Iskorišćeno osam minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Sledeći prijavljeni za reč od ovlašćenih predstavnika narodni poslanik Jovan Nešović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja. Mi smo ovaj zakon usvojili krajem maja prošle godine, a primena ovog zakona je počela 1. decembra 2009. godine. Prvih mesec dana je u stvari bilo više da se učesnicima u saobraćaju skrene pažnja na novine zakona, a od 1. januara ove godine počela je primena zakona.
Kompletna i potpuna primena zakona očekuje se krajem ove godine, jer čini mi se da Ministarstvo nije donelo određena podzakonska akta koja bliže regulišu određene stvari koje su vezane za zakon i jasno je da će se potpuna primena ovog zakona desiti krajem ove godine.
Glavni cilj donošenja ovog zakona prošle godine jeste da se smanji broj saobraćajnih nesreća. Druga jako važna stvar jeste bila da se broj saobraćajnih nesreća smanji, naročito onih gde imamo i smrtni ishod, a to znači i smanjenje velikih materijalnih troškova koji su vezani za sve saobraćajne nesreće.
Znači, jednom rečju cilj je bio da se poveća bezbednost saobraćaja, učesnika u saobraćaju, a to znači da se definišu jasne procedure, jasni kriterijumi, da se definiše takođe dobra kaznena politika koja će dovesti do ovog glavnog cilja, a to je povećanje bezbednosti u saobraćaju.
Sedam meseci posle početka primene vidite kakve su analize primene tog zakona. Ako uzmemo neke podatke koji su pre donošenja zakona, na primer iz 2008. godine, kada je Svetska banka objavila određene stvari koje su vezane za Srbiju, u Srbiji je u 2008. godini bilo 16 hiljada i 651 saobraćajna nesreća, sa 900 poginulih ljudi i 22 hiljade povređenih ljudi u saobraćajnim nesrećama i procenjuje se da je materijalni trošak, materijalna šteta svih tih saobraćajnih nesreća te 2008. godine bila dve milijarde evra. Moramo priznati, u siromašnoj državi kao što je Srbija dve milijarde evra su zaista velika sredstva.
Ono što je gospodin ministar rekao jeste da je u odnosu na te 2009. i 2008. godinu broj saobraćajnih nesreća za ovih šest meseci primene zakona smanjen za 32,5%, da je broj ljudi koji su poginuli smanjen za 33%, a da je broj povređenih u saobraćajnim nesrećama smanjen za 20%, odnosno broj nastradalih, onih koji su povređeni i poginuli smanjen je za negde oko 23-24%.
Ako uzmemo onaj prvi podatak i uporedimo sa onim podatkom koji sam malopre rekao da je šteta u 2008. godini bila negde oko dve milijarde i smanjenje saobraćajnih nesreća oko 30%, ne može se tačno reći, onda treba očekivati da je i sa ove materijalne strane ušteda u ovoj 2010. godini u odnosu na 2008. godinu negde oko 600 miliona evra. To nije egzaktan podatak, ali može se izvesti zaključak i to jeste činjenica koja je važna za svakog učesnika u saobraćaju, ali i za državu u celini.
S druge strane, dobro je da i svi oni saobraćajni prekršaji koji su vezani za vožnju u alkoholisanom stanju, psihofizičke supstance kada neko koristi, jednostavno pretiče, veća brzina nego što je dozvoljena, zahvaljujući primeni odredaba novog zakona, verovatno i kaznenoj politici koja je definisana za te prekršaje, znači sve te posledice su smanjene, što sa stanovišta bezbednosti učesnika u saobraćaju jeste dobro.
Postavlja se pitanje da li je dobro posle pet, šest, sedam meseci menjati određene članove zakona, ako uzmemo da je Zakon o bezbednosti saobraćaja zaista jedan kompleksan zakon i da je određene stvari koje je definisao i primenjuje u praksi jednostavno nisu mogle sve da se predvide kada se donosio taj zakon. Moram da priznam i Vladi RS i Ministarstvu na jakoj ažurnosti da prizna da određene stvari nisu dobre i da ih treba što pre promeniti da bi u praksi imali i bolju primenu zakona.
Kada pogledamo ove članove koji se menjaju vezani su za pojašnjenje određenih članova i određenih stavova i uvodi se još jedan novi član, čini mi se da je to član 314a koji je novi član koji se dodaje u zakonu, i cilj ovih izmena jeste da se doslednije poštuje Zakon o bezbednosti saobraćaja, da se poveća još više bezbednost učesnika u saobraćaju u državi Srbiji, da se usaglase određene zakonske odredbe sa međunarodnim dokumentima koji jesu važni i na kraju cilj jeste da se smanji broj potrebnih policajaca i službenika za sprovođenje ovog zakona.
Ono što jesu najvažnije izmene u ovom zakonu čini mi se jeste taj član 330. koji je definisao da učesnici u saobraćaju koji se ne pridržavaju određenih zakonskih normi koje su definisane u saobraćaju, a to je upravljanje vozilom bez odgovarajuće dozvole, vožnja sa više od dva promila alkohola u krvi, odbijanje alko-testa ili testa na drogu, prekoračenje brzine za više od 50 kilometara na čas u zoni usporenog saobraćaja, a to je najčešće u gradskim sredinama.
Zatim, prekoračenje brzine za više od 60 kilometara na čas u zoni 30, to su zone škola gde deca mogu da izađu na put, i prolazak kroz crveno svetlo preko pešačkog prelaza na kome se nalaze pešaci, gde je ovim zakonom o bezbednosti saobraćaja definisana kazna od 15 dana zatvora, uvodi se mogućnost da sudija za prekršaje može da kazni učesnika, odnosno vozača sa 15 dana zatvora ili novčanom kaznom od 100 do 120 hiljada dinara.
