Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kao član, na Odboru za saobraćaj  bilo je velikih primedbi na ovaj zakon baš zbog 40 amandmana koje je podnela Vlada. Međutim, na Odboru je doneta odluka da ti amandmani suštinski ne menjaju ovaj zakon, što u stvari nije tačno, jer gledajući ove amandmane primetio sam da oni suštinski menjaju ovaj zakon.
Kao što su rekle moje kolege u svojoj diskusiji, ova dva zakona su u suprotnosti i smatrao sam da treba da budu odvojeni, jer ako se raspravlja o zakonu o vazdušnom saobraćaju i zakonu o plovidbi oni nemaju nikakve veze jedan s drugim. Dobro, vi možete sve, pa prema tome, može i noć da bude dan i dan da bude noć. To ste pokazali 5. oktobra kada ste dolazili na vlast. Mislim da i ova vlada, korišćenjem svog ovog vazdušnog saobraćaja i plovnih objekata, verovatno će otići u istoriju, pa tamo gde se bude zakačila.
Razlozi za donošenje ovog zakona jesu, kao što ste naveli, navodno u oblasti ostvarivanja ustavne nadležnosti RS u oblasti vazduhoplovstva, kao i uslovi za obavljanje vazdušnog saobraćaja na teritoriji RS, uz uvažavanje i primenu najvažnijih standarda bezbednosti kakvi važe u zemljama EU.
Mogu kao poslanik SRS, sigurno kao građanin države Srbije i kao čovek, što se tiče bezbednosti podržavam da treba voditi računa. Ne mogu da shvatim da isključivo to važi za EU ili za avione iz EU, vazduhoplove iz EU. Sve ostale zemlje koje koriste vazduhoplove na našem aerodromu za njih ne važi.
Ovde je cilj da se, pored bezbednosti, omoguće uslovi za unapređenje vazduhoplovne industrije u Republici Srbiji. Navodno treba otvoriti nove pogodnosti i puteve za investiranje u ovoj industriji. Takođe, želim veći protok kapitala, jer se stvara tržište vazduhoplovnih usluga. Razumem vas i normalno je da treba koristiti aerodrome, mogućnosti gde se sigurno može vršiti određena poslovna transakcija i mogućnost treba iskoristiti za zapošljavanje velikog broja građana.
Ne mogu da shvatim da pričate o nečemu što ste već uništili. Uništena je avioindustrija. Tehničko sam lice i otprilike znam šta je posedovala Srbija. O čemu govorite da želite da podignete nivo u toj avioindustriji? Sigurno ne mislite isto što se desilo u Kragujevcu da želimo da podignemo nivo automobilske industrije, koja nažalost, dobro znate, gde će i kako će da dovede Srbiju, odnosno i ovog puta želite da kažete da avioindustrija može da postoji u Srbiji.
To je verovatno po ugledu na EU, pa se plašim da jednog dana kada seljak zaore svoju njivu i pusti brazdu, stane, gleda da li je ta brazda ista kao u EU. Toga se plašim, dame i gospodo, jer moramo dobro znati, a i vi dobro znate koji sedite u tim foteljama, gde nas vodi ova EU.
Dobro znate da posle petooktobarske revolucije svi aeroplovi koji su vozili Vladu i tadašnje ministarstvo čiji su oni bili, to su bili avioni Caneta Subotića. Pitam vas, dame i gospodo, da li ovaj zakon treba da omogući srpskim vlastodršcima, kao i domaćim magnatima, da uživaju u vazdušnim letovima svojih novih aviona koji treba da zamene njihove skupe automobile? To je bilo i moje pitanje, dobro znaju prisutni koji su bili na Odboru za saobraćaj.
Nemamo ništa protiv da u procesu privatizacije, koja je kriminalno urađena u Srbiji, verovatno i ovo jednog dana desi da se privatizuje aerodrom, jer mi se čini da ovi zakoni idu tim putem. Dobro, verovatno kao sve ono što se negativno dešavalo u Srbiji i dalje je verovatno trend ove vlade i određenog ministarstva.
Ono što dalje treba napomenuti jeste, dame i gospodo, vidite kako su ovi aerodromi i avioni zloupotrebljavani u najvećoj, da kažem, transakciji i najvećim trgovinama droge, gde je gospodin Šarić imao određene otvorene puteve. Šta se na kraju dešava? Tresla se gora, rodio se miš. Tu otprilike vidim određene zloupotrebe, što ću verovatno kada bude reč o pojedinostima, o amandmanima, govoriti.
Sada o ovom drugom zakonu o plovnim objektima, moram reći da sam 80-tih godina bio određen od stručnog tima kao rukovodilac za izradu specijalnog plovnog objekta sa propulzivnim pogonom. Taj projekat su finansirale UN. Ti objekti su bili plovni objekti, trebalo je da budu primenjeni na vodama koje nemaju regulisan plovni put i koristili bi se u turističke i u vojne svrhe. Nažalost, kao što se dešava i zbiva kod nas, taj projekat je nastavio da živi van granica tadašnje SRJ i Srbije i nije ugledao svetlost dana u ovoj državi, već van granica.
Ako posmatramo vodene tokove u Srbiji, moj kolega Nikola Savić pokušao je da vam objasni ili da referiše određene probleme kod tih plovnih objekata i luka, gde su se nekada te luke koristile u velikim industrijskim kompleksima.
Moram reći da Hemijska industrija "Zorka Šabac" je sve do propasti i ove kriminalne privatizacije koristila te vodene puteve, gde je industrija funkcionisala i radila, gde su korišćene barže, gde je dopremana sirovina, odnosno koristili su se za otpremanje gotovog proizvoda čak za latinskoameričke države.
Sigurno znate da je to jedan od najjeftinijih transporta, i najfleksibilnijih i najbržih, bez određenih pretovara. Šta se dešava? Ta kriminalna privatizacija i prestanak rada privrede, odnosno industrije je u stvari uništila sve te luke, a takođe i plovne objekte i plovne puteve.
Pitam da li sada i kako bi mogla da prođe ta jedna barža Savom, jer verovatno bi se nasukala, je l' taj plovni put, plovni kanal je zatrpan, nije godinama čišćen. U razgovoru na Odboru za saobraćaj rečeno je – pa, to sedište je vezano u Zagrebu, kakve ima veze ako je sedište u Zagrebu za prečišćavanje kanala i vodenih puteva u Srbiji i kroz Srbiju?
