, dakle, tu bi mnogo bolje posao odradio ''Cesid'' i ''Otpor'' pogotovo. To nas ne bi ništa koštalo, jer znamo ko finansira te organizacije.
Onda se dalje u odlukama navodi i ocena i procena stanja bezbednosne situacije po određenim zemljama i uglavnom se kaže da je situacija stabilna, osim situacije na Haitiju, gde se, iz razumljivih razloga, zbog razornog zemljotresa, ne može govoriti o stabilnoj situaciji.
Postavljam onda jedno pitanje, ako je situacija zaista tako stabilna, onda čemu slanje trupa u te misije? Recimo, situacija na Kipru stabilna, tako je ocenjujete, a već više od 46 godina međunarodne trupe se nalaze tamo. Da je ta situacija toliko stabilna, pa, za tih 46 godina i nešto više, valjda bi prestala potreba za slanjem tih trupa.
Ono što hoću da kažem i da podvučem jeste, da su naši ljudi koji se šalju u ove misije u sastavu kontingenata drugih zemalja, kao što su Norveška, Italija, Poljska, Španija, Mađarska i t ako dalje.
Postavljam pitanje, evo, ovde prisutnom ministru, ako ste već namerni i ako imate nameru da šaljete naše ljude u mirovne misije, mislim da bi bilo mnogo bolje da umesto ovih šest, odnosno osam misija, gde su naši ljudi, po nekolicina njih rascepkani u određenim kontingentima, formirate jedan srpski kontingent sa našim pripadnicima i pošaljete ga u jednu od ovih zemalja ili u neku zemlju gde za tim ima takve potrebe. Ili, recimo, da naše ljude ili našu misiju šaljete u okviru Centra za vanredne situacije koji je u fazi formiranja u Nišu. Znate, taj centar se formira i već se radi o tome na osnovu odluke koju su potpisali predstavnici srpske i ruske strane i, kada vam treba za neke izbore i za neke političke poene, vi taj centar pominjete, a evo idealne prilike da ovaj centar promovišete na taj način i da šaljete ljude iz tog centra u te misije.
A ovako, nekolicina ljudi u sastavu jednog kontingenta, nekolicina ljudi u sastavu drugog kontingenta, to su sve tuđi kontingenti i, bukvalno, na taj način, niko ozbiljan to ne shvata na pravi način, a praktično, idemo tamo kao neke prišipetlje ili ne znam kako. Jednostavno, po meni, ovakvo slanje je samo omalovažavanje, pre svega, i pripadnika naše vojske koja ima slavnu tradiciju i, naravno, naše države.
Da završim, pitam gospodina Šutanovca – da li ima i koliko ima predstavnika oružanih snaga, dakle, Ministarstva odbrane, pa i policije, u ovim misijama iz redova onih ljudi koji su direktno učestvovali na Kosovu u suprotstavljanju NATO agresoru? Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je jedanaest minuta i 20 sekundi.
Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Uvaženi poslaniče Saviću, odavno nisam čuo ovakvu sadržajnu diskusiju u parlamentu Srbije. To što ste vi ovde izgovorili za sedam godina koliko sam bio poslanik, nisam imao prilike da čujem, zaista. Rekli ste za naše vojnike da su prišipetlje, do toga da ste rekli da grčki vojnik ne može da ode u toalet ako ne pita američkog oficira.
Ali, nije to ništa, rekli ste još jednu goru stvar, a to je, da nas niko ne ceni, niti uvažava. Moguće da je tako, ako ste mislili na vas. Ali, ako ste mislili na Vojsku Srbije, na Ministarstvo odbrane Republike Srbije, reći ću vam da smo u protekle tri godine potpisali 17 sporazuma o saradnji u oblasti odbrane.
U Srbiji je po prvi put u istoriji bio ministar odbrane Kine. Za koji mesec dolazi načelnik Generalštaba Ruske federacije, bio je po prvi put načelnik Generalštaba američke vojske. Koliko u ponedeljak, putujem u Libiju sa delegacijom. Takođe, u avgustu mesecu, putujemo u Kinu.
Posle 25 godina, imao sam priliku da predvodim delegaciju Ministarstva odbrane u poseti SAD. A prilikom posete Kini, u kojoj sam bio sa delegacijom 2008. godine, primio nas je potpredsednik Kine, gospodin Ši Đinpeng.
Teško da vi možete da razumete naš međunarodni položaj, jer način na koji govorite o našoj vojsci kao ''prišipetljama'', govori da niste svesni same težine reči koja se govori u parlamentu ili želite da nanesete zlo, što je još gore, ljudi koji imaju hrabrosti, želje i volje, znanja, koji su obučeni da idu u mirovne misije, oni su u potpunom ubeđenju da idu u mirovnu misiju da štite i vaše interese, interese vaše dece, interese naše dece, interese budućnosti ove cele zemlje.