Još jedna stvar jeste kazna koja je bila od 30 do 60 dana zatvora, kada još izazovete kod ovih prekršaja i saobraćajnu nesreću, onda se ovde daje mogućnost da tada kazna može da ostane ili mogućnost novčane kazne od 120 do 150 hiljada dinara.
Ovo jeste izazvalo polemiku u javnosti da li je ova odredba u zakonu dobra ili nije, mnogi smatraju da jeste, drugi da nije, ima i za, ima i protiv, ali čini mi se da je ova odredba bolja nego ona što je bila. Neke stvari rekao je i ministar, jeste da mi zaista imamo kroz našu zemlju tranzit, gde strani državljani prolaze kroz našu zemlju, neko izazove udes, mora da ide 15 dana u zatvor, jednostavno nema neko ko će da vozi vozilo, ti ljudi moraju da se smeste u državi Srbiji, troškovi, neprijatnosti i sve ono što je vezano za život porodica i mislim da se to moralo imati u vidu.
S druge strane, ako se pogledaju statistički podaci da je do sada, znači od 1. januara do kraja juna, 4.774 prijave za prekršaje koji su vezani za 15 dana zatvora, a 209 prijava koje su vezane za nasilničku vožnju, a to je 30 do 60 dana zatvora, ako svi ljudi koji bi trebalo odu u zatvor vrlo brzo ne bi bilo kapaciteta da budu smešteni, dešavalo bi se da se možda dve-tri godine čeka da ti ljudi odsluže svoje zakonske kazne od 15 dana.
Izvinite, ali tri-četiri godine čekati na to stvarno je mnogo i čak i ta odredba jednostavno ne može dati pun efekat. Ima još jedna stvar od koje ne treba bežati, do sada ako bi se ovo proračunalo da su naplaćene ove kazne, negde oko 430, 440 miliona dinara slilo bi se u budžet, a te pare se mogu iskoristiti za bezbednost učesnika u saobraćaju i u ovim kriznim vremenima 440 miliona dinara po meni nije mala svota novca koja se može pametno uložiti.
Tako da, sagledavajući sve ove stvari, i ostavljajući mogućnost da sudija za prekršaje sutra može da izrekne čak i zatvorsku kaznu ako neko istu stvar nekoliko puta ponovi, onda jednostavno smatram da je ova odredba jako dobra.
Čini mi se takođe da je dobar i ovaj član novi 314a, gde jednostavno u životu imate situacija kada je neko bolestan, pa mora da bude prevezen ili kada hitna pomoć mora da preveze zbog bolesti, znači kada je ugrožena bezbednost ljudi, jednostavno u nekom trenutku može da se desi i dato je službenicima MUP u takvim trenucima da jednostavno ne pišu prekršajne prijave iz prostog razloga zato što se time spasava nečiji život i povećava bezbednost ljudi. Zaista, to jeste dobra stvar, na kraju krajeva, to je nešto što se dešava u običnom životu i čini mi se da je to nešto što je trebalo ugraditi u ovaj zakon.
Nadam se da primenom ovog zakona neće doći do zloupotreba ovog člana. Na kraju krajeva, tu je policija koja ima unutrašnju kontrolu i načelnik kontroliše službenika policije, pa pretpostavljam da će biti smanjena mogućnost korišćenja ovog člana da bi neko zloupotrebio, da ne bi platio kaznu ako nema bolesnika u kolima a brzo je vozio.
Kada govorimo o bezbednosti saobraćaja, jedna stvar koju moramo napomenuti ovde jeste i kvalitet putne privrede u državi Srbiji, jer nije samo dovoljno imati bezbednost automobila, dobru bezbednost, savesne vozače i jednostavno i putna privreda odnosno kvalitet saobraćajnica na kojima se odvija saobraćaj jeste važna za bezbednost saobraćaja.
Iz tog razloga jako je važno i ministar je rekao da najveći broj saobraćajnih nesreća se dešavao na magistralnim i regionalnim putevima, naročito u naseljenim mestima, a sa najvećim smrtnim ishodima, najtežim posledicama su na otvorenim mestima, magistralnim i regionalnim putevima, to znači da je velika frekvencija saobraćaja i da se brže vozi, samim tim, kada dođe do sudara onda su i teže posledice.
Dobro je da su Vlada Republike Srbije i Ministarstvo infrastrukture u narednom periodu definisali da će negde oko 16 milijardi evra biti uloženo u razvoj saobraćajne infrastrukture, a to znači tamo gde su najveće saobraćajne nesreće na Ibarskoj magistrali, na putu Predejani-Kruševac, gde je frekventni saobraćaj, jednostavno tu će se graditi auto-putevi. Auto-putevi će prolaziti pored naseljenih mesta. Znači, neće biti toliko saobraćaja u naseljenim mestima, a to znači da će se jako mnogo smanjiti broj saobraćajnih nesreća, a samim tim i povećati bezbednost saobraćaja.
Potpuno sam siguran da izgradnja Koridora 10, izgradnja auto-puta od Beograda do Preljine, odnosno Požege prema crnogorskoj granici, izgradnja auto-puta koji će povezati Pojate i Predinu, taj šumadijski prsten, kao i izgradnja auto-puteva u Vojvodini i južnom delu Srbije, sa stanovišta bezbednosti učesnika u saobraćaju će biti jako važno, a to jeste i cilj, na kraj krajeva, i Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije i svih onih ljudi koji se bave javnim poslom.
Potpuno je jasno da primena u narednom periodu ovoga zakona definisaće još određene izmene, jer će se uočiti i određene stvari koje u životu nisu onakve kako mi želimo da bude, jer nalazimo se u državi Srbiji i ne treba uopšte bežati od toga da jednostavno možda i u narednih šest meseci određeni članovi, koji mogu da poboljšaju kvalitet zakona i bolju primenu u praksi, a sve u cilju bezbednosti svakog učesnika u saobraćaju, treba predložiti Narodnoj skupštini i mislim da će Narodna skupština uvek to usvojiti.
