Hvala lepo, gospođo predsednice Skupštine. Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zakon o akreditaciji uređuje akreditaciju, položaj i rad nacionalnog tela za akreditaciju RS, kao i druga pitanja od značaja za akreditaciju.
Do 2006. godine ova oblast bila je u nadležnosti prvo SFRJ, pa SRJ, državne zajednice Srbije i Crne Gore. Odredbama važećeg Zakona o akreditaciji Organizacija za akreditaciju SCG, odnosno akreditaciono telo SCG formirano je kao neprofitna organizacija van sistema državne uprave.
Vlada je radi usaglašavanja sa pravnim sistemom RS donela odluku o osnivanju akreditacionog tela Srbije i osnivanje ovog tela izvršeno je prema opšteprihvaćenim principima na kojima su organizovana nacionalna tela za akreditaciju u zemljama EU. Ovo telo registrovano je u Trgovačkom sudu u Beogradu 8. decembra 2006. godine kao nacionalni organ za akreditaciju koji upravlja sistemom akreditacije u Srbiji i predstavlja vrh u sistemu infrastrukture kvaliteta.
U oblasti infrastrukture kvaliteta ocenu usaglašenosti proizvoda, procesa i usluga sa tehničkim propisima i standardima sprovode stručna i tehnički osposobljena tela za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda, kao što su laboratorije, sertifikaciona i kontrolna tela. Akreditacijom se na nezavisan i nepristrastan način ocenjuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda.
Jedan od prethodnih uslova za ulazak RS u EU je i punopravno članstvo ovog tela u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju i pristupanje multilateralnim aranžmanima o međusobnom priznavanju, čime se uspostavlja jedinstveno tržište bez tehničkih barijera.
Rad tela mora biti u potpunosti usaglašen sa zahtevima standarda. Opšti zahtevi za akreditaciono telo, koji akredituju tela za ocenjivanje usaglašenosti, moraju da ispune sva akreditaciona tela ili ona koja žele da postanu članovi.
Osnovni cilj transformacije nacionalnog tela za akreditaciju iz samostalno neprofitne organizacije u javnu službu jeste u stvari preciziranje statusa ovog tela za akreditaciju u sistemu infrastrukture kvaliteta u Srbiji, kao i stvaranje mogućnosti da telo u narednom periodu, kada se ispune i ostali postavljeni uslovi, stekne status punopravnog člana u evropskim organizacijama, asocijacijama za akreditaciju, što jeste jedan od preduslova za priključenje RS EU.
Imajući u vidu novonastalu situaciju posle prestanka postojanja Državne zajednice, kao i potrebu ispunjavanja zahteva za članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, neophodno je da RS kao samostalna i suverena država donese svoj zakon o akreditaciji.
Iako se rešenja novog zakona u pojedinim segmentima bitno ne razlikuju od rešenja iz važećeg zakona, ovaj zakon preciznije uređuje pravni status, organizaciju i način rada akreditacionog tela, postupak za dodeljivanje, obnavljanje, promenu obima, suspenziju ili ukidanje akreditacije, prekograničnu akreditaciju, i postupak kolegijalnog ocenjivanja od strane akreditacionog tela drugih država, nadzor nad radom tela za ocenjivanje usaglašenosti u toku važenja rešenja o akreditaciji koju vrši telo, kao i nadzor nad radom tela koje vrši ministarstvo nadležno za poslove akreditacije.
Imajući u vidu da je RS ratifikovala SSP, kao i da aktivno vodi pregovore za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju neophodno je da se ispune obaveze koje iz toga proizilaze, pre svega u delu koji se odnosi na brže usklađivanje nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa tehničkim zakonodavstvom EU i sa načelima Svetske trgovinske organizacije.
Dakle, jedan od takvih propisa jeste i ovaj zakon, čije se donošenje predlaže po hitnom postupku, obzirom da on predstavlja materijalno-pravni osnov za vršenje poslova akreditacije, koja u skladu sa uredbom Evropskog parlamenta i Saveta Evrope iz jula 2008. godine predstavlja najpoželjnije sredstvo kojim se dokazuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti.
Usvajanje ovog zakona doprineće ostvarenju punopravnog članstva akreditacionog tela Srbije u relevantnim evropskim i međunarodnim organizacijama za akreditaciju i učestvovanje u njihovom radu, što je preduslov za efikasno i optimalno vršenje poslova akreditacije i dostizanje međunarodno priznatih standarda u ovoj oblasti. Zato je naše mišljenje da će usvajanje ovog zakona biti ne tako težak posao za poslanike u Narodnoj skupštini i prilika da se ostvari jedinstven stav.

Gospodin Slobodan Milosavljević ima reč.

Poštovana predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da vas upoznam sa Predlogom novog zakona o zaštiti potrošača, zakona na kome ovo ministarstvo radi praktično već dve godine.
Radimo zajedno sa prvim evropskim projektom za zaštitu potrošača "ZAP", projektom i zakonom koji se više od godinu dana nalazi na javnoj raspravi, koja je obišla desetine gradova u Srbiji. Nekoliko desetina skupova je organizovano i potrudili smo se da u toku tih više od godinu dana javne rasprave i debate o ovom zakonu prikupimo mišljenja, čujemo sugestije, kritike, predloge i izađemo pred Vladu i vas sa jednim, rekao bih, modernim, kvalitetnim, primenljivim i po svim standardima i kriterijumima evropskim zakonom o zaštiti potrošača.
Inače, ova oblast zaštite potrošača je oblast koja je u modernim tržišnim ekonomijama u dinamičnom razvoju. U prethodnih desetak godina intenzivnih tranzicionih promena u Srbiji takođe je prepoznato da ova oblast treba da se dogradi, modernizuje, uskladi sa evropskim standardima, ali ne isključivo samo zbog evropskih standarda, već pre svega zbog potreba običnog čoveka, građanina, svakog od nas pojedinačno koji se nalazimo svakog dana u ulozi potrošača i nekada se nalazimo i više puta u toku dana u ulozi potrošača.
Zbog toga i ovaj zakon i ova oblast zaslužuju da se nalaze u epicentru, fokusu ukupnih ekonomskih i tržišnih dešavanja.
Posebno želim da naglasim da je zaštita potrošača i ustavna kategorija u Republici Srbiji, budući da član 90. Ustava Republike Srbije utvrđuje da Republika Srbija štiti potrošače, kao i da su posebno zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.
Ovaj zakon predstavlja novu fazu u izgradnji sistema pravne zaštite sistema u Republici Srbiji. Na samom početku zakon sadrži opštu proklamaciju prava potrošača koju je sadržao i još uvek važeći Zakon o zaštiti potrošača.
Međutim, dalja konkretizacija sadržana u ovom zakonu predstavlja veliki zaokret, rekao bih, u koncepcijskom smislu, a u pravcu jedinstvenog, evropskog pravnog okvira zaštite potrošača. To znači da se u odnosu na dosadašnje propise iz ove oblasti prvi put uspostavlja sistem koji je u potpunosti usaglašen sa standardima zaštite potrošača na jedinstvenom tržištu EU, i to pojmovnom smislu, u pogledu utvrđenih pravila, kao i pogledu mehanizama sprovođenja proklamovane zaštite potrošača.
