Na član 99. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 101. amandman je podneo narodni poslanik Ljubiša Petković. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 102. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 107. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Član 107. definiše odgovornost za štetu koja se tiče neispunjavanja uslova iz ugovora koje je obećao pružalac usluga turističke prirode.
U stavu 1. tog člana piše: ''Ako trgovac ili treće lice koje je u ime trgovca trebalo da izvrši obavezu iz ugovora o turističkom putovanju ne ispuni odnosno delimično ispuni obavezu iz ugovora o turističkom putovanju ili ako kasni se njenim ispunjenjem, potrošač može da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo, uključujući nematerijalnu štetu.''
Evo, podsećam predlagača da ovde lepo piše da nematerijalna šteta kao vrsta štete iz Zakona o obligacijama treba da bude obuhvaćena, ali smo mi amandmanom tražili da se ovde "ili ako kasni sa njenim ispunjenjem" umetnu reči "ili izmene pojedine odredbe ugovora, uz saglasnost potrošača".
Zamislite, predlagač se strašno iznenadio što smo mi rekli da se potražuje nematerijalna šteta čak kad se ugovor izmeni uz saglasnost potrošača i odgovorili ste nam da se amandman ne prihvata iz razloga kontradiktornosti predložene formulacije.
E sad, gospodo, upućujem vas u konkretan život koji glasi ovako – zaključili ste ugovor o turističkom putovanju, da putujete od 15. jula do 25. jula. Jedva ste uspeli da ubedite poslodavca da vam da godišnji odmor u tom terminu; sa bratom i sestrom ste se dogovorili da zbog poslovnih obaveza neko preuzme brigu, na primer, o roditelju koji uopšte ne mora da bude bolestan, a treba mu pomoć, i hiljadu nekih drugih privatnih obaveza i ograničenja koja imamo uskladili ste sa tim rokom u kojem vam je godišnji odmor planiran i ugovoren sa turističkom organizacijom.
Oni vam onda traže izmenu uslova tog turističkog putovanja i vi morate da se saglasite, jer nemate drugi izlaz nego da pristanete na hotel niže kategorije, na hotel koji je dalji od plaže, na hotel u kome se na drugačiji način služi hrana, ne mislim na tri obroka, nego dva, a vi hteli ne hteli imate da birate ili da propustite godišnji odmor, i da tražite da vam vrate uplaćeni novac ili da pristanete na te uslove.
Koju štetu trpite? Plaćate ležaljke, na primer, ali imali ste u prethodno ugovorenim uslovima, plaćate hranu, kupujete, spremate, čak neću da govorim o onome što je ispalo da je luksuz, planirali ste da obiđete nešto, iz hotela u koji su vas premestili u izmenjenim uslovima vi to više ne možete.
Taj koji vas je naterao da potpišete izmenjene uslove ima zakonsko pravo da traži naknadu štete od onog ugovarača u zemlji ili mestu gde je ugovorio tu uslugu, ima pravo da traži naknadu štete od prevoznika sa kojim je ugovarao aranžman, a za našeg domaćeg potrošača koji je prinuđen da pristane na izmenjene uslove i to potpisao, po vama kontradiktorno, tražimo obezbeđenje uslova i njegovu zaštitu kao potrošača.
Da li se neko uopšte upušta u ono što piše ovde i da li vi uopšte gledate televiziju, slušate one koji imaju priliku da otputuju i sa čime se sve suočavaju ili je ovo zaista zakon o zaštiti isporučioca usluga, prodavaca, turističkih agencija, a ne zakon o zaštiti potrošača?

Na član 113. amandman je podnela grupa od 21 poslanika poslaničke grupe "Napred Srbijo". Gospodin Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa "Napred Srbijo" SNS podnela je amandman i na član 113. Predloga zakona o zaštiti potrošača kojim se na kraju stava 1. briše tačka, stavlja se zarez i dodaju se reči "na srpskom jeziku i jeziku koji je potrošač izabrao".
Svako obrazloženje za odbijanje ovog amandmana sam mogao od vas da očekujem, ali ovako obrazloženje u kojem ste rekli "amandman se ne prihvata iz razloga što nije u skladu sa odredbom pravnog izvora EU koji se transportuje", to već nisam mogao da očekujem.
