Na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih govornika.
Pre nego što nastavimo, da dam obaveštenje. Pošto je ovo uobičajeno vreme za pauzu, danas ćemo raditi do završetka ove tačke, a onda ćemo sledeću tačku dnevnog reda početi u ponedeljak u 10.00 časova.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Gospodin Zoran Ostojić. Izvolite.

Gospodine Obradoviću, potpredsedniče, uvaženi ministre, koleginice i kolege, za razliku od mojih prethodnika, gospodine ministre, LDP delimično ili umereno razume zašto se ovaj zakon našao ponovo u proceduri. Na kraju krajeva, ovo je zakon koji ima efekta na sve građane Srbije, pa i one koji nisu građani Srbije, a koji prolaze kroz Srbiju svakog dana. Svi sem nepokretnih i onih koji leže u bolnicama  učestvuju na neki način u saobraćaju, bilo kao pešaci, bilo kao putnici, bilo kao vozači.
Kada smo se i pre godinu dana prošlog leta sa ministrom Mrkonjićem rvali da popravimo što više ovaj zakon, mada je tu ministar Mrkonjić bio ipak vaš predstavnik jer pored njega su sedeli isti ljudi, vi ste gospodine ministre i tada odlučivali, nismo u svemu uspeli i zato je dobro što je ovde posle šest meseci zakon došao na doradu.
I tada smo rekli da za zemlju kao što je Srbija, koja je tranzitna zemlja, saobraćaj je jedan od potencijalnih prioriteta, odnosno važna privredna grana, kao i poljoprivreda, terati u zatvor strance koji leti prolaze kroz zemlju je zaista diskutabilno. Sami ste rekli da četiri hiljade ljudi otprilike bi trebalo da završi u zatvoru od 15 – 30 dana i ako se čeka na takvu kaznu 3-4 godine zbog zatvorskih kapaciteta gubi se ta veza.
Razumemo i socijalni momenta na koje druge kolege upozoravaju, ali na kraju krajeva ostaće to sudijama za prekršaje da cene koga će u zatvor, a koga će kazniti ovim velikim novčanim kaznama. Na kraju krajeva, čini mi se da od prvog januara stupaju izmene Zakona o prekršajima koje daju pravo sudijama da zamenjuju kazne zatvora radom u javnom interesu. Nekad se to zvalo društveno-korisnim radom.
To će možda biti prilika da sudije u praksi naprave nekakvu razliku, da strance kažnjavaju, a bahate vozače šalju u zatvor ili da im zamenjuju kaznu zatvora ovim radom, pa neka bahati, bezobzirni vozači skidaju nalepnice sa saobraćajnih znakova, pomažu bolnicama, bolesnicima koji su žrtve takvih vozača itd. To razumemo.
Da li će biti zloupotrebe u smislu da bogati ne idu u zatvor, a siromašni idu, opet zavisi od sudiji, ali razumemo da ne možemo da teramo strance u zatvor jer prosto niko neće prolaziti. Drugo je Slovenija, koja je pre izvesnog vremena uvela one vinjete na šest meseci u nameri da ne bude tranzitna zemlja, pa im je Brisel to ukinuo, pa sad daju na mesec dana, ali to je njihova politika.
Mi moramo biti tranzitna zemlja. Ni mi ne bi voleli da prolazimo kroz Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu, Hrvatsku ili Mađarsku da je zatvor jedina mera, govorim mi, mi građani Srbije, a oni koji voze onako da zasluže kaznu zatvora, neka im je na časti.
Što se tiče činjenice da se ovaj zakon ponovo menja, mi razumemo to, ali bilo bi dobro da se iskoristi ova prilika da se promene još neke stravi osim ovih koje ste predložili, neke stvari koje su nejasne, neke stvari koje zbunjuju. Na kraju krajeva, još neke druge stvari koje se u sudskoj praksi različito tumače da se pojasne jer ne vidim zašto bi se propustila takva prilika, ako već sami kažete da je saobraćaj i život nešto što posle šest meseci pokazuje nekakve rezultate i zahteva fino štelovanje. Hajde da to iskoristimo da popravimo još nešto kako ne bi svakih šest meseci ili godinu dana dolazio ponovo zakon.
