Iskorišćeno je pet minuta i 30 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, uz izvinjenje narodnom poslaniku Draganu Stevanoviću. Pogrešno sam rekla koliko je iskorišćeno vreme, jer sam previdela i mislila da govori o svom amandmanu, a  reč je bilo o amandmanu Aleksandra Martinovića, tako da pet minuta i 10 sekundi, a ne tri minuta i 10 sekundi. Izvinite, mislila sam da je vaš amandman.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podnela narodna poslanica Branka Ljiljak. Vlada je prihvatila ovaj amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospođo Čomić, ako niste primetili, osim vas postoji samo još jedan demokrata u sali. Što se tiče moćnog G17 plus ima ih četvoro.

Narodni poslaniče, mislim da smo svi u ovoj sali demokrate.

Ne, mi smo radikalne demokrate, nas niste lepo protumačili. Mi smo turbo demokrate u odnosu vas. Samo da vas informišem, da ne biste uživali u tom blaženstvu.
Zašto sam ovo rekao? Da bih vas podsetio na pojam restitucija. Nema mi ga Žika Gojković iz SPO, on je samo zbog restitucije poslanik, ali tu je moj prijatelj Nikola Novaković, koji se zakleo, dok se ne završi restitucija on se ne pomera sa ovog mesta. Nadam se da sam sve pogodio.
Samo da vas podsetim na još neke detalje. Kada ste 2000. godine masno lagali, oni koji su pričali, ne pričam o pojedincima, kada su masno lagali, oni su rekli – restitucija, oteto prokleto. Sve mora da se vrati, ono što su oteli komunisti nasledili su socijalisti, podli, prljavi, pokvareni, to su ovi što su sad s vama u vlasti, ali nema veze. Samo da vas podsetim. Rečeno je – to će da se vrati. Nema nikakvih problema. Vratiće se.
Moram javnost da obavestim što se tiče nacionalizovane, a donekle i konfiskovane imovine, doduše manje, neki su vratili. Vlada Domazet u Nišu vratio sve. Perjanice Demokratske stranke su vratile. Šta je sa običnim građanima? Verovanje, Nikola to znaš, radovanje. Znači, deset godina, samo što nisu prokrvarili obećavajući i ubeđujući ljude da će sve biti završeno.
Samo da vas podsetim – 25. januara 2001. godine formirana je, kako vi to kažete, prva demokratska Vlada u istoriji Srbije, Jugoslavije, kako hoćete. Navodno, neki demokrata izabran je za predsednika. Zato je to sve demokratsko. Da je izabran neki drugi, ne bi bilo demokratsko.
Kad su mu postavili pitanje – šta bi sa restitucijom, kad ćemo, rečeno je da je to komplikovan proces, da je bolje ne dirati. Godine 2003. u izbornoj kampanji još neki su se promovisali kao restitutori. Bili su na vlasti – ništa od restitucije. Je l' tako, gospodine Novakoviću? Tako je. Samo vas podsećam. Znam da je malo teško, ali šta da radim, takav mi je posao. Znači, ništa od restitucije.
U članu 15. ovog zakona, on je omnibus, ima cela azbuka, ovo je e), neki stav drugi, kaže se: "osim", je l' tako, gospođo Dragutinović, kaže – ne uključujući obaveze po osnovu restitucije. Da fokusiramo to. Sada neka mi neko kaže kada će da bude ta restitucija? Odmah mogu da vam kažem – nikad. Imali ste prilike da usvojite zakon, pa ga niste usvojili. Zašto niste kad ste imali većinu?
Nikola, ovi posle imaju sa tobom da se dogovaraju ko je više prevario. Ali, vi to posle završite.
Sada se u jedan tekst predloga zakona ubacuje nešto što je apsolutno neizvesno da li će biti buduća obaveza. Znači, da li će biti buduća obaveza? Ne zna se. Dalje. Pitanje restitucije ste u međuvremenu još više zakomplikovali, jer ako otvorite to pitanje restitucije direktno ste udarili na Miškovića, a to je opasno. Direktno ste udarili na ove oligarhe, koji su u međuvremenu ojačali, a samo da vas podsetim da su to pre 15-ak godina bili obični kriminalci.
Ali, sad su oligarsi. Sad voze avione, "đipove", imaju vile, imaju medije, imaju televiziju, naruče "Kursadžije" kao prethodnicu za Paradu ponosa, sve to imaju. Imaju i vladu. Znamo da imaju Vladu.
Sećate se kada je bio 2003. godine Zakon o izgradnji objekata? Isto je bilo. U onoj tamo sali bio je Šumarac koji je rekao – za 30 dana će se donositi rešenja o izgradnji objekata, sve će biti u redu. Od tog zakona imamo ekspanziju bespravne gradnje.
Prošle godine došao je gospodin Dulić. On kao ortoped želi da se bavi građevinom jer više ne može da sastavlja noge ljudima kada padnu u šaht zato što nema poklopac i on smatra da je to veza sa građevinom, e, on je progurao jedan zakon, uz protivljenje lige i svih mogućih, za restituciju jer se priznaje pravo svojine na gradskom građevinskom zemljištu koje je očigledno oteto nekim ljudima.