Što se tiče poslaničke grupe G 17 plus, mislimo da ove izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja su usmerene baš za bezbednost učesnika u saobraćaju i naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati ove izmene i poziva ostale poslaničke grupe da urade isto. Hvala.

Iskorišćeno je 12 minuta i 10 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Narodni poslanik Nikola Savić je prijavljen u elektronskom sistemu.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja.
Iako živimo u vremenu velike i teške ekonomske krize i u mnogim stvarima zaostajemo za Evropom i svetom, ima jedna stvar sa čijom produktivnošću možemo da se pohvalimo, a to je ovaj parlament. Mi smo negde na polovini ove godine, a parlament je usvojio više od 140 zakona i s obzirom na činjenicu da smo pre neki dan u načelnoj raspravi razmatrali predlog novog poslovnika i da će on gotovo sigurno biti usvojen u narednim danima, ova produktivnost ovog parlamenta time će biti još veća. Da li je to baš ono što treba da bude i da li to daje kvalitet zakona, ostaje da se vidi.
Ovakav način rada ovog parlamenta i produktivnost koju proizvodi podseća me na jedno komunističko vreme iz bivšeg sovjetskog perioda, kada je na kongresu sovjetskih pisaca jedan delegat, hvaleći napredak sovjetske književnosti, rekao sledeće: "Danas u jasnoj poljani imamo 30 pisaca, a pre revolucije imali smo samo jednog – Lava Tolstoja.".
To je princip po kome radi ovaj parlament i vidimo, pošto Vlada nema čime da se pohvali, onda je parlament taj koji ekspresno i ubrzano donosi zakone i onda to servira građanima Srbije kako bi oni imali utisak da se u zemlji Srbiji nešto radi. Zbog toga ne čudi činjenica da se na dnevnom redu ove skupštine najčešće nalaze izmene i dopune različitih zakona i pošto je to već tako, očigledno je da vama nije bitan kvalitet već kvantitet.
Naravno, najvažniji je kvalitet zakona, a kvantitet treba da bude u drugom planu. Jasno je da neki zakoni moraju u određenom vremenskom periodu i vremenskom intervalu da se donesu, ali kvalitet zakona je ono što treba da bude na prvom mestu.
Zakon o kojem danas govorimo donet je pre godinu dana. Njegova primena počela je pre pola godine, evo već danas posle pola godine vršimo njegove izmene i dopune i to po hitnom postupku.
Ne vidim nijedan razlog da se izmene i dopune ovog zakona vrše po hitnom postupku, po hitnoj proceduri, pogotovo to ne vidim iz razloga koje je Vlada dala u obrazloženju. Po meni su ti razlozi apsolutno besmisleni. Mi smo imali priliku da čujemo ministra Dačića koji je u svom uvodnom izlaganju uglavnom izneo statističke podatke što u suštini i jeste tako. Slažem se da je primenom novog zakona došlo do smanjenja broja saobraćajnih nezgoda, ali smatram da je taj izveštaj trebalo da bude još sveobuhvatniji.
U obrazloženju za izmene zakona stoji da se te izmene vrše zato što je tamo negde izvršena izmena nekakve direktive. Mislim da se to odnosi na Evropsku direktivu, broj 1992 kroz ne znam koji broj. Postavljam ovde pitanje da li se zakoni donose prema nečijim direktivama, ili priznajete da se zakoni donose prema nečijim direktivama ili se zakoni donose prema stvarnim potrebama, što bi trebalo i da bude.
U skladu sa ovim što sam rekao, da li će se Zakon o bezbednosti saobraćaja menjati uvek kada se promeni neki propis u EU ili kod nas, svejedno, propis koji reguliše recimo prevoz putnika i robe u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, ili kada se promeni neki propis koji se odnosi na kategorizaciju puteva i vozila, kada se promeni neki propis iz oblasti zdravlja, kada se promeni neki propis iz oblasti radnih odnosa, propis iz oblasti usluga, ekologije, lingvistike itd.
Prilikom donošenja i osnovnog teksta zakona niste dovoljno vodili računa o mišljenju stručnih ljudi, a podsećam vas, bilo je dosta sugestija dobronamernih i raznoraznih primedbi i zato imamo priliku na jednom mestu u ovom zakonu da vidimo da njegove izmene i dopune vrše lingvisti a ne ljudi od struke.
Tekst Zakona o bezbednosti saobraćaja je obiman i u nekim stvarima nepotrebno zadire u oblasti koje u suštini nemaju mnogo dodirnih tačaka sa saobraćajem. Zbog toga imamo situaciju da se zakon ne može primeniti u celosti već drugu godinu zaredom, a imamo i stvari u zakonu koje su apsolutno i potpuno neprimenjive u praksi. Doduše, ministar je u nekoliko primera potvrdio ovo, rekavši da je to jedan od razloga što se neke odredbe menjaju.
Ako malo prelistamo izmene i dopune ovog zakona, videćemo da je osnovna rečenica u ovom zakonu, odnosno najviše upotrebljavana rečenica: "bliže odredbe propisuje ministar nadležan za poslove saobraćaja". Ta rečenica se ne provlači i ne ponavlja samo u ovom zakonu, nego se ta rečenica provlači i ponavlja kroz sve zakone koje predlaže ova Vlada.
Ovde imamo, recimo, situaciju da za suštinske stvari iz oblasti i domena obuke vožnje, iz oblasti nastavnih planova i sadržaja programa auto-škola, iz oblasti karakteristike vozila za obuku, plan i način polaganja ispita, način, sastav i formiranje ispitnih komisija nadležan je ministar policije.
Da li je baš za sve ove poslove nadležan ili da li je to baš usko stručno vezano za funkciju ministra policije? Naravno da nije i to potvrđuje ovu moju tezu da niste dovoljno uzimali u obzir mišljenje relevantnih ljudi koji se bave ovom problematikom.
