Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u multinacionalnim operacijama u 2010. godini.
Prilikom predlaganja ove odluke vi ste se pozvali na član 140. Ustava, kako biste dali određeni legitimitet ovoj oblasti, uz to se još pozivate i na Zakon o odbrani, odnosno na odredbe ovog zakona, u kojima se kaže da se odbrana zemlje ostvaruje i učešćem u multinacionalnim operacijama.
U ovim uvodnim obrazloženjima još govorite i to da je obaveza svake države članice UN da svoje trupe šalje u misije koje se formiraju u okviru UN. I sada, ako formalno ovo gledamo ono što bismo mi ovde rekli u Skupštini ove odluke su formalno-pravno moguće, ali se sada postavlja jedno važno i jedno krucijalno pitanje – da li država Srbija i građani Srbije imaju koristi od jedne ovakve odluke?
Mi u SRS smo duboko ubeđeni da država Srbija nema, ama baš, nikakve koristi od ovoga, naprotiv, da od ovoga trpimo samo određene štete, zato i nećemo podržati ovako nešto i suprotstavljamo se slanju naših trupa u misije koje se formiraju u 2010. godini.
Ovaj parlament treba da donese odluku o slanju predstavnika Ministarstva odbrane u šest različitih misija i napomenuo sam već predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova u dve mirovne misije.
Iz Predloga zakona se vidi da su za ove misije neophodna određena finansijska sredstva. I kada se pogledaju predlozi tih odluka, kada se uporede i saberu svi iznosi, ispada da se iz budžeta Republike Srbije mora izdvojiti nešto više od 300 miliona dinara, a s obzirom na to da znamo kakve su ekonomske prilike u Srbiji, velika ekonomska kriza, ova sredstva nisu baš ni tako mala. Lično smatram da su se ova sredstva mogla upotrebiti na mnogo bolji i korisniji način.
Samo ću vas podsetiti da je pre nekoliko dana u jednom gradu na jugu Srbije, u Leskovcu, jedna žena umrla od gladi zato što je socijalna pomoć, koja je trebalo da joj stigne, zakasnila. Nažalost, voleo bih da je to jedini slučaj, ali se plašim da će takvih slučajeva biti još ili da ih već ima, samo što javnost ne zna za njih.
Ove operacije u koje šaljemo svoje predstavnike počele su u različitom vremenskom periodu, pa je, recimo, prva operacija o kojoj je ovde reč počela još davne 1964. godine, kada je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN doneta odluka da se uspostavi mir na liniji razdvajanja na Kipru između Grka i Turaka.
Imamo, uslovno rečeno, i najmlađu operaciju, a odluka je doneta 2007. godine o slanju snaga u Republiku Čad i Centralnoafričku Republiku.
Kada se u predlozima odluka govori o razlozima za donošenje ovakvih odluka, onda se kaže da misija daje, slušajte pažljivo – aktivan doprinos izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja.
Koliko znam geografiju, nijedna od ovih zemalja ne predstavlja ni bliže, čak, ni šire okruženje Republike Srbije, tako da je po meni ovo obrazloženje apsolutno nelogično i kontradiktorno.
Bezbednosno okruženje o kome ovde govorite doživljavam i cenim na jedan drugi način, pre svega po tome koliko je naša vojska sposobna i koliko predstavlja jedan respektabilni faktor u odnosu na naše stvarno okruženje, na naše susede, i u odnosu na one koji su nam zauzeli i zaposeli deo teritorije, naravno, radi se o teritoriji Kosova.
Nažalost, svi dobro znamo, to znaju i građani Srbije, kakva nam je danas vojska i sa vojskom koju danas imamo niko nas niti ceni, niti uvažava. Znamo ko je glavni krivac za to što nam je vojska ovakva. To je ova aktuelna vlast, doduše, moram da budem iskren, i sve vlasti od 2000. godine naovamo radile su na tome da se uruši i uništi naša vojska, da se sistem odbrane sroza na najniže moguće grane i, nažalost, u tome ste i uspeli.
Naravno, koncepcija ove Dosovske vlade i Dosovske većine jeste – mi ćemo diplomatijom, diplomatskim sredstvima rešavati stari, jednom diplomatskom ofanzivom sve ćemo rešiti, dosta je bilo sukoba itd. A, tu vašu diplomatsku ofanzivu, te vaše diplomatske napore i te vaše diplomatske uspehe imali smo prilike da vidimo juče u Briselu, kada je jedan od ministara u Vladi bio prisutan, vezano za neke odluke koje se tiču našeg pristupanja EU.
