Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 97 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutan 91 narodni poslanik i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Pitam narodne poslanike, odnosno predsednike i ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa, da li neko želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 286. Poslovnika Narodne skupštine? (Da)

Gospodin Srđan Spasojević, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, moje obraćanje sa ovog mesta posle ove, praktično, dvomesečne pauze će biti u pravcu da još jedanput podsetimo javnost u Srbiji, a naročito građane Kraljeva, za sve ono što se u letnjem periodu dešavalo u Kraljevu kada je u pitanju lokalna vlast.

Sa ovog mesta više puta sam ukazivao na veoma sporne stvari koje su se dešavale prilikom četvrte promene vlasti za dve i po godine.

Naime, suština problema je nastala kada je Vlada svojim zaključkom, praktično, napravila većinu u Kraljevu, zaključkom koji je potpuno neprimeren i do dana današnjeg nisam dobio adekvatan odgovor, iako sam više puta postavljao to pitanje. Naravno, taj zaključak Vlade je takav da i dan-danas sadašnja opozicija u Kraljevu, a i Nova Srbija, nikada nije dobila zaključak Vlade, a otud je, pre svega…

(Predsednik: Gospodo poslanici, molim da samo saslušamo poslanika.)

… nemogućnost da na takav zaključak Vlade Nova Srbija i ostale opozicione stranke u Kraljevu reaguju pravnim sredstvima i nemogućnost da se uloži bilo kakav pravni lek jer takav dokument nikada nije ni dobijen, odnosno taj zaključak Vlade.

Naravno, usledile su stvari posle toga da je MUP praktično izvršio takav zaključak i na prvim sednicama kada se ponovo promenila vlast MUP je obezbeđivao danima SO Kraljevo i to je bila jedna vrlo ružna slika, jedna vrlo ružna atmosfera, jedna veoma loša poruka kakvu je Kraljevo, a i Srbija poslala u svet.

Iza toga usledili su dvomesečni mirni protesti o kojima je javnost Srbije veoma malo obaveštavana, jer sigurno da to nije bilo u prilog aktuelne vlasti. Protesti su se završili jednim jedinim ciljem, jer su sve opozicione stranke u Kraljevu, verujući u pravosuđe, verujući u pravosudne organe i državu, podnele niz tužbi. Moram da istaknem ovom prilikom da ni po jednoj pojedinačnoj tužbi od odbornika koji su zamenjeni nije odreagovano.

Mi ni dan-danas nemamo nijednu presudu, jer upravni sudovi praktično u svakom pojedinačnom slučaju stalno traže dopunu dokumentacije i apsolutno verujemo u to da im je želja da se praktično ovih godinu i po dana zabavljaju sa tom dopunom dokumentacije i možda presude ovu stvar upravo u onom trenutku kada budu raspisani novi izbori.

To nije reforma pravosuđa, to nije nešto za šta se verovatno svi ovde zalažemo, naročito aktuelna vlast kada nam danima priča o tome kako je veoma dobro sprovedena reforma pravosuđa, a vidimo da smo juče imali praktično štrajk u administraciji, da ti ljudi koji su na rubu egzistencije treba da rade nešto i veoma je teško, znate, kada neko prima 16, 17 ili 18 hiljada dinara platu, a predsednik Vrhovnog kasacionog suda svoju platu sa nekih 270 ili 280 hiljada podiže na 400 hiljada dinara. Veoma je teško objasniti ljudima u administraciji u Srbiji u pravosuđu da nema novca za te ljude.

Naravno, u prilog tome ide, vidimo, i danas da je predsednik opštinskog, odnosno osnovnog suda u Kraljevu sebi praktično isplatio nešto, navodno nije otišao na godišnji odmor. To je postala praksa u Kraljevu. To je isto uradio i aktuelni gradonačelnik u Kraljevu. Smatramo da je to potpuno neprimereno i ne znamo koji je zakonski osnov za to.

Prošlo je pet minuta. Prijavio se gospodin Boris Aleksić, ali najpre Zoran Ostojić.

Uvažena predsednice, našeg kolegu Ivana Andrića, ostale poslanike, a i javnost, obavestili ste da ne postoji, odnosno na njegovo pitanje da li postoji ugovor i kakav je to ugovor između RTS i Skupštine, rekli ste da ugovora nema. Zato imam nekoliko pitanja s tim u vezi.

Ako ugovora nema, na osnovu čega gospodin generalni direktor RTS potražuje tri miliona i 300 hiljada? Vi ste rekli da će eksperti ispitati da li je to ta suma itd, ali pre toga se postavlja pitanje – što 2006. godine? Zašto ako nema ugovora, zašto od 2006. godine? Zašto ne od 1996. godine? I vi ste u vaše vreme, mada se ono vratilo, prenosili. Ili od pre dve godine?