Tako imamo situaciju da je Zakon o bezbednosti saobraćaja donet kada su sadašnji učenici drugog razreda srednjih škola bili osnovci, a kako stvari stoje, oni će i završiti srednje škole, a do vozačke dozvole verovatno će doći po starom sistemu i po starom zakonu.
Trebaće još najmanje nekoliko godina da nadležni ministar i nadležno ministarstvo donese odgovarajuće pravilnike bez kojih, naravno, svaki zakon je mrtvo slovo na papiru. Mislim da Zakon o bezbednosti saobraćaja podrazumeva nekih četrdesetak pravilnika i dok se svi oni donesu, ovim tempom i ovom dinamikom, mada znam da se na nekima radi, dok se svi ti donesu, možda će i tekst osnovnog zakona i tekst ovih izmena i dopuna koje danas razmatramo zastariti, što smo imali priliku da vidimo u nekim drugim zakonima. Zato bih apelovao na ministra i Ministarstvo da ubrza proces donošenja pravilnika jer zaista bez pravilnika zakon sam po sebi ne znači ništa.
Šta je poenta ovoga zakona o bezbednosti saobraćaja? Naravno, kada se videlo da se budžet Srbije ne puni onom dinamikom kako je to bilo predviđeno i kako je to vlast očekivala, onda se pribeglo povećanju postojećih i uvođenju još nekih novih nameta.
Pitam se - koji je to stručnjak iz Vlade bio toliko pametan da sa ovolikom preciznošću predvidi da bi se, recimo, za prvih deset meseci 2010. godine, samo po osnovu jedne stavke, budžet napunio za iznos od 432 miliona i 120 hiljada dinara od naplaćenih kazni, naravno, u skladu sa izmenama i dopunama, kako to predlaže ovaj zakon?
Nisam baš siguran da je do ovakve preciznosti moglo da se dođe, pogotovo iz razloga što kazne o kojima je reč se kreću u određenim intervalima, recimo, neke od kazni se kreću od 100 do 150 hiljada.
Ako se malo dublje uđe u suštinu ovoga, onda se može videti i zaključiti da se praktično na ovaj način sudijama za prekršaje sugeriše da obavezno izriču maksimalne kazne, jer samo sa maksimalnim kaznama koje su ovde predviđene može se doći do ove cifre koju ste vi ovde dali u obrazloženju.
Ako se na taj način sugeriše sudijama za prekršaje, da se izriču maksimalne kazne, onda se postavlja jedno drugo i krucijalno pitanje – šta je sa nezavisnošću sudstva? Zbog čega se neko na ovaj indirektan način pokušava mešati u poslove sudija?
Rekao sam – vi ste povećali ove kazne. Zaista nemam ništa protiv toga da oni koji vrše nasilničku vožnju, nemam ništa ni protiv toga da se i ta nasilnička vožnja, prekršaj za to, može zameniti novčanom kaznom. Međutim, ovo je stvar koja mora da se sagleda na jedan sveobuhvatan način, a imam utisak da vi to niste uradili.
Ima onih ljudi koji konstantno vrše nasilničku vožnju. Ima ljudi koji imaju novca i koji svojim novcem smatraju da mogu sve platiti i možda to njima ide u prilog, ali to je samo mali broj onih koji potpadaju pod ovaj režim nasilničke vožnje. Ima najveći broj onih, recimo, čovek koji možda u životu nije napravio nijedan prekršaj, kasni na jedan važan sastanak ili, ne daj bože, zadržao se i malo prekoračio brzinu i vi ste odmah ovde odrapili ogromne kazne.
Smatram da kazne treba da ostanu, ali da opet treba da se ima u vidu realnost u kojoj se nalaze građani Srbije jer 150.000, priznaćete, za građane Srbije je cifra o kojoj može samo da se sanja. Ne verujem da ćete sa ovom cifrom od 150.000 uspeti da postignete ono što vam je bila namera, a očigledno je da vam je namera bila, to vam verujem, da se puni budžet Srbije.
Možda bi ove kazne u nekim slučajevima trebalo da budu manje za neku kategoriju ljudi. Naravno, opet ponavljam, postoje ljudi koji stalno čine te prekršaje, takvim ljudima treba trajno uzeti vozačku dozvolu. Zbog toga je SRS u ovom smislu i intervenisala amandmanima.
Dalje, hajde da se vratimo još na zakon, da se prošetamo kroz ove članove zakona. U članu 1. ovoga zakona koristi se izraz "nedelja", mada smatram i tu je SRS intervenisala amandmanom, da je izraz "sedmica" razumniji, sveobuhvatniji, jer on podrazumeva stvari same po sebi. Znači, on podrazumeva period od sedam dana, dok je nedelja samo jedan od tih sedam dana.
Pošto radim u prosveti, imali smo situaciju da u sličnim propisima iz oblasti prosvete gde baš tretira period, kalendar, svi termini koji se odnose na sedam dana se izražavaju kao sedmica, a ne kao nedelja, jer je to jednostavno i praktičnije. Zato smatram da bi Vlada trebalo da uskladi terminologiju, bez obzira na to o kojim ministarstvima se radi.
Član 2. Predloga zakona je sam po sebi kontradiktoran, jer on proširuje broj vozila na koje se odnosi obaveza posedovanja graničnika brzine. Istovremeno, obratite pažnju, stav 3. ovog člana se briše, a taj stav 3. propisuje obavezu korišćenja pomenutog graničnika. Tako sada imamo situaciju da se uvodi obaveza da vozila moraju imati graničnike brzine, ali se istovremeno uklanja obaveza da moraju da ga koriste.
Morate imati graničnik brzine, ali ne morate da ga koristite. Zaista, kažem, on je sam po sebi kontradiktoran i mislim da bi tu trebalo da Vlada razmotri i eventualno usvoji neke amandmane na ovu temu.