Gospodine Krasiću, vaša elokventnost i način izražavanja može i zabaviti poslanike, ali vas molim da se držite dnevnog reda.

Upravo hoću da ih zabavim, a da kasnije udarim onaj smrtonosni udarac pošto imperija uzvraća udarac. Hoću prvo sve da ih oraspoložim, da se smeju sami sebi. Građani se ne smeju koji prate ovaj prenos. Oni se samo podsećaju.

Građani na izborima govore šta misle o nama.

Rekli su, gospođo. Nema potrebe da se sekirate. Ovde može i izborima, a može i bez izbora. Sećate se kako je bilo 5. oktobra?
Znači, ne uključujući obaveze po osnovu restitucije. U prevodu to znači – mućak. Nema ništa od toga. Ali, važno je zbog nastavka teksta u ovom članu. To sad otprilike znači – koliko mi to možemo da se zadužujemo? U prevodu, dragi građani – koliko možemo da trošimo nezarađeno odnosno to ćemo tek da zaradimo.
Mi prvo da potrošimo, a kad ćemo da zaradimo, nema veze. Isto kao restitucija. Onda se vrši pozivanje na neki procenat koji važi u Evropskoj uniji. Taj procenat ne važi u EU. Kad je u pitanju tekuće finansiranje budžeta i mogućnost zaduživanja, u Evropi neki standard postoji do 3% bruto društvenog proizvoda, sve države krše to koje su u EU.
Još nešto ću vam reći. Da nije onoga što oni nazivaju zapadni Balkan, da nije ovog srpskog naroda, EU ne bi imala nijednu tačku saglasnosti. Ustav, Statut, Savet - ne mogu da se dogovore. Zajednička spoljna politika – ne mogu da se dogovore. Zajednička monetarna politika – ne mogu da se dogovore. Zajednički fondovi i pristup fondovima – ne mogu da se dogovore.
Naravno, to naša vlast ne prikazuje u medijima, ali to jeste problem u komunikaciji između država koje su u EU. Kako one doživljavaju EU? Doživljavaju kao nešto što možeš da uzmeš a nemaš obavezu. Ništa ne može da te natera da uzmeš.
Ali, mi smo neki izgovor i to je neka tačka oko koje se svi oni saglase, a kad se oni saglase, onda preko svoje kolone ovde i medija predstave da je to sve evropski standard. Razlike su ogromne. Jer, njihove nacionalne ekonomije vode računa da nema prelivanja kapitala, bez obzira što je kapital postao globalan, bez obzira što ne postoje formalno-pravno granice za kretanje robe, kapitala, radne snage i drugih stvari.
Evo jednog lepog primera. Znači, državljanin Republike Bugarske i Rumunije, kada se nastani u Parizu zato što je određene boje kože bude deportovan, iako mu je EU zagarantovala status građanina Evrope. Zašto je deportovan? Nema para. Status građanina Evrope je zagarantovan samo potrošačima, onima koji imaju para. Oni što su socijalni slučajevi ili traže da radom zarade nešto na drugoj teritoriji EU, nisu poželjne persone. Idemo dalje.
Kako se vrši finansiranje u Zapadnoj Evropi? Ne na način kako se ovde predstavlja da je evropski standard. Morate da znate da EU, države EU su prilično razoružane što se tiče vojske, jer su u sistemu NATO pakta pa im ne preti opasnost ni od koga na granicama već oni predstavljaju opasnost nekima daleko, poput Avganistana, gde se proizvodi droga, na Kosovu je skladište, zajednička komanda im je u Napulju a Napulj drži mafija.
Za živu glavu u to neću da ulazim, jer znate i sami – teško zemlji gde vojska prođe, gde vojna čizma nagazi.
Što se tiče policijskih snaga, selektivno se goni organizovani kriminal. Zašto? Organizovani kriminal i prihodi koji se ostvaruju po osnovu organizovanog kriminala su motorna snaga razvoja nekih ekonomija u zapadnoj Evropi. Evropa dok to nije stavila pod svoju kontrolu, ona je sve proizvođače cigareta tužila vrhovnom sudu Njujorka, jer je tamo sedište svih velikih proizvođača cigareta i velikih kompanija i tad su rekli da pet kanala prolazi kroz ovu našu teritoriju.
Do pre nekoliko meseci, glavni finansijer, onaj koji je održavao stabilnost naše valute, bio je Darko Šarić. Država je rekla da je milijardu i trista pedeset miliona oprao, mafijaških para koje su ušle u legalne tokove, kroz privatizaciju, nekretnine i tako dalje. Očekujemo uskoro da vidimo i koji su to ljudi iz politike koji su pružali zaštitu.
Citiram ono što ste vi, koji ste na vlasti rekli. Ništa ne izmišljam, znate i sami. Kada se citira to što ste rekli, pa se to upari, svako izvlači neki svoj zaključak da može da se orijentiše u vremenu i prostoru.
Zašto sam ovo sve rekao? Ovo sam sve rekao iz jednog prostog razloga, što kao što je bilo moguće da se 2001. godine promeni metodologija izračunavanja bruto društvenog proizvoda, koja je bila u funkciji prikazivanja epohalnih rezultata nove vlasti, tako je moguće ovom igrom brojeva da se prikrije suština.
Neko nas ubeđuje da ukoliko 45% bruto društvenog proizvoda Republike Srbije treba da se koristi za razduživanje, da to nije veliko opterećenje, ja vam kažem da je to strahovito veliko opterećenje. Verovatno za Nemačku, za Veliku Britaniju i za druge i 60% nije veliko opterećenje. Zašto? Pa 500-600 godina su bili kolonisti, pokrali su celi svet, akumulirali veliko bogatstvo. Od zločinaca postali veliki humanisti, od kolonizatora postali borci za ljudska prava, ali iza svega toga se krije materijalni interes.