Naročito što je ovo rešenje iz amandmana u skladu sa odredbama Uputstva 2008/122 Evropskog parlamenta i Saveta EU od 14. januara 2009. godine o zaštiti potrošača u pogledu pojedinih aspekata vremenski podeljenog korišćenja nepokretnosti, dugoročnih proizvoda za odmor, preprodaje i razmene, tako da ste mogli neki drugi kreativniji razlog i obrazloženje za odbijanje amandmana da smislite.
U svakom slučaju, smatramo da za potrošača može biti značajno da je ugovor sačinjen na još nekom jeziku osim na srpskom, jer ako je predmet ugovora nepokretnost koja se nalazi na teritoriji strane države, onda tu može doći do primene propisa te države u pogledu knjiženja i drugih evidencija, kao što su takse ili porezi, pa je za potrebe organa strane države potrošaču potreban ugovor na tom jeziku.
S druge strane, ako je potrošač strani državljanin koji ne razume srpski jezik, sasvim je ispravno da ugovor bude sastavljen, pored srpskog jezika, i na jeziku koji potrošač razume.
Zbog toga vas pozivam da u danu za glasanje ipak prihvatite ovaj amandman SNS.

Na član 123. amandman je podnela grupa od 21 poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Gospođa Tabaković ima reč.

Najduži po tekstu amandman imaće najkraće obrazloženje zato što je svima koji su iole bili upućeni u ovu materiju poznata činjenica da nedostaje čitav odeljak ugovora o potrošačkim kreditima, gde je najveći broj građana bio oštećen ili trpi posledice onih sitnih slova, onih odredbi ugovora gde promene vrši viši organ, a to je jedna opšta praksa.
Od nas, kao Skupštine, NBS je uvek tražila pravo da povuče pare i da ih troši kako hoće, a da mi garantujemo i odgovaramo. Upravni odbori u bankama bi da se između dve skupštine oni pitaju za sva akta poslovne politike, a da oni u međuvremenu odlučuju o čemu god mogu.
Na isti takav način svi oni koji pružaju finansijske usluge potrošačima jednom vam daju ugovor i onda zadrže pravo da, isticanjem tog ugovora bilo gde, u nekom javnom glasilu, na nekoj oglasnoj tabli, mogu da menjaju uslove vašeg života kako im padne na pamet, da menjaju rokove otplate, kurs i da uvek budete u nepovoljnijem položaju kao korisnik kredita.
Svi znamo težinu materije, svi znamo koliko je vreme bitno, u smislu da spreči tu zloupotrebu o kojoj sam u ime SNS govorila ovde stotinu puta. Nije posao guvernera da stavi na sajt kreditni kalkulator, da nam kaže šta su stvarni troškovi kredita, nije njegov posao da nas poziva da uzimamo kredite i samo se pita da li u dinarima ili francima, a sad kad su zaduženost države, pojedinaca i privrede do te mere visoki, pravimo se nevešti i kažemo – individualizam u kapitalizmu podrazumeva da svako odgovara za sopstvene odluke u životu.
To što nekog nagovorite da uzme kredit ili kupi ono što mu ne treba, uveravajući ga da će imati posao, da će moći lako to da otplaćuje, to sada nikom ništa.
Da bi se odložila ta samovolja u oblasti finansijskih usluga, čitav odeljak o zaštiti potrošača iz oblasti potrošačkih kredita se izvlači iz osnovnog zakona, sa obavezom NBS da to ona reguliše posebno, drugačije i odgovornije.
Ispričala sam šalu, a nije šala, primenjiva je na ovu oblast. Moj kolega priča s pravom priču o čoveku koji je ženi obećao bundu, zima je, minus 32, ali on kaže – dok ne budem imao novca da mojoj ženi kupim bundu, jer ja sam pravi muž, ona ima da ide u džemperu, pa makar se smrzla na minus 32 stepena.
Narodna banka i predlagač ovog zakona, izvlačenjem zaštite ljudi od zloupotrebe banaka, lizinga i finansijskih kuća, ostavlja građane da im se smrznu prazni novčanici. Ovo zaista nije hiperbolisanje, nije opisna ocena poput vaše ovde, šta se to obično koristi kao stvar lične potrošnje, nego je zaista najkonkretnija i najhitnija potreba koju treba rešiti.