Posebna pravna zaštita koju predviđa ovaj zakon pripada isključivo potrošačima. Drugim rečima, ovaj zakon nudi svojevrsnu pozitivnu diskriminaciju u korist potrošača, u pravim poslovima vezanim za kupovinu robe i usluga. Razlozi za takav pristup problemima leži u činjenici da se trgovac, zbog svoje stručnosti, informisanosti, finansijski i svake druge snage, pojavljuje kao nadmoćna strana u ugovornom odnosu sa potrošačem. Taj ugovorni odnos je neminovnost svakog prometa robe i usluga.
Posebnim pravima koje ovaj zakon predviđa, potrošačima se obezbeđuje povoljniji položaj, a trgovcima nameću obaveze, otklanja objektivna nejednakost u uzajamnom odnosu na tržištu. Novim zakonom o zaštiti potrošača se u naš pravni sistem uvodi 15 evropskih direktiva iz ove oblasti, i još jednom ću ponoviti, uspostavlja se sistem zaštite potrošača u skladu sa evropskim standardima.
Drugim rečima, kada ovaj zakon bude usvojen, a čvrsto verujem da ćete svi vi kao potrošači dati podršku ovom zakonu i rešenjima koja predložena, prosečni potrošač u Republici Srbiji će biti, ni manje ni više, nego na gotovo identičan način zaštićen kao i potrošač bilo koje zemlje EU.
Ovaj zakon donosi brojne novine. Jedna od njih je i preciziranje pojma potrošač. U ovom slučaju je to isključivo fizičko lice. Donosi, kao što sam rekao, strože zahteve trgovcima koji moraju da o proizvodu koji prodaju daju jasno obaveštenje i informacije potrošaču, pre zaključenja ugovora o kupoprodaji, o prijemi određenih usluga. Drugim rečima, potrošači moraju da budu u potpunosti informisani i obavešteni o svim karakteristikama proizvoda ili usluge pre nego što se odluče da taj proizvod ili uslugu pribave za sebe.
On definiše regulative povodom ugovora na daljinu i ugovora zaključenih izvan poslovnih prostorija i omogućava raskidanje tih ugovora u roku od 14 dana, kao i proširenja odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom.
Novim zakonom su posebno regulisani ugovori o turističkom putovanju i vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti tzv. "tajm šeringu". Zakonska garancija za prodatu robu i usluge biće, kada se ovaj zakon usvoji, dve godine, a u slučaju nedostatka u prvih šest meseci teret dokazivanja je na trgovcu. Potrošač ne mora da dokazuje da nije prouzrokovao taj nedostatak i pretpostavlja se da je postojao u momentu kupovine tih proizvoda ili pribavljanja usluge.
Zakon je podeljen u 16 glava. Ima ukupno 155 članova. On zamenjuje dva postojeća zakona koja su na snazi. To je Zakon o zaštiti potrošača i Zakon o odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom, oba su iz 2005. godine.
Početak javne rasprave o nacrtu ovog zakona je bio 1. septembar prošle godine. Tada smo imali priliku da ugostimo i tadašnjeg evropskog komesara za zaštitu potrošača, odnosno prava potrošača, gospođu Maglenu Kunovu i time, na neki način, potvrdimo da je sve što je urađeno u ovom zakonu i što je u prethodne dve godine urađeno u ovom segmentu, rađeno uz blisku konsultaciju i saradnju sa evropskim komesarijatom prava potrošača. Novine koje donosi zakon su u skladu sa svim tekovinama koje i savremeno evropsko pravo u ovoj oblasti poznaje.
Pored definisanja potrošača kao fizičkog lica, ovaj zakon donosi i novine u praksi strožih zahteva na strani trgovaca i ponuđača usluga, u smislu obaveštavanja potrošača i pre zaključenja ugovora i isticanja cene, opsežnu regulativu povodom ugovora na daljinu, ugovora zaključenih izvan poslovnih prostorija, proširenje odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom, posebno regulisanje ugovora o turističkom putovanju i vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti, posebno regulisanje ugovora o prodaji robe i usluga, institucionalni i strategijski okvir zaštite potrošača, usluge od opšteg ekonomskog interesa.
Uvodi se pojam ugroženog potrošača, metode vansudskog rešavanja sporova, nepošteno, te u okviru njega obmanjujuće i nasrtljivo poslovanje, nepravične ugovorne odredbe, zabranu prodaje i služenja, poklanjanja alkoholnih pića i duvanskih proizvoda licima mlađim od 18 godina, prekršajne kazne u slučajevima neisticanja cene, nepoštenog poslovanja, prodaja alkoholnih pića i duvana, postupak i mere zabrane nepravičnih ugovora, odredaba i nepoštovanog poslovanja i mnogo toga drugog što je sve sadržano u ovom predlogu zakona.
Posebno želim da istaknem, jer je to i prethodnih dana bila tema i oko toga se vodila polemika, da je u dogovoru sa NBS, tačnije na predlog NBS iz ovog zakona isključena direktiva o potrošačkim kreditima i da će ona biti predmet novog zakona koji će predložiti, naravno, uz saradnju sa Vladom Republike Srbije, Ministarstvom trgovine i usluga i drugim ministarstvima, NBS.
Radni naziv tog zakona je zakon o zaštiti korisnika bankarskih usluga. Nudi jedan širi okvir za garantovanje prava potrošačima korisnicima bankarskih usluga izvan samo potrošačkih kredita, već se odnosi na ukupne bankarske usluge.
Obećanje kolega iz NBS da će taj zakon do kraja oktobra biti završen, dat na javnu raspravu i da bi trebalo tokom novembra ili početkom decembra da se nađe pred vama narodnim poslanicima, što praktično znači da bi datumom stupanja na snagu ovog novog zakona o pravima potrošača i taj novi zakon, radno nazvan zakon o zaštiti korisnika bankarskih usluga postao operativan. To je 1. januar iduće godine.
Drugim rečima, prava svih nas kao potrošača i korisnika potrošačkih kredita i bankarskih usluga će biti i veća nego što smo prvobitno predvideli Zakonom o pravima potrošača.
Mnogo je još konkretnih detalja koje ovaj zakon donosi i novina koje su, još jednom kažem, prilagođene i našem pravnom sistemu, a suštinski sadrže najviše evropske standarde u oblasti zaštite potrošača. Zamolio bih vas da se konstruktivno odnosite prema ovom zakonu i da u danu za glasanje date podršku ovom zakonu budući, i još jednom ću to ponoviti, da je ovo zaista zakon koji se tiče svih građana Srbije i svih nas kao potrošača.

Zahvaljujem, dr Milosavljeviću, našem ministru. Htela bih da vas obavestim da će za poslaničku grupu Nova Srbija po tačkama 2. i 3. dnevnog reda predstavnik biti narodni poslanik Aleksandra Janković, a predstavnik poslaničke grupe LDP biće narodni poslanik Zoran Ostojić.
Da li izvestilac Odbora za nauku i tehnološki razvoj, narodni poslanik, mr Srboljub Živanović, predsednik Odbora, želi reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, na Odboru za nauku i tehnološki razvoj smo raspravljali o ovom zakonu.
Ono što je interesantno jeste da razlog za donošenje ovog zakona prevashodno jeste Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao i da se delimično vode pregovori o prijemu u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Moram reći da je cilj ovog zakona jeste stvoriti jedno kontrolno telo koje će takođe kontrolisati kontrolno telo. Ne znam uopšte svrhu donošenja ovakvog zakona ili akreditaciono telo, kako vi rekoste – kontrolno telo, koje treba na neki način da zadovolji sve kriterijume uvozne robe. Mi ovde gledamo i želimo da zaštitimo uvoznika, ali ne, ni u kom pogledu ne želimo da zaštitimo naše proizvode.