Ne znam, zaista, da li je tolika moralna hipokrizija ovde da možemo one koji su spremni da svoj život žrtvuju za odbranu zemlje nazivamo ''prišipetljama'', ali još manje mogu da shvatim da se nipodaštava to prema onima kojima u 21. veku nije neophodna pomoć.
Malopre ste govorili nadahnuto, za mene iznenađujuće, ali nijednog momenta ne kažete da su u tim mirovnim misijama gotovo sve zemlje normalnog razvijenog sveta. Govorite o aktivnostima NATO, govorite o heroinu, kokainu, govorite o svemu i svačemu, a ne kažete da su tamo u mirovnim misijama i Kinezi i Rusi. Da li su i oni isto ti koji žele da se učlane u NATO, kao što kažete da mi želimo? Da li i oni imaju neke skrivene namere koje ćete vi ovde da nam razotkrijete govoreći da imate podatke ruske tajne službe, koje ćete nama staviti na uvid? Zamislite, podaci ruske tajne službe koje ćete vi nama staviti na uvid?! I građani Srbije pomisle da toga ima u parlamentu koji treba da bude najviše zakonodavno telo i gde treba da sede ozbiljni ljudi koji razgovaraju o ozbiljnim stvarima.
Mirovne misije prevazilaze samo vojni karakter. Mirovne misije imaju jednu specifičnu političku težinu koja je na međunarodnom planu takva, da kažem, da sve zemlje sveta učestvuju u njima. Mirovne misije imaju jednu veoma izraženu ličnu i emotivnu stvar. Pripadnici mirovnih misija se na dobrovoljnoj bazi opredeljuju da štite interes naše zemlje van granice svoje zemlje. Verujem da je to teško koliko, kada neko koji ima posao u Srbiji i mora da ostavi porodicu u Srbiji, pa makar otišao kao gastarbajter na šest meseci u inostranstvo, a zamislite kako je to kada odete u neki Čad, gde je temperatura od 50 stepeni, a onda vam, neki, poslanik Savić kaže da ste vi ''prišipetlja''.
U najmanju ruku, to je uvredljivo. Nemam razumevanja zbog čega se ovde na ovaj način vodi diskusija, ali vam kažem da niko neće otići u mirovnu misiju ko nije obučen, ko nije pripremljen, ko nema sertifikovan odnos prema mirovnim misijama, ko ne poznaje jezike, ko nije utreniran, uvežban i ko se ne javi dobrovoljno.
Izražavam duboko poštovanja prema svima njima i veoma sam srećan i zadovoljan što postoje ljudi koji su svesni da za interese cele države treba da štite naše interese van granica naše zemlje, ali, takođe, morate znati svakog momenta da su sve te mirovne misije izuzetno teške i naporne, i da oni svoj život rizikuju samim prisustvom na terenu.
Molim vas, ako imate problem sa političkom opcijom koju ja predvodim i sa Vladom da usmerite tu nervozu i te negativne energije ka nama, a ne da vređate ljude koji nose uniformu časno i koji su se zakleli ovoj otadžbini da će da je brane. (Aplauz)

Pravo na repliku, narodni poslanik Nikola Savić.

Gospodine Šutanovac, nisam ''neki'' poslanik Savić, nego, poslanik koji je, makar formalno ravan sa svih 250 poslanika u ovoj Skupštini.
Prema vama se barem kao ličnosti nisam obraćao u negativnom kontekstu.
Očigledno, niste razumeli ono o čemu sam govorio: rekao sam –bolje bi bilo, kada već imate nameru i kada ste poslali kontingente, da ste umesto ovih šest misija formirali jedan kontingent pod srpskim imenom, pod srpskom zastavom, pod zastavom države Srbije i da se na taj način promoviše naša zemlja, a vi ste, praktično, u ovih šest ili osam misija u timove, podtimove, pročitajte tamo predloge odluke, biće deo podtima, ne čak deo tima, nego podtima i kada sam to rekao mislio sam na to ali sam pre toga ogradio i rekao da srpska vojska ima stalne tradicije.
Kada sam rekao da nas niko ne ceni nisam mislio tu na Kinu, Kina je naš istorijski prijatelj, nisam mislio ni na Rusiju, to je naš tradicionalni prijatelj, ali, evo, danas ili juče, ne znam tačno, gost predsednika Srbije je Sulejman Tihić oficijelni predstavnik politike BiH, a sećate se samo pre godinu ili pre godinu i po dana šta je govorio o Srbiji, o Vojsci Srbije, Vlado Komšić član predstavništva BiH. Na to sam mislio. Hvala.