Neću da govorim o konkretnim rešenjima, jer su ona preuzeta iz osnovnog zakona. I ovo je bilo sadržano u njemu. Ko je koga nagovorio da ovo odloži, čime je bio motivisan onaj koji je pristao na nagovor, zar treba nekome danas objašnjavati?
Mislim da su građani isuviše zreli i odgovorni da bi prihvatili izgovor da baš zato što mislimo na njih neko nadležan, kao što je NBS, to reguliše.
Koliko organi rade svoj posao, koliko se oni koji su zaista nadležni bave svojim poslom, govori Ustavni sud i njegova opterećenost zahtevima za ocenu ustavnosti, govore nepravedni zakoni od kojih trpe mnogi i govori formulacija da više ne možemo da kažemo da je nešto dobro jer je zakonito, zato što su zakoni izgubili ne samo pravednost, nego bogami i logiku. Ovaj zakon bez ovog odeljka gubi logiku zakona o zaštiti potrošača.

Na član 123. amandman su zajedno podneli narodni poslanici  Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Kenan Hajdarević, Ivan Andrić i Judita Popović. Reč ima gospođa Judita Popović.

Poštovana gospođo predsednice, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, rezime celokupne današnje rasprave mogao bi da bude sledeći – NBS i Vlada su morali da nađu način i rešenje kako tu oblast potrošačkih kredita da ubace u ovaj zakon o zaštiti potrošača. Međutim, to nisu učinili.
LDP je podnela amandman na celu jednu glavu 11, koja se baš odnosi na ugovore o potrošačkom kreditu. Mi smo smatrali da je nužno da se u okviru ovog zakona reguliše i potrošački kredit. Srbija nema zakon koji reguliše potrošačke kredite. Dakle, nema zakonsku regulativu u pogledu zaštite onog koji koristi potrošačke kredite.
Iz tog razloga ovaj naš amandman se u stvari odnosi na obaveze onog koji daje kredite. Iz tog razloga mi smo definisali na koji način se vrši oglašavanje ponuđenog kredita – obaveštenje i druge obaveze koje prethode zaključenju ugovora o potrošačkom kreditu; obaveze predugovornog obaveštavanja; obaveze predugovornog obaveštavanja kod dozvoljenog prekoračenja računa; obaveza savetovanja i procene kreditne sposobnosti potrošača.
Zatim, definisali smo ugovor o potrošačkom kreditu, formu ugovora, obavezne elemente ugovora, izmene kamatne stope, posledice povrede obaveze obaveštavanja, pravo na jednostrani raskid ugovora, raskid ugovora zaključenog na neodređeno vreme, prevremenu otplatu, povezane ugovore, ustupanje potraživanja, odobreno prekoračenje računa, kreditne posrednike, nagradu za posredovanje, dužničku docnju potrošača, docnju potrošača i zastoj otplate, zahtev za vraćanje ukupnog iznosa kredita, ograničenja.
Dakle, pogledajte koliko je tu u stvari mogućnosti za regulisanje određenih prava i obaveza onog koji daje kredite, a u krajnjem slučaju i potrošača.
Samo jasnom regulativom mi možemo da definišemo koja su to prava potrošača, onog koji uzima potrošački kredit. Bez toga nema zaštite potrošača, nema zaštite onog koji je prinuđen ili je hteo da uzme taj kredit.
Ako mi nemamo u pozitivnim propisima tu regulativu, moramo je sačiniti. Iz tog razloga je LDP, podnošenjem ovog amandmana, u stvari podržala samo direktivu EU, njen sadržaj u vezi sa potrošačkim kreditima, kao i primedbe i predloge udruženja potrošača, jer smatrali smo da samo ta dva relevantna faktora mogu da definišu i pojasne na koji način mogu da se zaštite prava potrošača.
Dakle, bez toga nema adekvatne zaštite, a bez adekvatne zaštite mi ne možemo da govorimo o zaštiti potrošača.
Prema tome, prava potrošača ne mogu da se ograniče isključivo na potrošnju nekih dobara u nekoj trgovini, nego su to mnogo šira prava koja, pre svega, obuhvataju i te potrošačke kredite, jer samo tako možemo da definišemo iznos potrošačkog kredita, uslove pod kojima se uzima, kamatne stope i u stvari cenu tog kredita.
Bez toga nema jasnoće i u tom slučaju, ako nema jasnoće, očigledno da će neko od toga da profitira, a to sigurno nije potrošač.