Sve vreme gledano, ova dva današnja zakona, zakon o akreditaciji i zakon o potrošaču, to su dva zakona koja se prepliću jedan uz drugi. Kao čovek iz privrede, čini mi se malo je onih koji samo teoretski žele da prikažu jednu stvar, a ne u stvari praktično u jednoj jedinoj želji da se zaštite potrošači, odnosno da bi se zaštitilo takođe i srpsko tržište. To je, u stvari, bilo pitanje na Odboru za nauku i tehnološki razvoj, gde smo želeli da na neki način zaštitimo i svoje tržište.
Dobro znamo, ovde je ministar zdravlja Tomica Milosavljević pričao o ovom zakonu, ali bih ga pitao kakva je bila kontrola što se tiče uvoza vakcina. Vi dobro znate, građani Srbije su bili veliki skeptici, vaš arogantni odgovor, koji je verovatno u određenim emisijama bio takav da niste dozvoljavali takoreći da vam ni građani, ni oni koji su vodili konverzaciju sa vama postave adekvatno pitanje, već ste stalno govorili da je to sve u redu. Ako je sve u redu, zbog čega ste vi, gospodine ministre, morali da idete na operaciju van Srbije, jer niste imali poverenja…
(Predsednik: Gospodine Živanoviću, zamolila bih vas da se držite dnevnog reda i da u funkciji predsednika Odbora, jer ste tako i dobili reč, kao izvestilac Odbora, iznesete stav Odbora.)
Hvala. Vi ste me prekinuli, time sam hteo da završim, da bih dalje nastavio, kažem, niste imali poverenja u to kontrolno telo koje je trebalo da vrši kontrolu da li opreme ili određenih medicinskih lekova.
Što se tiče ovog akreditacionog tela, to je u stvari čisto političko telo, ponovo kao jedan organ koji bi imao i upravni odbor, i direktora i nadzorni odbor, kao sve ostale institucije koje bi bile popunjene na osnovu političke podobnosti.
Dame i gospodo, čini mi se da ovim akreditacionim telom vi u stvari želite da sprečite korupciju i kriminal, ali mi se čini da korišćenjem ili obavljanjem ove funkcije ovo kontrolno telo omogućava da se ova korupcija i kriminal što više i više poveća u ovoj zemlji.
Ono što takođe želim da kažem jeste jedan primer, kao čovek iz privrede (Predsednik: Vreme.), time završavam, gde ću kasnije nastaviti kao govornik u poslaničkoj grupi SRS. Govoriću i dalje o ovom zakonu.

Da li izvestioci Odbora za evropske integracije, gospodin Laslo Varga, i izvestilac Zakonodavnog odbora, gospodin Vlatko Ratković, žele reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za trgovinu i turizam, narodni poslanik Dejan Nikolić, predsednik Odbora, želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, na samom startu moram da se zahvalim svim poslanicima u Odboru za trgovinu i turizam jer smo za samo dva dana održali tri vrlo bitne i vrlo važne sednice.
Jutros smo održali sednicu posvećenu zakonu o zaštiti potrošača, gde su pored ministra, predstavnika Ministarstva, prisustvovali i predstavnici relevantnih udruženja potrošača, koji su mogli u direktnom razgovoru sa ministrom, sa nama, kao donosiocima odluka, da iskažu svoje mišljenje o ovom zakonu i da ukažu na neke probleme. Prosto, svi njihovi predlozi će biti razmatrani u vidu amandmana.
Takođe, moram da izrazim i veliko zadovoljstvo što je ovaj zakon prošao široku javnu raspravu, tako je omogućio mnogim građanima, udruženjima građana da menjaju ovaj zakon, što je osnovni demokratski princip. Odbor je većinom glasova podržao i usvojio ovaj zakon.
Što se tiče samog Predloga, govorimo o još jednom u nizu zakona iz oblasti trgovine koji na jedan vrlo moderan način uređuje ovu oblast, prateći tako trendove, tendencije u modernoj trgovini, ali na vrlo jasan način postavlja standarde za sve naše građane.
Ovaj zakon sve naše građane, i kod mene u Sokobanji, ali i u Subotici, Beogradu, Smederevu, Kragujevcu postavlja u isti onaj položaj u kojem se nalaze i građani zemalja EU, a našu zemlju stavlja u red modernih, razvijenih, demokratskih država koji brinu o običnom čoveku kao potrošaču.
Tačno je da je u ovaj zakon uneto 15 evropskih direktiva. To govori o tome da mi danas razgovaramo o jednom evropskom zakonu, razgovaramo o usklađivanju naše regulative sa zakonskom regulativom EU, ali suština i cilj ovog zakona zapravo ne leži u ustavnoj obavezi da se on donese, niti ona leži u obavezi prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju naše zemlje. Suština donošenja ovog zakona leži u interesu naših građana koji se nalaze u ulozi potrošača i zaštiti njihovih elementarnih prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana i uvažena gospođo predsednice, poštovani gospodo ministri, govoriću o oba zakona ispred PUPS.
Zakonom o akreditaciji, koji je predložila Vlada Srbije, treba da se regulišu sva pitanja koja su odlukom Vlade, donetom 2006. godine, bila usaglašena sa pravnim sistemom Republike Srbije jer je oblast akreditacije do tada bila regulisana Zakonom Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Odlukom je osnovano akreditaciono telo Srbije na opšteprihvaćenim principima na kojima su organizovana nacionalna tela za akreditaciju u zemljama EU.
Povezivanjem sistema akreditacije u Srbiji sa evropskim i svetskim sistemima akreditacije obezbediće se prepoznavanje i prihvatanje rezultata ocenjivanja usaglašenosti urađenih u Srbiji.
Akreditaciono telo Srbije sarađuje u oblasti akreditacije sa organima i organizacijama iz državne uprave Republike Srbije, u skladu sa pravilima koja proizilaze iz zakona i standarda EU i to tako da se ne ugrožava njegova nezavisnost.
Veoma je bitno naglasiti da je jedan od prethodnih uslova za ulazak Republike Srbije u EU i punopravno članstvo akreditacionog tela Srbije u evropskoj kooperaciji za akreditaciju i pristupanje multilateralnim aranžmanima o međusobnom priznavanju, čime se uspostavlja jedinstveno tržište, bez tehničkih barijera u trgovini.
U vezi sa tim je upravo osnovni cilj da se nacionalno akreditaciono telo transformiše iz samostalne neprofitne organizacije u javnu službu, čime će se precizirati status ovog tela i omogućiti da ono u narednom periodu stekne status punopravnog člana u evropskim asocijacijama za akreditaciju, što je jedan od preduslova za priključenje Republike Srbije u EU.
Ako se ima u vidu situacija nastala posle prestanka postojanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, kao i potrebu ispunjavanja zahteva za članstvo Republike Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, bilo je neophodno da Republika Srbija kao samostalna i suverena država donese ovakav zakon o akreditaciji.