Ono što je takođe vrlo bitno jeste da, kada pogledate te vodene tokove kroz Srbiju, videćete kolike i kakve sve mogućnosti možemo da imamo i u turističkom i u privrednom pogledu, a da ne kažem kako su i ranije korišćeni ti tokovi, korišćenjem onog ključnog, a to je skela.
Dalje, dame i gospodo, moram takođe napomenuti da ova dva zakona o kojima govorite, naročito na ovoj sednici po hitnom postupku, trebalo je o njima i ranije da se diskutuje i da se govori, da ne doživimo sudbinu, gde vidite i sami kako je došlo do privatizacije Luke Beograd i do njenog kriminalnog oduzimanja. Da li je sada ta privatizacija u redu ili nije, da li je ona kriminalno putem suda vraćena ili nije, to treba ovim zakonima da se dokaže i da se pokaže.
Ali, još jednom vam govorim i time ću završiti, ova dva zakona su takoreći u koliziji, jedan sa drugim nemaju veze, ali verovatno, što sam na početku rekao, vi uzimate i spajate da se o njima diskutuje, a dobro vidite da svaki zakon ima preko 200 članova o kojima treba diskutovati i koje treba analizirati, i koji su suštinski članovi, a i amandmani koji će doprineti boljitku ova dva zakona.

Narodni poslanik Milan Avramović ima reč.
       

Dame i gospodo narodni poslanici, preostali poslanici u sali, gospodine ministre, nadam se da ćete u 20.00 časova, koliko ima pet do 20, imati koncentraciju da saslušate sve preostale govornike, s obzirom da ova tema nije često u republičkom parlamentu, a važna je i važnost njenog donošenja imamo u obrazloženju. Zbog toga bih vas molio da na kraju nam date barem neke suštinske odgovore, kako bi ova rasprava ličila na raspravu ili kako bi ova diskusija doprinela poboljšanju samog zakona.
Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, oko koga ću se fokusirati, u suštini treba da postoji. On uređuje protok svih plovila kroz našu zemlju, uređuje jedan sistem koji je prepoznatljiv u svetu, kako se treba ponašati na teritoriji jedne zemlje, pogotovo na rekama i vodama, s obzirom da Srbija ima kapacitete da kroz nju ogroman tranzit rečnog puta prolazi i da bi se taj tranzit evidentirao, beležio, koristio, uostalom, i finansijski zloupotrebio, mora da postoji jedan zakon. Ali, i ovaj kao i svi ostali zakoni imaju više ciljeva koji suštinski nisu ovo što sam naveo.
Prvi zadatak jeste ona osnovna administrativna norma koja kaže da se moramo uskladiti sa Ustavom Srbije jer Srbija nije u granicama u kojima je bila, pa se tako i zakoni svode na njenu postojeću teritoriju. Kao i najznačajniji razlog koji ste naveli ovde na strani 84, a to jeste citiram – unošenje komunitarnog prava EU u domaće zakonodavstvo, sa obrazloženjem, da se unosi osam direktivi, uredbi i saopštenja. Ako je to osnovni i najbitniji razlog zbog čega se ovaj zakon donosi, pa i po hitnom postupku, onda odmah da stavimo tačku na zakon i da kažemo, on nama nije potreban. Evo, zbog čega to kažem.
Prvo, naše mišljenje, kao i vaše pretpostavljam gospodine Mrkonjiću, da mi za sada još uvek nemamo nikakve veze sa EU i zato ne možemo ispratiti standarde članica EU, a ne direktive, smernice, uredbe ili saopštenja.
Podsetiću vas da za članice EU ne postoji nijedno pravilo koje ima popust prema državi Srbiji zato što država Srbija nije članica, tako da nema ni razloga da država Srbija daje popuste članicama EU, a kamoli obeštećuje druge države koje nisu članice, a takođe su nam susedi i takođe su u Evropi.
Podsetiću vas i na onaj glupi primer Zakona o saobraćaju i bezbednosti koji kaže da jedna uredba EU donosi zaključak da je poželjno koristiti poziciju u toku vožnje i po danu, kako bi saobraćajne nezgode bile što manje, a onda se u naš zakon isfiltrira obaveza da moraju biti uključena kratka oborena svetla, zato što je to neka direktiva EU. I vi i ja znamo da se danju odlično vidi i da svetla nisu potrebna, ali eto, ta direktiva se poštuje. Nadam se da to neće biti slučaj i sa ovim zakonom.
Drugi razlog jeste ekonomske prirode. S time se moramo svi složiti da je kaznena politika zauzela u ovom zakonu 14 članova ili osam strana, koja u svom rasponu ima definiciju kazne od 100 hiljada do tri miliona dinara. Podsetiću vas da zbog te čuvene EU, u koju nikada nećemo ući ili kada uđemo ona će se raspasti, SSP košta državu Srbiju o ko 300 miliona godišnje.
Zato vas i podsećam na član 280. u ovom predlogu zakona koji kaže – na postupke koji nisu pravosnažni, okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, primenjivaće se odredbe ovog zakona. Kako je to, gospodine ministre Mrkonjiću, moguće? Ako sankcije koje se rastežu od 100 hiljada do tri miliona dinara udaraju onog čoveka koji nema mogućnost da prekrši onaj zakon, a kažnjava se po ovom zakonu, postavlja se pitanje – da li se standardne norme i prava koriste u ovom zakonu?
Kažem vam ne, zato što tamo gde je napravljen prekršaj po onom zakonu, po njemu treba da postoji postupak, a ne tamo gde je napravljen prekršaj po starom zakonu, a da se kažnjava po novom. Posebno po novom, što je, em stroži, em što pravilnici ovog zakona nisu postojali u prethodnom.
Krenuo bih analizom ovog predloga zakona, od samog člana 2. Možda je to humor, ali je tužna istina. Kaže – odredbe ovog zakona se primenjuju na ratna plovila kada je to ovim zakonom propisano. Moram da vas podsetim da je Sofa sporazum, nažalost, precizirao šta možemo da koristimo od stranih ratnih vozila i kako prema njima da se ponašamo. Što se tiče domaćih ratnih vozila, njih i nema. Oko toga ne treba ni brinuti, onda slobodno možete brisati član 2. stav 2.
Ono što je takođe važno u ovom predlogu zakona jesu razvoj i strategije koje se odnose i donose na 10 godina. Ovde se kaže – dugoročni razvoj vodnog saobraćaja se uređuje strategijom razvoja vodnog saobraćaja Republike Srbije koji se odnosi na period od 10 godina. Strategiju donosi Vlada.