Na član 123. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković i zajedno Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Gospođa Janković ima reč.

Poštovani građani Srbije, ovo što držim u levoj ruci, to je taj predlog zakona o zaštiti potrošača. Pogledajte kolika je ta količina papira. Znači, samo da je do papira, pa pokazuje kakva je ozbiljnost ovog zakona.
Ovo što držim u desnoj ruci su 22 amandmana poslaničke grupe Nova Srbija. Kolege iz DSS su takođe predavali amandmane koji se tiču zapravo vraćanja ovih odredbi ugovora o potrošačkom kreditu.
Da ne bih preterano zamorila naše građane, iskoristiću vreme ovlašćenog predstavnika i poslaničke grupe objašnjavajući ovaj prvi amandman koji se zapravo tiče naslova, a ova diskusija bi trebalo da obrazloži i ostale amandmane (21). Naravno, koristiću i mogućnost da tokom dalje diskusije po pojedinim amandmanima nešto prokomentarišem.
Ono što na početku hoću da kažem je da nisam osoba koja veruje u slučajnosti, a naročito ne onda kada je politički život u pitanju. Zaista ne mislim da je slučajno da se ovaj zakon o zaštiti potrošača, zapravo zakon o zaštiti političara na vlasti, povlači po Skupštini baš okolo naokolo 5. oktobra. Nije slučajno ni da za poslednjih 10 godina 5. oktobar nije bio nikada tako odlučno branjen kao što je danas. Verovatno zato što je danas konačno mrtav.
Kako reče Željko Cvijanović, čak i Boris Tadić je imao potrebu da ispovedi kako ne govore istinu oni koji kažu da je pre prevrata bilo bolje.
Naravno, to je rekao na vrućem terenu glavnog odbora svoje stranke, danas verovatno najvećem mogućem skupu Srba kojima je pošlo za ruku da devedesetih nemaju ništa i da danas imaju sve, a da nijedan od njih nije za ovih 10 godina izmislio ni lek protiv raka, ni marmeladu, ništa što bi moglo da znači ma kakvu vrednost.
Taj svet koji je u zbiru težio top-menadžmentu bilo koje domaće kompanije, danas posebno ima jak razlog da brani 5. oktobar. Drugi je razlog što bi oni da to što su zaradili u miru troše, pa neće da nerviraju strance koji su skupo platili taj datum.
Nije slučajno ni što u Vladi izvlače šibicu ko će biti dežurni branitelj zakona o zaštiti potrošača pred Skupštinom. Izgleda da se u ovoj vladi svi veoma dobro razumeju u trgovinu i usluge. Kako i ne bi kad je Ministarstvo trgovine i usluga zapravo deo Ministarstva spoljnih poslova, te uz mantru kako Evropa nema alternativu spoljnu politiku zasniva na trgovini i uslugama.
Stoga, zakon ne brani jedan nego drugi Milosavljević, koji je pokazao uspešnost u trgovini vakcinama i koga trenutno ne vidim, verovatno je opravdano odsutan. Predviđeno je da se pojavi ministar infrastrukture. Fali nam još samo ministarka sporta i omladine, pa da stvar zaista bude transparentna.
Jedina osoba koja bi mogla da brani sve ove zakone ipak ne može da se umnoži u dovoljnom broju primeraka da pokrije sve važne oblasti društvenog života.
Nije naš Džordž Kluni supermen, pa da stigne na televiziju kao nosilac 5. oktobra, na svojevrsnu tajnu večeru u čast istog događaja, na susrete sa svim tim belosvetskim ženama od autoriteta, koje su ga do sada primale, ali malo pojačavaju pritisak na potrošača tako što dolaze da ispostave novi potrošački kredit sa tri ugovorne stavke.
Prvo, hitan ulazak Srbije u NATO. Drugo, podrška ukidanju Republike Srpske. Treće, nastavak dalje unutrašnje decentralizacije, kojom će biti omogućeno stvaranje državolike tvorevine sa muslimanskom većinom u Raškoj.
Zašto Skupština nije o ovako važnom zakonu, pokazala sam i vizuelno njegovu težinu, počela da raspravlja ranije?
Zašto asocijacije potrošača ovaj zakon shvataju kao zakon o zabrani, umesto o zaštiti potrošača? Šta bi sa čitavim jednim poglavljem o potrošačkim kreditima?
