Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sutra ćemo imati jedan zaokružen sistem u državi. Pre nekoliko nedelja raspravljali smo o izmenama i dopunama Zakona o NBS. Imamo i predlog predsednika Republike Srbije ko će biti guverner NBS i sada, na ovoj sednici, raspravljamo o izboru predsednika Saveta. Sutra je Dan za glasanje, pa ćemo konačno da zaokružimo tu ''finansijsku celinu''.

Međutim, pomalo me iznenađuje odnos vladajuće većine prema svemu ovome što se dešava sada u Skupštini, jer izborom guvernera i predsednika Saveta guvernera mi postavljamo funkcionere Narodne banke, koja bukvalno kontroliše sve u državi. Nadležnosti i uticaj Narodne banke na celokupan privredni i finansijski sistem u državi su mnogo veći nego nadležnosti Vlade Republike Srbije.

Koliko je to važan deo, evo krenućemo od jednog prostog primera. Nijedno savremeno društvo ne može da se razvija bez bankarskog sektora. A naš bankarski sektor je mali, nerazvijen i monopolski. Otkad su pogašene srpske banke odlukom tadašnjeg guvernera, sada potpredsednika Vlade i ministra Mlađana Dinkića, Srbija nema svoj bankarski sektor. I baš zbog toga što nemamo svoj bankarski sektor, mi danas, kada većina zemalja izlazi iz svetske ekonomske krize, nastavljamo, ali ne u smislu da smo dostigli vrhunac ekonomske krize, nego se taj nivo krize povećava iz dana u dan.

Ne može nijedna privredna aktivnost da bude normalna i razvijena sa bankarskim sektorom kakav mi danas imamo, a mogu da kažem da je naš bankarski sektor i zelenaški. Pogledajte samo kamate koje banke daju privredi i građanima. Privreda ne može da dobije nijedan kredit ispod 15% godišnje sa deviznom klauzulom.

Neka mi neki finansijski stručnjak, evo i budući predsednik Saveta i guverner Narodne banke neka me ubede, neka mi objasne kako preduzeće može sa takvim kreditom da napreduje, da širi poslovanje, da se razvija, da povećava broj zaposlenih. Od broja zaposlenih zavisi kolika će biti transferna sredstva iz budžeta Republike Srbije u PIO fond i Fond zdravstvenog osiguranja. Evo primera kako sve kontroliše Narodna banka. Nažalost, tako je. Nema napretka u takvim preduzećima. Svoju kompletnu zaradu usmeriće na bankarski sektor. Odreći će se i sopstvenog kapitala, samo da bi mogli da vrate kredite i da plate takve kamate.

A da ne računamo devizni rizik – 15%. Izračunajte koliki je bio evro prošle godine u ovo vreme. Bio je negde oko 92 dinara, sada je 105, skoro 106 dinara. Znači, 17% plus 15% je 32%. Kako mislite da jedno preduzeće opstane pod takvim uslovima? Hoćemo da pričamo o dinarskim kreditima? Skoro ih je nemoguće dobiti bez kamate od 22-28%. Kako mislite da se preduzeća i naša privreda razvijaju? Kako da povećamo broj zaposlenih? Kako da građani imaju bolji životni standard?

Ko je za to krivac? Oni koji su do sada rukovodili finansijskim sektorom i koji će da nastave i posle ovog izbora. Ne može niko da me ubedi da je Mlađan Dinkić ovde potpuno bezgrešan i nevin. Naprotiv, on je jedan od najodgovornijih za sve ovo što se ovde dešava i nagrađen je vašim glasovima, gospodo iz skupštinske većine, da bude potpredsednik Vlade, samo zato da biste sklepali kakvu-takvu koaliciju.

Urušen nam je kompletno platni promet. Uništili smo nešto za šta su nam sve i evropske i svetske institucije govorile da nam je najbolje i najsavremenije na svetu, najbolje organizovano, sa najmanjim troškovima. Zašto? Da bi povlašćene banke mogle da uđu konačno na tržište. Izbrojte koliko imamo pravih banaka. Ne ove satelite i ćerke-banke koje su otvarane pod drugim imenima samo da liči na imamo neki bankarski sektor. U celoj Srbiji imamo četiri ili pet banaka. One kontrolišu ovde sve, apsolutno sve, iz tri četiri zemlje.

Možemo mi da otvaramo i širimo bankarsko tržište, da dajemo bankama dozvole, ali gde će te banke da budu? Na periferiji gradova? Ne, sav ekskluzivan poslovni prostor, najskuplji poslovni prostor u Srbiji, počev od Beograda pa i u unutrašnjosti, uzele su već te banke. Sa povećanjem broja banaka naravno da možemo da utičemo i na kamate koje banke daju i na količinu novca koji imamo na tržištu. A ovako dozvoljavamo da banke ucenjuju državu i da im niko ništa ne može.

Osim takvog jednog monopolskog položaja za koji je odgovorna Narodna banka, Narodna banka je odgovorna… Mnogi će da pričaju da to odgovara uvoznicima, izvoznicima, ovome i onome. Kurs dinara koji nije stabilan ne odgovara nikome, i nemojte da se oko toga zavaravamo i zanosimo. Ne valja ni uvoznicima, ne valja ni izvoznicima. Jer, i oni uvoze veliku količinu repromaterijala i energenata. Znači, i njihovo poslovanje zavisi od kursa dinara.

Šta je problem sa kursom dinara? Najveći problem je država, odnosno budžet koji je u deficitu i koji mora da se finansira sredstvima iz banaka, s jedne strane. S druge strane, problem je u Narodnoj banci, zato što je ona sama više puta destabilizovala finansijsko tržište u Srbiji. Evo, poslednji primer, NBS se čitavo vreme zalaže da nije ona ta koja treba da obavlja menjačke poslove. Potpuno se slažem. Ona tu treba da bude samo kao faktor koji će u određenim situacijama i određenim poremećajima da interveniše otkupom ili prodajom deviza.

Šta se dešava krajem godine? U Srbiju ulazi kao kredit MMF-a 450 miliona evra. Taj novac završava na računu Narodne banke. NBS kreditira Vladu, odnosno budžet Republike Srbije i isplaćuje odgovarajuću dinarsku protivvrednost. Taj novac se našao na finansijskom tržištu i tada su počele naše muke sa deviznim kursom. Na deviznom tržištu mi nismo imali pokriće za 450 miliona evra. U Srbiji je dovoljno 50 miliona evra da se kompletno tržište destabilizuje, a imamo deset puta veći iznos.