Imali smo nešto slično. Samo sam naveo ovaj primer, ali sećam se, imali smo nešto slično i u onom prethodnom zakonu, recimo, kada su bile u pitanju kacige za motocikliste. Takođe je nešto bilo slično, vezano za te kontradiktornosti i nelogičnosti u ovom zakonu.
Članom 3. ovog zakona vrši se uvođenje na mala vrata revizora, a opet u obrazloženju zakona stoji da je smanjenje potrebnog broja policijskih službenika jedna od stvari kojoj se teži. Ovamo smanjujete broj policijskih službenika, a ovamo se uvodi revizor. Ne vidim gde je tu neka logika.
Imamo članove 333. i 334. kojima se ispravlja jedan tehnički nedostatak. Pored cifre se dodaje reč dinara, što je u redu, mada podrazumeva se da Ministarstvo saobraćaja Srbije nije FIFA, fudbalska federacija, pa da se kazne izriču u švajcarskim francima, nego je potpuno jasno da su u pitanju dinari.
Kada ste već vršili izmene i dopune ovog zakona, sigurno je trebalo da imate u vidu i neke realne probleme s kojima se susreću vozači na našim putevima. Tu pre svega mislim na vozače koji voze i na domaćim i na međunarodnim linijama.
Recimo, kada vozača zaustavi policajac radi kontrole, potraži mu tahografski uložak, ako mu vozač ne pokaže tahografski uložak, biće kažnjen, a ako mu pokaže tahografski uložak, policajac ne overava pečatom taj uložak i kada on ode u neku drugu zemlju, opet će tamo biti kažnjen, ali zbog toga što taj uložak nije overen. Znači, trebalo je da razmislite i o takvim nekim stvarima da se olakša posao ljudima koji su neposredni učesnici u saobraćaju.
U Predlogu zakona je predviđeno da Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o sprovođenju zakona i stanju u saobraćaju najmanje dva puta godišnje. Ali, koliko se sećam, to se do sada nije desilo.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, maja prošle godine Narodna skupština Republike Srbije usvojila je jedan veoma nužan, moderan i savremen zakon u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima, koji je u velikoj meri regulisao potrebe modernog razvoja saobraćaja, unapredio aspekte bezbednosti svih učesnika u saobraćaju i u velikoj meri dao mnogo bolje rezultate od rezultata koji su očekivani.
Podsetiću vas da se prilikom donošenja ovog zakona pretpostavilo da će u prvoj godini njegove primene broj nastradalih lica biti smanjen za 10%, a taj broj saobraćajnih nezgoda je smanjen za 32%, što je zaista izvanredan rezultat.
Naravno da tako bitan zakon, sa tolikim brojem članova, 353. člana, sigurno da nije mogao u potpunosti da predvidi sve ono što će nastati nakon njegove primene. Današnje izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nisu izmene koje u bitnom delu menjaju samu suštinu i intenciju ovog zakona, ali naravno da su neophodne.
Samo bih podsetio, a i tada sam u svojoj diskusiji u ime liste ZES i SPO, čiji sam narodni poslanik, rekao da je ovo zakon koji zaista najmanje ima dodira sa politikom i da nije trebalo prilikom donošenja i usvajanja ovog zakona koristiti tešku terminologiju, poput toga da je ovo policijski zakon, da on ništa neće doprineti povećanju bezbednosti saobraćaja na putevima, da neće smanjiti broj nastradalih lica, da su prevelika ovlašćenja policije i da značajan deo opozicije nije glasao za ovaj zakon.
Pri tom sam, kao narodni poslanik, podržao neke amandmane opozicije, koji se tiču pre svega proširenja kruga mogućnosti za nasilničku vožnju i uvođenje principa poverenja u saobraćaju.
Kod izmena i dopuna Zakona sigurno da je najveća dilema i koplja se lome oko toga da li treba kod izričite odredbe u članu 330, koja predviđa da se kod određenih vrsta prekršaja obavezno propisuje zatvorska kazna, ostaviti mogućnost da umesto zatvorske kazne bude predviđeno kao alternativno rešenje i novčana kazna.
Po nama je to rešenje dosta dobro i elegantno, ne samo zbog toga što su mali kapaciteti u zatvoru, što 4.775 lica protiv kojih je pokrenut prekršajni postupak za određene prekršaje bi trebalo da dobije bezuslovnu zatvorsku kaznu, već i zbog činjenice da ovo nije obaveza i mislim da je to ključni argument za odbranu ovog stava, nije obaveza sudije za prekršaje da propiše novčanu kaznu.
Pri tom, svaka argumentacija tipa – eto, mi ćemo ovom izmenom i dopunom Zakona onim učesnicima u saobraćaju koji imaju dublji džep, koji se bahato ponašaju, koji čine teže prekršaje, da će im se na neki način gledati kroz prste i omogućiti da kaznu zatvora zamene novčanom kaznom, pada u vodu.
To je zato što pretpostavljam da će u sklopu svih okolnosti, a to je i obaveza organa za prekršaje, da ceni težinu učinjenog prekršaja i da sigurno neće imati logike da ako u zoni usporenog saobraćaja ili pored obdaništa, gde su ograničenja brzine na 30-40 km na čas, a neko vozi brzinom od 200 km na čas, nema logike i ne bi trebalo da organ za prekršaje takvom učesniku saobraćajne nezgode izrekne novčanu kaznu umesto zatvorske kazne.
Ovo je ujedno još jedna sugestija Ministarstvu i Vladi da se eventualno razmišlja u budućnosti što se tiče nasilničke vožnje da li su samo ona dva uslova pod kojima se smatra da postoji nasilnička vožnja, to je preticanje na duploj neisprekidanoj liniji i dva puta uzastopce prolazak kroz crveno svetlo, da li je to sve što treba ta odredba da reguliše.