Prošli put ste bili tvrdi i izgurali ste tu suštinski koncepciju koja je za nas neprihvatljiva, a to je da policija koja sprovodi zakon učestvuje u njegovom pisanju. To je praksa iz nekih ranijih vremena kada su uniforme bile mnogo važne, važnije nego u civilnom društvu.
U zapadnoj Evropi evropska vrednost nije da policija piše zakon, pišu ga stručnjaci, a policija ga sprovodi. Ali dobro, koncepcija vam je prošla, ali ste oko nekih stvari tada bili, tj. vaši saradnici, neću da kažem zadrti, ali tvrdoglavi i danas se ponovo vraćamo na to.
Nadam se da ćete ovog puta svoj uticaj zamenika premijera, prvog potpredsednika Vlade na njih izvršiti pa da popuste oko nekih stvari. Recimo, oko te definicije naselja. I tada smo vam govorili da treba ipak drugačije definisati, a ne tako široko kako ste u zakonu definisali da je naselje izgrađen funkcionalno objedinjen prostor koji je namenjen za život i rad stanovnika. Zaista, onda je sve na Ibarskoj magistrali naselje, a nije tako. Mi samo predlažemo da se dodaju table koje ograničavaju naselje i da je to naselje od table do table.
Sad ćete reći da to košta. Izvinite, ovim zakonom, između ostalog, jedan od motiva je da se malo popravi budžet i agencije, i lokalne samouprave i ove uprave saobraćajne policije, pošto se tu deli novac od kazni. Sumnjam da od ovih četiri hiljade ljudi svi će platiti kaznu, tako da ako je neko razmišljao da će od toga zaraditi, neće, ali biće novca i za te table.
Prema tome, ostavite manja diskreciona ovlašćenja policiji i svi će biti zadovoljni. Zatim, treba pojasniti odnos vozača i pešaka jer je ovde formulacija u sadašnjem zakonu nejasna, tako da se u sudskoj praksi već dešava da neki sudija sudi vozaču ako mu je neko naglo istrčao, a ovaj nije mogao da predvidi, a neki drugi sudija drugačije postupa. Zbog toga to treba definisati.
Mi vam sugerišemo da nas ipak poslušate, prošli put niste, da u zakonu preticanje i obilaženje definišete maltene kao isto, važno je da je sa leve strane. U suštini, ako bi razdvojili preticanje i obilaženje i ako bi preticanje bilo samo prolaženje pored vozila koje se kreće kolovoznom trakom u istom smeru, a ide brže od 20 km, a obilaženje bilo prolaženje pored vozila koje se kreće u istom smeru, a ide manje od 20 km, time bi faktički omogućili na punoj liniji obilaženje traktora i multikultivatora, što se u praksi dešava, a ne bi bio prekršaj, jer traktor koji ide 15 km objektivno je kao i nepokretan predmet. Zašto to ne bi bilo dozvoljeno obići? Ovako je to sve preticanje po sadašnjem zakonu.
Mi razumemo i pozdravljamo potrebu da se smanji broj policijskih službenika. Kad je u pitanju ovaj član 6. zakona, ovo moram da objasnim zbog građana, odnošenje vozila paukom, vi ovde sada predviđate da policajac ne ide sa ekipom pauka, nego da sedi u nekom komandnom centru, da pauk bude opremljen kamerama, pauk snimi nepropisno vozilo, tog trenutka policajac u komandnom centru vidi to vozilo, ocenjuje da je nepropisno parkirano, daje preko interneta, odnosno elektronski rešenje o uklanjanju vozila, to ovaj u vozilu prima, to rešenje stavlja na šoferšajbnu i u roku od tri minuta nosi vozilo. U redu, to je racionalizacija policije, neće morati u svakom pauku da bude policajac. Mi i to razumemo.
Predlažemo ipak da tu uvedemo malo reda. O čemu se radi? Svi znamo, bar koji živimo u Beogradu, da "pauk" nosi po naređenju policije, tako će biti i sada, ali svi znamo da tu ne postoji nekakvo pravilo, nikakav red, da uđe "pauk" u ulicu i odnese vozilo prvo od sredine, koje izabere. Svi znamo da "pauk" ujutru kad krene tamo gde mu je najbliže ode pa pokupi, svi znamo da često "pauk" nosi vozilo na periferiji koje je parkirano nepropisno, ali apsolutno ne ugrožava saobraćaj, ne ometa saobraćaj, a u centru grada je zakrčenje i nema "pauka".