NBS nedeljama ćuti i pušta da devizni kurs raste, a kada su se svi oni uslovi ispunili, i psihološki i kod banaka i kod privrede i kod stanovništva, onda kreće sa intervencijama na deviznom tržištu. Da stvar bude još gora, zbog kredita koje uzima budžet, snižava se referentna kamatna stopa, pa to izgleda kao dolivanje benzina na vatru. Gasimo požar benzinom. Eto, to je radila Narodna banka proteklih nekoliko meseci.

Ako pogledate neke vajne stručnjake koji često komentarišu u sredstvima javnog informisanja šta se dešava s našim deviznim tržištem i koji su to poremećaji navodno, a imam razloga da tvrdim da je navodno i da sumnjam da je istinito, zato što je ponuda deviza daleko manja od potražnje...

Ajde da malo napravimo neku analizu. Prošle godine su evro i devizni kurs bili ne samo stabilni, nego i u padu. Šta se to desilo za ovih godinu dana? Uslovi pod kojima je poslovala svetska privreda bili su daleko gori nego sada, priliv novca u Srbiji je bio daleko manji nego sada, a imamo hroničnu, konstantnu nestašicu deviza na tržištu. Ko je za to odgovoran? Na to pitanje bi mogla da odgovori NBS, ali niko već mesec dana ne odgovara. Mnogi narodni poslanici traže, ali niko ne odgovara, ni Vlada, ni odlazeći guverner. Nadam se da ćemo od novog guvernera dobiti konačno odgovor na to pitanje – koje banke vrše otkup deviza i kuda se te devize usmeravaju?

To je problem. Da li je ovakva finansijska situacija špekulativne prirode, da bi se stvorili ekstraprofiti koji treba da zarade banke, najviše one, a štetu treba da plate građani, ili stvarno postoje opravdani razlozi? Baš zbog ćutanja NBS imam razlog da sumnjam da je ovde u pitanju najobičnija špekulacija, ništa više. Ne može Narodna banka da bude podređena bankarskom sektoru. Ona je ta koja mora da spreči manipulacije i zloupotrebe bankarskog sektora.

Svi pričaju o nezavisnosti NBS. Slažem se da Narodna banka treba da bude nezavisna, ali do kog trenutka, do koje granice? Do one granice kada prestaje da obavlja posao zbog koga i postoji. Kažu – njen osnovni cilj je održavanje inflacije pod kontrolom, pa nam Republički zavod za statistiku i NBS (čak i ona se bavi svojom statistikom) tvrde da je inflacija pod kontrolom. Samo je pitanje trenutka kada će to prestati da bude.

Ne može ništa u Srbiji da bude pod kontrolom kada za manje od godinu dana domaća valuta izgubi 15 i više posto svoje vrednosti. Ne može. Prvo, povećavaju se troškovi energenata, samim tim proizvodnje hrane, a onda životnog standarda. A onda će neko da izađe i kaže – inflacija je samo šest ili sedam posto. Na čemu? Na automobilima, šporetima, frižiderima, zamrzivačima, televizorima. Je l' to životni standard? Je l' to ljudi jedu? Je l' se time oblače? I sve je kao lepo, Srbija je uređena zemlja, uređeno društvo sa pravnim i finansijskim sistemom. A onda pogledajte prave rezultate tog finansijskog sistema.

Narodna banka je ta koja kontroliše sve u državi i od nje sve zavisi. Nadam se, ali i sumnjam da će novi guverner i novi članovi Saveta i predsednik Saveta uopšte smeti da uđu u problematiku rešavanja svih ovih problema. Jedino što možemo, jedino što bi bilo pravo da urade, jeste da konačno koliko-toliko otvore bankarsko tržište u Srbiji, da dođu veće banke, finansijski jače, da se stavi ta kamata konačno pod kontrolu. Ako ne može tržišno, da se stavi makar administrativno. I ovako, čak i kad bi za 40 ili 50 posto skresali kamate na administrativan način, banke bi ostvarivale i dalje veće prihode nego što ostvaruju u zemljama odakle dolaze.

Zašto se to tako ne radi? Zašto se dosad nije tako radilo? Odgovor ćemo da vidimo za nekih šest meseci i jedan dan, ili 184 dana, kada saznamo u kojoj će banci sadašnji odlazeći guverner da bude direktor. Onda ćemo znati za koji je finansijski sektor i koji finansijski lobi radio.

Isto tako, izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci jedan deo finansijskog života se, kako kažu, prosleđuje u nadležnost Vlade, odnosno Ministarstva finansija, a to je spoljni platni promet. Ni Vlada ni Ministarstvo finansija nemaju mehanizme i instrumente da kontrolišu kakav se spoljni platni promet obavlja. To može jedino NBS. Ne može ni dinar, ni evro, ni dolar ni da uđu ni da izađu iz našeg platnog prometa dok to ne odobri NBS. Ne može, nemoguće je. Sa tom izmenom mislim da je odlazeći guverner napravio i otvorio sebi put da bankarski sektor pravi još veće špekulacije ovde na tržištu.

Njih je baš briga i za nas i za to o čemu mi ovde raspravljamo i za građane Srbije i za našu privredu. Njima je najvažnije da ostvare ekstraprofit, a kada izvuku i izmuzu sve što mogu iz ove privrede, zatvoriće lokale, koji i nisu njihovi nego su pod zakupom, i otići odavde. Verujem da će tada i neki ministri da napuste državu.