Važno je naglasiti da se u članu 3. zakona definiše predmet akreditacije, odnosno oblast ocenjivanja i usaglašenosti u kojima se vrši akreditacija. Oblast primene akreditacije uključuje ispitivanje, etaloniranje, sertifikaciju proizvoda, sertifikaciju sistema, utvrđivanje kompetentnosti za obavljanje drugih poslova ocenjivanja i usaglašenosti. Zakonom se propisuje da je akreditacija po pravilu dobrovoljna, ali se posebnim zakonom može propisati da je obavezna.
Akreditaciono telo Srbije ima po predlogu položaj ustanove čiji je osnivač Republika Srbija i na koji se primenjuju odredbe Zakona o javnim službama.
Poslanička grupa PUPS smatra izuzetno važnim predlog u zakonu, što je organizacija akreditacionog tela, primena principa nezavisnosti i nekonkurencije akreditacionog tela Srbije u odnosu na tela za ocenjivanje usaglašenosti i što je predviđeno da akreditaciono telo Srbije bude organizovano tako da bude nezavisno telo koje ocenjuje usaglašenosti.
Predviđeno je da akreditaciono telo Srbije ne sme pružati konsultantske usluge telima za ocenjivanje usaglašenosti, da ne sme obavljati poslove i vršiti usluge koje pružaju tela za ocenjivanje usaglašenosti, niti imati vlasnička ili upravljačka prava i druge finansijske interese u telima za ocenjivanje usaglašenosti.
U članu 20. do 22. zakona jako se lepo definiše mogućnost prekogranične akreditacije. Ovo je važno naglasiti, jer to predstavljanja usaglašavanje sa odredbama člana 7. uredbe EU o zahtevima za akreditaciju i tržišni nadzor broj 765/08 od 9. jula 2008. godine.
Zakon predviđa mogućnost prekogranične saradnje u oblasti akreditacije, odnosno mogućnost da akreditaciono telo Srbije uputi telo za ocenjivanje usaglašenosti, da prijavu za akreditaciju podnese akreditacionom telu druge države, ukoliko akreditaciono telo Srbije ne vrši akreditaciju u odnosu na ocenjivanje i usaglašenost, a za šta se traži akreditacija.
Data je takođe mogućnost da akreditaciono telo Srbije sprovede postupak akreditacije na zahtev tela za ocenjivanje usaglašenosti druge države, u slučajevima kada druga država nije osnovala nacionalno akreditaciono telo ili pak to telo ne vrši aktivnosti ocenjivanja i usaglašenosti za koje se traži akreditacija.
Važno je istaći što je bitno da akreditaciono telo Srbije nakon završenog kolegijalnog ocenjivanja može da sklapa sa akreditacionim telima drugih država i evropskim, drugim međunarodnim organizacijama sporazume o međunarodnom priznavanju, ekvivalentnosti sistema akdreditacija.
Akreditaciono telo Srbije je inače 2002. godine postalo pridružena članica evropske kooperative za akreditaciju, potpisivanjem memoranduma o saradnji sa evropskim članicama.
Predstavnici akreditacionog tela Srbije učestvuju u radu Generalne skupštine, tehničkim komitetima i drugim grupama ove kooperative. Od 17. februara 2009. godine akreditaciono telo Srbije je postalo pridružena članica u međunarodnoj kooperaciji za akreditaciju za laboratoriju ILAC.
Na kraju, istakao bih da je zakonom predviđen način finansiranja akreditacionog tela Srbije, sredstva za rad obezbeđuju se naplatom troškova akreditacije iz budžeta Republike Srbije i drugih izvora u skladu sa zakonom.
Akreditacionom telu Srbije zakonom je zabranjeno primanje poklona i donacija od korisnika usluga. Sredstva za članarine akreditacionog tela Srbije u međunarodnim i evropskim organizacijama za akreditaciju obezbeđuju se prema godišnjem programu rada akreditacionog tela Srbije iz budžeta Republike Srbije.
Sada mi dozvolite da pređem na zakon o zaštiti potrošača.
Drage kolege, pred sobom imamo i Predlog zakona o zaštiti potrošača. Poslanička grupa PUPS je sa dužnom pažnjom razmotrila zakon o zaštiti potrošača i poseban interes je posvetila, jer su penzioneri oni građani koji redovno izmiruju svoje mesečne obaveze kod svih davalaca usluga. Ovim zakonom se uređuju osnovna prava, sredstva zaštite, prava i uslovi, prava i obaveze saveza, čija je oblast ostvarivanje ciljeva zaštite potrošača, uspostavljanje sistema vansudskog rešavanja potrošačkih sporova, kao i prava i obaveze državnih organa u oblasti zaštite potrošača.
Osnovna prava potrošača u smislu ovog zakona jesu pravo na zadovoljenje osnovnih potreba, odnosno dostupnost najnužnijih potreba i usluga, kao što je hrana, odeća, obuća, stambeni prostor, zdravstvena zaštita, higijena itd.
Bezbednost znači zaštita od roba i usluga koje su opasne po život i zdravlje ili životnu sredinu, ili robe čije posedovanje ili upotreba je zabranjena. Obaveštenost, znači raspolaganje tačnim podacima koji su neophodni za razuman izbor ponuđene robe, čije je posedovanje ili upotreba zabranjena.
Izbor: mogućnost izbora između više roba i usluga po prihvatljivim cenama i garanciji kvaliteta.
Učešće: zastupljenost interesa potrošača u postupku donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošača i mogućnosti da preko udruženja zaštite potrošači budu zastupljeni u postupku usvajanja i sprovođenja politike zaštite potrošača.
Pravna zaštita: zaštita prava potrošača u zakonom predviđenom postupku u slučaju povrede njegovog prava i naknada materijalne i nematerijalne štete koju pričini trgovac.
Obrazovanje: sticanje osnovnih znanja i veština neophodnih za pravilan i pouzdan izbor proizvoda i usluga, kao i znanja o osnovnim pravima i dužnostima potrošača i načinu njihovog ostvarivanja; na zdraviju i održivu životnu sredinu, život i rad u sredini koja nije štetna za zdravlje i dobrobit sadašnjih i budućih generacija i raspolaganje tačnim podacima neophodnih za procenu rizika koje životna sredina predstavlja za dobrobit ljudi.
Sa posebnim osvrtom na nacrt ovog zakona, PUPS se zalaže za maksimalnu zaštitu potrošača zahtevajući da dobra koja se nalaze u prometu na domaćem tržištu moraju biti odgovarajućeg deklarisanog kvaliteta. Pored deklarisanog kvaliteta, mora imati i zdravstvenu sanitarnu ispravnost i odloženo plaćanje.
Poslanička grupa PUPS se zalaže za proširenje "SOS prodavnica" za penzionere i socijalno ugrožene kategorije građana i obavezno negovanje jednog dana popusta za penzionere i socijalno ugrožene građane od 10 do 20%, i socijalno ugrožene kategorije svih građana. Dakle, obavezno uređenje svih zelenih pijaca po vrhunskim standardima EU, takođe da je omogućena i prisutna kontrola, i veterinarska, i sanitarno-inspekcijskih organa na pijacama i obavezno odvajanje mleka i mlečnih proizvoda od voća i povrća.
