Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem vam na ovoj bogatoj raspravi čitavog današnjeg dana o Planu razvoja zdravstvenog sistema i o Predlogu izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Smatram da je bilo dobro da ovakav dan posvetimo iznošenju različitih stavova i mišljenja, ne samo o rešenjima koja su u planu, nego i o mnogim drugim. Sa svojim diskusijama ste se mnogo puta dotakli zdravstvenog sistema na veoma ozbiljan način.
Siguran sam da niko nije imao lošu nameru. Nažalost, u većini kritika, bez obzira što svih ovih godina pokušavam stalno, duboko razmišljajući o tome šta čujem u Narodnoj skupštini, da dokučim šta je to konstruktivno kada slušam neke poslanike i koje je to zrno soli koje menja sistem nabolje, nesporno je da ne može da postoji nijedan predstavnik volje građana Srbije koji misli loše zdravstvenom sistemu, moram, nažalost, da kažem, da u nekim diskusijama, to svih ovih godina nisam uspevao.
Žao mi je što je kod jednog broja poslanika bilo mnogo destruktivnog, naopakog i negativnog. Naime, mogu da razumem kritiku i ona je dobrodošla, kada je kritika koja je konstruktivna, koja iza toga ima nameru da se nešto popravi. U tom smislu, uvek se mora poći od činjenica.
Na stranu utisci i procena, ako neko danas, ovde u ovoj zgradi izjavi – odavno urušen sistem, pogrešno postavljen sistem, razvaljen sistem, nerešena sistemska pitanja, onda samo mogu da mislim da je on zalutao u neki vremeplov i da u stvari misli na neko potpuno drugo vreme.
Zamoliću predsednicu Skupštine da mi dozvoli da vam fotokopiram jedan običan list papira i da vam to sutra podelim kada počne sednica. Na tom papiru piše – rang Srbije prema osnovnim kategorijama. To je objavljeno 1. februara 2010. godine na veb-stranici jedne od novina, ne bih da reklamiram, naših i to je iz svetskog ekonomskog foruma, analize Svetske banke za 133 zemlje.
Kada te rangove pogledate, onda, verujte mi, možemo svi zajedno da budemo ponosni, pre svega, mislim na onih 140 hiljada ljudi koji u ovoj zemlji rade i koji su vas slušali danas. Slušali su šta ste o njima pričali, o onima koji nose bele mantile, kojih je ogroman broj. Ima naravno i crnih mantila jer je korupcija bolest koja razjeda srpsko društvo i zdravstveni sistem nažalost nije pošteđen. Ali, protiv toga se borimo koliko god i kako god umemo i možemo.
Srbija je na 46. mestu od 133 zemlje samo u zdravstvenom sistemu i osnovnom obrazovanju. Pogledajte te rangove, dobro ih pogledajte, jer je to analiza, sada devet godina posle.
Dakle, da kažem zašto plan sada, i da ispravim nešto što je bilo prekriveno nepreciznostima i neistinama. Hoću da verujem da je to bilo slučajno ili omaškom.
Plan razvoja zdravstvenog sistema je ozbiljan napredak u našoj parlamentarnoj praksi i u našem zdravstvenom sistemu. Ovaj plan je prvi plan razvoja zdravstvene zaštite koji donosi Skupština Srbije ikad. Nisam ga ja predložio, predložio ga je Zdravstveni savet Srbije, u čiji Savet se delegiraju članovi iz najuglednijih institucija činilaca zdravstvenog sistema.
Zašto onda sada? Godine 2005. je Srbije dobila sistemske zakone u oblasti zdravstva. Regulisana je oblast lekova, medicinskih sredstava, oblast komora, zaposlenih u zdravstvu i prvi put su formirane nezavisne, autonomne, profesionalne komore – lekarske, farmaceutske, stomatološke, biohemijske, sestrinske. Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, to su sistemski zakoni, to su pravila i oni su, ti zakoni, predvideli, da se komore formiraju i one su formirane. Kada? Godine 2007.
Kada su komore, zajedno sa drugim institucijama, dale predloge za Zdravstveni savet, onda je Zdravstveni savet izabran. Znate li gde? Naravno da znate, ovde u Skupštini Srbije. Taj Savet je, posle svog izbora 2008. godine, godinu dana radio na tome da osmisli plan koji će biti stariji od mandata jedne Skupštine i jedne Vlade, koji će kada se donose da premosti politiku i da dobaci do narednog mandata Skupštine, u kojoj će sedeti neki drugi ljudi, verovatno, veliki broj vas kao uspešnih, parlamentarnih, aktivnih članova Narodne skupštine Srbije, ali će on važiti kao što će i mandat zdravstvenog saveta važiti duže, nego što važi mandat Vlade i Skupštine, i pokazati da postoji nešto što je važnije od ovoga što ste vi danas govorili i od ovoga što sada govorim.