A nadam se da će naredni izbori, potpuno sam siguran – vanredni, da budu pre nego što se to desi, da konačno neki drugi dođu, da neki drugi pokažu kako može Srbijom da se vlada, da Srbija dobije poštenu vlast, koja će na prvom mestu da misli o građanima, a onda o bankama, onda o guvernerima, onda o špekulantima. A tužilac će na prvom mestu morati da misli o špekulantima i bankarima koji danas posluju na ovaj način u Srbiji.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč. Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, ono što bi moglo da se nazove ili locira nekakvim suštinskim problemom po mišljenju nas u SRS možda leži u izjavi od pre nekoliko dana, kada je još uvek samo kandidat za novog  guvernera Dejan Šoškić saopštio da neće biti nikakvih promena u vođenju dosadašnje politike NBS ukoliko on bude izabran na ovu značajnu funkciju, a to će, po svoj prilici, svoj epilog doživeti sutra.
S jedne strane, to može da bude razumljivo ukoliko on zaista bude izabran ili ako se ima u vidu činjenica da će on na ovu novu funkciju doći sa mesta predsednika Saveta NBS, tako da u svakom slučaju ima priličnog udela u onome što je urađeno do sada, odnosno u rezultatima ove i te kako važne finansijske institucije. S druge strane, ukoliko budući guverner zaista misli da nastavi sa politikom koja je vođena u proteklih nekoliko godina, koju su vodili svi njegovi prethodnici na ovom mestu, to znači da praktično ni građani ni privreda ove Srbije ne mogu da se nadaju apsolutno nikakvom boljitku u tom smislu.
Ne ulazeći u personalni domen Boška Živkovića, kandidata za predsednika Saveta guvernera NBS, o kome su podrobnije govorili kolega Krasić i koleginica Dimitrijević, želeo bih da ovu priliku iskoristim da još jednom ukažem na nešto što je po našem mišljenju i te kako važan problem, a koji se tiče funkcionisanja NBS, a samim tim to je nešto što će biti svakako i u domenu rada budućeg predsednika Saveta guvernera NBS.
Reč je o problemu koji se tiče neracionalnosti politike deviznih rezervi NBS, politike koja je u proteklom periodu apsolutno bila obavijena velom tajne. Jer, osim činjenice da smo tokom proteklih meseci, pa i godina, praktično bombardovani informacijama o tome da su devizne rezerve NBS dostizale rekordno visok nivo, što u poslednje vreme, očigledno zbog ove uspešne odbrane kursa dinara, i nije više slučaj, problem je taj što se te devizne rezerve ne drže u Trezoru NBS, već se, kao što je jednom delu stručne javnosti poznato, plasiraju uglavnom u državne obveznice drugih, i to po pravilu ekonomski znatno razvijenih, da ne kažem bogatih država, kojima se praktično pokrivaju deficiti državnih budžeta ili se pak polažu u vidu depozita u banke najrazvijenijih zemalja.
U isto vreme, zahvaljujući toj politici koja očigledno i po najavi budućeg guvernera Dejana Šoškića, a po svemu sudeći i nečemu što će takođe slediti i budući predsednik Saveta guvernera NBS Boško Živković, sa takvom, blago rečeno – neracionalnom politikom deviznih rezervi, imamo i činjenicu da spoljni dug Srbije praktično stalno raste i da on dostiže rekordno visok nivo, a krediti koji se uzimaju od drugih država, međunarodnih finansijskih institucija i velikih zapadnih banaka su naravno uz izuzetno nepovoljne ili veoma visoke kamatne stope i Srbija je suočena s tim da plaća visoke kamate na trezorske zapise koje emituje da bi prikupila sredstva za pokriće deficita državnog budžeta.
Nekakvi zvanični podaci o tome gde se i pod kojim uslovima plasiraju devizne rezerve NBS naravno nisu dostupni široj javnosti. Ono što je poznato jeste da su te kamatne stope na ova sredstva zaista simbolične i da iznose od 1 do 3 procenta, tako da naša zemlja u principu i ne može, zahvaljujući, kažem opet – ovakvoj politici, da računa na nekakav značajniji prinos od plasiranja deviznih rezervi. U svakom slučaju, ono što je problem jeste to da je taj prinos višestruko manji od prinosa koji ostvaruju recimo zemlje ili finansijske institucije kod kojih se Srbija zadužuje pokrivajući deficit državnog budžeta.
Dakle, akumuliranje velikog iznosa deviznih rezervi i njihovo plasiranje u državne obveznice ili depozite banaka ovih, pre svega zapadnih zemalja, a u isto vreme zaduživanje kod istih onih gde su plasirane devizne rezerve, pokazalo se tokom ovih godina koliko je bilo pogubno i za privredu i za društvo u celini, dakle jedne ekonomski slabo razvijene zemlje kakva je Srbija. To je u znatnoj meri pogubno kod onih država koje vode upravo politiku kakvu vodi Srbija, a to je politika tog tzv. stabilnog kursa domaćeg novca, a dokle je sve to dovelo, mogli smo da se uverimo u proteklih nekoliko meseci, nažalost.
Šta ćemo dobiti izborom novog guvernera NBS i izborom novog predsednika Saveta guvernera NBS? Ako se ima u vidu ono što sam rekao na početku, da se apsolutno ništa neće menjati u politici koja je vođena tokom svih ovih godina, jasno je da i ovaj problem, na koji sam želeo da u ime SRS ukažem, neće biti rešavan onako kako bi trebalo, pre svega plasiranjem tih sredstava u podizanje privrede, odnosno industrijske proizvodnje.
Onda se nameće jedno zaista jednostavno i sasvim logično pitanje – gde je u svemu ovome jedna ekonomska logika koja bi trebalo da se javi, da mi finansiramo, uz simboličnu kamatnu stopu, budžetske deficite bogatih zemalja, a da istovremeno iste te zemlje direktno ili preko finansijskih institucija odobravaju kredite uz visoke kamatne stope, kojima mi finansiramo deficit našeg budžeta?
Dakle, gde je ta ekonomska logika da se devizne rezerve plasiraju u depozite zapadnih banaka, uz simbolične kamate? One tim istim novcem kupuju trezorske zapise našeg Ministarstva finansija ili zapise NBS, koji po pravilu nose visoku dvocifrenu kamatnu stopu, ili pak da odobravaju kredite građanima Srbije uz takve kamatne stope koje su na kratkoročne pozajmice stanovništvu krajem 2009. godine iznosile čak 36%, i na taj način se ostvaruje ogroman profit koristeći finansijska sredstva građana i privrede Republike Srbije.
Mi u SRS smo nebrojeno puta ukazivali na jednu anomaliju. Naravno, znatno racionalnije bi bilo, ukoliko se već vodi takva politika visokih deviznih rezervi, da se jedan deo iskoristi za vraćanje inostranih kredita, i to barem onih koje je država uzela pod najnepovoljnijim uslovima, i tako se bar delom smanji ogroman spoljni dug ili da se barem blagovremeno isplate sve one obaveze po spoljnom dugu koje su, zaključno sa prošlom kalendarskom godinom, iznosile nešto manje od tri milijarde dolara, a od kojih je jedna četvrtina praktično otpadala na one redovne i zatezne kamate i tako se bar taj problem na neki način apsorbuje i izbegne.
Dakle, imajući u vidu značaj izbora i guvernera i predsednika Saveta guvernera Narodne banke, jasno je da jedna sveobuhvatna reforma, odnosno priprema i dizajniranje novog modela privrednog rasta Srbije tek predstoji, a da je za sve to i te kako važna pretpostavka reforma postojećeg poreskog sistema u Srbiji, koji je do sada bio primenjivan konceptom privrednog rasta.
Ukoliko se neke od pretpostavki obistine, ukoliko zaista želimo da suštinski dođe do nekakvih promena u ovom pravcu, a ono što do sada pokazuje ne daje nadu, odnosno ne uliva optimizam, pokazaće vreme koje je pred nama, odnosno ova najnovija kadrovska rešenja koja vladajuća koalicija predlaže parlamentu na usvajanje. Kakve će koristi i da li će uopšte imati koristi građani i privreda Srbije ovakvim vašim rešenjima, nastavkom ili promenom politike koja je do sada vođena i jednog ekonomskog modela koji se očigledno nije pokazao primenjivim kada je reč o Srbiji, pokazaće vreme koje je pred nama. Zahvaljujem na pažnji.