Stiče se utisak da u principu RTS-u treba neki novac, pa je ovo način da ga izvuče pred rebalans. Pitam i vas kolege i koleginice da li znate i da li bilo ko od nas zna kakvo je finansijsko poslovanje te kuće unazad šest godina od kada je vodi gospodin Tijanić? Da li ima dobitke ili gubitke? Koliki su ti gubici?

Znate, do završnih računa tog javnog servisa nemoguće je doći. Znam da mi nismo birali upravni odbor, ali smo birali Savet Republičke radiodifuzne agencije, ona ga je birala. Pitam njih da li bi mogli da nam kažu kako ta kuća posluje, sa dobiti ili sa gubitkom? To je prvo pitanje.

Takođe, drugo pitanje je da li je, gospođo Đukić-Dejanović, vama direktor u razgovoru rekao što je uzeo 1. januar 2006. godine, ako ne postoji ugovor, što nije uzeo neki datum pre ili neki datum posle, ili je to baš suma koja mu treba?

Treće, kolike su zarade Upravnog odbora RTS, koji je izabrao pre izvesnog vremena po drugi put, odnosno po treći put gospodina? Koliko zarađuje Slava Đukić, Milica Kuburović, Boško Mijatović, koji su izabrali gospodina Tijanića.

Četvrto, da li će republička Revizorska institucija da uđe u RTS, ako već ne možemo da dobijemo završne račune?

Peto, ako je neki sportski događaj od nacionalnog značaja i treba da ga vide građani Srbije, oni ga mogu videti na bilo kom od pet nacionalnih komercijalnih televizija. Ako neka komercijalna televizija za Ligu šampiona ili za Formulu ponudi nekakav novac, a novac se meri u stotinama hiljada evra, recimo 600 hiljada evra, a RTS to otkupi za 800 hiljada evra, čije su to pare? Da li je time zadovoljen interes građana da vide? Da li je interes građana samo da vide na RTS ili mogu da vide na bilo kojoj televiziji, a da ih to ne košta, jer kad RTS plati komercijalni program to košta građane Srbije.

Ako skupštinski prenos košta ovoliko, koliko koštaju komercijalni programi na toj televiziji? Koliko puta više? Recimo, ona serija koja je gledana, kako se zove "Baba gori, a selo se češlja" ili tako nekako, da li u Zakonu o Radio-televiziji Srbije, odnosno u Javnom servisu igde piše da to treba da bude najgledanija televizija? Zbog čega građani plaćaju pretplatu?

Ovo su sva pitanja koja moramo ovde da otvorimo pre nego što on ucenama dobije pare iz budžeta - da li je to toliko, koliko troši na komercijalne programe, da li je to obaveza RTS, koliko?

Poslednje pitanje za Vladu gospodina Cvetkovića, odnosno za ministra – koliko je para, hajde uzmimo ovaj 1. januar 2006. godine, do sada tzv. javni servis dobio iz budžeta za tehniku, dobio iz budžeta za otpremnine radnika koji su omiljeni, koji su dve godine pred penzijom, pa dobio otpremninu od 20.000 evra, a onda nastave da rade po ugovoru o delu? Ovo su sva pitanja koja stoje pred nama.

Možete zabijati glavu u pesak. Nije bilo moguće pred reizbor otvoriti ovo pitanje na nadležnom Odboru za kulturu i informisanje jer predsednica nije htela da ga zakaže.

Shvatite, 3.300.000 to je preko 17 hiljada penzija, ako je penzija 20.000. Ovih dana studenti koji su ispunili uslove ne znaju da li će biti na budžetu. To je 3.500 školarina, a ovde se frljamo milionima evra – daj mi, treba mi pošto sam upropastio kuću.

Neka vaša pitanja ćemo proslediti Javnom servisu i Vladi. Deo pitanja koji se odnosi na mene vezan je za činjenicu da jeste bilo od 2006. godine do danas oko 3.000 sati prenosa, da smo u obavezi da javnost u radu i dalje bude način našeg rada i da nemamo nikakvih ugovornih obaveza prema RTS. Naravno, i da imamo bilo kakvih obaveza, jasno je da ne raspolažemo nikakvim sredstvima, jer nismo uopšte u mogućnosti mi kao Skupština da razgovaramo na taj način.

Mislim da je suština da zaista nema nikakvih formalno-pravnih obaveza. Naravno da je Vlada u određenoj relaciji sa Javnim servisom i deo odgovora koji ćete vi dobiti i razjasnićete zapravo koje su tu relacije.

Narodni poslanik Boris Aleksić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, nadležnim državnim organima, šta su preduzeli da zaštite najosnovnija ljudska prava pritvorenih Srba u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala?