U ovom predlogu zakona nije precizirano u kom periodu donosi Vlada strategiju, da li će se ona menjati i poštovati, da li ima finansijskih mogućnosti za to?
Već u sledećem članu se kaže – u skladu sa strategijom se donose kratkoročni, srednjoročni i dugoročni planovi, izgradnja razvoja vodnih puteva, luka, pristaništa, kao i planirani iznosi troškova i predlozi načina finansiranja.
Znači, vi u startu znate da nemate novac za to. Tražite predloge kako ćete se finansirati i, evo odgovora u sledećem članu. U članu 17. je definisan pojam direkcije.
Moramo da kažemo da je stara direkcija Plovput preimenovana u direkciju za vodene puteve, da ona svoje usluge može da komercijalizuje, naplaćuje drugim subjektima ili pravnim licima i da se na takav način može finansirati, što je apsolutno pogrešno, jer je ova direkcija na budžetu Republike Srbije. Ona mora da radi samo u interesu Republike Srbije, a ne privatno, kako to vole da kažu naši građani – tezgari, ili da puni svoj budžet koji je ekstra namenjen samo za nju.
To nije sporno, ono što je sporno jeste da direkcija ima pretpostavljamo svoje kadrove koji su školovani i edukovani za ovu vrstu posla. Ono što je za nas sporno jeste agencija, a koja se otvara u ovom predlogu zakona, koja je sastavljena na način na koji je sastavljena i koja donosi odluke u saglasnosti sa upravnim odborom.
Članove upravnog odbora imenuje Vlada, to su političke partije, to su političke ličnosti. Nemamo dokaz da su oni kompetentni, a ovde postoje članovi Predloga zakona koji kažu da Ministarstvo na predlog Agencije može odrediti visinu naknade za ovo ili za ono, ili Ministarstvo na predlog Agencije može odrediti taksu za ovo ili ono.
Dakle, Agencija će rukovoditi ovim zakonom. Nestručni ljudi, ljudi koji su tu po političkoj podeli, ljudi koji treba da uzmu u maksimalnoj mogućnoj mogućnosti što više novca iz same Agencije, jer i njen rad se odnosi na finansiranje od taksi za koje ona donosi cenovnik, u saglasnošću sa Ministarstvom.
Ono što je za mene jako važno jeste član 214. Pošto nemam puno vremena i da bih ispoštovao ostale kolege, kaže se ovako, radi građana – lučko zemljište i lučka infrastruktura su u javnoj svojini. Ovo je rečenica koja mene jako raduje.
Podsetiću vas, kaže ovako – izuzetno, infrastruktura u lukama, odnosno pristaništima, može biti u svojini operatera koji su to pravo stekli u procesu privatizacije.
Onda kaže – odredbe ovog stava ne primenjuju se na lučke operatere koji su ugovorom o privatizaciji kojima se stiče pravo svojine na delovima lučke infrastrukture zaključeni posle 25. maja 2003. godine. Gospodine Mrkonjiću, ako ste vi učestvovali u pisanju ovog zakona, šta je 23. maj 2003. godine? Zbog čega je ovaj datum izabran?
Reći ću vam ono što mi znamo. Ono što mi znamo jeste da je 2003. godine Zakon o planiranju i izgradnji dozvolio legalizaciju objekata izgrađenih do tog datuma. Posle toga je usvojen novi Zakon o planiranju i izgradnji koji je omogućio naknadu za legalizaciju uz doplatu tržišne vrednosti itd, da ne bih sada gubio vreme. Šta je to što je ovaj datum prelomilo? Zašto nije februar 2008. godine? Zašto nije neki drugi datum nema u obrazloženju ovog zakona.
Ono što ću vas podsetiti jeste, ako pominjete da su luke državna imovina ili javna svojina, podsetiću da je Luka Rijeka, državno preduzeće Hrvatske, 2003. godine kupilo Luku u Sremskoj Mitrovici na Savi i napravila sebi posao veka. Dakle, prekookeanski brodovi koji mogu da pristupe samo u Luku Rijeka železnicom svoje kontejnere, dovlače robu do Sremske Mitrovice i time se koristi celokupna mreža vodenih puteva, kako Srbije, tako i Evrope, Dunavom, do izlaska na Crno more.
Ono što je meni važno da vas podsetim, da je ovo državna svojina, da je privatizovana 2003. godine i da mi od toga sada nemamo ništa. Podsetiću vas i na sporazum između nas i Mađarske u kojem se kombinovani transport favorizuje, posebno u odnosu na vodeni put i podsetiću vas da je Hrvatska napravila sa Mađarskom taj sporazum koristeći našu luku u Sremskoj Mitrovici.
Još jedna veoma važna stvar, ako već koristimo brodove, brodogradnju, podsetiću vas na preduzeće JRB. Avgusta 2010. godine uhapšen je zamenik generalnog direktora, finansijski direktor, za proneveru ili odštetu od 70.000 evra. To je ono što se zna sudskim putem, za ono što se ne zna istraga će tek utvrditi. Oni su remontovali brodove za tri puta skuplju cenu od onog što je potreba. Vlasnik Nenad Đorđević, čini mi se, prodaje zgradu JRB u Budvi i imovinu na ostrvu Sveti Nikola u Crnoj Gori, poznatu kao "Havaji", za budzašto para. To je državna svojina.
Da vam ne pričam o Luci Beograd, za koju smo mi tražili formiranje Anketnog odbora u Skupštini Srbije, gospođo Đukić-Dejanović, nažalost, nikada nije došao na dnevni red, na kome smo hteli da iznosimo tužnu istinu pljačke državne imovine.
Gospodine Mrkonjiću, podsetiću vas samo na neke detalje zato što me raduje ova prva rečenica, ali ne znam da li će se primeniti na ove delove koje vam ja govorim. Dakle, zemljište koje je dato Luci Beograd na korišćenje je državno, oko toga nema dileme. Republika je dala već 60-tih godina na korišćenje gradu. Grad nije imao sredstva da investira, pa je to zemljište dao tada društvenoj firmi, pristaništu Beograd, današnja firma Luka Beograd.
Luka Beograd u procesu privatizacije privatizuje se i kupuju je pojedinci, sada da ne nabrajam, Milan Beko, Miroslav Mišković. Mislim da je bila u pitanju 2005. godina. Ovu privatizaciju osporava do dan-danas Vjerica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je podnela krivične prijave protiv svih vinovnika u toj privatizaciji.