Da se podzakonskim aktom posebno definiše racionalno snabdevanje socijalno ugroženih građana preko penzionerskih organizacija na više rata bez kamata, posebno da se uredi snabdevanje građana ogrevom i ogrevnim materijalom, lož uljem, da se uredi snabdevanje i naplata tih proizvoda u više rata, obavezno uređenje elektronskog načina plaćanja računa, što bi u ovom slučaju omogućilo invalidima i nemoćnim licima da plaćaju račune od kuće i to u okviru propisa kojima se štite prava potrošača, korisnika tih usluga.
U članu 5. stav 13. definisan je pojam finansijskih usluga, pa se kaže da su to bankarske i kreditne usluge, usluge osiguranja i penzijskog osiguranja i usluge u vezi sa dobrovoljnim penzijskim fondovima, investicije i usluge plaćanja.
Poslanička grupa PUPS zahteva da se posebnim zakonom treba urediti da korisnici finansijskih usluga dobijaju kvalitetne i istinite podatke o poslovanju ovih finansijskih institucija čiji su potencijalni korisnici, kako bi mogli doneti kvalitetnu odluku u vezi investiranja. Ovo što se dešava u praksi jeste da banke i bankarske grupacije koje posluju na domaćem tržištu u slučaju kreditiranja građana daju nekvalitetne i površne informacije svojim potencijalnim korisnicima, koji su inače nedovoljno informisani i nestručni, i na taj način dovode građane i svoje potencijalne korisnike u zabludu.
Zato poslanička grupa PUPS posebno zahteva da se, u saradnji sa NBS, kao nosiocem monetarne politike, uredi poseban propis koji će štititi građane, krajnje korisnike usluga, tako što će urediti da bankarski službenici daju pravovremene i tačne informacije građanima o uslovima, rokovima i načinu otplate kredita.
Takođe, posebnu pažnju treba posvetiti direktivi o potrošačkim kreditima 2008/48, u kojoj su do detalja razjašnjena prava potrošača korisnika finansijskih usluga. U skladu sa zaštitom potrošača korisnika finansijskih usluga i njihovih ugovorenih obaveza prema banci, kao poveriocu, data su ovlašćenja NBS da propiše sadržinu obrazaca za raskid ugovora, naravno, uz navođenje korespondentnih obaveza potrošača u vezi sa vraćanjem primljenog iznosa.
U praksi pojedinih banaka često se ograničava pravo na prevremenu otplatu gotovinskih kredita nametanjem kaznenih odredbi, dok se prevremena otplata negde čak i onemogućava. Zbog toga je neophodno da se potrošaču prizna pravo da u svako doba, u celini ili delimično, izmiri obaveze na osnovu ugovora o kreditu, uz pravo na smanjenje ukupnih troškova kredita.
Novim zakonskim rešenjima je istaknuto da davalac kredita nema pravo na naknadu zbog prevremene otplate dozvoljenog prekoračenja računa, kada je ta otplata izvršena u skladu sa planom osiguranja kredita, odnosno kada prevremena otplata ne premašuje milion dinara, kao i vremenski rok u kome potrošač ima pravo da ponovi prevremenu otplatu sume koja ne premašuje ovaj iznos. Ovaj prag je u skladu sa iznosom navedenim u članu 16. stav 4.
Zaštita potrošača je skup propisa i institucija namenjenih zaštiti zdravlja, bezbednosti imovinskih interesa potrošača koja mu daju pravna sredstva za odbranu njegovih prava i obezbeđuju zastupanje njegovih interesa pred nadležnim organima, u različitim oblastima koja on obuhvata.
Ovim zakonom se uređuje kontrola proizvoda i usluga namenjenih potrošačima. Kvalitet podrazumeva korisnost robe i delotvornost usluge, pogodnost za upotrebu, ispravnost, sigurnost, pouzdanost, odsustvo mana.
Zakoni iz oblasti tržišne ekonomije su spori i nedovoljni da spreče štete koje ponekad mogu da budu nenadoknadive jer, kao što je poznato, domaće tržište je otvoreno za mnoga inostrana dobra o kojima krajnji potrošač nema potrebne informacije o njihovom kvalitetu i kvantitetu, o njihovoj zdravstvenoj i sanitarnoj ispravnosti, kao i informacije da uvoz takvih proizvoda, kao i njihov promet na domaćem tržištu, utiče negativno na spoljnotrgovinski deficit.
S te strane bi trebalo pažnju usmeriti na domaću proizvodnju, pre svega proizvoda za održavanje lične higijene, kao i drugih proizvoda koji su zastupljeni u širokoj potrošnji na domaćem tržištu, a da njihova proizvodnja bude po najvišim standardima EU, deklarisanog kvaliteta, deklarisanog kvantiteta, da ima odgovarajuću sanitarnu i zdravstvenu ispravnost. Ovo bi u krajnjoj instanci dovelo do bolje pozicije spoljnotrgovinskog bilansa.
Obaveštenost potrošača iz razloga da se brani od nepovoljne robe ili usluga; princip je da svaki potrošač bude obavešten, ali za tu obaveštenost je potrebno da utroši vreme, a ipak, uprkos uloženom vremenu, neke pojedinosti u vezi sa robom i uslugama nije mu ni moguće saznati. Zbog toga je obaveštavanje potrošača postala dužnost drugih trgovaca sa kojima potrošač zaključuje ugovor, udruženja za zaštitu potrošača i organa javne vlasti.
Ovim zakonom su regulisane pravne norme o ugovoru između trgovaca i potrošača. Specifičnost ovog ugovora je što su strane u ugovoru nejednake, jer trgovac je stručnjak, a potrošač građanin koji nema dovoljno znanja za pravne norme. Ugovori sa trgovcem obuhvataju specijalna pravila propisana u korist potrošača, koja teže da otklone ovu nejednakost.
Poslanička grupa PUPS zahteva da primena ovog ugovora bude regulisana tako što će se propisati tačna forma ugovora koja će štititi potrošače, kako trgovci ne bi mogli da obmanjuju potrošača u pogledu uslova i načina plaćanja proizvoda i usluga koji su predmet ugovora. Takođe, donošenje zakona o zaštiti potrošača je stvaranje pravnog okvira za zaštitu potrošača kroz instituciju za zaštitu potrošača, poboljšanje položaja potrošača u posebnim ugovorima koje zaključuje sa trgovcem o prodaji na daljinu, o prodaji izvan poslovnih prostorija, o prodaji roba, o pružanju usluga od opšteg interesa, organizovanju turističkih putovanja i jačanja poverenja potrošača, uz funkcionisanje tržišnih zakona i zakona ove zemlje uopšte.
Na osnovu Zakona o potvrđivanju SSP između Evropske zajednice i njihovih država članica, sa jedne strane, "Službeni glasnik RS" br. 83/08, u članu 78. ugovorne strane su se obavezale da će sarađivati kako bi usaglasile standarde zaštite potrošača u Srbiji sa standardima zajednice, pošto važeći Zakon o zaštiti potrošača ne ispunjava nekoliko ciljeva.
To su: politiku aktivne zaštite potrošača u skladu sa komunitarnim pravom, uključuje veću informisanost i razvoj nezavisnih organizacija, u usklađivanju zakonodavstva o zaštiti potrošača u Srbiji sa zakonom koji je na snazi u Zajednici, delotvornu pravnu zaštitu potrošača radi poboljšanja kvaliteta potrošačke robe i održavanja odgovarajućih standarda bezbednosti, nadzor nad sprovođenjem pravila od strane nadležnog organa i omogućavanje pristupa pravdi u slučaju spora i razmeni informacija o opasnim proizvodima.