Radi se bez plana, radi se kako je lakše. Ne kažem da i ja ne bih tako radio, ali to treba regulisati.
Zato predlažemo da se doda u tom članu stav u kome se neće prioritetno nositi vozilo koje ne ugrožava i ne ometa saobraćaj, da prioritet moraju biti ova druga vozila, a ne da bi se napunila norma, onda idete po gradu, i lakše vam je da sklanjate vozilo iz neke mirne ulice koje nikom ne smeta, nego na Terazijama.
S tim u vezi, gospodine ministre, koliko razumem, u saobraćajnoj policiji se pravi plan radarske kontrole. To se čak javno objavljuje, u smislu odvraćanja itd. Znači, policajci koji izlaze sa radarom izlaze sa planom, po planu snimaju na određenim mestima, u određeno vreme. Ne mogu kada im se ćefne, nego kad im starešina u odnosu na plan kaže.
Mislimo da zakonom, kada je u pitanju odnošenje nepropisno parkiranih vozila, mora da postoji plan koji donosi lokalna samouprava, a koji policija sprovodi, neki godišnji plan gde će se, ne kažem, predvideti kog dana se koja ulica, nego će se predvideti nekakvi prioriteti, upravo u ovome što sam govorio, da nema selekcije, da se prvo nose vozila koja ometaju saobraćaj, da se nose sva vozila, a ne samo neka.
Kao i kod policijskih službenika na terenu, tako i kod ovih koji odnose nepropisno parkirana vozila, što manje diskrecionih ovlašćenja, donošenja odluka koje su lične, što manje korupcije, manje glavobolje svima. Mislimo da to treba iskoristiti.
Sem toga, predlažemo vam da iskoristimo, i to ćemo kroz amandmane pokušati da ispravimo, još brojne nejasnoće u ovom zakonu, a neke su, čini mi se i opasne. Rekao sam za pešake.
Kada su u pitanju deca i tada smo vas upozoravali da se ne može staviti da dete do tri godine mora da se vozi u posebnom sedištu pozadi. Zašto? To znači da dete od četiri godine može da sedi u normalnom sedištu i da se vezuje. Međutim, evropska praksa i evropske direktive kažu da deca koja su niža od 150 cm, da je vezivanje normalnog pojasa opasno po njih.
Deca od četiri godine imaju manje od 150 cm i ne mogu da se vežu pojasom. Predlažemo da umesto tri godine za posebno sedište pozadi stavimo šest godina. To je otprilike uzrast od 150. Posle toga deca mogu da se vezuju normalnim pojasom.
U zakonu stoji sada da na prednjem sedištu, u onom obrnutom dodatnom sedištu, može da se vozi dete do tri godine, mlađe od tri godine. Međutim, ima već dece od skoro tri godine ili dve godine koja su krupna, koja ne mogu da stanu u to sedište i ona ne mogu tu da sede.
Predlažemo da umesto tri godine stoji – trinaest kilograma, zato što je to granica za to sedište. Ostavimo godine na stranu.
Ima tu još, recimo, propustili smo i mi i vi da kao bezobzirnu vožnju definišemo vožnju motocikla na zadnjem točku. Razmislite, da li bi to moglo biti? Jedno je to na parkingu da se vozi, a drugo je u glavnoj ulici, što često vidimo. Ne kažem da je to opasno kao dva puta prolaženje kroz crveno svetlo, ali razmislite.
Gospodine ministre, rekli ste kako je ovo što predlažete u članu 7. da nadležna policijska uprava ima diskreciona ovlašćenja da ne podnese prekršajnu prijavu protiv vozača koji je učinio prekršaj, ako je postupao u cilju zaštite bezbednosti, zaštite i spasavanja života i zdravlja. Razumem.
Na kraju krajeva, ako neko vozi povređenog u bolnicu, pa prođe ulicom u kontrasmeru ili rizikuje, pa prođe kroz crveno svetlo, svakako ga ne treba kazniti. Verovatno i u Krivičnom zakonu, nisam pravnik, postoji nekakva analogija, da ako neko učini krivično delo kao što je nanošenje teških telesnih povreda ili povrede zato što je nekog branio, neće policija protiv njega podneti prijavu.