Bez obzira da li će Mišković ili Beko ostati vlasnici Luke ili ne, zemljište pripada Republici. S obzirom da 70% tog zemljišta Luka ne koristi, država bi mogla odmah da ga oduzme bez pravnih poteškoća. Država bi mogla da odluči da li Luka mora da se dislocira iz centra grada ili izmesti uzvodno na Dunavu i da to iskoristi da Luci, odnosno u ovom trenutku Miškoviću i Beku, oduzme svo zemljište i da im daju zemljište na drugoj lokaciji. Zašto država to ne uradi, ako je sada ovim zakonom to u svojini?
Ostaje jedna dilema – da li je promena namene zemljišta koju je sprovela gradska uprava grada Beograda legalna i da li je na sajmu u Kanu prezentovan grad na vodi u kome Luka Beograd predstavlja kompletno stambeno naselje, a ne komercijalno, za šta je namena i namenjena?
Dakle, gospodine Mrkonjiću, ako treba da vas podsetim da je i bivši ministar slovenačke policije i bivši ambasador Slovenije u Beogradu i slovenačka "Proprija" za bagatelu kupila "Dugu" i postala vlasnik 11 ha ekskluzivnog zemljišta na Vilinim vodama, gde takođe pravo korišćenja ima Luka, dakle, firma čiji je direktor bivši ambasador, Borut Šuklje, kupila je fabriku boje i lakova "Duga" iz Beograda za 17,62 miliona evra, iako ona vredi više od 100 miliona evra.
Pravi razlog kupovine je pokušaj bivšeg ministra policije iz Slovenije da pribavi prava korišćenja ekskluzivnog zemljišta od 11 ha na Vilinim vodama. To je posle Luke Beograd najveći plac na toj lokaciji, za koji se procenjuje da vredi oko 105 miliona evra jer ar košta 120.000 evra.
Dakle, ako bi država stala u zaštitu svojih luka, ako bi kontrolisala, kao što piše u Predlogu zakona, rad i direkcije i agencije i ako bi se taj novac koristio za razvoj putne infrastrukture i vodene, mi bismo mogli nešto da pričamo ozbiljnije o ovom zakonu. Do tada konvencije, uputstva ili preporuke EU ne mogu nas obavezivati da mi svoju vodu, svoju teritoriju rentiramo za neke, a za neke poklanjamo džabe.
Jedan član kaže – ovaj član se ne odnosi na članice EU, tačnije na EU. Šta je sa ostalim zemljama? Nemojte žuriti u EU, nećete brzo tamo stići, a nemojte pogotovo nanositi štetu državi Srbiji, pa čak ni ovim zakonom jer nećete puno od te EU napuniti budžet kao što vam se čini.

Narodni poslanik Radiša Ilić ima reč.
Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je 23 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama i Predlogom zakona o vazdušnom saobraćaju Vlada želi da, kako se kaže u obrazloženju, stvori pretpostavke za harmonizaciju nacionalnog zakonodavstva sa propisima EU. Jedinu zabunu pravi samo činjenica da je Vlada podnela više od 40 amandmana na sopstveni predlog zakona, pa se postavlja pitanje – ko je uopšte i pisao ovaj zakon?
Mi u SRS na to gledamo drugačije jer ovim zakonom i njegovim usvajanjem na papiru ispunjavaju se, rekao bih, samo formalni uslovi EU, a kada će se to sprovesti u delo, posebno je pitanje. Međutim, da bi se sve to dovelo u red i po željama evrobirokratije zbrisala, biće potrebne milijarde evra za uređenje infrastrukture, aerodroma, luka, zatim za modernizaciju sredstava za obavljanje vazdušnog i rečnog saobraćaja, zatim za obuku osoblja itd. Doduše, neki su još 2003. godine požurili u EU kupovinom fikusa od nekoliko hiljada evra za salon nameštaja kao iz doba Luja XVI, plastične kašičice za hiljadu dinara itd.
Čujemo juče, posle sedam godina, konačno podignuta optužnica protiv bivše ministarke saobraćaja i grupe rukovodilaca sa Aerodroma, s tom razlikom što je milion evra svedeno na milion dinara. To što ćemo doneti ovaj zakon ne znači da će se nešto drastično promeniti u ovoj oblasti, jer da bi se nešto uradilo potrebna su sredstva a država Srbija to nema i da će verovatno morati da se pronađe u novim kreditima kod Svetske banke, MMF ili Evropske investicione banke i nekih drugih banaka.
Poslanici SRS vam danas iznose dosta pojedinosti iz ova dva predloga zakona, ali i mnoge primere o teškim kršenjima zakona koji spadaju u sferu vazdušnog i rečnog saobraćaja, a koje za posledicu imaju uzurpaciju državne imovine i pribavljanje materijalne koristi. Vi ste, gospodine ministre, verovatno čuli za problem oko navodne izgradnje rafinerije u Smederevu i sve ono što se dešavalo oko toga.
Ono što taj problem vezuje za Predlog zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama jeste lokacija za izgradnju rafinerije koja se naslanja na "Luku Smederevo" i zauzima desnu obalu reke Dunav ispod luke. Znači, neko će svesno ignorisati i ovaj zakon i interese "Luke Smederevo", pošto je očigledno da od lučkog područja u ovom slučaju neće biti ništa.
Da li znate, gospodine ministre, o kakvoj se to firmi radi, koja uzima u zakup na 99 godina zemljište od 120 hektara, govorim za "Luku Smederevo", pored samog Dunava, neposredno uz luku? U stvari, to je konzorcijum američke firme koji je registrovan u Holandiji. Zašto nije u Americi, to je pitanje za razmišljanje.
U javnosti su se pojavljivale priče da je direktor pomenutog preduzeća Bugarin, izvesni Venceslav Dijanov Ivanov, čije se ime vezuje za izgradnju jedne benzinske pumpe u Srbiji, kao i jedne pumpe na tečni gas, takođe u Srbiji, ali sa mnogo propusta, lošeg kvaliteta, opreme i materijala.
Međutim, sve bi ovo ostalo na nivou spekulacija da u javnosti nije procurela informacija o tajno potpisanom ugovoru, sa aneksima, u avgustu 2009. godine, gde se pominje upravo ovaj Bugarin kao predstavnik firme.
Međutim, građani treba da znaju činjenicu da je ova firma u Holandiji, koja navodno želi da pravi rafineriju u Smederevu, neposredno uz "Luku Smederevo", apsolutna nepoznanica, osim što postoji sedište i adresa firme, više ništa nećete naći o toj firmi.