U članu 3. stav 4. navedeno je da ponovno zaključenje ugovora učinjeno od strane potrošača ne obavezuje potrošača da ponudu održi, osim ako je to drugo izričito propisano. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, svaka ponuda obavezuje ponudioca da održi određeno vreme, izuzev ako sam ponudilac svoju ponudu učini opozivom, što znači da je odredba o neopozivosti ponude dispozitivne prirode, te ponudilac može sam, dodavanjem klauzule "sine obligo", bez obaveze da svoju ponudu učini opozivom.
Između ostalog i prava potrošača, osim osnovnih prava iz člana 2. zakona, su: zakonska garancija za prodatu robu i usluge dve godine, a u slučaju kvara u prvih šest meseci ne mora da dokazuje da ga nije prouzrokovao; može da zahteva od trgovca da mu zameni ili popravi robu, ako trgovac ne postupi po njegovom zahtevu, on ima pravo da robu popravi ili pribavi na drugom mestu o trošku trgovca koji je dužan da mu bez odlaganja nadoknadi troškove. Trgovac mora da ga informiše o bitnim svojstvima robe koju kupuje, koliko troši struje, vek trajanja itd.
Turističke agencije su odgovorne za kašnjenje letova i ima mogućnost vansudskog rešavanja sporova. Trgovac ne može isključiti ugroženog potrošača sa mreže, odnosno uskratiti mu uslugu od opšteg interesa, ako na taj način ugrožava zdravlje ili bezbednost potrošača i člana njegovog domaćinstva. Pre isključenja se mora obavestiti potrošač i dati mu rok od najmanje 30 dana za izmirenje obaveza. Trgovac ne može da mu se obrati putem telefona, faksa ili elektronske pošte, ako nije unapred pristao na to.
Zakonom su propisane obaveze trgovca i novčane kazne u slučaju da trgovac ne poštuje odredbe ovog zakona i to, između ostalog, da ne istakne cenu u slučaju da ne ispuni uslove iz člana 14. prilikom oglašavanja ukupne cene, ne izda potrošaču račun u skladu sa članom 15. ili ne izvrši specifikaciju računa i druge kaznene odredbe iz člana 151. zakona.
Drage kolege poslanici, izglasavanje ovog zakona bio bi dobar odgovor na sve izazove i manjkavosti potrošačkog lobija koje se zakonom predlažu. Ovaj predlog zakona, koji predlaže naša vlada, dobra je garancija da će se svi potrošači štititi i osećati potpuno bezbedni od svih loših iskustava i priča na ovu temu iz prošlosti.
Ovde je jasno da Vlada želi da zaštiti svoje stanovništvo od pohlepe proizvođača i loših trgovaca. Ovo su prave, stroge mere u zakonu za sigurniji status i položaj potrošača, ali su sigurna zaštita svih građana Srbije. Ovaj zakon je realnost vremena u kome živimo, on će biti izvrstan i rado dočekan od građana Srbije, ukoliko se njegovim donošenjem popravi rad inspekcijskih službi, ako se one stručno i kadrovski ojačaju vrhunskim stručnjacima i standardima laboratorija kakve postoje u mnogim zemljama EU i sveta. Ovde, pre svega, mislim na nadzornu funkciju i praćenje sprovođenja ovog zakona.
(Predsednik: Vreme.)
Predlažem da se pomogne zavodima za javno zdravlje u stručnom i tehnološkom opremanju ovih institucija preko Ministarstva zdravlja. Na kraju, posle laboratorijskih inspekcijskih dokaza, dobro je što teret dokazivanja, analiza i drugih kontrola neispravnih i po zdravlje štetnih za ljudsku upotrebu i korišćenje druge usluge, troškove će snositi prodavac i proizvođač, a ne kupac kao krajnji korisnik. Zbog toga će poslanička grupa glasati ovaj zakon.

Reč ima poslanik Aleksandra Janković.

Nažalost, nisam iz iscrpnog referata dr Krpića, koji je akreditovan za penzionere, uspela da shvatim kakve veze penzioneri sa potrošačima imaju, jer onih 5.000 obećanih nisu dobili, ali nije to tema.
Poštovani građani Srbije, uoči ovog 5. oktobra samo imam potrebu za nekom vrstom mentalnog eksperimenta. Naime, živo me zanima kako bi izgledalo nekome ko je pre deset godina zaspao dubokim snom ili, ne daj bože, upao u neku vrstu kome, kada bi se sada probudio i video kako izgleda ne samo politički život, već i dnevna životna rutina većine građana Srbije. Ne verujem da bi se zadržao na konstataciji – sve je isto, samo njega nema, pošto je daleko od istog, a još dalje od evropske i svetske budućnosti Srbije nego što je bilo pre jedne decenije.
Kažu da svaka revolucija jede svoju decu, pa nije ni čudo što su oni koji su iznedrili demokratske promene ili ubijeni ili preživeli ubistvo u pokušaju, a u prvi plan su izbili ljudi-projekti, intelektualno prilično minorne, moralno defektne, ali zato izrazito ambiciozne i pretenciozne figure koje se gade realnosti i svoga naroda.
Ako je tog 5. oktobra Srbija konačno dobila šansu da postane ozbiljna i svetski priznata država, ovog 5. oktobra nema ni "d" od države, jer je Srbija postala teritorija. I to teritorija na kojoj postoji zabrana kretanja, te samo ljudi-projekti mogu da se šetaju po "NATO državi" u srcu Srbije, pregovaraju sa raznim svetskim i belosvetskim ženama o tome koji tekst će morati da izgovore na premijeri, a sve uz deklarativnu brigu da potrošača stave u centar i fokus univerzuma.
Ova poslednja rečenica nije nikakvo literarno preterivanje, već antologijska rečenica ministra trgovine i usluga, Slobodana Milosavljevića.
Znači, pošto su sve potrošili, pošto su istrgovali državnom teritorijom, pošto više nemaju, što bi rekao Cane iz "Partibrejkersa", ni cipelu levu da prodaju ćaleta i kevu, e sad štite potrošače.
Predsednik Srbije je pre nego što će predlog ovog zakona ući u javnu raspravu, opet nakon razgovora sa jednom ženom, zanimljivo je kako su te žene uticajne u slučaju BT, rekao – razgovarajući sa komesarkom Kunevom došli smo do jednostavne argumentacije, da kada građanin razume prirodu svog računa i svoj odnos prema onome ko je ispostavio račun zna šta plaća i kako da zaštiti svoj interes i kada mu država u tome pomaže, onda je on zaštićen i siguran u društvu u kojem živi.
Izvanredno, ali pitanje većine građana nije uvršteno u ovo što je predsednik rekao, a to pitanje glasi – kako da se mi građani zaštitimo od ovakve države i od ovakve vlasti?
Dalje - izgleda da većina građana uopšte nije u stanju da shvati kakav je to račun napravila, šta i zašto treba da plati onome ko je račun ispostavio, jer je u ime iste te većine građana neko drugi pregovarao.
Ako smo deo računa isplatili Deklaracijom o osudi zločina u Srebrenici, zaboravivši na časnu Titovu pionirsku reč njegovih naslednika da samo što nije doneta deklaracija kojom će biti osuđeni zločini na teritoriji bivše SFRJ, pa i zločin nad Srbima, šta se to još od nas očekuje?