Narodni poslanik Zoran Antić. (Nije tu.)

Gospodin Dejan Mirović ima reč.

Dame i gospodo, materija koja je sada pred nama može se posmatrati u kontekstu više događaja u ovoj skupštini, nastupa guvernera koji nas je ovde na dosta neozbiljan način podučavao o nekim finansijskim stvarima i nije nam dao nijedan konkretan odgovor na naša pitanja šta su konkretni ciljevi, gde su devizne rezerve, kao što je rekao uvaženi kolega Jeremić, kakva je vrsta odnosa i zašto su poverljivi razgovori sa MMF-om, i u tom kontekstu se može posmatrati i materija koja se tiče Saveta guvernera NBS.
Jasno je da, prema članu 23, Savet donosi Statut na predlog Izvršnog odbora, donosi finansijski plan NBS, vrši nadzor (što je posebno interesantno) nad sistemom finansijskog izveštavanja, upravljanja rizicima u NBS… Za nas u SRS je najvažniji stav 10 – donosi strategiju razvoja NBS.
Nećemo unapred sumnjičiti gospodina Živkovića da ima zle namere, daleko od toga, smatramo da je on vrlo stručan i da je jedan od poznatijih profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Međutim, sumnju unosi sledeća činjenica. On je na jednom nastupu, 12. marta 2009. godine, izjavio da je neophodno da se smanji unutrašnja potrošnja, a pre svega misli na državne plate i penzije.
Kada pogledate Pismo o namerama, koje potpisuje guverner, od 10. juna 2010. godine i prethodno Pismo o namerama, od 3. decembra 2009. godine, videćete da su to upravo zahtevi MMF-a, ili institucije koja, faktički, vodi finansijski sektor u Republici Srbiji.
Tako da se ne radi ni o kakvim bankama koje se ne mogu imenovati. To su zapadne banke, banke iz EU, koje, u saglasnosti sa MMF-om i ostalim pratećim institucijama, kao što su Evropska banka za obnovu i razvoj ili Evropska investiciona banka, upravo dovode do toga da su u Republici Srbiji, uz neslavni primer Moldavije, najveće kamate u Evropi.
To je skandalozno i na to budući predsednik Saveta treba da obrati pažnju i da pokuša da se bori protiv toga, pošto guverner Jelašić, u ostavci, nije pokazao ni približno nameru da stane na put tom monopolitičkom i upotrebio bih izraz – lihvarskom ponašanju.
O čemu se konkretno radi, može se videti iz sledećih podataka – da su, prema zvaničnim podacima sa američkog državnog sajta, 31.12.2008. godine kamate u Nemačkoj iznosile 5,9%, u Francuskoj 8,3%, u Belgiji 7,3%, u Britaniji 4%, u SAD 5,9%. U istom periodu u Srbiji je prosečna kamata iznosila čak 18%. Kako je to moguće ako se uporede BDP naše zemlje i ovih zemalja, kako je to moguće ako se uporede prosečna lična primanja? Nema drugog objašnjenja već da se radi o jednoj pojavi koja se naziva lihvarstvo.
Tome treba stati na put, a ne, kao što je to guverner radio kada je bio ovde, izbegavati odgovor na pitanje kako je moguće da gospođa Draginja Đurić tako daje izjave da nije moguće smanjiti kamate u Srbiji iako svi znamo da su i euribor i libor na minimalnom nivou. Kako je moguće da sekretar Udruženja banaka gospodin Dugalić takođe izjavljuje da ne dolazi u obzir da se kamate smanjuju? Kako je moguće da se u Republici Srbiji usred ekonomske krize 2009. godine nivo kamata povećava, dok se u svim drugim zemljama smanjuje? To su, prosto, neki podaci koji pokazuju da nešto nije u redu sa bankarskim sektorom u Srbiji.
Posebno je skandalozno što se u Pismu o namerama guverner 3.12.2009. godine obavezao da će ''likvidirati preostali državni udeo u bankama u Republici Srbiji''. Ovo nema nikakve ekonomske logike ako znamo da je "Hipo Alpe Adria banka" nacionalizovana od strane Republike Austrije. Nema nikakve logike ako znamo da je u Rusiji 2007. godine 45% aktive bilo u rukama stranih banaka, a već sledeće godine je taj procenat porastao na 54%, i toliko je Ruska država imala porast u odnosu na 2007. godinu. Takođe, kako je moguće da se u američkim bankama masovno primenjuje jedna vrsta nacionalizacije, na primer, u "Siti grupu" u novembru 2008. godine, kako je moguće da FED odobri 20 milijardi dolara pomoći američkim bankama, a u Srbiji se dešava potpuno suprotan proces?
Kao što je napomenuo uvaženi kolega Jeremić, dobili smo izveštaj koji je potpisao predsednik Saveta Narodne banke, to je tada bio doktor Dejan Šoškić, i na strani 26. se na vrlo skriven i posredan način govori o stanju deviznih rezervi Republike Srbije u inostranstvu. Mi iz ovih nekoliko rečenica ne možemo ništa saznati u kojim se stranim bankama, tačnije u kojim se zapadnim bankama nalaze devizne rezerve, pod kojim kamatnim stopama, jedino se ovde navodi da se one kreću u rasponu od 1,25 do 3 i nešto posto. Znači, minimalne su kamatne stope.
Da se radi o tome, navešću vam i izjavu predsednika Međunarodnog monetarnog fonda, koji je kritikovao evropske banke zato što Grčkoj daju tzv. pomoć u kreditima po kamatama od 5%. Prosto je neverovatno da se o tako važnim podacima navodi samo, skoro na pola strane, jedna vrsta skrivene informacije, ali kada pogledate izmene zakona, videćete da su dve informacije o radu NBS faktički tabu tema. To su pregovori sa MMF-om i stanje deviznih rezervi Republike Srbije.
Što se tiče pregovora sa MMF-om, možemo samo iz šturih saopštenja da saznamo da je ta delegacija bila ovde dve nedelje, da su posetili izvesne vinske podrume i slično, što je potpuno neozbiljno i mislim da ne zaslužuje bilo kakav ozbiljan komentar. Nismo čuli ni od guvernera šta se konkretno pregovaralo sa MMF-om. Možemo samo, na osnovu Pisma o namerama, da vidimo da se radi o jednoj vrsti ultimatuma koji Vlada, tj. premijer, guverner i ministar finansija potpisuju svakih nekoliko meseci.