Prosto je neverovatno da firma, konzorcijum koji ulaže ogroman novac, u ovom slučaju se govori o nekih 250 miliona dolara, nema sopstveni veb-sajt za prezentaciju svojih poslovnih aktivnosti. Ovo govorim iz razloga da se vidi kako se neodgovorno postupa sa zemljištem koje je strateško i koje se može svrstati u lučko područje, a o njemu govori član 214. ovog zakona.
Citiraću član 214. stav 6, gde se kaže: "Vlada utvrđuje lučko područje za svaku luku, odnosno pristanište u skladu sa planovima prostornog uređenja i planskim dokumentima koja se odnose na upravljanje vodama". To znači da bi Vlada Republike Srbije trebalo da utvrdi područje za svaku luku, pa i za ovu u Smederevu, kao i za pristanište, ali kako će to da uradi ako se tik uz "Luku Smederevo" i desnu obalu reke Dunava bude podigla ta famozna na svetu najjeftinija rafinerija? Svaka luka mora imati neko svoje područje, zaleđe za eventualno širenje infrastrukture, zatim zbog bezbednosti ili zbog ekološke sigurnosti.
Gospodine ministre, znate i sami da, kada su u pitanju putevi, magistrale, koridori itd, postoje zone pored kojih se nikako ne mogu praviti zgrade, objekti ili bilo šta. Takođe imamo primer i u rudarstvu, gde pored rudnika postoji i široka eksploatacija polja koja su zakonom definisana.
Međutim, ono što je još čudnije u celoj priči je osnivački kapital ovog konzorcijuma koji želi da pravi rafineriju u Smederevu, koji iznosi samo 2.000 evra, u sedištu ima zaposlena samo dva radnika: direktor i zamenik, osnovna sredstva se procenjuju na nekih 6.000 evra. Firma se zove "Comico oversize" i oni nisu zavedeni u bazu podataka koji postoje kod dva svetska provajdera i to "Dun & Bradstreet" i "Better Business Bureau".
Gospodin Radomir Radivojević, koji je predstavljen u javnosti kao zamenik direktora, na tu primedbu odgovara da je firma "Comico" deo giganta "Bejzik ekvipment". Međutim, kada se uđe na sajt ovog finansijskog giganta, tamo nema ni "Comica", ni kao deo firme, niti kao klijenta.
Ono što sledi je posebno zanimljivo i treba da nas zabrine i sve one koji su se namerili da gradskih 120 hektara zemljišta pored samog Dunava i luke povere nekom čiji je projekat podržavala američka investiciona firma "Meri Linč", poznata po berzanskim spekulativnim poslovima, a koja je bankrotirala, koja je propala i koju je otkupila Američka banka.
Ovo treba da imaju na umu oni koji ustupaju zemljište, da će posle propasti ovog posla imati posla na sudu sa Američkom bankom. Znajući ko u Srbiji deli lekcije, kako da se i vlada i sudi, možete i sami zaključiti krajnji ishod.
Logično se pitanje nameće – zašto tu rafineriju ne naprave, recimo, u Bugarskoj na Dunavu? Još će im biti bliži i jeftiniji transport sirovine rečnim putem. Znači, zašto tamo ne ugroze blizinu neke luke na Dunavu, zašto to baš rade u Srbiji? Tu je upravo odgovor. U Bugarskoj takve tehnologije ne mogu da prođu, jer Bugarska, kakva god da je, ona je članica EU i takva poslovanja za njih su neprihvatljiva.
Dalje, da li možete zamisliti apsurdnu situaciju da direktor ove firme Bugarin ne želi da pomogne svojoj državi ovakvom jednom "grandioznom" investicijom, već se mesecima preganja sa lokalnom birokratijom u Srbiji. Takođe, ne zaboravite da se jednim ovakvim pokušajem gura direktno prst u oko Rusiji, interesima koje Rusija preko NIS-a ima u Srbiji i na Balkanu.
Ako bude nešto napravljeno, a to je nemoguće, to može biti samo rafinerija sa zastarelom opasno tehnologijom, koja će predstavljati ekološku bombu za čitav kraj. Takođe, nemojte se iznenaditi ako se u svemu ovome ne krije samo dobro pripremljena dislokacija neke od rafinerija iz susedne zemlje ili neke dalje, gde se već glavne komponente, rekao bih čiste i repariraju, pripremaju za Smederevo. Takođe se pominje i nekakva vojna mobilna rafinerija.
Sada bi mogli da razjasnimo tvrdnju predstavnika ove firme koja želi da uzme zemljište pored luke u Smederevu, da će vrednost ove investicije iznositi 250 miliona dolara i da će pomenuta buduća rafinerija proizvoditi dnevno 100 hiljada barela naftnih derivata. Znači, obratite pažnju na ono što ću vam sada na primeru kretanja cena na tržištu u ovoj oblasti dokazati, a to je nemogućnost da se za samo 250 miliona dolara napravi rafinerija sa tolikim kapacitetom.
Primer prvi, u pitanju je brazilska državna naftna kompanija "Petrobraz", koja je kupila 87,5% udela u japanskoj rafineriji "Tonen dženeral sekiju", a koja je inače filijala američke kompanije "Ekson mobil". Kompanija "Petrobraz" planira da uloži 975 miliona dolara u modernizaciju rafinerije kapaciteta 100 hiljada barela dnevno, dakle, kao ova smederevska na japanskom ostrvu Okinava. Dakle, oni samo modernizuju, ne grade novu. Da su znali za ovu firmu, mogli su i Brazilci i Japanci da uštede silan novac.
Primer drugi, još gori od prvog govori o tome da bi naftna kompanija "Saudi aramko" i francuska "Totel" uložili maltene 10 milijardi dolara za rafineriju koja ima kapacitet 400 hiljada barela dnevno.
Treći primer, još gori od ova dva, je primer iz Republike Srpske. Ruska kompanija "Zarubežnjeft", vlasnik rafinerije nafte u Bosanskom Brodu i u Modriči, planira da uloži milijardu evra za razvoj i modernizaciju postojećih rafinerija. Ova suma pretvorena u dolare iznosi milijardu i 300 miliona dolara. Rekao bih sad da su Rusi verovatno ludi što ulažu tolike pare u modernizaciju rafinerija. Mogli su jednostavno da angažuju ove smederevske šeike, da ih spasu bede i uštede čitavu milijardu dolara.