Ako smo se potrošački poneli donoseći Statut Vojvodine, da li se podrazumeva da još samo malo potrgujemo sa Raškom, pa da napravimo još par evropskih regiona i onda ćemo na pitanje ima li života pre smrti moći da dobijemo potvrdan odgovor?
Ovako izgleda da je Ministarstvo trgovine i usluga zapravo deo Ministarstva spoljnih poslova, te uz mantru kako Evropa nema alternativu stalno spoljnu politiku zasnivamo na trgovini i uslugama, ali nažalost ne u korist naših građana, već ozbiljnih tvoraca svih ovih naših ljudi-programa koji su aktuelni na vlasti. Utoliko zakon o zaštiti potrošača nije ništa drugo do zakon o zaštiti političara koji su aktuelno na vlasti.
Dok onaj koji je zadužen za nauku i brzo potpisivanje evropskih sporazuma planira da Srbija pukne 20 miliona evra za centar za promociju nauke, umesto da naučnicima obezbedi osnovna sredstva za rad, drugi, još kreativniji, poznat kao baron Minhauzen srpske politike i obarač svake vlade, piše tekstove za hevi metal pesme benda sa simboličnim nazivom "Smrtonosna testera".
Pošto su obojica lepo svirala u monetarnom udaru u nadi da ipak neće odsvirati svoje, Mlađa štiti potrošače tako što peva: "Što dalje iz ovog pakla moram da pobegnem ja, da budem ponosan i svoj, da sve pred sobom razbijem, da te nikad više nemam".
Majko draga, pored ovakvih prijatelja, našem narodu zaista nisu neophodni neprijatelji.
Da se vratimo na ministra Milosavljevića, koji u kantonskom maniru objašnjava da novi zakon o zaštiti potrošača stavlja u fokus i centar univerzuma. Za one malo manje filozofski nastrojene, ne vidim gospodina Milenića, on ne spada u te, ministar pojašnjava da će novim zakonom doći kraj monopolskom ponašanju trgovaca prema kupcima, ali i prema proizvođačima.
Pitanje za gospodina Milosavljevića je šta na to kaže Miško, jer ne bi valjalo da se ispostavi kako je ovo još jedan zakon o zaštiti Miškovića od potrošača? Što reče jedan građanin u svom komentaru na sajtu B92, zakon o zaštiti potrošača, takav zakon nam svakako treba, ali ovo je Srbija gde se zakoni primenjuju vrlo selektivno ili se čak uopšte ne primenjuju ako neko važan smatra da mu ne valjaju.
Šta garantuje da i sa ovim zakonom neće biti ništa drugačije od ostalih? Ako će Miško i društvo biti iznad ovog zakona, kao što su iznad toliko drugih, a hoće, džaba smo krečili i cela priča se svodi na samo još jedno demagoško zamajavanje naivnih kojih je, srećom, sve manje.
Organizacije za zaštitu potrošača su skeptične jer ih pamćenje dobro služi, te znaju da su i ranijih godina dobijali slično obećanje. Kako reče Petar Bogosavljević iz Udruženja potrošača Beograda, posebno zavisi od toga koliko ćemo implementirati ovaj i druge zakone. Mi više od decenije želimo da izvršimo zakonsku regulativu koja se odnosi na zaštitu potrošača, ali imamo i konstantan otpor doslednijoj primeni tih zakonskih rešenja.
Uostalom, vi danas možete da vratite robu prodavcu, naravno ako niste skinuli deklaraciju, jer u trgovini na malo postoji nalog za ispravku, tzv. "ni" obrazac koji služi za tu svrhu. Svaki kupac koji ima neoštećeni proizvod i fiskalni račun ima pravo da isti vrati, a za iznos od preko 500 dinara potpis i lična karta su neophodni. Trgovci ovo znaju, država takođe, ali potrošači ostaju neinformisani o svojim pravima, pri čemu je taj "ni" obrazac uveden kad i fiskalna kasa.
Opet evo komentara još jednog visprenog građanina koji kaže – najjeftinija demagogija je populizam političkih snaga koji procenjuju da više ne stoje tako dobro kod glasača. Po novom zakonu kupac će moći da u roku od 15 dana vrati kupljenu stvar u prodavnicu bez navođenja razloga i dobije novac natrag.
To zvuči sjajno, tako je u razvijenom svetu, ali Srbija nije razvijeni svet, pa će se primena zakona pretvoriti u to da tatini sinovi kupuju najnovije mobilne telefone pokazujući ih drugovima 14 dana, a onda ih 15. dana odnesu u prodavnicu, traže neki drugi model ili povraćaj novca.
Ono što je standard u Evropi ne može postati preko noći dekretom standard i u Srbiji, a na kraju se može dogoditi da sa i onako oskudnog tržišta odu jedan do dva ozbiljnija trgovca, te da gomilu stvari kupujemo po znatno višim cenama, i na pijacama i po stanovima, kao devedesetih.
Ono što je potrošačima u Srbiji zaista potrebno je konkurencija među prodavcima i efikasna zaštita od strane inspekcija, a novim zakonom se neće postići nijedno od to dvoje, a posebno ne ono prvo. Ali, nema veze šta će biti za godinu-dve, daj nešto što će raji da izgleda kao mnogo dobra stvar, da se dobije procenat-dva na izborima. To piše jedan naš građanin.
Ono što je još interesantnije je gde je nestala direktiva o potrošačkim kreditima. Naime, na zahtev Narodne banke Srbije iz Nacrta zakona o zaštiti potrošača povučena je direktiva o potrošačkim kreditima, odnosno o finansijskim uslugama.
Veoma važno pitanje za potrošače širom sveta, ne samo u Srbiji, upravo je materijalni položaj potrošača koji je u doba ekonomske krize uslovljen upravo kreditima koje su potrošači primorani da podižu da bi ili nešto kupili ili pak, kao kod nas, preživeli.
Na brojnim seminarima koje su predstavnici EU organizovali u Beogradu, kako bi preneli iskustvo u svom radu, kao i zakonska rešenja za pojedine oblasti, bile su upravo finansijske usluge, tj. potrošački krediti.
U vezi sa tim Centar potrošača Srbije traži od nadležnog ministarstva da se direktiva o potrošačkim kreditima vrati u Nacrt zakona, obzirom da Srbija nema zakon o potrošačkim kreditima, niti propise koji regulišu prava potrošača u odnosu sa bankama i finansijskim institucijama.
Potrošači imaju pravo da ne dozvole bankama samovoljno menjanje odredaba iz ugovora, posebno kamata, već da svaka promena mora biti dogovorena sa njima, kako je to donedavno i bilo najavljivano od strane autora novog zakona.
Inicijativa NBS da se iz nacrta zakona o zaštiti potrošača izuzme deo koji baš reguliše finansijske usluge, tačnije potrošačke kredite, izazvala je, normalno, burne reakcije javnosti. U NBS objašnjavali su da je to zbog specifičnosti finansijskog tržišta, pa ova pitanja treba da se regulišu posebnim zakonom, a konačna odluka o tome treba uskoro da se donese u dogovoru sa Ministarstvom trgovine.
Regulisanje finansijskih usluga treba da ostane deo zakona o zaštiti potrošača sve dok NBS konačno ne donese poseban zakon, o čemu se govori već pet godina. Niko se ne bi ljutio ako u prelaznom periodu zakon o zaštiti potrošača reguliše potrošačke kredite. Ovako, potrošačima ostaje samo da zovu NBS i da se žale.