U tom smislu, ne može se reći da postoji optimizam u vezi s gospodinom Živkovićem, jer se vidi da će on, izgleda, kao i njegovi prethodnici, kao i prethodni guverner, zastupati pre svega interese i stavove MMF-a, zapadnih banaka koje ovde primenjuju lihvarske kamate i da će se nastaviti sunovrat srpske ekonomije i srpskog bankarstva koje je već faktički na izdisaju. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada bi stvari u državi išle redosledom kojim bi trebalo da idu ili kako bi to već trebalo da ide, onda je trebalo, pretpostavljam, da posle Ustava donesemo Zakon o Narodnoj banci, pa da onda izaberemo novog guvernera. Međutim, kod nas to sve ide nekako naopako. Mi donesemo Ustav kojim predvidimo nešto drugo u NBS, a onda ne donesemo Zakon o NBS, nego čekamo da posle pritisaka Vlade ili pojedinaca iz Vlade Republike Srbije nateramo guvernera da podnese ostavku, on podnese ostavku, a onda donosimo Zakon o Narodnoj banci koji će po želji ili potrebi predsednika ili onih koji rukovode ovom državom da biraju predsednika na njegov predlog. I evo danas, kao neki sled svega toga, raspravljamo o izboru predsednika Saveta guvernera Narodne banke, s obzirom da smo pre nekoliko dana raspravljali o samom guverneru Narodne banke.
Mi smo se u raspravi o guverneru trudili da ne dovodimo u pitanje profesionalni kredibilitet gospodina Šoškića, pa čak ni njegov lični kredibilitet, za čim zaista i nije bilo razloga. Naravno, nismo propustili ni to da kažemo da je gospodin Šoškić svih ovih godina, od kako ste vi iz DS-a i ostalih stranaka DOS-a došli na vlast, bio u tim javnim forumima i ništa se u ekonomskoj i monetarnoj politici u ovoj državi nije dešavalo mimo njegovog znanja, ako ne i više, i na sve to je gospodin Šoškić, uz poštovanje njegovog profesionalnog kredibiliteta, zatvarao i uši i oči. Mi danas imamo i u monetarnoj i u svakoj drugoj politici, kada govorimo o ekonomiji, to što imamo, ali, ponavljam, suzdržavali smo se od toga da osporavamo njegov kredibilitet.
Gospodina o kome danas razgovaramo takođe nećemo profesionalno da dovodimo u pitanje, ali kada je njegov kredibilitet u pitanju, zaista stoje dve stvari koje otvaraju prostor za sumnju. O tim stvarima govorila je i gospođa Lidija Dimitrijević, a bogami i gospodin Krasić. Te dve stvari, koje zaista prave problem, jesu Komisija za hartije od vrednosti, sa jedne strane, a reći ću i zašto, i "Ces Mekon".
Pošto je "Ces Mekon" kraći, prvo ću to da kažem. Poslednja stvar o kojoj smo u ovoj skupštini govorili, a tiče se pokušaja manipulacije i pljačke koji se vezuje za ime "Ces Mekon", gospodu Nikezića itd., Beogradski sajam, na Odboru za privatizaciju smo potegli to pitanje i nadam se da je otvaranje tog pitanja zaustavilo pljačku ili kriminalnu prodaju Beogradskog sajma. To vi iz DS-a znate i glasali ste na tom odboru, na našu inicijativu, da se to pitanje otvori i pokrene. Savetnik je bio "Ces Mekon".
Objektivno se postavlja pitanje kakav je kredibilitet ljudi koji treba da sede u najbitnijim i najvažnijim državnim institucijama. To nije stvar ni za podsmeh ni za sprdnju, kao ni činjenica da je sala i danas i u vreme rasprave o izboru guvernera gotovo prazna. Ne bira se stečajni upravnik, bira se predsednik Saveta Narodne banke.
Da se vratim na Komisiju za hartije od vrednosti. Da li je istekao mandat Komisiji za hartije od vrednosti? Koje godine? Zašto vladajuća većina nije izabrala novu Komisiju za hartije od vrednosti? To je jedno pitanje. Drugo pitanje, koje bi bilo vrlo interesantno, i to ću vam dati kao dobronamernu sugestiju SRS-a, lepo bi bilo da uporedite imovinske karte, pošto Komisiju za hartije od vrednosti nemamo odavno. Sa kakvim imovinskim kartama su ljudi ušli u Komisiju za hartije od vrednosti i kakve su im imovinske karte danas, ili, ako su izašli, kakve su im posle izlaska iz Komisije za hartije od vrednosti? To bi moglo da vas inspiriše i da se raspitate za te ljude šta se tu dešava i kakve se tu stvari odvijaju.
Sada ljudi iz takvog sveta, ne dovodeći ponovo u pitanje njihov lični kredibilitet, ni profesionalni gospodina Boška Živkovića, treba da budu predsednici Saveta Narodne banke Srbije. Neka budu, vi ste za to odgovorni, 126 glasova će se obezbediti i izabraćete, ali se postavlja pitanje šta možemo da očekujemo kad i guverner najavljuje da se u politici NBS neće ništa menjati. To je opasno. Opasno je što ne postoji šansa i način da se obezbedi samostalnost Narodne banke, i funkcionalna i personalna i finansijska, koju ste navodno pokušali da obezbedite kroz usvajanje novog zakona, jer Vlada očigledno nema nameru da pusti Narodnu banku da bude samostalna u svakom smislu.
Kada vidite koji se ljudi tu vrte, sve su to ljudi, kako gospodin Krasić reče malopre, iz istog finansijskog kruga. Ne puštaju nam kičmu finansijsku i Narodnu banku i sve ono što se tiče fiskalne i monetarne politike ove države, a vi nemate ni hrabrosti ni političke volje da im se oduprete. Nemojte nam reći da ljudi koji su apsolutno kreirali ekonomski život u poslednjih deset godina imaju kredibilitet da budu tu gde treba ili da nema onih koji bi bili mnogo bolji i adekvatniji na tim mestima.