Kažete – idu brzo vozila pod pratnjom bezbednosne službe itd. u akciji, pa ostaje na ovim neizbrisivim radarima itd. U redu, sve to razumem, ali zato predlažem da ono što smo vam pre godinu dana govorili da nije pošteno da nepropisno može da parkira samo policija, govorili smo da ipak treba ostaviti Hitnoj pomoći i zdravstvenim radnicima to pravo, jer sada, ako tražite pravo za sebe da ne podnesete krivične prijave, za nešto što smatrate, nadam se da neće biti zloupotrebe, ne treba podnositi, a uzimate privilegiju da samo policija može nepropisno da parkira, dopustite i onima koji nose bolesne na nosilima da mogu nepropisno da parkiraju, a ne da budu, eventualno, predmet prekršaja od strane policije.
Kada su u pitanju putari, tu ste ih debelo zaštitili. Zato predlažemo, da li greškom ili namerom niste predvideli u zakonu sankciju za putara koji nema projekat za obeležavanje puta ili stavlja znakove mimo projekta, recimo, treba da stoji – 80, a on na lageru ima 60, pa stavi 60. Za to nema kazne u zakonu.
Predlažemo da se i to sankcioniše, jer nam se čini da su putari zaista zaštićeni kao beli medvedi ovim zakonom i da nikad nisu krivi oni, nego su uvek krivi vozači.
Takođe, putari zbog jedne formulacije u zakonu, koja je množina, stoji – poginulim licima, što jeste množina, nemaju obavezu da izađu na lice mesta, na put, komisijski da utvrde kakve su karakteristike puta i saobraćaja na tom delu, ako pogine samo jedno lice. Ako u nesreći pogine samo jedno lice, putari kažu - ovde piše množina i nećemo da formiramo komisiju da utvrdimo da li je to crna tačka. Predlažemo da i ako pogine jedno lice je dovoljan razlog da se tu komisijski utvrdi šta se dešava sa tim mestom i da li je crna tačka.
Generalno, podržavamo, nadamo se da ćete na neki način usvojiti ne samo naše, koliko sam razumeo, i druge kolege su podnele amandmane i da ćemo imati bolji zakon i da se nećemo bezbednošću saobraćaja baviti svake godine, ali ovog puta apelujem na vas da budete manje tvrdoglavi. Ono glavno da ste vi iz policije glavni u svemu, i u pisanju, i u sprovođenju i u auto školama, to ste izgurali pre godinu dana i tu ne možemo ništa.
Ajmo sad bar ovo malo da popravimo jer, u principu, rekoh na početku svi, apsolutno svi građani učestvuju u saobraćaju. To nikakve veze sa partijama nema i nadam se da će ovog puta ministar Dačić iskoristiti svoje brojne funkcije da ovaj zakon mnogo bolje popravimo nego što ste vi predložili.

Reč ima Jasmina Milošević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-JS. Izvolite.

Samo sam htela jedno kratko obaveštenje. Gospodin Ostojić je, dok smo ranije donosili ovaj zakon, bio izuzetno redovan na Odborima za saobraćaj, a ono kako ide po Marfiju, kad se ne pojavite, tad se desi nešto.
Htela sam da vam kažem, kada smo u utorak imali Odbor za saobraćaj, upravo ta definicija nasilja je doterana, da će amandmanski da bude doterana, gde su ljudi iz Ministarstva prihvatili i sve uz saglasnost vašeg i mog omiljenog profesora Vujanića, koji je pozdravio potpuno to i još nešto od amandmana, tako da će taj deo biti sređen.
Samo želim da skrenem pažnju da ljudi znaju zašto ovog momenta mi ne možemo da razgovaramo o promeni kompletnog i amandmanima na sve članove zakona, zato što prosto oni nisu predmet ove tačke dnevnog reda.
Predmet imate. Izvestan broj članova koji su na dnevnom redu i možemo da delujemo samo u okviru njih, odnosno da ih ispravljamo amandmanski, ove koji su na dnevnom redu.
Ljudi iz Ministarstva su nam obećali, opet sve u prisustvu profesora Vujanića, napominjem, jer znam da cenite njegovo mišljenje, da će od septembra, oktobra imati priliku da i druge članove zakona koji su se pokazali neadekvatnim, nedovoljnim ili dovoljno neprimenjivim i ne daju dobre rezultate na terenu, biti ispravljeni. Eto samo sam to htela da kažem.

Zoran Ostojić, pošto ima pravo na repliku. Izvolite.