Odgovor je jasan. Dok se mi bavimo običnim građanima, koji su pre potrošeni nego što su potrošači, sprema se velika nova trgovina sa gospođom suprugom bivšeg američkog predsednika.
Jer što bi ona iznenada potegla na put do Beograda, navodeći kao formalan razlog putovanja stvar koju je Kondoliza Rajs mogla da obavi kroz nekoliko telefonskih razgovora i zašto bi dolazila da saopšti predsedniku Tadiću ono što mu je u maju 2008. već saopštio potpredsednik Bajden? Zato što je počelo novo mešanje karata, nova trgovina potrošnje usluge na Balkanu.
Tako dok čekamo da vidimo kakve su nam karte dodeljene, imamo čime da se bavimo - potrošačima, gej paradom, farmom. Malo li je - kuća – poso, poso – kuća ili, što je u Srbiji još aktuelnije obzirom na brojne zaposlene – kuća-kuća, kuća-kuća.
Pored navedenih razloga za obesmišljavanje ne samo ove skupštine, nego i realnih životnih potreba građana Srbije, opravdano sumnjam da ministar koji nestaje, resorni za trgovinu, danas nije prisutan, iako je ovde bio u ponedeljak, jer se u međuvremenu javno postavilo pitanje čiji je on spasilac, gazda Miška ili nekog drugog gazde, pošto spasilac građana očigledno nije.
Ministar koji želi da potrošača stavi u centar i fokus univerzuma jeste isti onaj na čiji predlog je država prošle godine sa 40 milijardi dinara kredita finansirala trgovinske lance kako bi dobavljačima isplatili dugovanja.
Međutim, para nema, dobavljači propadaju, Ministarstvo trgovine i Milosavljević ne znaju gde je taj novac, a Delta se olako izvukla iz krize.
Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, izjavio je da je taj novac pojela maca i da sve to navodi na to da je reč o korupciji. Ako je novac uzet iz budžeta, građani treba da znaju gde je i kod koga je završio. Nedopustivo je da se tako nešto krije, ali zakonodavstvo u našoj zemlji funkcioniše tako da su mahinacije i te kako moguće, objasnio je Šuković, naglašavajući da tajnovitost Ministarstva trgovine doprinosi tvrdnjama kako je reč o nečistim poslovima.
Ovo nije prvi put da Slobodan Milosavljević potura leđa za Miškovića. Naime, Delta je 2007. godine osporila rešenje Komisije za zaštitu konkurencije da je monopolista, i to upravo zahvaljujući dokumentu koji je izradila Privredna komora Srbije, a na čijem čelu je bio Milosavljević. Da ironija bude veća, dokument izrađen u saradnji Privredne komore Srbije sa preduzećem za ekonomska istraživanja "Konzit", čiji je jedan od vlasnika supruga ministra trgovine Slobodana Milosavljevića, Katarina Andrić Milosavljević.
Na sve to Nemanja Nenadić, programski direktor "Transparentnosti", kaže – i da niko nije zahtevao, trebalo je da oni objave spisak preduzeća kojima su otplatili deo kamate, budući da je država morala da isplaćuje novac na osnovu određene dokumentacije i ugovora iz kojih se jasno vidi koliki je kredit uzela koja firma.
Dakle, ne prolazi priča da su banke te koje daju kredit i odlučuju o izboru klijenta, a da ministarstvo nije u obavezi da ima taj podatak.
Ono što se kao pouka može izvući iz ove prethodne priče o Miškovićevom spasiocu jeste i odgovor na pitanje motiva zašto je iz Predloga zakona o zaštiti potrošača nestala direktiva o potrošačkim kreditima koja je bila sadržana u nacrtu zakona.
Ova oblast trebalo je da bude regulisana Nacrtom zakona o zaštiti potrošača, u koji je bila uneta direktiva EU, u koju se vi tako kunete, i koja reguliše oblast finansijskih usluga i potrošačkih kredita kojim se ukida mogućnost jednostranog menjanja ugovornih obaveza banaka.
Novi zakon o zaštiti potrošača je predvideo kada i pod kojim uslovima banka može da menja kamatu, kao i da klijent ima pravo da odustane od kredita posle 15 dana ako se predomisli.
