Ministar u ovom slučaju želi da da odgovor. Vi znate taj odgovor, ali zbog poslanika koji su ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije i zbog javnosti Srbije želim da kažem nekoliko stvari.
Pre svega, 2008. godine, kada smo menjali Zakon o visokom obrazovanju i kada smo promenili broj bodova kao uslov potreban za upis godine, tada u akademskoj javnosti Srbije nije postojao predlog da se menja status studenata koji su bili na budžetu. Jednostavno nije. To je bio deo zahteva koji su imali jedan broj studenata koji su tada bili na ulici i to je bio stav Demokratske stranke Srbije. To je tačno.
Što se tiče ovog drugog, rekao sam profesoru Šamiju na Odboru i želim da saopštim svima vama, mislim da je ovo rešenje koje mi predlažemo pravednije. Pravednije jer daje prednost onom studentu, svakom studentu koji u toku školske godine ostvari 60 bodova ili 48 bodova i ima bolji prosek.
To govorim, profesore Šami, samo zbog ove rečenice - koji se odnosi na ukupan broj osvojenih bodova. On mora dati uslov, nesporno je, ali ukupan broj bodova koji ima iz prethodne godine mu može dati prednost u toj godini u odnosu na one koji je možda te godine bolji. Samo iz tog razloga, jer ukupan broj bodova podrazumeva i akumulaciju bodova iz prethodne godine.
Rešenje koje smo mi predvideli podrazumeva najveći broj bodova, 48 do 60, u ovoj i sledećoj godini, a onda već one treće se zna, mora biti 60 bodova i prosek ocena. To je jedini razlog što nismo mogli prihvatiti ovaj amandman. Mislimo jednostavno da je ovo rešenje pravednije za one studente koji u toku te školske godine pokažu veći nivo znanja i imaju bolji prosek ocena.
Stalno se zaboravlja jedan član ovog zakona koji nekako ostaje u senci, a strašno je važno za studente, a pokazuje ipak jednu širinu koju Vlada Republike Srbije pokazuje prema svim studentima. To je član zakona koji reguliše pitanje statusa studenata koji ne polože sve ispite i nemaju do kraja onaj ostvareni broj bodova vezan za tekuću godinu. Država je predvidela mogućnost da ti studenti i u petoj godini budu finansirani.
Oni koji su 2006/2007 godine upisani, ako su ostvarili onaj broj bodova koji je potreban za uslov, oni praktično imaju u petoj godini još 65 bodova, a za one iz 2008/2009. godine taj broj bodova je 36 i država i njih finansira šest meseci.
Znači, stvarno je obuhvaćen veliki broj studenata i sa ovim i sa drugim rešenjima. Ovo rešenje je pravednije i ubeđen sam, septembar i oktobar je vrlo blizu, pa ćemo videti da li će na nekom od fakulteta biti da unutar te takozvane kvote od 120%, kako je mi popularno zovemo, da li imaju svi 60 bodova i da li će biti 120 prvih sa 60 bodova. Po nama je ovo rešenje kvalitetnije i to je jedini razlog što nismo mogli prihvatiti vaš amandman.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Gospodine ministre, vidim da ste vi tvrdo uvereni da je vaše rešenje pravednije, ali to što ste ispričali naprosto ću vam vrlo lako oboriti.
Stavom 1. je definisano da su pre svega u utakmici oni koji su osvojili ove godine 60 bodova. Dok traju neka prelazna rešenja, možda i manje, ali u igri su samo studenti koji su osvojili 60 bodova.
Vi se bojite računanja unazad, ali dozvolićete mi, da li je bolji student koji je očistio sve prethodne godine i naravno ove godine osvojio 60 bodova ili student koji još nije očistio sve prethodne godine i ove godine osvojio 60 bodova? Po mojem će prednost imati onaj ko je očistio sve godine, a po vašem ne, jer ćete mu meriti samo poslednju godinu.
Dakle, ovo što mi predlažemo u ovom amandmanu pravilo je jednostavno. Na početku prve godine odlučuje prijemni ispit. Na upisu za drugu godinu odlučuje uspeh na prvoj. Na upisu za treću godinu odlučuje ukupan uspeh do te treće godine, dakle, na prvoj i drugoj. Ko je bolji? Bolji je onaj ko ima više bodova. Ako imaju isto bodova, onaj ko ima veću prosečnu ocenu. Za upis u četvrtu godinu sabiram bodove prve, druge i treće godine. Bolji je onaj ko ima više bodova. Ako je broj bodova isti, bolji je onaj ko ima veću prosečnu ocenu do tog trenutka. Pravednije od toga ne može.
Vi predlažete – merim prvo one od 60 bodova, merim uspeh samo u poslednjoj godini, ko ima veći prosek ide dalje, a ko nema, nema, a pri tom može da se desi da vam student nije položio ispit iz prethodne godine jer je zbog ovih raznih prelaznih rešenja mogao da upisuje i da vuče po jedan-dva ispita dalje.
Ne znam zašto ovo ne prihvatate, ali moja logika to ne može da razume. Mislim da je ovo daleko najpravednije rešenje i svakako mi nemamo nikakvog interesa da predlažemo neka rešenja koja bi bila dvosmislena. Ovo je jednoznačno određeno ko je bolji. Naprosto, studenti se takmiče, onih N najboljih će biti na budžetu, a svi ostali će plaćati i gotova stvar. Ne znam zašto vam smeta ovaj amandman.