Mislim da je svima jasno da se iza svega ovoga krije namera otimanja zemljišta. To što su već određene takse za zakup nije ništa u poređenju sa pravom vrednošću zemljišta i strategijskim položajem na Dunavu. Imali smo dosta takvih slučajeva, ovde je bilo govora oko Luke Beograd, u ovoj desetogodišnjoj pljačkaškoj privatizaciji svega vrednog u ovoj zemlji, od fabrika, prirodnih resursa, pa sve do zemljišta.
Kada bismo podvukli crtu ispod broja koji bi predstavljao ukupnu pravu vrednost prodate društvene i državne imovine i broja koji bi predstavljao ukupnu ostvarenu zaradu od prodaje tih preduzeća, dobićemo pravu sliku šta nam je doneo taj famozni 5. oktobar, čija se desetogodišnjica ironično danas, ne kažem navršava, već okončava. Mislim da ćete se i vi, gospodine ministre, složiti sa ovom konstatacijom.

Narodni poslanik Milan Škrbić ima reč.

Mada sam, gospodine ministre, računao da će biti više vremena, jer ovu temu o kojoj danas pričamo, mislim da se u svim segmentima ovog drugog zakona o kome govorimo, o lukama i unutrašnjoj plovidbi, dotiče opštine iz koje dolazim, a to je Apatin, koja zaista u perspektivi, a vezano za ovaj zakon, ima odličnu podlogu za dobru saradnju sa Ministarstvom, dobru saradnju sa državom, znači sa Vladom i samim tim bi bilo dobro i za opštinu, a i za budžet Republike Srbije, kada bi ta saradnja, onako kako je zamišljeno u ovom zakonu, bila sprovedena.
Zaista, iskreno kada govorim o ovom zakonu i sličnim nailazimo samo na probleme i to ogromne. Srbija otprilike pre godinu dana je potpisala Sporazum sa Hrvatskom, vi to znate, o plovidbi i plovnim putevima na unutrašnjim vodama i njihovom tehničkom održavanju kojim je definisano održavanje Dunava u pograničnom području. Tim sporazumom je definisano tehničko održavanje oko 130 kilometara vodotoka Dunava u pograničnom području, kao i pitanja o bezbednosti plovidbe. Mislim da je ovo bitno da se kaže, da je oko 130 kilometara vodotoka Dunava u pograničnom području.
Održavanje Dunava do sada bilo je nedefinisano, tako da su svi radili malo, a u stvari se nije radilo ništa i zbog čega je taj vodni put i ugrožen. Sporazum ne prejudicira granice između Srbije i Hrvatske na području Dunava koja nije definisana. Pitanje granica bi trebalo što pre rešiti jer bi tek onda primena ovog zakona imala smisla. Za sada je nejasno gde je granica i tu će biti problema oko saradnje, oko održavanja.
Posebno kritičan deo je kod Apatina i to vaše ministarstvo i ministarstvo koje je bilo odgovorno za ovu priču i pre vas je konstatovalo, ali se ništa nije uradilo po tom pitanju, a trebalo bi što pre, to bolje, jer moglo bi doći do katastrofalnih posledica. Da ne pričam sada o načinu kako je obaloutvrda rađena, jer Hrvatska je radila svoje šporne, a Srbija nije.
Tim špornama se preusmerava vodeni tok Dunava i matica se baca na obalu Srbije i roni, to ste vi ministre posetili i videli, to je ogroman, zaista ogroman problem. Još nešto bih hteo da kažem u okviru ovo malo vremena što imam, a to je loše ili izuzetno loše stanje u ovoj grani privrede.
Hvala lepo na dobacivanju. Evo, kolega Marković mi kaže da potrošim sve vreme. Hvala lepo, i zaista mislim da ću u svojoj diskusiji istaći mnoge stvari korisne takođe za samo ministarstvo.
Dakle, izuzetno lošem stanju u ovoj grani privrede doprinele su i brzoplete odluke nekih vlada, pa rekao bih čak i ove vlade, čini mi se. Izmena uredbe o uslovima plovidbe stranih brodova domaćim plovnim putevima u suprotnosti je sa planskim dokumentima i nacrtom ovog zakona o lukama.
Dodeljivanjem statusa luke otvorene za međunarodni saobraćaj pristaništu u Beočinu nanosi se ogromna šteta domaćoj privredi, i moramo to konstatovati, zbog čega će pre svega Luka Novi Sad izgubiti značajne prihode od pretovarne delatnosti zato što će strani brodovi moći direktno da odlaze i da vrše pretovar u Beočinu.
Sporna izmena pomenute uredbe urađena je u suprotnosti sa nekoliko planskih dokumenata Republike Srbije i sa njom se obesmišljava nacrt zakona o bezbednosti plovidbe i lukama na unutrašnjim vodama. Tom spornom uredbom o kojoj govorim nekadašnjem pristaništu, ponavljam za sopstvene potrebe, koje se nalazi u sastavu fabrike cementa Lafarž u Beočinu, dodeljen je status luke otvorene za međunarodni saobraćaj, čime se krši važeći prostorni plan Republike Srbije i tako se krši predlog prostornog plana Srbije koji ne predviđa postojanje luke otvorene za međunarodni saobraćaj u Beočinu. Napominjem da "Lafarž" nije firma iz Srbije, svi znamo ko drži cementaru u Beočinu.
Koridor 7, transevropski put rekom Dunav jednako je velika šansa za razvoj Srbije kao i Koridor 10. međutim, naša zemlja nije uspela da u punoj meri iskoristi ovu prednost, da rečni saobraćaj treba da postane ne zamenjiva i ne zaobilazna komponenta transportnog sistema Srbije, a Dunav kičma razvoja privrede.
U razvijenim zemljama su davno počeli da koriste prednost besplatnih vodenih saobraćajnica. Sistemom kanala je dat novi kvalitet ovim saobraćajnicama. Međutim, kod nisu iskorišćene sve mogućnosti. Uprkos ovim prednostima privrednici koji se bave vodenim transportom nailaze na mnoge probleme. Sada ću u ovom izlaganju da napomenem neke od njih.
Prisutna je slaba infrastruktura u lukama i na graničnim prelazima, neobezbeđenost objekata na sidrištima, slabe mogućnosti snabdevanja plovila, sporo usklađivanje zakonske regulative u ovoj oblasti sa evropskim standardima i praktičnim potrebama, česte oscilacije vozarina na Dunavu, mogućnost obustave plovidbe zbog vetra, leda, nivoa voda, ne održavanje kanala, neobeleženost nekih plovnih puteva itd.