Hvala, koleginice na informaciji, ali ipak smo mi podneli amandmane, naši pravnici su prilično kreativni kada su u pitanju amandmani. Svakako znamo da ne možemo podnositi amandmane na nešto što nije predmet ovih izmena zakona, ali pošto smo to jutros uradili, kada ih budete pročitali uveren sam da ćete biti za većinu.

Nema više prijavljenih za reč. Pitam da li reč želi ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić? Izvolite.

Pre svega, želim da kažem povodom amandmana koji su podneti, koji će biti razmatrani u narednih nekoliko dana, znači do rasprave u pojedinostima, sugerisao sam i svojim saradnicima da pogledaju šta je god prihvatljivo u smislu iznalaženja najboljih mogućih rešenja, da mi to prihvatimo, bez obzira što možda u ovom trenutku i nije možda to bio predmet ovih izmena i dopuna Zakona, ako to bude pravno moguće.
Postoji tumačenje da kad je reč o izmenama i dopunama jednog zakona, da se amandmani mogu podnositi samo na te izmene i dopune koje je predlagač u ovom smislu izneo.
Nezavisno od toga da li će prilikom ovih izmena sve to biti obuhvaćeno, inače sam rekao u svom uvodnom izlaganju da smatram da posle godinu dana primene ovog zakona treba još jednom sagledati sve institute koji su ovde uvedeni, treba još jednom sagledati način na koji to sve funkcioniše.
Mnogo toga od ovoga što ste vi govorili ne spada, praktično, u zakonsku materiju, više spada u način postupanja po zakonu, da li će se odnositi sa parking mesta po nekom redu ili po prioritetu, ko će utvrđivati taj prioritet ometanja saobraćaja itd, odnosno to je postupanje samih policijskih službenika i onih drugih koji su za to ovlašćeni, u ovom slučaju parking servisa i drugih.
Apsolutno se slažemo da sve što doprinosi pojašnjenju i poboljšanju zakonskog teksta treba da bude prihvaćeno. Ovo nije neki tekst zakona koji je teoretskog karaktera. One je pre svega životan i tiče se svakoga od ljudi, kao što je i gospodin Ostojić rekao, čini mi se da je on upotrebio da je ogromna većina građana svakoga dana u nekoj vrsti saobraćaja.
Ovaj zakon reguliše bezbednost saobraćaja na putevima, ali on praktično reguliše i mora da se bavi i takvim pitanjima kao što je definicija određenih pojmova, šta je obilaženje, šta je preticanje, šta je naseljeno mesto, što kada prevedete u svakodnevan život za ljude predstavlja veoma važnu stvar da bi znali kako da se ponašaju.
Naravno, kako je još govoreno u vreme francuske revolucije, nepoznavanje zakona nikoga ne oslobađa od toga da trpi sankcije zbog nepoštovanja zakona. I ovoga puta treba zaista sve ovo da prođe kroz jednu veliku javnu raspravu. Mislim da je dosta toga urađeno da se ljudi pre svega upoznaju sa novim zakonskim rešenjima, čak saobraćajna policija u prvo vreme nije ni previše evidentirala te prekršaje imajući u vidu da je bilo potrebno vreme da se ljudi naviknu.
Da samo razjasnimo neke stvari. Alternativna mogućnost, odnosno uvođenje instituta da neko može da plati kaznu ne znači ukidanje svega onoga što iza toga sledi. Znači, zakonska odredba će glasiti 15 dana zatvora ili toliko i toliko dinara, i pored toga, osam meseci zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom i 14 negativnih poena, a sa 18 poena vi znate da sledi oduzimanje dozvole, zabrana upravljanja u određenom periodu i praktično polaganje ispočetka.
Takođe, samo da ne pomešamo stvari, ovde nije reč o institutu nasilničke vožnje. Nasilnička vožnja se ne može zameniti. Prekršaj koji se zove nasilnička vožnja se ne može zameniti novčanom kaznom. Za to se odgovara zatvorskom kaznom koja je veća od 30 do 60 dana, 15 kaznenih poena i devet meseci zabrane upravljanja motornim vozilom. Ovde nije uopšte reč o tome. Neko je ovde postavljao pitanje da li neko može da otkupi svoju slobodu. Uopšte nije reč o tome. Čak i onaj ko plati kaznu neće moći da upravlja motornim vozilom u narednih osam meseci.