Važniji je kontinuitet nečega što je naše zajedničko dobro. Zdravstveni sistem Srbije je zajedničko dobro, on je nastao ovako dobar i bogat i razgranat zbog toga što su nekoliko decenija naši roditelji ulagali u taj sistem, u vremenima koja su bila vremena obećanog sistema, koji je obećavao mnogo toga.
Za socijalizam dva glavna alibija su uvek bila u Srbiji, jedno je bilo školstvo, drugo zdravstvo. To je moralo da bude obezbeđeno i dobro da je tako bilo, jer da toga nije bilo, mi ne bi uspeli dana današnjeg da kontinuirano smanjujemo smrtnost odojčadi, a to se smatra najosetljivijim parametrom kvaliteta rada u jednom sistemu i da kontinuirano smanjujemo smrtnost majki u vezi sa trudnoćom i porođajem.
Tu ću napraviti malu digresiju jer ponovo je pomenut famozni H1N1, pandemija u kontekstu koji nije dobar, ali ću ponoviti, taj virus je odneo živote deset trudnih žena i njihove nerođene dece prošle godine. Nemojte dozvoliti sebi, neodgovorno je pričati o tome - nije bilo, nema, izmišljena. Ne, velika je glupost reći - nije bila, izmišljena, nema, jer je deset trudnih žena izgubilo život zbog te virusne infekcije, a dve trećine bolesnih ljudi od 20 do 60 godina, prethodno je bilo potpuno zdravo.
Prema tome, kada govorite o vakcinama, dobro je, naučili ste, nisu milioni, nego 800 hiljada je kupljeno i plaćeno. Dobro je, vakcinacija traje do 31. oktobra. Onaj ko iznosi ovde drugačije, pošto je ovde bilo među vama, dame i gospodo, mnogo onih koji su ili direktori zdravstvenih ustanova, ili su im bračni drugovi direktori sada zdravstvenih ustanova ili su vrlo aktivni u zdravstvenom sistemu godinama unazad, neki znaju kako izgleda biti ministar u Vladi, pa donositi odluke ili biti član upravnog odbora fonda, pa donositi odluke. Doduše, te odluke tada su ostavile sistem upravo onako iz onog vremeplova koji pominje reč – razvaljen, ali hajde da se ne vraćamo na to.
Kada govorimo o sistemu i o njegovom finansiranju, znajte da doprinose u Srbiji plaća 3.696.576 osiguranika, za sebe i za članove svojih porodica. Da je raseljenih lica i privremeno raseljenih 61.798, a da u Srbiji u ovom trenutku po članu 22. Zakona praktično solidarno obezbeđujemo zdravstvenu zaštitu za one koji nemaju sopstveni prihod i njih, nažalost, ima 1.200.000.
Kada mi razgovaramo o tome kakav treba da bude sistem i kako treba planom da ga sagledamo, na vaše komentare da nema dovoljno uključenog privatnog sektora u pružanju usluga, naravno da je odgovor i moj, tačno je, nema dovoljno. Da li u budućnosti treba da bude povećanog udela pružanja privatnih usluga, da li treba da kvalitet usluge bude glavni, a ne vlasnička struktura? Naravno, da.
Gde su dokazi za to opredeljenje? Pa, 150 ljudi je operisano u ovih nekoliko meseci u prvom privatnom kliničko-bolničkom centru na Novom Beogradu. Hiperbaričnu medicinu pruža privatna ustanova. Rehabilitaciju govora pruža privatni institut za rehabilitaciju govora, dijalizu pruža nekoliko centara koji su privatnici, 150 doktora privatnih je potpisalo ugovor sa Fondom da piše recepte na teret zdravstvenog osiguranja.
Ovom najnovijom odlukom će izabrani lekar moći da bude iz privatnih zdravstvenih ustanova privatne prakse, ali i mi to ne možemo platiti. Mi to ne možemo platiti, jer bi bilo neodgovorno obećati nešto što nije održivo.