Međutim, ova odredba je povučena iz Nacrta zakona, i to na zahtev NBS. Jer, prema dobro poznatom objašnjenju, oblast potrošačkih kredita treba da bude regulisana posebnim zakonom, čija će izrada početi posle usvajanja zakona o zaštiti potrošača, što u stvari znači da će građani do daljeg biti izloženi opasnosti da banke jednostrano menjaju uslove ugovora i visinu kamate, odnosno biće ostavljeni na milost i nemilost banaka.
Srbija time ostaje jedina zemlja u regionu koja nema propis koji bi štitio prava građana koji se zadužuju kod banaka, iako kao što znamo pritužbi na rad banaka je sve više. To je priznao i novi guverner Dejan Šoškić, ali ko pa njega tera da se meša u svoj posao i da brine za potrošače.
Uostalom, kada već od građana stalno dobijaju informacije o bankama koje se mogu podvesti pod kategoriju nefer poslovanja, zašto NBS do sada nijednom nije imenovala banke na koje se građani žale, kako bi znali koga ubuduće da izbegavaju.
Da govorim istinu pokazuje i ovaj dopis Asocijacije potrošača Srbije sa naslovom "Narodni poslanici, budite na strani potrošača". To je dopis koji je upućen svim poslaničkim grupama u srpskom parlamentu i koji nas upozorava da vratimo u zakon o zaštiti potrošača odredbe o potrošačkim kreditima.
Na osnovu ovog što su oni rekli mi smo napravili amandmane koji bi trebalo da vrate ove odredbe i da se na taj način postigne kakva-takva zaštita potrošača u Srbiji. Jer, veoma važno pitanje za potrošače u Srbiji, kao i u drugom delu sveta, jeste u stvari pitanje kredita, posebno u uslovima krize, koja u Srbiji nije samo svetska ekonomska, nije samo SEKA, nego i DEKA – ona domaća ekonomska kriza, koja je prethodila svetskoj ekonomskoj krizi, i da bi građani Srbije preživeli definitivno moraju da ulaze u kredite i dužničko ropstvo, jer više nije pitanje da li će nešto kupiti nego da li će imati mogućnosti da prežive.
Na brojnim seminarima koje su predstavnici EU organizovali u Beogradu kako bi preneli iskustva u svom radu i predloge zakonskih rešenja za pojedine oblasti, tema su upravo bili potrošački krediti. Naravno da je Centar potrošača Srbije tražio od nadležnog ministarstva da se ova direktiva vrati u nacrt, ali se ministarstvo očigledno oglušilo.
Naši amandmani koji se tiču vraćanja ove odredbe o potrošačkim kreditima odbijeni su. Ovako stoji u obrazloženju Vlade – amandman se ne prihvata iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana 2, pa onda okrenete jedno 452 strane i dođete do ovog amandmana: amandman o kome govori poslanik Aleksandra Janković odbija se iz razloga koncepcijske prirode, materija će biti regulisana posebnim propisom.
Znači, sve ovo što su govorili i Udruženje banaka Srbije i udruženja potrošača i poslanici različitih poslaničkih grupa je nevalidno, važno je samo da se poštuju razlozi koncepcijske prirode i da opet usledi obećanje – časna Titova pionirska reč, evo sada ćemo da napravimo taj novi vrlo specijalan zakon.
Regulisanje finansijskih usluga ipak mora za svakog razumnog da ostane deo zakona o zaštiti potrošača, sve dok NBS konačno ne donese poseban zakon koji je najavljivala pet godina. Niko se stvarno ne bi ljutio ako bi u tom prelaznom periodu zakon o zaštiti potrošača regulisao pitanje potrošačkih kredita. Ovako potrošačima ostaje samo da zovu Narodnu banku i da se žale.
Osim toga, potrošački krediti jesu kratkoročni, a novim zakonom treba bolje regulisati dugoročne kredite, pre svega stambene. Znači, nema nijednog razloga, osim muljavih poslova političara i njihovih omiljenih tajkuna, da se bankama ostavi mogućnost da diskreciono odluče da povećavaju kamatne stope, već samo da ih smanjuju.
Provizije su manji problem zato što je građanima uglavnom jasno kolike su, ali uslovi kreditiranja moraju biti jasno naznačena u ugovoru, pošto ljudi nemaju običaj da čitaju one sitnim slovima napisane fusnote.