Druga stvar, zaista postoji praktičan problem, kao što sam ga izneo, a problem je da 4.000 ljudi treba da ide u zatvor na izdržavanje kazne za prvih šest meseci primene ovog zakona. Nisam ministar pravde, ali čini mi se da je ukupan broj mesta u zatvorima trenutno nešto više od 10.000.
Druga stvar, ako imate situaciju da strani državljani prolaze, veoma često se desi da imate životne probleme ljudi, da onaj ko treba da ide u zatvor ostavi porodicu da nema ko da je preveze dalje do odredišta. Znači, čitav niz konkretnih problema koji ovde ne isključuju mogućnost da sudija, jer ovde policijski službenik ne donosi odluku, on samo evidentira da se to i to desilo, a sudija određuje koja će biti kazna.
Da li će sudija odrediti zakonsku kaznu ili novčanu, na njemu je da odluči. U svakom slučaju, i ako prvi put možda neko bude dobio novčanu kaznu, siguran sam, ako je to neki prekršaj u povratu, da tako kažem, da se to više neće ponoviti.
Dalje, kada je reč o punjenju budžeta, prvi put se sada dešava da jedan deo novca od kazni ide Upravi saobraćajne policije, koja treba to sve da ulaže u poboljšanje bezbednosti saobraćaja na putevima. S druge strane, jedan deo ide Agenciji za bezbednost saobraćaja, a treći deo ide lokalnim samoupravama.
Sve u svemu, tek ćemo videti kakvi su tu efekti. Nije cilj da se naplaćuju kazne, jer policija ne dobija platu na osnovu naplaćenih kazni. U svakom slučaju, plate su utvrđene na drugi način i one su niske, kao što ste i sami rekli.
Materijalni položaj policije je veoma težak, uniforme je poslednji put saobraćajna policija dobila 2007. godine. O tada do danas traju razni procesi kroz ovakav sistem javnih nabavki koji omogućava da razni ponuđači obaraju različite konkurse, tendere.
Mi imamo situaciju da čak možda i neke druge organizacione jedinice u MUP i više godina nisu uspele da nabave neke određene delove uniforme, obuće ili odeće za obavljanje svojih osnovnih delatnosti. Uostalom, vi to i vidite kada pogledate kako ti policajci izgledaju i kako se i sami ponekad trude da nabavljaju delove svoje uniforme.
Deo ovoga o čemu mi sada govorimo – prihodi saobraćajne policije, sigurno neće biti upotrebljen za plate ili za uniforme ili za nešto drugo. Biće upotrebljen za osposobljavanje policije da otkrije prekršaje i da osigura veću bezbednost saobraćaja na putevima.
Naravno, da ulažemo jedan deo i u infrastrukturu. Videće oko koje treba sve da kontroliše. Nažalost, u Beogradu ima manje od 100 kamera. Da ne govorim koliko ima u Njujorku, kada sam posetio njujoršku policiju, direktor njujorške policije mi je rekao da su 250 miliona dolara uložili u sistem video-nadzora posle terorističkog napada u Njujorku, pa se i pored toga desilo da su nedavno, kao što znate, u samom centru Njujorka, bila vozila sa bombama koja, nažalost, nisu otkrivena, čak i pored takvog sistema video-nadzora.
Mislim da je London svetski rekorder po broju kamera. Reč je o nekoliko stotina hiljada kamera koje ne prate samo saobraćaj nego prate, jednostavno, kako ste i vi sami rekli, mogu da vas prate od trenutka kada izađete iz stambene zgrade pa do mesta gde ste počinili krivično delo. Uostalom, tako su i pronašli izvršioce terorističkih napada pre nekoliko godina u Londonu.
Kada je reč o ovome što ste govorili o Kosovu, o probnim tablicama, pošto sam postavio to pitanje, depešom Uprave saobraćajne policije od 22. oktobra 2004. godine, na inicijativu ljudi iz Vlade, verovatno onih koji su se bavili pitanjem Kosova i Metohije u to vreme, doneta je takva jedna odluka.
Tom depešom je definisano da zbog toga što mi ne priznajemo te tablice svi su oni morali da uzimaju probne tablice. Mislim da je to pitanje pravo i da treba u sklopu donošenja svih ovih podzakonskih akata koje imamo, različitih pravilnika, uredbi, razmotriti sva ta pitanja kako da se izbegne zloupotreba svega toga. Znači, to je jedna praksa koja postoji od 2004. godine.