Zašto ovo kažem? Ovo su dva dokumenta koja su došla u skupštinsku proceduru – Godišnji račun Narodne banke Srbije za 2009. godinu i gospođi Slavici Đukić Dejanović Izveštaj o poslovanju i rezultatima rada u monetarnoj politici. Evo, koliko strana ima. Nađite mi samo jednu reč, ne rečenicu, samo reč ''samokritičnost'' najodgovornijih u Narodnoj banci Srbije za sve što su uradili u protekloj godini, da kažu da nešto nije bilo u redu, nešto nije bilo kako treba ili na određen izazov nisu umeli da odgovore. Sve je super, Diznilend, ovde nema ništa loše.
Pogledajte šta se dešava sa kursom. Šta se dešava na finansijskom tržištu u Srbiji, koje zaista i nije razvijeno, koje nam je, nažalost, u povoju. Evo, hvalimo se stabilnošću bankarskog sektora. Bankarski sektor u ovoj državi, koji pravi novac i zarađuje, samo ne znam pod kakvim uslovima, nije mogao da bude stabilan.
Nije mogao da bude stabilan samo tamo gde su nerazumni ljudi na čelu. Kakve su nam kamate, bilo je danas o tome reči. Kakve su razlike između kamata na depozite i plasmane sredstava iz banaka? Bankarski sektor je bio uspešan. Bio je uspešan zato što je trgovao hartijama od vrednosti, odnosno okvirima koje je emitovala ova država. To im se više isplatilo nego da plasiraju kredite u javnost.
Trgovali na nesreći države, a tu nesreću države pravili ste formirajući komisije, javne agencije i razne direktorate za koje ni vi niste znali kolike se plate dele i kako se dele pa smo mi iz SRS morali da otvorimo aferu "Krišto" da biste vi sveli navodno plate na 163.000, pa pitajte danas kolika je plata u Agenciji za osiguranje depozita. Pitajte kolika je danas plata u Komisiji za osiguranje stambenih kredita.
Zbog čega državu zadužujete, zbog čega nedomaćinski upravljate javnim dugom? Povlačite sredstva iz inostranstva ne za kapitalnu potrošnju, nego da krpite budžetske rupe. I sve nam je lepo i sve nam je super. Sve će biti kako treba. Jednostavno, te stvari ne idu.
Deo ekonomske javnosti je na sve ono što je došlo iz NBS na kraju prošle i početku ove godine rekao sledeće – zbog nestabilnosti kursa, kao posledica, pojavilo se topljenje deviznih rezervi, rast cena kredita (kako dinarskih, tako i indeksiranih u stranim valutama), povećanje mesečne rate kod postojećih kredita, pad životnog standarda, povlačenje devizne štednje iz poslovnih banaka, poskupljenje uvoznih proizvoda, poskupljenje energenata, negativne kursne razlike koje su se pojavile itd.
Kad uporedite ovo što objektivno deo pozitivne ekonomske javnosti ili struke govori i ovo što vi ili NBS u ime vas nudi poslanicima, to su nebo i zemlja. Kao da smo mi ludaci, ne znamo gde živimo, kolike kredite plaćamo, na koju smo se vrednost dinara zaduživali, a na koju vrednost vraćamo te kredite danas. Pa to i vi radite. Ali taj mazohizam može da ide do jedne mere i granice. Objektivno se postavlja pitanje dokle tako.
Pogledajte bankarski sektor u Srbiji. Evo, ovo je jedan dokument, izjava, ugovor o kreditu. Ovo samo u Srbiji banke mogu da traže – klijent će sredstva iz kredita na osnovu ove izjave nameniti za kupovinu polovnih kola, pa onda, posle toga, klijent mora da potpiše – klijent potvrđuje da će navedeno polovno vozilo biti korišćeno isključivo u privatne svrhe i neće biti povezano s političkim aktivnostima, ostvarivanjem političkih ciljeva itd. U kojoj državi bankari određuju šta ćete i kako da radite? Ali zato kredite mogu da povuku neki stranački tzv. lideri, predsednički kandidati i da ih troše samo njima znano kako, gde i kuda.
Zato ova priča zaista može da traje i do sutra. Objektivno se postavlja pitanje koliko je vama sve ovo važno i bitno. Za kraj ću se osvrnuti samo na nešto što se juče desilo u raspravi ili što se dešavalo ili što je na neki način možda obeležilo jučerašnju raspravu.
Juče ste pred poslanike ovog parlamenta izneli jedan dokument za koji ste tražili jedinstvo. Tražili ste jedinstvo parlamenta, a onda ste trećinu vremena proveli svađajući se između sebe ko je za šta kriv. Kakvu ste sliku poslali u svet? Poslali ste dokument sa jednom pričom, prihvatili iz ko zna kojih razloga neke amandmane, promenili sadržaj onog što ste hteli i zbog čega ste se pozivali na jedinstvo, ismejali ste i parlament i državu, i onda tražite da vas neko uvažava i poštuje. Objektivno, niti hoće niti može. Niti hoćete diplomatski i politički uspon, niti ćete moći političke uspehe da pravite i da očekujete.
Kredibilitet ljudi o kojima pričamo, profesionalni ili lični, ne želimo da dovedemo u pitanje, ali, ponavljamo, sa ovakvim ljudima i ovakvim političkim planovima i konceptima, Srbija ne može da očekuje ništa novo i ništa dobro niti u ekonomskoj niti u monetarnoj politici u budućnosti. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Znate, kakva se spoljna politika vodi i kakav je odnos prema inostranstvu i centrima moći, to direktno utiče na unutrašnju politiku i na svakodnevni život građana. To predstavlja jednu prirodnu celinu i, ukoliko ta politika prema inostranstvu nije uspešna, onda se to odražava i na svakodnevni život u Republici Srbiji.
Da se sada vratimo na ovu temu, pošto je ipak Narodna banka, izbor predsednika Saveta guvernera Narodne banke… Ne znam zašto ste posle reči ''Saveta'' ubacili ovu reč ''guvernera''. Mnogo je ispravnije da to bude samo Savet Narodne banke Srbije, kao institucija, a ne Savet guvernera. Neko bi zaključio da sada postoji komisija od pet ljudi koja savetuje guvernera šta da radi, a onda se za predsednika te komisije imenuje mentor koji je odlučio da guverner može da bude izabran u zvanje vanrednog profesora na istom fakultetu.