Izostanak odredbe o potrošačkim kreditima kojima bi potrošači bili zaštićeni od propusta banaka nije naišlo samo na nezadovoljstvo Asocijacije potrošača o kojima sam govorila, nego i na negodovanje Udruženja banaka Srbije, koje se oglasilo saopštenjem u kojem se kaže – nekorektno je i prema bankama i prema klijentima banaka da budu izuzeti u Predlogu zakona bez jasnog i argumentovanog obrazloženja.
Takav potez NBS daje osnovu da se u javnosti špekuliše o motivima, što bankama nanosi veliku štetu. Ne samo da po tvrdnjama Udruženja banaka bankarski sektor nije ni na koji način uticao, niti doprineo tome da izostane odredba o potrošačkim kreditima, već su banke zapravo vitalno zainteresovane za donošenje zakona koji bi u što kraćem roku tačno utvrdio pravila po kojima bi radile, i to na takav način da prava potrošača budu bolje zaštićena.
Za prvih sedam meseci ove godine Centru za korisnike finansijskih usluga pri NBS pristiglo je ukupno 607 prigovora, od kojih se 80% odnosilo na rad banaka. Na račun banaka u NBS pristiglo 485 prigovora, što je 13% više u odnosu na isti period prošle godine. Od toga 43% prigovora odnosi se upravo na kredite, a 22% na tekuće račune, a 14% na platne kartice. Prema podacima Udruženja banaka Srbije, zaključno sa 31. avgustom ove godine potrošačke kredite imalo je 36.068 građana Srbije. Kako bi se sprečilo dužničko ropstvo neophodno je da se bankama ukine mogućnost diskrecione promene kamatne stope.
Ono što je isto tako jasno je da postoje mogućnosti da se potrošač zaštiti od volje i procena bankarskog menadžmenta, tj. da ovaj potonji ne bi troškove svoje nesposobnosti da anticipira buduće kretanje na tržištu prebacio na najčešće slabo ekonomski upućenog potrošača, potrebno je zaista strogo urediti mogućnost promene nominalne i efektivne kamatne stope, i što je vrlo važno, to je i relativno lako uraditi.
Da Srbija zaista ne bi postala deponija EU i ostatka sveta, jer se na našem tržištu često nalazi roba koja bi inače otišla u reciklažu ili se vraćala proizvođaču, potrebno je da se razmišlja u interesu građana, da država razmišlja u interesu građana, odnosno potrošača. To bi podrazumevalo da sama ukine svoje monopole, jer kada na tržištu postoji bilo kakav monopol, onda je po pravilu proizvod skuplji i manje kvalitetan.
No, umesto da se radi na ukidanju monopola i sukoba interesa, Ministarstvo trgovine umešalo se i u rad nevladinog sektora, pa je osnovalo Centar za zaštitu potrošača pri samom ministarstvu. Toga u svetu nigde nema, jer se potrošači sami organizuju, tako da kontrolišu i državu i primenu zakona. Ovde država kontroliše samu sebe. Izvršna vlast jeste u Srbiji, ali ne pod ingerencijom države Srbije, nego nekih drugih centara moći.
Tako se vraćamo na početak i na posetu uvažene gospođe, koja nam predstoji 12. oktobra. Zato žurimo da izglasamo sve ovo, pa da se zatvore ne samo šahtovi, već i kanali komunikacije građana sa svojim predstavnicima, budući da će ovaj deo trgovine i usluga morati da prođe relativno neopaženo.
U novom mešanju karata za Srbiju SAD će i dalje držati u rukama kontrolni paket na južnom krilu i dodatno učvrstiti svoju vojnu kontrolu nad geopolitički bitnom prostoru. EU pojačaće prisustvo u zoni koja predstavlja kontinentalni meki trbuh, bitan saobraćajni pravac koji povezuje sa Malom Azijom, ali i koridor za ilegalne emigrante sa celog Bliskog Istoka.
Turska ojačava svoj uticaj u muslimanskim krajevima, a ekonomskim aktivnostima prodire i u ostale krajeve poluostrva, vodeći se računicom da će zapad, kao što je već bio slučaj u istoriji, lako odustati od ovog dela sveta za ustupke i pomoć na nekim drugim stranama, a Srbiji neka je bog u pomoći.