Znači, bankama definitivno ne treba ostaviti mogućnost da diskreciono odluče da povećavaju kamatne stope, već samo da ih smanjuju. Provizije su manji problem, zato što je građanima uglavnom jasno kolike su, ali im uslovi kreditiranja moraju biti jasno naznačeni u ugovoru, a ne u fusnotama koje neobavešteni građani često i ne pročitaju.
Drugim rečima, ništa od tačke na pljačku. Od velike ekonomske krize dvadesetih godina prošlog veka u SAD je u upotrebi termin bankster, stvoren od reči bankar i gangster, koji označavaju finansijskog mešetara i grabljivca koji svoje žrtve hvata po sistemu ponuda koje su i suviše dobre kako bi bile istinite.
Banksteri su se često po obične građane pokazivali daleko opasnije od klasičnog pljačkaša jer su svoje otimačine obavljali pomoću različitih finansijskih špekulacija, rupa u zakonu i uz podršku države, a tekuća finansijska kriza pokazala je da je banksterska praksa u SAD i dalje živa, pošto se ispostavilo da su mnogi bankari zaposleni u sektoru finansijskih usluga u SAD, uz pomoć države, i dalje neprestane enormno bogati, dok su njihovi klijenti konstantno siromašni.
Pljačka i dranje klijenata nisu srpski izum. Iako nas domaći bankari saleću sa svih strana ponudama lakog keša i lakog života sa kreditnim karticama i kreditima svih vrsta, međutim, tek na šalteru i u sitnim slovima u ugovorima možemo donekle saznati šta se krije iza tih montiranih osmeha glumaca sa reklama i bankarskih službenika.
Kamate za kredite i kreditne kartice u Srbiji su ubedljivo veće nego u većini zemalja Evrope, dok klijenti nisu zaštićeni od izmena ugovora, što daje bankama mogućnost da samovoljno menjaju rate i uslove otplate kredita, tako da poznati reklamni slogan "uđeš-izađeš, gotovo" možemo parafrazirati sa "uđeš - izađeš, gotov si".
Ova oblast trebalo je da bude regulisana Nacrtom zakona o zaštiti potrošača u koju je bila uneta direktiva EU koja reguliše oblast finansijskih usluga i potrošačkih kredita i kojom se ukida mogućnost jednostavnog menjanja ugovornih obaveza banaka.
No, ovaj zakon o zaštiti potrošača je predvideo kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli. Međutim, ova odredba je povučena iz nacrta zakona i to na zahtev NBS.
Prema objašnjenju, već smo rekli, oblast potrošačkih kredita treba da bude regulisana posebnim zakonom, čija će izrada početi taman nakon usvajanja zakona o zaštiti potrošača, tako da će građani praktično biti izloženi opasnosti da banke jednostrano menjaju i uslove ugovora i visinu kamate, odnosno biće ostavljeni na milost i nemilost banaka.
Srbija time ostaje jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi štitio prava građana koji se zadužuju kod banaka, iako je pritužbi na rad banaka sve više, što je čak priznao novi guverner NBS Dejan Šoškić. Po njegovim rečima, trenutna situacija je takva da ima dosta razloga za brigu jer NBS od građana stalno dobija informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja, eufemistično, ali znamo o čemu je guverner govorio.
Pravila poslovanja banaka sa građanima propisana su odlukom NBS o opštim uslovima poslovanja banaka sa klijentima, fizičkim licima. Tom odlukom, između ostalog, propisano je da banka može da promeni elemente ugovora ako se sa tim složi klijent putem aneksa ugovora.
Mnogi građani, koji su često primorani da iz različitih razloga uzmu kredit, moraju da daju svoj pristanak da bi novac uopšte dobili, nakon čega im sledi period neizvesnosti i neprijatnih iznenađenja, dok u slučaju da smatraju da su oštećeni pravdu mogu tražiti samo u dugotrajnom i skupom sudskom procesu. Ovaj problem bi svakako rešila odredba o zaštiti korisnika kredita, ali je njeno odbacivanje još jednom pokazalo da država zapravo ne štiti svoje građane, a da je Srbija ostala poligon za nesmetano bogaćenje stranih i domaćih bankara, naročito bankstera.
U takvoj situaciji najbolje bi bilo, ako je to moguće, nikad ne uzimati nikakav kredit, nikad ne koristiti platne kartice i dozvoljeni minus, jer ko u Srbiji uđe u vrzino kolo kredita i kartica zaista plaća najmanje duplo dok iz njega ne izađe.
Građani koji koriste bankarske usluge ostaju bez zaštite, ali to nije ni prvi ni poslednji put. Goran Papović, predsednik nacionalne organizacije potrošača rekao je – samo naivni mogu da veruju da će se raditi poseban propis.
Mislim da je u pitanju pritisak dela banaka koje ne mogu da rade u svojoj zemlji po sistemu koji primenjuju u Srbiji, odnosno da sačinjavaju jednostrani ugovore, da izračunavaju kamate koje ne mogu nigde da primene, da ih menjaju kada hoće. Očigledno je da ipak nisu naivni samo građani, već i spomenuti novoizabrani guverner Dejan Šoškić, koji je mislio da će moći da se umeša u svoj posao, pa rekao – od građana stalno dobijamo informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja.
Trenutna situacija je takva da ima dosta razloga za brigu i svugde gde je moguće da otklonimo situaciju našom intervencijom to ćemo i učiniti. Tu intervenciju nismo primetili i za sada ostajemo jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi zaštitio pravo građana koji se zadužuju kod banaka.
U staroj regulativi koja se odnosi na zaštitu potrošača postoji jedan član koji se tiče usluga banaka, ali nije jasno definisan, pa ga utoliko nije bilo moguće ni primeniti.
Novi zakon o zaštiti potrošača predviđa kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli. Takođe, ukoliko se utvrdi da je banaka učinila prekršaj može da bude kažnjena, ali ako građani sami tuže banku, parnica će trajati od tri do pet godina i niko ne može da garantuje da će se suditi na osnovu zakona o zaštiti potrošača, već samo na osnovu Zakona o obligacionim odnosima koji ima stotinu tumačenja.
Narodna banka Srbije do sada nijednom nije imenovala banke na koje se građani žale. U svom izveštaju navodila je samo broj banaka na koje su se odnosili prigovori, tako da građani prosto ne znaju ni koje banke, ni koje šaltere da izbegavaju.
Paralele radi, u BiH tri banke su prošle godine kažnjene na osnovu zakona o zaštiti potrošača jer su neosnovano podigli kamate na potrošačke kredite, a u Mađarskoj je centralna banka zabranila podizanje kamatne stope na odobrene kredite. Banke koje su prekršile ove odredbe drakonski su kažnjene.
Dakle, ako zaista hoćemo da donesemo zakon o zaštiti potrošača, koji nije sinoniman sa zakonom o zaštiti političara na vlasti, moramo uvrstiti u razmatranje i argumente građana Srbije koji misle bolje, dalekosežnije i kvalitetnije od ljudi koji su na nečijem platnom spisku, pa se plaše da ne prođu kao "milka", jer u "Maksiju" prvi na listi zabranjenih artikala jeste upravo "milka" čokolada, gospodine Milosavljeviću.