Da bih vam objasnio šta je Haški tribunal, reći ću vam ukratko – 16 Srba je umrlo u Haškom tribunalu ili od posledica nakon puštanja iz Tribunala u Hagu.

Slučaj Milana Kovačevića, upravnika bolnice u Prijedoru, čovek je prilikom hapšenja i deportovanja u Hag doživeo više moždanih udara i infarkta, a nadležni organi su dobili kompletnu dokumentaciju. To uopšte nije bilo dovoljno da on bude zbrinut.

Kako svedoči Duško Tadić, koji je takođe bio pritvoren u Haškom tribunalu, dobro slušajte ovo, on je imao ćeliju pored Kovačevića, "noć pre nego što će umreti upravnik Prijedorske bolnice satima je zapomagao od bolova, išao sam od zida do zida ćelije, odlazio u krevet pokušavajući da zaspim, ali nije išlo", priča Tadić.

"Plač je postojao sve jači i bolniji. Onda sam pritisnuo alarmno dugme koje se nalazilo u svakoj ćeliji, niko se nije odazivao. Ponovo sam pritisnuo i opet ništa, samo se ugasila kontrolna lampica koja je do tada gorela. Bio sam siguran da su i drugi zatvorenici na prvom spratu reagovali kao i ja. Zbog toga su nas posle kraćeg vremena sve isključili", navodi Tadić.

Pod sličnim okolnostima umro je ili je ubijen Slobodan Milošević, zbog neadekvatnog lečenja. Davali su mu lekove koji poništavaju dejstvo jedan drugog. Iz istog razloga Slavko Dokmanović je takođe umro, zatim Milan Babić, koji je zbog pritisaka koji su vršeni na njega izvršio samoubistvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, stručni lekari iz Srbije su još 16. oktobra 2009. godine vrlo precizno nakon pregleda dr Vojislava Šešelja ustanovili da postoji mogućnost pojava aritmija i da postoji mogućnost od naprasne smrti ukoliko ne bude adekvatno lečen. Taj izveštaj je potpisao dr Zdravko Mijailović sa VMA, koji je imenovan od Sekretarijata tribunala u Hagu, dakle, po njihovom izboru. Napravio je izveštaj na 61 strani.

Zatvorski lekari ništa nisu preuzeli. Lečili su Vojislava Šešelja kao i do tada i njemu su se tokom 2010. godine pojavile intenzivne aritmije. On je 17. septembra odveden na tzv. elektro-konverziju. Elektro-konverzija je metoda kada se pacijentu daju elektrošokovi kako bi mu se srce vratilo u normalni sinusni ritam.

Pre toga, dr Paulus Folke, koji je lečio i Slobodana Miloševića, koji je lekar opšte prakse, koji leči Vojislava Šešelja, govorio je da Šešelj nema nikakvih problema.

Pre izveštaja dr Mijailovića, svoj izveštaj su podneli haški lekari, i to dva lekara opšte prakse i jedan gastroenterolog. Oni su na tri strane napisali da Vojislav Šešelj nema zdravstvenih problema.

Nažalost, izveštaj dr Mijailovića i ono što se desilo u haškom kazamatu ih je kasnije demantovao. Sve vreme, bez obzira što se ubijaju Srbi u Haškom tribunalu, bez obzira što je zdravstveno stanje Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu kritično, Vlada Republike Srbije ćuti. Vaši predstavnici napuštaju Odbor za zdravstvo. Vaš tužilac za organizovani kriminal, Miljko Radosavljević, ne želi da dostavi informacije koje mu je tražio predsedavajući Pretresnog veća ili sudija Antoneti.

Kada vam tužilaštvo nešto traži, vi dostavljate u roku od 24 sata. Vlada Republike Srbije ne želi da reaguje, ne želi da reaguje u zaštiti ljudskih prava, iako je na to obavezuju i Ustav i odgovarajuće međunarodne konvencije koje je potpisala.

Predsedavajući Pretresnog veća tri, sudija, Žan Klod Antoneti je 21. septembra na Statusnoj konferenciji upozorio da je zdravstveno stanje Vojislava Šešelja izuzetno ozbiljno.

Ne znam da li imate uši da čujete. To je rekao sudija Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu, da je situacija veoma kritična. Pretresno veće tri je još u julu naredilo da se izvrši medicinska ekspertiza dr Vojislava Šešelja. Do dana današnjeg to nije urađeno.

Njemu se daju lekovi, kako je naveo dr Mijailović, koji izazivaju aritmije i to je dr Mijailović napisao u svom izveštaju 16. oktobra 2009. godine, da od određene vrste lekova može da se dobije aritmija, koji se daju Vojislavu Šešelju. Oni su posle tog izveštaja nastavili da daju te lekove.