Što se tiče ovoga o čemu je gospodin Ostojić govorio, zaista sada ne bih da govorim o ovim konkretnim stvarima – pojasevi za decu i sve ostalo, mislim da je to sada već stručna stvar o kojoj zaista treba da se povede jedna ozbiljna rasprava, jer mi veoma često imamo velika neslaganja u samoj stručnoj javnosti i kod različitih profesora oko svih tih pitanja.
Vi znate, to sam vam pričao prošle godine kad smo usvajali ovaj zakon, da smo imali jednu situaciju da je predlagano da se uvedu alkohol brave, to bi značilo da svi automobili moraju da imaju praktično nove brave koje ne mogu da upale automobil ukoliko je vozač pod uticajem alkohola.
To je izuzetno dobra stvar, ali mislim da u ovom trenutku u Srbiji ima nekoliko miliona motornih vozila, nisu to sve automobili, ali motornih vozila, što znači da ih ima više od milion i to jeste dobra ideja, ali sve dok to ne počne da bude fabrička stvar u samoj proizvodnji automobila, a "Volvo" je već počeo sa prodavanjem takvih automobila, jednostavno je veoma teško da mi sada nekim portabl rešenjima uvodimo takve institute, koji čak nigde u svetu ne postoje kao neka praksa.
Želim još da dodam da sve ovo o čemu ste govorili, ovi amandmani, moguće je da budu prihvaćeni u samom toku rasprave, ima još dosta vremena do rasprave o pojedinostima, a naravno, najvažnije od svega je da je zakon zaista imao pozitivne efekte. Mi sada možemo da govorimo o detaljima, možemo da govorimo o doterivanju određenih odredbi, ali je zakon imao pozitivan efekat jer je skoro za trećinu smanjio broj saobraćajnih nezgoda i broj poginulih. Godišnje je u Srbiji ginulo između 800 i 900 ljudi.
Znači, mi smo ovim zakonom, ako smo nešto doprineli, kad kažem mi, mislim na Narodnu skupštinu koja je donela ovaj zakon i mi koji smo to predložili i oni koji su sprovodili taj zakon, a želeo bih da podsetim da je tu i Ministarstvo za infrastrukturu, odnosno za saobraćaj, koje je takođe nadležno za donošenje ovog zakona, mislim da smo učinili jednu veliku stvar ukoliko i u narednim godinama uspemo da zadržimo ovaj trend.
Kažem – ako uspemo, pošto obično posle donošenja ovakvih zakona, godinu dana posle donošenja zakona traje taj neki šok efekat, šok terapija, a posle toga se sve otprilike vraća na staro i brojke se otprilike opet vraćaju na staro.
Zato mislim da je veoma važno da u narednom periodu svi zajedno nastavimo i sa preventivom, sa obukom, edukacijom, stvaranjem javnog mnjenja i jednostavno, zaista je veliki broj ljudi ovde uključen. Pazite, ovde o čemu smo sada govorili da li mogu da plate kaznu ili treba da idu u zatvor, reč je o 4.000 ljudi.
Nisu oni imali nasilničku vožnju, ali su vozili mnogo brže nego što je to dozvoljeno. Na primer, pored škola je dozvoljeno 30 km na sat, oni su vozili 90, preko 90, to znači da su na autoputu vozili preko 200. Znači, oni su vozili 80 preko dozvoljenog. Ne treba u tim situacijama razmišljati da li oni imaju para ili ne, u principu, teško će neko ići preko 200 ukoliko nema para da plati takvu kaznu, da se mi razumemo.
Jer, ukoliko neko nema para da plati takvu kaznu, ne verujem da njegov automobil može da dostigne tu brzinu. U svakom slučaju, ovde nije reč o tome da neko treba da izbegne kaznu zatvora zato što ima para da plati.
Možda će sudija da mu izrekne samo kaznu da on uopšte ne može da plati, ali imate vi druge kazne za različite prekršaje koje su tako alternativne, čini mi se da je rekao gospodin Ostojić ili ne znam ko je govorio o tome, kada se uvedu ove kazne da se može kazna jednostavno odrađivati i, kako se to nekada zvalo, društveno-korisnim radom, verovatno će imati i nekih drugih solucija.