No, da se vratimo na ove stvari koje se tiču uticaja inostranstva, na monetarnu politiku Republike Srbije, što će biti tema ovog kandidata koga ćete da izaberete. Ja sam u prvom delu čitao šta on misli o stanju naše ekonomije i naših finansija. Međutim, danas su se, tokom ove rasprave, pojavile navodno neke nepoznanice.
Evo, da vam kažem, devizne rezerve Narodne banke Srbije na kraju juna su se smanjile za skoro 240 miliona evra, tako da su na kraju tog meseca iznosile negde oko 10 i po milijardi evra. Neto devizne rezerve (to su one, u suštini, prave rezerve) bile su 5,6 milijardi evra, a do njih se dolazi tako što se umanjuju devizna sredstva banaka i ono što je korišćeno od strane MMF-a. Pa vi vidite koja je ta razlika između 10 i 5,6. To u dolarima iznosi oko 13 milijardi dolara. Taj iznos deviznih rezervi pokriva osam meseci uvoza. Znači, možemo osam meseci da plaćamo kompletno onu robu koja se uvozi iz inostranstva i one usluge.
To samo stvara dobar privid. Situacija je mnogo teža. Nekada se kurs, a doduše ima puno država koje i danas primenjuju tu formulu, ne brani samo deviznim rezervama, nego i robnim fondovima. Kod nas su od 2000. godine devizne rezerve poslednja linija odbrane kursa. Zašto? Zato što robni fondovi ne postoje. Nema ih. Zašto? Zato što imamo nizak fizički obim proizvodnje u zemlji, imamo nepotpune bilanse svih roba i, da bi se stabilizovalo naše tržište, pa čak i samo u sektoru potrošnje, neophodan je uvoz roba iz inostranstva. To znači da smo naše tržište predali inostranstvu. Potvrda za to je i ono što se desilo 5. septembra 2008. godine, kada je u onoj zgradi ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
I, ako već mogu da utičem, Veljko i gospođo Đukić Dejanović, hitno preselite Narodnu skupštinu u onu staru zgradu. Ova je zgrada baksuzna za sve države. Sve države koje su ovde radile, propale su. Vraćajte nas u onu staru zgradu, molim vas. Nisam sujetan čovek, ali, jednostavno, iskustvo kaže da nijedna država nije opstala u ovoj sali ovde.
Vidite, i Ejup Ganić postade veliki borac za ljudska prava po engleskim sudovima. To je najnovija vest, verovatno ste čuli. No, idemo sada na ove devizne rezerve, pošto ćemo o Ejupu Ganiću drugom prilikom.
Znači, naše banke, ono što su izgledale devizne rezerve, to je 1,3 milijarde evra. E sad, odmah na početku da kažem, gro naših deviznih rezervi se nalazi u obliku hartija od vrednosti kod tri centralne banke u inostranstvu – SAD, Velike Britanije i Nemačke. Tačno je da teško možete doći do podatka koja se kamata ostvaruje, ali ona je stvarno skromna.
Zašto se one drže tamo? Pa, to je bio uslov. Ne veruju vam strani investitori, ne veruje MMF. Kad se padne u docnju, nema potrebe da se plene avioni, brodovi (brodova, doduše, i nemamo, pošto nemamo ni more), i onda vas obavezuju da držite tamo sredstva. Vi papirološki imate to kao neko pravo, ali čik pogodi ko sme te devize da pretvori u dinare. Jer, da bi taj kredit zaživeo u Srbiji, to mora da se pretvori u dinar. Kad se pretvori u dinar, imate igranku bez prestanka. Onda će ovo sa 15 dinara da skoči na 150 (da ne bude reklama, ove ne bih ni reklamirao, nego da idemo dalje).
Znači, na međubankarskom tržištu Narodna banka je u junu prodala 420 miliona evra. Radi stare devizne štednje otišlo je 59,3 miliona evra, a 46,5 miliona je bilo u funkciji vraćanja kredita inostranstvu. To je neka obaveza koja mora da se radi. Znači, 421 milion, i onda ne čudi što smo za 240 miliona smanjili devizne rezerve. Ovo su podaci koji se dnevno menjaju, na to moram da vam skrenem pažnju, jer, da bi se odbranio ovakav kurs, neophodno je angažovati poslednju liniju odbrane, a to su devizne rezerve.
E sad, pošto je jedna tema devizne rezerve države, a druga je tema kako građani žive, ajde da vidimo kako se odražava ova politika na naše građane. E, pa, poštovani građani Srbije, zahvaljujući ovoj politici koja se u kontinuitetu vodi od 5. oktobra 2000. godine, ali mogu da kažem od 1. novembra 2000. godine, kada je, da vas podsetim, Savezna Republika Jugoslavija primljena kao nova članica UN (ne prozivam nikoga, neko je drugi tada bio predsednik SRJ), e od tada je krenuo sunovrat.
Znači, vi ste u junu ove godine za 16,2% više zaduženi i to mora da se zna. Sada da vidimo kako to ide po nekoj strukturi. Ovako kaže – krediti za refinansiranje obaveza su se povećali za skoro 30%, tako da su dostigli sumu od 41,6 milijardi dinara. Što se tiče potrošačkih kredita, tu je bio rast 26,2%, i to je u masi 34,4 milijarde dinara. Ovi najreklamiraniji krediti, koji se računaju da su najpovoljniji, to su stambeni, i ovi za adaptaciju, povećali su se za 17% i ukupan dug građana iznosi oko 255 milijardi dinara.
Sada da vidimo kako se razvija naša poljoprivreda. Poljoprivredni krediti su porasli samo za 10,5% i ukupna masa sredstava tamo je 24,3 milijarde dinara. Oni keš, gotovinski – građani Srbije duguju sada 106,5 milijardi dinara. Znači, kašnjenje stanovnika Srbije u otplati kredita nešto je veće od dva meseca. Ovo su, naravno, prosečni podaci, koji su vrlo poražavajući jer ukazuju da je, pored tog društvenog standarda, i taj pojedinačni na niskim granama.