Uvažavam njihove potrebe, njihove motive, njihove razloge, njihovu argumentaciju, ali nikada neću prihvatiti da se ti motivi, ta argumentacija, ti razlozi i ta vrsta ispiranja mozga, sprovodi nad srpskim narodom koji je neuporediv. Srpska država je neuporediva sa bilo kojim državom zapadne Evrope.
U prevodu, kako da uporedite "ferarija" i "fiću"? Samo ludak može da upoređuje. Hajde mi našeg "fiću" da sredimo i da bude u voznom stanju. To je naš zadatak, a ne - videla žaba gde se konji potkivaju, pa digla batak i očekuje i ona potkovicu. Koliko je ta teška potkovica, koliko ona može žabu da otera dole u mulj, to ove na vlasti ne interesuje. Njihov strateški cilj jeste EU, usput koja nas neće i koja nam otima sve što vredi u ovom narodu i ovoj državi.
Tako da je ova priča o restituciji nemoguća, nemoguća. Znam da su ljudi koji očekuju nešto od toga nezadovoljni što ovo čuju, ali ih samo podsećam, petnaestak godina im neko obećava, bio je na vlasti, pa nije to uradio, zašto bi verovali da je to uopšte moguće? I odmah da vam skrenem pažnju, ta vrsta restitucije koja je bila u nekim istočnoevropskim državama i ta mogućnost restitucije kod nas su dve potpuno različite stvari, neuporedive.
Podržavam ove koji su za restituciju samo u jednoj stvari, što se osećaju izigranim, jer ono što pripada njima, po nekim, da kažem, prirodnim zakonima, uzela je mafija danas, legalnim putem. Kako legalnim? Pa, ima neki papir sa kojim se legitimiše. Na tom papiru stoji broj člana, naziv nekog zakona, a član i zakon ukazuju na proces koji se dešavao od 25. januara 2001. do danas i u budućnosti ima da se dešava. Dokle? Dokle god imamo ovakve ljude na vlasti, sa ovakvim interesima, željama i mogućnostima da ovo sprovode.
Znam da je surovo kad se ovo kaže istina, ali od istine ne može da se pobegne. Možemo da se lažemo, možemo da verujemo u laži. Lepo je da očekujemo da nam se nešto dobro desi, ali mi kažite na čemu se zasniva takva pretpostavka i takav osećaj? Na ugašenoj privredi, na velikom broju ljudi koji su bez posla, na neizvesnosti koja donosi svaki dan. Na čemu treba da se gradi optimizam, i da verujemo onima za koje smo apsolutno sigurni, na svojoj koži smo to osetili, da su nas deset godina masno prevarili, a neki pojedinci su u međuvremenu toliko ojačali, da su jači od države.
Izvinite, molim vas, postoji nekoliko sistema oligarha u Srbiji koji su, sa gledišta medija, jači od države, kao javnog servisa koji evropski put traži. Sa gledišta ličnog obezbeđenja su jači. Zašto?
Izvinite, milim vas, od ove naše vojske je ostala garda za sviranje himne kad dođu neki stranci i Kobre koje čuvaju predsednika kad prelazi preko ulice da ga golub ne uneredi. Kažite mi jednu artiljerijsku jedinicu, kažite mi jednu inženjerijsku jedinicu, kažite mi neku jedinicu? Nema je. Kako se to temeljno uništi vojska?
Što se tiče policije, pa vidite i sami, malo-malo pa se uhvati neki policajac. Kakva je ta provera? Ko se zapošljava, da li ovi sa DIF-a? Primi se sa DIF-a , završi neki kurs i odmah postane tamo neki potporučnik, poručnik, major, koji neće ni da obuče uniformu.
Imamo sad situaciju sa policijom, da ljudi ne žele da intervenišu, ne žele da nose uniformu. Želi da radu u policiji, da dobija platu, ali ne želi da nosi pendrek, slobodanku itd. Znate, gde mi to idemo? Čime mi dokazujemo da smo jedna organizovana država? Čime mi dokazujemo da prosperitetna država? Čime mi dokazujemo kako treba čovek da se sutra ponaša i da ne bude sankcionisan? Koji je to sistem vrednosti? To je osnovni problem.
Zato izbegavam već mesecima da ulazim u ovu vašu zamršenu igru terminima i tako dalje. To ništa ne znači, ni za zakon ništa ne znači. Apsolutno ništa ne znači za propis, za zakon, znate. Očekujem da se od svakog propisa koji naravno treba da bude što savršeniji, ugradi mehanizam koji garantuje da će taj zakon da sprovede na objektivan, nepristrastan način.
Taj deo ne postoji. Ne postoji, zašto? Verovatno, problem postoji sa sirovinskim sastavom materijala koji treba da primeni te odredbe.
Vidite, malo-malo pa se nešto dešava. I da vas podsetim da ne biste bili blaženi u neznanju. Godine 2003, ova poslanička grupa je prozivala Mariju Rašetu Vukosavljević. Vi ste se našli 2010. godine da dižete optužnicu. Verovatno nije prihvatila nešto što ste je u međuvremenu uslovljavali.
Što se tiče objektivne primene propisa, pa ni vi ne možete u to da verujete. Sedam godina je prošlo ljudi. Da vam ne pričam o drugim aferama koje smo ovde otvarali. Te Krišto, te ovaj, te onaj. Svakodnevno neka afera sa nekim zvučnim nadimkom, a nadimak odgovara upravo opisuje kakva nam je vlast. Krišto, vlast, Krišto.