Reč ima ministar Žarko Obradović.

Profesore Šami, imate potpuno pogrešno uverenje, vaš amandman mi ne smeta.
(Zoran Šami, sa mesta: Prihvatite ga onda.)
Neću zato što je ovaj bolji, u tome je razlika. Naše rešenje podrazumeva svake godine najbolji, a ne ono što nosi iz prethodne godine. To što je bio u prethodnoj godini najbolji ne znači da će biti u tekućoj godini, nego podrazumeva upravo to da svake godine oni najbolji, sa najboljim prosekom, budu u 120%.
Izvinite, po nama je ovo pravednije za generacije koja dolaze U stvari, neću da obrazlažem vaš amandman, vi ste ga obrazložili. Svake godine studenti koji ostvare najveći broj bodova, imaju najbolji upis, ulaze u red onih koje država finansira, plus 20% koje određuje fakultet svojom odlukom, i to je tih 120%.

Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović Milosavljević.

Gospodin magistar Srboljub Živanović podneo je amandman na član 19. zakona i član 19. ovog zakona uređuje zadržavanje, odnosno sticanje statusa studenata koji se finansiraju iz budžeta.

U ime SRS podneli smo amandman koji glasi: "Student koji se finansira iz budžeta može u tom statusu da ima upisan samo jedan studijski program na istom nivou studija, sa mogućnošću upisa još jednog studijskog programa koji će on sam finansirati".

Znači, član 19. ovog zakona glasi tako da samo student koji se finansira iz budžeta može u tom statusu da ima upisan samo jedan studijski program na istom nivou studija.

Mi smo radi jasnoće ovog zakona, odnosno radi bolje informisanosti studenata, dodali ovu mogućnost da studenti koji imaju takvo interesovanje upišu paralelno i drugi fakultet, ali da to finansiraju.

Poznato je da u Srbiji ima veliki broj visoko inteligentne i obrazovane dece koja u isto vreme žele da studiraju i studiraju dva fakulteta, npr. fiziku i matematiku, medicinu i stomatologiju, elektrotehniku i matematiku itd.

Međutim, da ne bi došlo do prekvalifikacija, do toga da ovi studenti gube vreme u toku studiranja, predložili smo da se ovaj član zakona na ovaj način definiše.

Vi ste u obrazloženju naveli sve ono što smo i mi hteli da kažemo, s tim da kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što zakon omogućava da student koji se finansira iz budžeta može u statusu studenta koji se sam finansira biti upisan na drugi ili druge studijske programe istog nivoa studija.

Ovde se nigde jasno i decidirano ne kaže da taj student neće biti na budžetu, odnosno da mora da finansira svoje studiranje, tako da smo ovim amandmanom jasnije i preciznije definisali ovaj zakon. Žalim što niste imali dovoljno sluha da prihvatite ovaj amandman gospodina Živanovića.

Sada bih u vremenu poslaničke grupe htela da iznesem neku svoju konstataciju koja se tiče Zakona o visokom obrazovanju.

Htela bih samo da podsetim gospodina ministra, njemu je poznato da je posle 2000. godine, a ovo govorim u ime lekara i visokoobrazovanih ljudi Medicinskog fakulteta u Beogradu koji su, smatram, a i mnogi, jedini doživeli lustraciju posle 2000. godine.