Sam potpredsednik vlade Božidar Đelić izjavio je nedavno da je iz IPA fondova EU za 2011. godinu za projekte na Dunavu namenjeno između 25 i 30 miliona evra i on je tom prilikom izjavio da je od 24 opštine na Dunavu u Srbiji samo devet dostavilo projekte za dunavsku strategiju koja će biti završena do kraja ove godine, a usvojena u prvoj polovini 2011. godine.
Tokom predsedavanja Mađarske EU mogu da kažem da je Apatin među prvima podneo sve ono što je ta komisija tražila i nadamo se da ćemo dobiti sredstva kako države, tako i iz tih fondova tako bi Apatin zaista postao nešto na koga svi treba da se ugledaju.
Rečni potencijali Srbije potpuno su neiskorišćeni, a činjenica da vodni transport čini svega 4,7%, ako su tačni podaci statistike, od ukupnog saobraćajnog svedočim da u tom segmentu bitno zaostajemo za zemljama EU u kojima je vodni transport zastupljen sa oko 15%. Najbolji primer je Holandija gde je taj transport zastupljen sa preko 40% od ukupnog saobraćaja.
Moram da istaknem i činjenicu da do sada vlastima u Srbiji ulaganje u vodni transport nije bio prioritet. EU poslednjih godina sve otvorenije traži da se i naša zemlja aktivnije uključi u projekat razvoja panevropskog vodnog koridora 7 reke Dunav, koji kroz Srbiju protiče u dužini od 588 km. Tako je evropska agencija za rekonstrukciju finansirala izradu master plana razvoja plovnih puteva Srbije do 2025. godine, koji predviđa da se u narednih dvadeset godina rečni saobraćaj kod nas poveća čak četiri puta, odnosno na plovnim putevima Srbije trebalo bi da se realizuje 30% ukupnog saobraćaja.
Gospodine ministre, iako Srbija u plovidbenom smislu ima najbolji deo Dunava, koji je i dovoljno dubok i širok, država uopšte nije okrenuta ka rečnom saobraćaju, niti obraća pažnju na potencijale koje ova reka ima. Dunav odgovara autoputu sa deset traka. Međutim, nedostaju brodovi, luke i roba. Drugi vidovi saobraćaja ni izbliza nemaju takvu perspektivu i ne mogu da se razvijaju bez enormnih ulaganja, za razliku od transporta Dunavom.
Iako nadležni često govore o neophodnim velikim ulaganjima, lično tvrdim, kao i cela poslanička grupa SRS, da se više radi o nedostatku političke volje, pa i truda, nego ogromnim ciframa. Evo zašto.
Istakao bih ovog momenta da smatramo veoma važnim da se Srbija već sada mora, a i mogla je, uključiti i da učestvuje skoro u svim razvojnim projektima koji se odnose na Dunav i to kao da je članica EU, ali na to niko ne obraća pažnju, pa zato je izostajala eventualna pomoć EU. Ako je cilj zacrtan, a zacrtan je, koliko vidim Vlada ga je zacrtala, cilj je da sa sadašnjih šest miliona tona povećamo prevoz robe vodnim putem na 12 miliona tona u 2015. godini.
Ovo što govorim, gospodin magistar Pavle Grujić jako dobro poznaje, pošto listajući literaturu i pripremajući se za ovu sednicu, njegovo ime sam nalazio na mnogim seminarima, edukacijama, javnim raspravama i verujem da on to dobro poznaje i razume sve što pričam.
Znači, Srbija tek treba ozbiljno da radi na povezivanju vodnog, drumskog i železničkog saobraćaja, a deo tog plana je izgradnja četiri transportna terminala duž Dunava na lokacijama koje će tek biti precizirane. Prema rečima njegovim predviđeno je ukupno 29 projekata na Dunavu, ukupna vrednost je 260 miliona evra, dok za sve projekte na rekama Dunav-Sava-Tisa treba oko 350 miliona evra.
U narednih 10 godina Srbija neće moći sama da obezbedi sva sredstva pa će i dalje tražiti pomoć fondova iz EU. Master planom za Srbiju, koju je uradila EU, već su definisani prioriteti u projektima i drago mi je da je to jedan od tih prioriteta i u opštoj naplati. Kao radove koje treba završiti u kratkom roku, kao što su remont, brodski prevod na Đerdapu jedan i dva, uklanjanje svih uskih grla i povećana..
(Predsednik: Gospodine Škrbiću, vreme.)
Posle uvođenja rečnih informacionih saznanja i tehnologija... zaista, malo ima vremena, ono što je bitno još da istaknem, molim vas još jedan minut i završavam, jeste, ne znam odakle da počnem, puno toga ima, ali vratimo se kratko na zakon o zaštiti potrošača.
Ne bih voleo da su u izradi ovog zakona učestvovali kao konsultanti mnogi strani iz Evrope, a po zaduženjima se nazivaju starijim, dugoročni eksperti, pa mlađi dugoročni eksperti, pa stariji kratkoročni eksperti, pa mlađi kratkoročni eksperti, to sve stoji ovde. Hvala lepo na strpljenju.

Biće prilike da pričamo o tome. Zahvaljujem, gospodine Škrbiću.
Da li još neko ko ni je iskoristio pravo iz člana 96. Poslovnika želi reč? Ne.
Gospodine ministre, da li želite da se obratite? Samo se prijavite. Gospodin ministar Milutin Mrkonjić ima reč.

Izvinite svi što nema mnogo poslanika, moram da vam kažem da sam naučio mnogo toga i to kad kažem, onda znate da je istina. Dvadeset diskutanata koji su govorili, svako na svoj način, i oni koji su kritikovali i ti su mene posebno interesovali, kao i koji su davali podršku, doprineće značajno da broj ovih amandmana koje smo doneli, koje imamo sad, u većini usvojimo.
Razlog broj jedan, odgovor na sva vaša pitanja. Kao čovek i kao stručnjak, ono što sam smatrao za konkretne prilike, za našu zemlju najbolje. Nikakve unije, ulasci bilo gde mene nisu rukovodili, nikakve. To je prvi plan.
Molim vas, drugi plan je ono o čemu sad govorim. Naravno, amandmani su došli iz EU i to smo čekali šest meseci, pa je onda u septembru bila kritika na moj račun. Naravno, kao čovek koji ne želi da sprečava ulazak u Evropu, dao nalog da se to uradi po hitnom postupku. Nije bilo vremena više da se vraćamo na Vladu i da gubimo još nedelju-dve dana.