Sve ove misije o kojima govorimo ovde, u suštini, imaju isti cilj, samo su im zadaci različiti i sa različitim zadacima nastupaju. Pa, tako, recimo, imamo u jednom slučaju, da misija ima zadatak uspostavljanje vladavine prava i to, recimo, u Libanu. U drugom slučaju je to sprečavanje ilegalne trgovine i implementacija mirovnog sporazuma. U trećem slučaju je to vazdušna evakuacija povređenih i obolelih pripadnika misije. U četvrtom slučaju je to kontrola popisa stanovništva i priprema za predstojeće izbore. To se odnosi na Obalu Slonovače i tako dalje, da ne nabrajam sve više.
Sada, kad smo ovde kod priprema za predstojeće izbore u Obali slonovače, ne vidim zbog čega se ovde šalju pripadnici i predstavnici naših oružanih snaga. Imamo mi ''Cesid'', imamo i ''Otpor'', oni su odlučno obučeni i za izbore koji su se obavljali u našoj zemlji i za izbore u nekim drugim zemljama. Ne vidim ovde gospodina Milivojevića, on to najbolje zna. Izvinjavam se, Srđan Milivojević to najbolje zna i, naravno, za ovu misiju, pomoć oko izbora, dakle, tu bi mnogo bolje posao odradio ''Cesid'' i ''Otpor'' pogotovo. To nas ne bi ništa koštalo, jer znamo ko finansira te organizacije.
Onda se dalje u odlukama navodi i ocena i procena stanja bezbednosne situacije po određenim zemljama i uglavnom se kaže da je situacija stabilna, osim situacije na Haitiju, gde se, iz razumljivih razloga, zbog razornog zemljotresa, ne može govoriti o stabilnoj situaciji.
Postavljam onda jedno pitanje, ako je situacija zaista tako stabilna, onda čemu slanje trupa u te misije? Recimo, situacija na Kipru stabilna, tako je ocenjujete, a već više od 46 godina međunarodne trupe se nalaze tamo. Da je ta situacija toliko stabilna, pa, za tih 46 godina i nešto više, valjda bi prestala potreba za slanjem tih trupa.
Ono što hoću da kažem i da podvučem jeste, da su naši ljudi koji se šalju u ove misije u sastavu kontingenata drugih zemalja, kao što su Norveška, Italija, Poljska, Španija, Mađarska i t ako dalje.
Postavljam pitanje, evo, ovde prisutnom ministru, ako ste već namerni i ako imate nameru da šaljete naše ljude u mirovne misije, mislim da bi bilo mnogo bolje da umesto ovih šest, odnosno osam misija, gde su naši ljudi, po nekolicina njih rascepkani u određenim kontingentima, formirate jedan srpski kontingent sa našim pripadnicima i pošaljete ga u jednu od ovih zemalja ili u neku zemlju gde za tim ima takve potrebe. Ili, recimo, da naše ljude ili našu misiju šaljete u okviru Centra za vanredne situacije koji je u fazi formiranja u Nišu. Znate, taj centar se formira i već se radi o tome na osnovu odluke koju su potpisali predstavnici srpske i ruske strane i, kada vam treba za neke izbore i za neke političke poene, vi taj centar pominjete, a evo idealne prilike da ovaj centar promovišete na taj način i da šaljete ljude iz tog centra u te misije.
A ovako, nekolicina ljudi u sastavu jednog kontingenta, nekolicina ljudi u sastavu drugog kontingenta, to su sve tuđi kontingenti i, bukvalno, na taj način, niko ozbiljan to ne shvata na pravi način, a praktično, idemo tamo kao neke prišipetlje ili ne znam kako. Jednostavno, po meni, ovakvo slanje je samo omalovažavanje, pre svega, i pripadnika naše vojske koja ima slavnu tradiciju i, naravno, naše države.
Da završim, pitam gospodina Šutanovca – da li ima i koliko ima predstavnika oružanih snaga, dakle, Ministarstva odbrane, pa i policije, u ovim misijama iz redova onih ljudi koji su direktno učestvovali na Kosovu u suprotstavljanju NATO agresoru? Hvala. (Aplauz)