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, ako je namera podnosilaca amandmana bila da na kraju meseca kada novinari sumiraju koliko se ko puta od narodnih poslanika javio za reč i koliko je dugo diskutovao, pa on bude prvi onda je on podneo dobar amandman jer posle ovako duge rasprave verovatno ni njemu nije jasno šta je hteo amandmanom da kaže.
Zato smatram da je ovaj amandman svakako jedan od ovih amandmana koje treba odbiti i spada pre svega u krugu onih amandmana koji služe da govornik bude prvi na kraju meseca kada se sumira vreme koliko je ko govorio, a ne da ima suštinsku nameru da utiče na zakon i da popravi zakon.
Ne bih se zaista ni javljao da komentarišem ovaj amandman, da se kroz ovaj amandman nije provuklo pitanje restitucije, a to je jedno od temeljnih pitanja koje stoji kao prepreka na putu Srbije ka EU i zaista s pravom SPO, naši koalicioni partneri i prijatelji ukazuju da je neophodno doneti zakon o restituciji.
S punim pravom mogu da vam kažem da će ovaj saziv Skupštine Srbije svakako raspravljati o zakonu o restituciji i mi smatramo da Srbija treba da bude deo EU, ali i bez toga smatramo da je potrebno da se jedna vekovna nepravda prema ljudima koji su ostali bez svoje imovine ispravi jer pravo na nepovredivost privatne svojine je temeljno pravo na kome počiva ne samo EU, nego svaka uređena država u svetu, bez obzira da li je članica EU ili nije.
S druge strane, da su neki drugi imali sluha za restituciju kada su bili na vlasti, mogli su kosovsko-metohijskim manastirima da vrate zemlju, danas bi zemlja na KiM bila vlasništvo kosovskih manastira, od Dečana do Kosovske Mitrovice. Tu mislim konkretno na gospodina Krasića, a ne na nekog drugog. Nije problem što oni ne žele da uđu u NATO, problem je što kad su oni bili na vlasti pozvali su NATO da uđe kod nas.