Sve ostale izmene koje se predviđaju, poput one izmene da nepropisno zaustavljeno ili parkirano vozilo koje može ometati i komunalne službe, i inspekcijske službe, i normalno odvijanje saobraćaja i onemogućavati vatrogasnom vozilu, vozilu hitne pomoći itd., ako su nepropisno parkirana i zaustavljena, da pored policije i ovlašćeni inspekcijski organ može i u elektronskoj formi doneti rešenje da se u roku od tri minuta takvo vozilo ukloni sa tog mesta.
Ono što želim da kažem i da podsetim, u ime liste ZES da izrazim zadovoljstvo što je u ovolikoj meri smanjen broj saobraćajnih nezgoda, smanjen broj poginulih lica i smanjen broj nastradalih lica. Pri tom, naravno da je manje bitna materijalna šteta, mada nije zanemarljiva, ali ono što je najvažnije je da je smanjen u značajnoj meri broj poginulih i povređenih lica.
Kad smo donosili osnovni Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima istakli smo u raspravi da je možda investicija u bezbednost saobraćaja na putevima najisplativija investicija, jer jedan uložen dinar desetostruko se vraća.
U zemljama EU samo materijalna šteta proistekla iz činjenice da je neko lice nastradalo u saobraćajnoj nezgodi košta milion evra. Srbiju je negde oko 1,5 do 1,7 % bruto nacionalnog dohotka na godišnjem životu koštala materijalna šteta proistekla iz saobraćajnih nezgoda. Šta da radimo sa onom nematerijalnom štetom i duševnim bolovima porodica lica koja su stradala u saobraćajnim nezgodama. Ne zaboravite da često u saobraćajnim nezgodama nažalost stradaju i cele porodice.
Ono što bih zamolio Ministarstvo i ne samo ministarstvo već i stručnu javnost, to je da sa jednom medijskom kampanjom koja je bila izvanredna da se ne zastane. Svedoci smo činjenice da je samo tokom javne rasprave o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima je značajno smanjen broj nastradalih lica i saobraćajnih nezgoda.
Ako je ljudski faktor, bez obzira koji je uzrok saobraćajne nezgode dominantan, to znači da je edukacija i medijska kampanja te vrste možda podjednako bitna kao i sve ostale mere u strategiji smanjenja broja saobraćajnih nezgoda i njihovih posledica.
Zbog toga ću navesti da je do donošenja ovog zakona Srbija manje ulagala u bezbednost saobraćaja na putevima čak i u odnosu na period od 1990. godine. Drugo, intencija je da se do 2012. godine smanji broj poginulih lica u saobraćajnim nezgodama za oko 50%, što bi pored toga što smo spasili veliki broj ljudskih života značilo da Srbija po toj osnovi ušteđuje na godišnjem nivou negde oko 150 miliona evra, a za šest godina to bi bilo oko milijardu evra.
Sada svi treba da imamo razvijenu svest o tome šta znači tih milijardu evra, pored toga što smo spasili ljudske živote, da se uloži u bezbednost saobraćaja na putevima i u strategiju saobraćajne politike Vlade Republike Srbije.
Zbog toga će poslanici sa liste ZES podržati ove dobre izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Zarad javnosti reći ću da ove izmene nisu neke izmene koje u bitnom delu menjaju dobar Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Iskorišćeno je devet minuta vremena poslaničke grupe. U elektronskom sistemu nema više prijavljenih.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.) Narodni poslanik Velimir Ilić. Izvolite.

Danas raspravljamo o jednom zakonu o kome smo nedavno raspravljali i gde smo stavljali amandmane da nešto treba da se promeni, da je neprimenjiv, da su kazne dosta velike i da nisu prilagođene našim uslovima primanja u Srbiji. To se sad i pokazalo da ima jako puno problema.
Međutim, mi smo juče na Odboru prihvatili sve ovo u načelu i smatramo da treba Zakon poboljšati. Drago nam je da se broj saobraćajnih nesreća i poginulih smanjio. Međutim, treba prihvatiti neke amandmane koji su dati i koji su vrlo korektni, da ne bi ponovo za nekoliko meseci imali opet sličnu situaciju da ovaj zakon dođe u skupštinsku proceduru da bismo ga poboljšali, a sad je prilika kroz amandmane koje su dale političke partije i koji će biti u drugom delu rasprave.
Prema tome, zamolio bih nadležne i Vladu da razmotre amandmane koji su potpuno opravdani i da ih prihvati da ne bismo dolazili u situaciju da u novembru-oktobru ponovo stavljamo ovaj zakon u proceduru jer bi bilo izuzetno neozbiljno da jedan ovakav zakon za godinu dana tri puta bude u skupštinskoj proceduri.
Međutim, želim jednu stvar da napomenem. Tačno je da se smanjio zbog velikih kazni i velike kontrole koja je sada primenjiva itd. broj saobraćajnih nesreća, ali isto tako naš saobraćaj ne može biti bezbedan i ne može biti u skladu sa zemljama koje su to prilagodile zbog toga što imamo izuzetno uvećan saobraćaj na pojedinim delovima magistralnih puteva. Na primer, na magistralnom putu gde je bezbednost saobraćaja nemoguća da se odvija ako je saobraćaj veći od 12.000 auta dnevno.
Imamo slučaj kod Lazarevca gde je saobraćaj 27.000 auta dnevno. Imamo saobraćaj na Gazeli koji je 160.000 dnevno, a projektovano je na maksimalno 40.000 automobila. Imamo saobraćaj u Ćelijama 17.000 dnevno. Sećam se kad smo mi radili istraživanja, u Preljini 15.000 auta dnevno.
Bez obzira na zakone, bez obzira na kazne, bez obzira na kontrole, na izuzetno povećanu kontrolu ljudi koji se bave time, nemoguće je da saobraćaj bude bezbedan jer je izuzetno veliki saobraćaj u odnosu na projektovani saobraćaj na pojedinim deonicama puteva.