Dana 9. oktobra mi ovaj zakon moramo usvojiti. Velja je delimično u pravu, ne u svemu, zbog toga tih 40 amandmana od kojih šest ili sedam, danas smo ih čitali u kancelariji gore, jesu suštinski. Ostalo su ta tehničko-pravna regulativa. To sad nije bitno.
Još jedanput moram da se izvinim gospođi Banović, od nje moram da krenem, ona je dama i jedna je ostala, sigurno je da sam obećavao, sigurno, a mislim da to nije u redu. Kad sam danas dobio informaciju da je policija ušla tamo, odmah sam reagovao. Večeras ću sesti sa Ivicom Dačićem i videti, ako je tu, naravno, i on je čovek na putu, to nije u redu, da se razumemo.
Ne znam gde su izbili konflikti, ti ljudi su prihvatili, pa se desilo nešto drugo. Velika stvar je u proceduri i eksproprijaciji, a što većina vas zna. To je procedura zakonska. Uprave prihoda definišu koliko šta i gde treba da se plati. Reći ću jedan podatak, nije dobro, TV to gleda, u Levosoju, bilo je dosta kritike i na taj projekat, sam sam platio eksproprijaciju da bih ubrzao postupak i sad možda će evo sutra neko da me smeni, kao što sad govore o bivšem ministru.
Hoću da vam kažem da je administracija spora u tim procesima eksproprijacija, ali to je jedini primer takav. Ne valja, više ga u Srbiji nema i to je dobro. Obećavam, sutra ujutru ćemo uzeti odmah to u razmatranje, otići ću ponovo tamo u Dimitrovgrad, ali molim vas, u tom trenutku vrlo je bitna lokalna samouprava.
Ona određuje ove postupke o kojima govorite, oni su danas zvali policiju. Izvinjavam se, neće više toga biti. Što se tiče pritisaka i puteva, ponovo ću pokušati, vi znate da sam imao dosta sukoba sa ljudima koji rade tu, ali tako je kako je. Pokušaću to da saniram i da takvih problema nema.
Što se tiče zakona, prva stvar su naši unutrašnji odnosi i definisanje najzad vazdušnog saobraćaja, vodnog, železničkog, naravno, prozvao me kolega Savić ili Avramović, železničkog saobraćaja, mi smo i taj treći zakon sad pripremili, on nažalost ili na sreću nije u tom paketu za 9, ali on će vrlo brzo biti na razmatranju, kao i zakon o opasnim teretima.
Naravno da je to prioritetno, ali ako do danas kad govorimo o vazdušnom saobraćaju nisu bili uređeni odnosi, a doduše nije ovde sad Jorgovanka, tražila je, daću obe uredbe, onog momenta kad sam postavljen na mesto ministra, upravo ceneći sukob interesa, tražio sam da vidim na osnovu kojih dokumenata treba da radim poslove u Direktoratu i Agenciji, naravno bez novca, bez novca.
Oni su mi dali te tri odluke iz zajednice Srbije i Crne Gore. Mi danas radimo na bazi tih odluka. Da bi to pitanje sredili, mi zato donosimo zakon danas, da više ne bi bilo anarhije, bar u tom delu. Što se tiče novca s kojim se barata oko Direktorata i Agencije, on je potpuno definisan. Ne može da se troši, barem globalno, ovo što mi znamo, van onoga što su obaveze. Dakle, tvrdim da nema krađe. To mi je zadatak i to mogu da vam kažem. Momo, odgovor je tebi na to pitanje.
Što se tiče Luke Apatin, moj prijatelj sedi tu, pa ona je najbolji primer kako dobro može da se radi i kako lokalna samouprava, pa iako nema podršku negde u Vladi, može deo posla da završi. To je najbolji primer šta znači reka Dunav.
Ova vlada je prihvatila Koridor 7 kao svoj drugi razvojni potencijal. Verujte mi da će Apatin da bude jedna od najrazvijenijih opština u Srbiji.
Još jednu stvar, ceneći Dunav i Zakon o plovnim putevima. Do sada imamo 12 luka. Od tih 12, 10 je privatizovano. Svi znate kada je to privatizovano. Naravno da sam najogorčeniji protivnik te divlje privatizacije, isto kao i vi. Sada mi to treba da vratimo, pa da vidimo šta je ono što treba država da koristi, kao i nebo.
Meni su prve informacije bile: nebo nije naše. Naravno da je nebo naš resurs i to sam objasnio ljudima koji rukovode Agencijom. Dakle, isto je tako i sa lukama. Odvojićemo deo, one su, 10 luka je privatizovano, prodate, videćemo kako i na koji način, da obeštetimo te ljude, ali ono što je osnovno, u zakonu to piše, deo koji se odnosi na državu biće državni resurs. To je ono što je za mene najvažnije.
Prema tome, mi smo zakone pravili da ne bi bilo više devijacija i krađa i nadam se da su ova dva zakona to postigla.
Što se tiče predloga Veljinog, mislim da je i gospođa Donka to rekla, mislim da je neko od radikala takođe to rekao, danas da povučemo zakon, da odobrimo tih 40 primedbi treba nam mesec dana. Nemojte da idemo na tu soluciju. Naredna tri-četiri dana ćemo gledati ove amandmane. U ponedeljak, kako meni kaže predsednica, ponovo ćemo biti ovde, videćete koliko ćemo amandmana ugraditi, upravo onih o kojima ste danas govorili.
Hajde da ta dva zakona usvojimo, da skinemo sa dnevnog reda i da pokušamo da zavedemo red u tim oblastima.
Još jedanput zahvaljujem svima kojima su učestvovali u raspravi. Donki obećavam sutra, telefon mi samo dajte i molbe koje traži Jorgovanka, daću dokumenta na osnovu kojih posluje Agencija za bezbednost saobraćaja i Direktorat za vazdušni saobraćaj.
Još jedna stvar, Direktorat nema veliki budžet, Agencija ima veliki budžet i pod kontrolom su, jer smo u Direktoratu i gospođa Diana Dragutinović, i drug Ivica Dačić, i gospodin Šutanovac i ja. Prema tome, verujte da tu nekih velikih devijacija nema. Hvala najlepše.

Dozvolite da zaključim pretres i izrazim zahvalnost pre svega vama, gospodo narodni poslanici, na zaista vrlo aktivnoj i argumentovanoj raspravi koju ste imali, ministru i njegovim saradnicima što su propratili i nadam se da će usvojiti sugestije parlamenta.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o vazdušnom saobraćaju i Predlogu zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama.
Nastavljamo rad sutra u 10.00 časova.
Zahvaljujem još jedanput.