Zahvaljujem vam na širini načina kako ste razgovarali jer je to pokazalo koliko razumete koliko je moj posao pretežak i koliko je pretežak posao onih koji pokušavaju da upravljaju ovim zdravstvenim sistemom, na 370 mesta u državnom vlasništvu i na tri-četiri hiljade mesta u privatnom vlasništvu, a sa stalnim naporom da se nešto gura napred i pomera.
Da li je efikasnost idealna? Nije. Ali, činjenica je da je Srbija 2000. i 2002. godine uradila sedam hiljada magneta, 2008. godine 49 hiljada. Činjenica je da je ugrađeno 2002. godine 340 stentova, a 2008. godine 13.400. Činjenica je da je hiljadu ljudi čekalo pejsmejker samo u Beogradu i u jednoj godini umrlo jer nije ugrađen, a da sada liste čekanja za tu intervenciju nema.
Tačno je, postoje liste čekanja za visoko sofisticirane postupke, pre svega da bi se obezbedila jednakost i dostupnost, i one su mnogo kraće nego što su bile, i o tome ste mogli da saznate mnogo više, koga je zanimalo, a možete i sada to da proverite, i na sajtu "Batuta" i Ministarstva zdravlja, gde radimo svake godine analizu kvaliteta i to prezentujemo na Nacionalnoj konferenciji za unapređenje kvaliteta. To vrlo dobro znaju oni koji dolaze iz zdravstvenih ustanova, a bilo je danas mnogih koji su ovde diskutovali, a da dolaze iz ovog sistema koji je zajedničko vlasništvo, zajedničko dobro. Kakav je takav je, naš je.
Plan je najbolji koji mi, dame i gospodo, možemo u ovom trenutku da napravimo za ovih pet godina, siguran sam da će doći neki koji će biti bolji, pametniji i napraviti ga boljim.
Ovde je u jednom trenutku bilo upoređivanje sa Englezima. Sada imam sreću da imam priliku da sa govornice skupštinske izgovorim rečenicu i citiram jednog od velikih ljudi iz 19. veka, koji je tako jedanput razgovarao u Skupštini. Oni su mu rekli – gospodine, mislim da je bio Milovan Milovanović, Gledston bi to rekao drugačije – braćo moja, kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston. To je tada rekao taj veliki čovek i ovo je omaž njemu.
Vratiću se na plan. Plan je dovoljno širok za aktuelni momenat i za pet narednih godina i dovoljno fleksibilan, nije idealan. Nema idealnog plana. Tačno je da smo mi 2002. i 2003. godine morali da počnemo sa planiranjem pre nego što su usvojeni sistemski zakoni i donošeni veliki planovi, zbog toga što bi se kuća srušila.
Da smo tada čekali, kuća bi se srušila, ne bi imali čime niti da slikamo ovoliko snimaka, niti da počnemo aktivnost za kontrolu duvana, niti da počnemo programe prevencije. U ovoj godini, znajte, pregledano je skoro 40.000 zdravih žena sa dva digitalna mamografa u Srbiji za samo sedam meseci. U istoriji nikad Srbija nije uradila više od 25.000 dijagnostičkih mamografija.
Dakle, učinite sve da svojim naporom, makar to bilo nekad nezgodno kada ste opozicija, što ne biste napravili alijansu oko nečega što je nesporno? Ne može meni sada neko iz pozicije da nešto prigovara, a pre par godina je vodio gradski zdravstveni sistem Beograda, kao gradski sekretar za zdravstvo, i to ga vodio oho-ho. Ne možete govoriti o tome baš vas briga o sistemu iz koga potičete, u kome radite, iz koga dolazite.
Hajde sada da se pozabavimo malo zakonom. Da li je to za referendumsko pitanje? Nije, referendumom se ovakve stvari ne rešavaju. Postoje u političkoj bliskoj istoriji i takvi primeri, navešću vam jedan. Mađarska je raspisala referendum i pitala građane – da li ste vi da se plaća participacija u zdravstvu ili da se ne plaća? Naravno, da se ne plaća, pala Vlada, raspisani novi izbori jer je došao bankrot zdravstvenog fonda u roku od šest meseci.
Ozbiljno je pitanje održivosti i siguran sam da mi ovim planom i vašom diskusijom otvaramo jedna vrata koja pružaju perspektivu, bilo je reči u nekim diskusijama i upoređivanju sa, recimo, švajcarskim sistemom osiguranja i sa nekim drugim. Zdravstveno osiguranje koje mi imamo je obavezno zdravstveno osiguranje solidarnog tipa i mi imamo najmanje u Evropi, i žao mi je sada što govornika koji su to onako posprdno pominjali nema, od Antarktika do Kavkaza jedino Albanija ima manje. Verujte ili ne verujte, tako je.
