Propisali smo samo ukupan broj bodova, a u aktu fakulteta mora da bude taksativno navedeno koji su to rokovi. Onda, ako slučajno postoji pokušaji manipulacije i drugačijeg tumačenja, kako vi kažete, kreativnosti fakulteta, nažalost, što se dešava, onda je obaveza i naša je želja da nam to studenti jave, da bi mi poslali prosvetnu inspekciju i primenili kaznene odredbe ovog zakona, odnosno radili ono što je u skladu sa zakonom.
Činjenica je, stvarno je činjenica, da država duguje fakultetima određena sredstva za materijalne troškove. Nažalost, prema podacima Beogradskog univerziteta, ranijeg prorektora koji se bavio tim pitanjima, ta obaveza seže još iz 2002-2003. godine i iznosi nekoliko stotina miliona dinara.
Nažalost, imali smo jednu situaciju, čini mi se 2007-2008. godine, da je na osnovu jedne usmene naredbe tadašnjeg ministra svaki student koji je upisao godinu bio stavljen na budžet. Sada pokušavamo, bukvalno, da uvedemo sistem i u odnosu na taj sistem da vidimo šta su obaveze države, ovih sto plus dvadeset posto i da napravimo jednu projekciju budućih zbivanja i naravno mogućnosti budžeta.
Tačno je da kasnimo sa obavezama za materijalne troškove, ali koji su rezultat samo ekonomske situacije, a ne nepostojanja želje u Ministarstvu prosvete da se reše neki problemi. Desilo se da pojedini fakulteti i visoke škole strukovnih studija naplaćuju studentima određena sredstva, iako je zaključak Vlade bio da to ne čine, jer će država svoj deo novca uplatiti.
Pokušaću i nakon završetka rada i po ovom zakonu i Skupštine da određene obaveze države, jer se poboljšava stanje budžeta, priliv je veći, da fakultetima do početka nove školske godine isplatimo što veći deo materijalnih sredstava.
Kada isplatimo veći deo materijalnih troškova, otpada bilo koji razlog, da budem iskren, u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji, da se poveća visina školarine za studente. Moramo deliti sudbinu drugih, pa i fakulteti. Zašto?
Zato što se nadam da će fakulteti uvažiti tu situaciju. Ima nekih koji imaju novca, a ima i onih koji stvarno nemaju novca. Kada kažem imaju novca, postoji lična karta svakog fakulteta i visokoškolske ustanove i visoke škole strukovnih studija koja se može dobiti u Trezoru Republike Srbije i tačno se vide prihodi i rashodi. Nije ista situacija na fakultetima.
Prošle godine većina univerziteta i fakulteta je prihvatila sugestiju, tada na predlog ministra, da se ne povećava školarina.
U ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju postoji odredba, rešenje gde Ministarstvo i Vlada daju saglasnost. Mi nećemo dati saglasnost na visinu cena školarine, jer ne demagoški, da kažem, da bi sprečili i štitili studente na taj način, nego zbog onoga što govorimo od početka, da svi moramo deliti istu sudbinu u teškim vremenima.
Zašto? Zato što redovno servisiramo lične dohotke. Redovno. Ako redovno servisiramo lične dohotke i ako i zaposleni u javnom sektoru i obrazovanja dele sudbinu svih u Republici Srbiji, onda nema razloga da pojedini fakulteti podižu cenu školarine, obrazlažući to troškovima inflacije ili nekim drugim razlozima. Jer, ako bi se krenulo tako, mogao bi svako da donese drugu odluku.
Postoji jedna praksa, nažalost, koju smo uočili, da kada se o tom pitanju raspravlja na nivou univerziteta postoji saglasnost da ne treba povećavati cenu školarina. Kada iste te kolege pođu na fakultet, tada veća donose drugačije odluke.
Naravno, adresa je Ministarstvo i preko leđa studenata. I ne samo po tome, nego i po ovim drugim troškovima o kojima ste govorili direktno ili indirektno, da se stalno studentima ispostavljaju neki novi troškovi vezano za režim studija.
Zato samo da kažem i želeli da neka rešenja po nama budu precizna. Da budem iskren, želimo da prosvetna inspekcija bude daleko prisutnija i da ove mere vezane za upravni nadzor i kaznene odredbe primenimo u praksi. Autonomija da, ali poštovanje zakona da.