Zato je potrebna izgradnja autoputa i zato je izuzetno neozbiljno bilo ugasiti koncesiju koja je već bila došla do kraja i zadovoljiti neke koji su to tražili, ultimativno postavljali da bi podržavali Vladu i naravno sada ići na ovu varijantu o izgradnji autoputa sa nekih sitnih nekoliko milijardi iz NIP-a i obećanja neka da će turska kompanija bez tendera nekom slobodnom pogodbom vršiti kad se to isprojektuje itd, da će uraditi autoput.
Kad bi se radilo ovim tempom kako je predviđeno i po sredstvima koja su, vidim, predviđena za ovu godinu, bilo bi potrebno preko 20 godina za izgradnju autoputa, na primer, Beograd-Preljina. Pitanje je da li postoji potrebe za tim autoputem jer će otići saobraćaj, jer će se i taj narod raseliti. Bez autoputa u pojedinim delovima Srbije nema života jer je nemoguće da se odvija saobraćaj, nemoguće je da cirkuliše saobraćaj onim intenzitetom kojim je potrebno.
Prema tome, zamolio bih da se ovaj proces izgradnje autoputa ubrza i da se uozbilji, i sve ovo što se radi sa slobodnim pogodbama i gašenjem javnih nabavki stvarno nema smisla jer to je neozbiljno. Sećam se dobro da je tender za autoput imao 23.000 strana.
Dulić nedavno reče da projekti nisu u redu, da on traži da se preprojektuje to. Međutim, dok se to uradi nemoguće je potpisivati sporazume ako nema projektne dokumentacije, ako to nije urađeno u skladu sa zakonom. Nemoguće je ići na neke slobodne pogodbe. Pratio sam sad, dobro je da se uradi most na Dunavu, dobro je da se spoje Zemun i Krnjača, ali je isto tako neobjašnjivo da je pogodba počela sa 370 miliona evra i da je skinuta na 170 miliona evra.
Napominjem, most Beška na Dunavu se radi za 56 miliona evra koji je bio na međunarodnom tenderu. Prema tome, kako je to moguće? I suviše je neozbiljno licitirati tako te cifre bez projektne dokumentacije, bez ičega i sklapati neke sporazume. I suviše je neozbiljno ako jedna država ponudi da uradi nešto za 370 miliona evra, a to se spusti na 170 miliona. To je ili neozbiljna ponuda ili je izvođač neozbiljan, ili projektna dokumentacija neće biti u skladu sa zakonima i propisima koji su važeći. Nešto mora tu da ne valja.
Nije trebalo gasiti koncesiju. Po koncesiji sada bi autoput već bio preko 50% izgrađen i urađen. Jedna priča koju ovih dana priča ministar Dulić, ne poznajući najosnovnije pravilo urbanizma, da on prelazi da radi sa strane Novog Beograda autoput prema južnom Jadranu i da će preći Savu mostom, i da je to bolja varijanta, i kritikuje varijantu koja je bila preko Umke, jeste neobjašnjiva.
Ako je u prostornom planu predviđeno da autoput krene preko Umke, treba ga nastaviti. Tačno je da tu ima klizište Duboko, ali klizište postoji, njega ionako moramo da saniramo jer je nemoguće da se odvija saobraćaj po sadašnjem autoputu.
Ako smo iz Beograda kompletan koncept saobraćaja podesili i izveli sa dve trake prema Obrenovcu, gde će se kasnije nastaviti autoput prema južnom Jadranu, sada ići na varijantu Novi Beograd i sve to ponovo raditi, znatno ćemo ugroziti saobraćaj i znatno ćemo otežati saobraćaj.
Uzmite sam izlazak da bi se uključili na autoput na Novom Beogradu, da dođete od Skupštine do Novog Beograda da se uključite na autoput, više vam treba vremena nego autoputem da stignete, na primer, do Preljine. To je neobjašnjivo i zato je ta varijanta otpala jer su stručni timovi koji su to radili potpuno odbacili tu varijantu kao nepraktičnu varijantu.
Niko nije ispitao da li sada na ovom delu mosta koji će se raditi na Dunavu postoje klizišta, da li će sutra biti ugrožen saobraćaj, kao što je slučaj sa starim mostom na Beškoj, gde se pojavilo klizište i gde jedan stub klizi u Dunav. Ta ispitivanja nisu urađena, a već je napisan sporazum, već je pogođeno i postavljen je kamen temeljac.
Po meni je to i suviše neozbiljno i moramo veoma ozbiljnije prići izgradnji tih saobraćajnica da bi imali sutra bezbedan saobraćaj.
Ne možemo zakonima i kaznama dovoditi u red saobraćaj ako ne održavamo puteve, ako ne radimo projekte i ako ne gradimo autoputeve, tamo ne stoje zbog intenziteta saobraćaja neophodno.
Možemo raditi koliko god hoćemo, ali uzmimo standarde Evrope, za kilometar autoputa i magistralnih puteva potrebno je 3.000 evra za jednu traku mesečno za održavanje puta. Mi to ni približno ne radimo, i signalizacija i sve ostalo.
Molim predstavnike Vlade, a posebno ministra Dačića, da se potrudi da ovo pitanje koje se provlačilo kroz amandmane, da se definišu naseljena mesta i da to pitanje razrešimo, jer ćemo inače morati to kasnije u zakonu da menjamo, jer je to neophodno sada. Ako pođete Ibarskom magistralom, ispada da ste svuda u naseljenom mestu.
I isti onaj predlog koji je dat, koji je izvanredan, ne možemo gde je škola obeležena i kad škola ne radi u dva-tri sata po ponoći zaustaviti saobraćaj i svoditi ga na 50, npr, na magistralnom putu, a škola ne radi u jedan sat po ponoći, u dva sata po ponoći, a kada vas zaustavi saobraćajac i kazni, on je potpuno u pravu, jer stoji saobraćajni znak da je tu škola.