Šta Vlada Republike Srbije radi? Šta vi zaista čekate? Morate da reagujete što pre ako se brinete o ljudskim pravima, umesto da se dodvoravate EU i da trpite egzekuciju Srba u Haškom tribunalu. Poštujete Ustav, poštujte Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, poštujete Konvenciju o ljudskim pravima Saveta Evrope, poštujte Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i zaštitite pravo ugroženih Srba u Haškom tribunalu.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, svedoci smo da se poslednjih dana u medijima opet pojavljuju tekstovi koji govore o tome koliko poslanici koštaju građane Srbije.

U vreme teške ekonomske krize nije teško pretpostaviti da svaki građanin sa dosta ogorčenja čita podatke o tome da je neki poslanik uzeo toliko i toliko para.

Postavljam pitanje sekretaru Narodne skupštine RS da nam odgovori - kako je moguće da se u izveštajima koji se daju o finansijskim troškovima Narodne skupštine uz ime narodnog poslanika stavljaju troškovi hotelskog smeštaja, putni troškovi itd, za njegovo učešće u radu parlamentarnih delegacija i stalnih parlamentarnih delegacija?

Dakle, zaista molim, kako je moguće takođe da se uz primanja narodnih poslanika stavlja i ono što su doprinosi?

Kako je moguće da se može pojaviti stavka u kojoj narodni poslanik primi ono što uzima država kao i svakom drugom zaposlenom?

Zato vas molim da ne samo date odgovor svim narodnim poslanicima, pretpostavljam da je ovo interes svih narodnih poslanika, jer mi razumemo da neki imaju interes da vode kampanju protiv parlamenta, ali istovremeno ponekada kada su i dobronamerni iz podataka koje dobijaju oni ne vide jasno šta je ono što narodni poslanik primi, a što je ono što su redovni troškovi Narodne skupštine.

Pa vas molim, osim odgovora, pripremite narodnim poslanicima jedan predlog kojim bi se učinila jasnija slika o tome šta jesu primanja narodnih poslanika, a šta jesu troškovi rada redovnih aktivnosti Narodne skupštine.

Da li još neko u skladu sa članom 286. želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Miloš Aligrudić i Arsen Đurić.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, povodom pretresa u pojedinostima druge tačke dnevnog reda, dakle Predloga zakona o akreditaciji, pored predstavnika predlagača magistra Mlađana Dinkića, potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja, i prof. dr Tomice Milosavljevića, ministra zdravlja, pozvala sam da sednici prisustvuje Jelena Popović, pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja, i Biljana Tomić, viši savetnik u Ministarstvu zdravlja.
Nastavljamo rad.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AKREDITACIJI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Milorad Buha, Dragan Stevanović, Milan Škrbić, Vjerica Radeta, Vladan Batić, Milorad Krstin i Dobrislav Prelić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naslov Predloga zakona amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Gospodin Oto Kišmarton želi reč.

Poštovane kolege, dame i gospodo, SNS je podnela veći broj amandmana na ovaj zakonski predlog u cilju da bude bolji i kako bi dobili bolji zakon. Dobili smo mišljenje Vlade i po njemu svi ti predlozi, ne samo SNS nego uopšte podneti predlozi za izmenu nekih članova ovog zakona, nisu dobri.
Pokušaću da bar građanima objasnim na čemu smo insistirali, šta smo našim amandmanima hteli izmeniti u ovom zakonskom predlogu. Mi iz SNS podneli smo amandman na naslov zakona. Ovaj zakonski predlog nosi naziv – Zakon o akreditaciji i taj naziv nam ne govori ništa o tome na šta se odnosi ovaj zakonski predlog.
Ako se kaže, recimo, sutra će se raspravljati o zakonu o akreditaciji teško da bi bez uvida u sadržaj zakona poslanici, novinari ili građani koji redovno plaćaju TV pretplatu mogli da znaju o čemu se radi u ovom zakonu, jer naziv – akreditacija ne upućuje na sadržaj ovog zakona. Ako recimo kažemo da će sutra biti rasprava zakona o vodama, zakonu o vazdušnom saobraćaju, zakonu o budžetu, to nas upućuje tačno na to o čemu će biti reči na Skupštini.
Naziv zakona o akreditaciji nas ne upućuje tačno u sadržaj ovog zakona, jer se pojam "akreditacije" pojavljuje u mnogim oblastima i u drugim propisima. U pitanju je jedan veoma opširan pojam i u vrlo širokoj upotrebi, koji nije pogodan kao deo bilo kakvog propisa.
Predlog SNS je svakako mnogo bolji od predloga Vlade i po nama ovaj zakon treba da ima naziv – zakon o kontroli kvaliteta proizvoda i usluga. Ovaj naziv nas upućuje na to na šta će da se odnosi ovaj zakon.