Po Zakonu o visokom obrazovanju iz 1998. godine oko stotinak lekara je izabrano u zvanje docenta, redovnog ili vanrednog profesora. Međutim, posle 2000. godine desilo se to da je oko 80 docenata, redovnih ili vanrednih profesora, protivustavno i protivzakonito dobilo otkaz. Po tom tadašnjem zakonu imali su pravo da pet godina budu u statusu u koji su izabrani.

Međutim, 2001. ili 2002. godine mnogi od njih su dobili jednostavno obrazloženje da su otpušteni. Jedno od obrazloženja je bilo da je poništen konkurs kojim su izabrani u to tadašnje zvanje. Sada, pitam vas kao ministra, vi na to ne možete da utičete jer je ovaj sudski proces došao do najvišeg Ustavnog suda, pa ne možete da utičete, ali da li smatrate da je to moglo da se spreči.

Jer 80 visokokvalifikovanih ljudi koji su najmanje 15 godina uložili u svoje obrazovanje, govorim o studijama medicine koje traju pet ili šest godina, o specijalizaciji koja traje četiri ili pet godina, o magistarskim studijama koje traju dve ili tri godine, o doktorskim disertacijama, i koji su imali sve uslove kada su izabrani u zvanje docenta, vanrednog i redovnog profesora, onda je Nastavno-naučno veće odbilo presudu suda.

Sud je njih vraćao na posao, a nastavno-naučno veće ih je svojim brojem članova, a Nastavno-naučno veće npr. Medicinskog fakulteta ima od 460 do 500 asistenata, docenata i profesora, glasanjem oni i dalje nisu vraćeni na svoje radno mesto.

Pitam sada vas, pošto ste u toku današnje diskusije već govorili, znamo da su univerziteti samostalna nezavisna tela, da li je u interesu društva, u interesu struke, u interesu obrazovanja da se izgube takvi profesionalci, koji nisu ničim doprineli, sem možda svojom političkom pripadnošću, da izgube ono za šta su uložili 15 godina?

Ovo govorim iz razloga da se ne govori da lustracije nije bilo. Lustracija je izvršena na Medicinskom fakultetu, nažalost, na jednom od najvećih i najboljih fakulteta, koji daju najveće stručnjake u ovoj zemlji i smatram da to nije bilo pošteno. To je moglo da se spreči, a ne da dođe sada do Ustavnog suda, možda vi niste mogli to da sprečite, ali je moglo da se spreči na drugi način.

To govorim iz još jednog razloga, da se vratim na član 16. koji govori o profesoru koji se bira, o počasnom profesoru univerziteta. Smatram da treba imati profesore počasne članove, koji su značajna imena različitih struka. Međutim, mislim da ne treba na taj način uskraćivati ljudima.

Znate kako se bira redovni profesor, bira se po konkursu, ako se neko bira u zvanje počasnog, da li tu postoji konkurs ili samo na osnovu odluke fakulteta, odnosno tog nastavno-naučnog veća?

S druge strane, da li može to da se zloupotrebi? Zakon o zdravstvenoj zaštiti danas predviđa da jedino dopunski rad mogu da obavljaju profesori fakulteta. Da li na taj način opet omogućavate, ne svim lekarima da rade dopunski, nego samo redovnim profesorima nekog fakulteta?

To su neka pitanja koja interesuju i struku i nauku. Hvala.

Osam minuta i 30 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Žarko Obradović.

Postavili ste mi mnogo pitanja. Nisam u situaciji danas da odgovorim, pa bih vas molio da se obratite Ministarstvu, da damo pismeni i tačan odgovor, da ne ulazimo u elaboraciju nekih pitanja.
Kada ste pomenuli 90-te godine, odnosno ono što se dešavalo posle, nadam se da je to daleko vreme iza nas. Osuđujem svako proganjanje i šikaniranje, maltretiranje, izopštavanje iz akademske zajednice bilo kog drugog zbog nekog političkog stava ili nekog razloga koji nema veze sa kršenjem zakona ili sa etikom koja je deo sistema visokog obrazovanja.
Konačno, ono odlučujuće, građani Republike Srbije, pa i svi mi u visokom obrazovanju, govorim svi mi pošto nas ima mnogo, moramo da znamo da se zakoni moraju poštovati i da je odluka suda zadnja i obavezujuća za sve. Što god mi pojedinačno mislili, to može biti samo naš stav. Odluka suda mora biti važeća za sve.

Narodna poslanica Gordana Paunović Milosavljević ponovo traži reč. Izvolite.