Nekima će to delovati čudno, jer ako nedeljom imate neku obavezu pa treba kolima da prođete kroz glavne ulice, onda ćete videti po pravilu u novim, na lizing kupljenim automobilima sa pet cifara… To su ti, da znate, tri, pa crtica, pa još ona dva – to su sve lizing vozila u Beogradu. Znači, neki novi autić, dve pristojne dame koje se lepo šetkaju, koje su očarane… Ne mislim ništa pejorativno u smislu dame, ali kažem da su očarane svojim standardom na lizing – imaju stambeni kredit, imaju svoj kompjuter, imaju svoj fejsbuk, imaju svoj televizor u boji, imaju svoju kuhinjicu, imaju svoj autić i lepo se provode.
Pa sad, vi iz, ne znam, Trgovišta, Pirota, pogledajte kakva je tu disproporcija, kako neko uživa. Da me neko pogrešno ne shvati, to što se živi na periferiji Beograda, ne razlikuje se baš mnogo od Pirota i od drugih mesta, jer je ovde promovisan princip – život je jedan. Bolje je biti i socijalni slučaj na periferiji grada, nego obrađivati dedovinu ili očevinu. Jer, i ako biste to obrađivali, nemate kome da prodate, a znate i sami po kojim cenama. Znači, sistem vrednosti i ekonomski život je doveden do besmisla i zato ne čudi ovo što je gospodin Boško Živković, verovatno u trenucima nasrtaja profesije, 7. jula ponovio reči Srpske radikalne stranke koje se čuju već dve godine.
Znači, 60% odobrenih bankarskih kredita privredi se po pravilu ne vraća redovno, 35% svih kredita je za stanovništvo. Kad bih vam sad iznosio kompletne podatke o unutrašnjim dugovima, onda bih morao da krenem od države, koja je najveći dužnik. Ona počinje i zatvara sa tim lancem i onda se postavlja pitanje s kojim pravom neko u ime države može iz budžeta da deli podsticajna sredstva. Znači, u stvaranju tih sredstava svi smo učestvovali, a u raspodeli će to biti selektivno (verovatno opet neka podobnost, o kojoj je gospodin Živković pričao).
Ako je već potrebno da se toliko i toliko milijardi dinara vrati na taj način privredi, onda smanjite PDV ili porez na dobit preduzeća pa linearno svima pomozite u odgovarajućem procentu. Međutim, to je nemoguće sa gledišta politike, jer onda privredni subjekti postaju poprilično samostalni, a to je opasnost za državu i za vlast. Zato oni moraju da budu uvek na uzdi, to je nešto što nas je Tito naučio, od toga ne možemo da se odreknemo.
Znači, kada građani uzimaju kratkoročne kredite, oni plaćaju dvostruko ili trostruko veću kamatnu stopu nego što to radi privreda, tako da se kod građana javlja kamatna stopa i od 36% na godišnjem nivou za kratkoročne pozajmice, u zavisnosti od banke do banke, u zavisnosti od tipa kredita i forme, a kod privrede to ide na prosečnu stopu 10–18%. Molim vas, sa tom kamatnom stopom od 10 do 18 posto niko ne može da organizuje normalnu proizvodnju. Da bi izmirio tu prioritetnu obavezu prema banci, on mora za toliko da podigne cenu svojih proizvoda, a onda nije konkurentan jer uvoznički lobi sa damping cenama razvaljuje naše tržište i onda nije ni čudo što se javljaju ideje, idejice i svi drugi aspekti.
Veći troškovi plasmana prema stanovništvu – izvinite, molim vas, mene niko ne može da ubedi u to. Zašto? Pa, najsigurniji krediti su oni koje banke daju stanovništvu. Neće im dati kredit ukoliko nemaju jaka sredstva obezbeđenja plaćanja, da budem precizniji – sredstva vraćanja kredita, koja su naplativa odmah, čim se padne u docnju.
Kako naše banke posluju, koga sve kreditiraju i kako kreditiraju, o tome smo, gospođo Kolundžija, malopre proćaskali, a Slavica nas je upozorila. Vi znate i ja znam koja je banka kom političaru dala kredit za izbornu kampanju, ali sada da ne utičemo na pravosuđe niti vi, niti ja. To je pred sudovima, i krivični i parnični sud neka reše to pitanje, jer se tako nešto nije do sada dešavalo. Sad, gde su ti ljudi, ko su ti ljudi, da li im neko u Briselu piše amandmane ili ne piše amandmane, to je druga stvar. Ne želimo da utičemo na pravosuđe, samo čekamo da pravosuđe to razreši.
Na kraju, da izrazim stav SRS-a. Naravno, mi ne možemo podržati ovog kandidata. To i ne bi bilo neko veliko iznenađenje, s obzirom da je i sam kandidat u svom javnom obraćanju, a imali ste prilike, poslanici SRS su čitali čak i neke njegove izjave koje su mediji preneli…
Jednostavno, tu se ništa revolucionarno ne menja. Dva čoveka koja su sada u sukobu interesa, izabrani su na neke nove funkcije. Time što bi otpali kao ekonomski savetnici predsednika Vlade, ne menja se slika nikakva. Naravno, bez obzira na to koja grupacija iz DOS-a preuzima NBS, zna se – gazda je isti, a to je MMF.
Sada, pošto je bilo priča o nekim anonimnim posetama predstavnika MMF-a vinarijama, moram da vam skrenem pažnju – penzioneri, drž'te se dobro, MMF smatra da treba da se ukinu penzije i oni taj pritisak vrše. Penzioneri su trošak, socijalna davanja su trošak sa gledišta budžeta, a mi imamo ekonomske eksperte koji troškove eliminišu, likvidiraju. Sve što je trošak, to mora da se likvidira. Deluje malo šaljivo da sam ovo rekao, ali ja vam to najavljujem odavno – realno je došlo do pada svih socijalnih davanja. Zašto? Iz jednog prostog razloga, što se javlja velika rupa u tekućem finansiranju budžeta Republike Srbije.
Gospodin Radojko Obradović je izneo faktografski neke podatke. Kada se uđe malo dublje u to, podaci su mnogo opasniji, mnogo crnji. Mi ne možemo da izbegnemo zaduživanje. Ali nije problem što se ide u novo zaduživanje, problem je što se ne pravi crta. Što se ne pravi crta da se prekine sa takvom politikom i da se krene sa domaćom robom, sa domaćim uslugama, sa rastom domaćeg BDP-a.