Cele noći saobraćaj se odvija usporeno, a nema potrebe za tim, jer te ustanove koje su definisane u zakonu ne rade određenim danima, za praznike ili kad su školski raspusti, a posebno noću, u noćnim terminima.
Molim vas da deo amandmana prihvatite da ne bi došli u situaciju da sutra ponovo menjamo ovaj isti zakon, jer bi bilo i suviše smešno da to radimo u jednoj godini tri puta, da isti zakon dolazi u skupštinsku proceduru. Toliko. Hvala.

Pošto nema više prijavljenih među predstavnicima poslaničkih grupa, dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Bortiću.

Poštovani predsedniče, uvaženo predsedništvo, cenjeni predstavnici Ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, koliko je za našu državu važno pitanje bezbednosti saobraćaja najsurovije nas opominje svakodnevni broj saobraćajnih nesreća na putevima Srbije, čiji je godišnji bilans stotine mrtvih i desetine hiljada povređenih građana.
Srbija je u proteklom veku, od kada se razvija moderna saobraćajna infrastruktura i sredstva prevoza, u nesrećama koje su se događale na njenim drumovima, ako je verovati statističkim pokazateljima, izgubila toliko ljudskih života koliko živi u nekom od njenih većih gradova.
O broju ranjenih, povređenih i lica sa trajnim invaliditetom ne treba ovom prilikom ni navoditi podatke, jer se taj bilans u odnosu na broj mrtvih može bez preterivanja udesetostručiti. Bez ikakvog preterivanja se može reći da se svakodnevno na putevima ove zemlje vodi svojevrstan rat, čije je ishodište ogroman broj ljudskih žrtava, a suočeni smo i sa nemerljivom materijalnom štetom.
Zbog svega toga, kao i zbog činjenice da se nijedna zemlja ne može smatrati razvijenom i prosperitetnom, dok ne razvije svoju saobraćajnu infrastrukturu i dok ne izgradi saobraćajnu kulturu prema dostignutim standardima u razvijenim društvima, nama je bio potreban moderan zakon o bezbednosti saobraćaja, koji će normirati ponašanje svih učesnika u ovoj veoma složenoj i životno važnoj oblasti državnog života.
Taj zakon je predviđenim merama i rešenjima, kako preventivnim tako i restriktivnim, trebalo da uspostavi potpuno nove uslove u saobraćaju i da obezbedi pretpostavke za stvaranje nove svesti svih učesnika u saobraćaju, nove obrasce kulturnog ponašanja, veću odgovornost i solidarnost i niz drugih elemenata koji će iz temelja promeniti dosadašnju realnost na našim drumovima, koja je, kao što je svima poznato, više nego tragična.
Polazeći od takvih ciljeva, aktuelno MUP i Vlada Republike Srbije dostavili su prošle godine Narodnoj skupštini Republike Srbije Predlog novog Zakona o bezbednosti saobraćaja. Narodna skupština usvojila je ovaj zakon i njegove odredbe počele su da se primenjuju od decembra 2009. godine.
Dosadašnja primena odredaba ovog zakona pokazala je i u ovom relativno kratkom periodu veoma dobre rezultate. Učesnici u saobraćaju u mnogo većoj meri poštuju zakonske norme, što za posledicu ima smanjen broj saobraćajnih prekršaja na drumovima, bolju ispravnost vozila, veću solidarnost i niz drugih poboljšanja u saobraćaju.
Statistički podaci nas uveravaju i da je znatno smanjen broj saobraćajnih nezgoda sa smrtnim ishodom, da je manje povređenih, da je smanjena materijalna šteta koja je nastala kao posledica saobraćajnih nezgoda.
Zbog svega toga s pravom se može reći da je ovaj zakon donet u pravi čas i da uspešno ostvaruje svoju funkciju u ovoj vitalnoj oblasti. Može se sa visokom dozom izvesnosti reći da će primena ovog zakona u narednom periodu dati još veće rezultate i da će se ponašanje učesnika u saobraćaju u narednom periodu u potpunosti promeniti i doprineti da se sačuvaju ljudski životi i materijalna dobra.
Polazeći od takvog cilja, predlagač zakona MUP i Vlada Republike Srbije analizirali su kako pojedina zakonska rešenja utiču na efektivnost primene zakona u praksi i uočili da neka od tih rešenja usporavaju ili otežavaju zakonsku primenu i ne doprinose da se brzo i energično rešavaju pojedina konkretna pitanja, koja nastaju između učesnika u saobraćaju.
U nameri da se ta uska grla u primeni Zakona o bezbednosti saobraćaja u startu otklone, predložene su izmene i dopune Zakona po hitnom postupku, o kojima danas raspravljamo.
Ove izmene i dopune predložene su sa namerom da se njihovom primenom obezbedi dosledno poštovanje propisa, veća bezbednost učesnika u saobraćaju, kao i usaglašavanje sa relevantnim međunarodnim propisima koji su u međuvremenu usvojeni.
Pored toga, predložene izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima obezbediće bolje preciziranje postupka, efikasniju primenu zakona s jedne strane, kao i smanjenje broja policijskih službenika koji obezbeđuju izvršavanje zakona i njegovu primenu u praksi, s druge strane.
Može se zbog navedenih razloga razumeti namera predlagača da predloži Narodnoj skupštini da izmene i dopune ovog zakona usvoji po hitnom postupku, jer postoje objektivni argumenti da bi neusvajanje ovih izmena i dopuna imalo štetne posledice na rad državnih organa, kao i na bezbednost saobraćaja u celosti.
Isto tako, izvesno je da će usvajanjem novih zakonskih rešenja, Zakon o bezbednosti saobraćaja u velikoj meri svojom primenom doprineti većoj bezbednosti u saobraćaju i da će svi naši građani u mnogo većoj meri poštovati propise u saobraćaju.
Zbog svega iznetog, poslanička grupa SPS – JS podržava predložene izmene i dopune zakona i u danu za glasanje glasaćemo za ovaj zakon.