Putne isprave sa Kosova i Metohije, znači da ne bude dileme, niko ne može da pređe administrativnu liniju našu prema KiM sa putnim ispravama ili ličnim dokumentima tzv. nezavisne države Kosovo, to je nemoguće. Može samo sa našim dokumentima, sa dokumentima drugih stranih država ili sa UNMIK dokumentima koje smo mi nekada priznali. Sve ostalo je praktično nemoguće.
Čak kada stranci imaju takvu situaciju da prvo dođu na Kosovo, pa onda prelaze administrativnu liniju, tamo gde postoji pečat tzv. države Kosovo mi preko toga udaramo pečat – poništeno. Jednostavno, to je procedura koja postoji na administrativnoj liniji.
Naravno, život je takav, postoje mnogi problemi koji moraju da se rešavaju i u nekim slučajevima je neophodno pokazati i određeno razumevanje. Verovatno je iz toga i nastala ova ideja da se zbog potrebe međusobne trgovine, ekonomskih kretanja, da se uvode probne tablice kako bi se premostio taj problem.
Drugo je pitanje korupcije o kojem ste vi govorili – kako da sada baš oni imaju prednost. To je sada stvar za drugu upravu policije, nije za saobraćajnu policiju.
Da napomenem, pošto je gospodin Jojić o tome govorio, ova Uprava saobraćajne policije, osim obavljanja svojih osnovnih nadležnosti koje su vezane za bezbednost saobraćaja na putevima, ali nije samo na putevima, nisu samo kopneni putevi nego i vodeni putevi i drugo, pored obavljanje redovnih zadataka ima i svoje druge nadležnosti.
Na primer, u prvih šest meseci ove godine otkriveno je 354 krivičnih dela, od kojih je 153 počinilaca otkriveno i uhvaćeno na licu mesta. Deset pištolja je zaplenjeno, četiri puške, 145 komada municije, 60 migranata ilegalnih. Otkriveno je 96 lica po poternici, 73 ukradenih vozila, 196 falsifikovanih dozvola, zaplenjeno nekoliko kilograma droge, heroina, marihuane itd. Znači, oni se bave i drugim stvarima, ne samo održavanjem bezbednosti saobraćaja na putevima.
Na kraju, kada je reč o drugim pitanjima koja ste postavljali, policija ne objavljuje svoje planove obezbeđenja određenih objekata i ličnosti. Kao što znate, to ima status podataka koji su takozvana službena tajna, imajući u vidu da postoji određena opasnost za te objekte i ličnosti i imajući to u vidu plan njihovog obezbeđenja nikad se ne objavljuje. Znači, ako se to pojavi negde u novinama, to sigurno nije objavila policija. Smatramo da to direktno ugrožava bezbednost tih ljudi i objekata.
Kada je reč o ovome što ste pitali vezano za Tomislava Nikolića, MUP je u obavezi da zaštiti ličnosti za koje postoji informacija da postoje bezbednosne pretnje. Mi smo obavešteni od Specijalnog tužilaštva, kao što smo više puta govorili, da je u određenim iskazima pomenuta mogućnost ugrožavanja bezbednosti Tomislava Nikolića i u tom smislu je MUP preduzelo određene radnje. Međutim, istragu o tome vodi Specijalno tužilaštvo, tako da za sve informacije o tome nadležno je Specijalno tužilaštvo.
Policija ne ulazi u politiku, tako da ni ovde ne bih želeo dalje da ulazim u ove rasprave vezano oko tih tema. Naša je obaveza da svakoj pretnji priđemo na ozbiljan način, bez omalovažavanja ili nipodaštavanja i bez iznošenja različitih podataka u javnost koje ponekad ugrožavaju i posao policije i bezbednost ljudi, a ugrožavaju proveru istinitosti samih informacija. Mislim da je za sve koji se ovde spominju od velike važnosti da se utvrdi puna istina o onome što se dešava. Taj posao radi Specijalno tužilaštvo.

Hvala, gospodine Dačiću.
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.
U jedinici imam da je prijavljena Vjerica Radeta. Po kom osnovu?
(Vjerica Radeta, sa mesta: Po osnovu objašnjenja.)
Izvinjavam se, dobili ste objašnjenje.
Nastavićemo rad u ponedeljak, u 10.00 časova, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.