Kada se pominjala transparentnost, svi su onda znali neke cifre i onda govorili netransparentno. Kako netransparentno, ako se znaju neke cifre. To što se one ne slažu, to samo znači da postoji statistički godišnjak kao jedno, izveštaj jedne institucije kao drugo, ako se uzimaju podaci za 2008. godinu u pravljenju plana, svakako da morate da uzmete podatke unazad, ne možete uzimati podatke unapred ili u tom trenutku. Prosto, u pitanju je tehnika.
Dakle, bolje je imati plan, ovakav kakav je, nego nemati nikakav. Veliko je dostignuće imati plan koji ide preko granica mandata Vlade i Skupštine, koji preskače političke granice i koji će omogućiti sledećem sazivu parlamenta i vlade da donese još mnogo bolje rešenje. Godine 2005. su doneti zakoni u zemlji koja je u tranziciji i zahvaljujem jednom diskutantu koji je na jednom mestu rekao dve rečenice s kojima ću se odmah, naravno, složiti. Jedna je da je, naravno, tranzicioni trenutak i da, naravno, razume da u tranziciji morate preispitivati neka rešenja.
Da li je Zakon iz 2005. godine, sa rešenjem koje je počelo primenom 2008. godine, dobar? Jeste bio dobar, zato što je doneo fiskalizaciju. Pogledajte koliko je teško napraviti red u tokovima novca kada hoćete fiskalizaciju kao izvršna vlast da sprovedete u nekom sektoru, ne ide baš tako lako.
Danas u zdravstvenom sistemu Srbije kada nešto legalno platite, za to morate da dobijete račun, bila to državna ili privatna ustanova. Dakle, fiskalizacija je dosledno sprovedena i ona je imala za rezultat da se zna da je tok novca tih usluga koje se plaćaju oko pet milijardi dinara na godišnjem nivou.
Vrlo ću vam lako i plastično objasniti, a on je važan zbog toga, ako hoćete da rešite problem, izgleda svejedno i jednostavno da angažujete timove koji će operisati srce u radno vreme i ako su dovoljno efikasni uradiće to u dovoljnom broju.
Međutim, u zemlji koja je zapustila sebe što se tiče prevencije, rizičnih faktora ponašanja, u zemlji koja je više godina bila pod međunarodnim sankcijama i u ozbiljnim problemima održivog finansiranja, vi imate eksploziju masovnih nezaraznih bolesti i potrebno je da motivišete svoje doktore, da umesto da se odmaraju subotom i nedeljom, da se šetaju po Adi, da se bave nečim što je za njih i njihove porodice bolje, oni dođu i rade.
Ako ih platite po Zakonu o radu, onda ćete ih platiti samo trećinu plate, a u instituciji dopunskog rada možete da ga platite polovinu od onog honorara koji je bolnica inkasirala za tu intervenciju.
Onda Fond osiguranja plati jednoj kardiohirurgiji da uradi 500 operacija u jednoj godini više subotom i nedeljom sa regularne liste čekanja, gde dolaze pacijenti koji imaju svoje medicinske kriterijume, i to im Fond plati i to je mehanizam koji omogućava takvo plaćanje.
Ako pitate svakog doktora, ali da bude pošten, on će reći, jako je dobra mera da mogu u svojoj kući nešto da radim ekstra i dopunski za onoga ko hoće ekstraservis. Budimo pošteni, pogledajte svako sebe unutra i da nešto fali zapitaćete se kako da se posle uputa opšte prakse obratim onome za koga mislim da je dobar ili najbolji, gde on radi.
Ovo su legali načini lečenja, izbegavanje sivog toka novca i izbegavanje toga da doktor ode i da otvori ćevabdžinicu, i da tako ostvaruje zaradu za svoju porodicu.
Šta je bilo loše? U ovih godinu i po dana ovo što je trebalo da dovede do toga da državna ustanova ima veću motivaciju, agilnost i operativnost da se takmiči sa privatnim sektorom, desilo se ne tako značajno, oslobodilo se radnih mesta manje od 200 u celoj zemlji, a između 300 i 400 lekara je podelilo radno vreme i to je nedovoljan efekat.
Mi smo to evaluirali posle godinu dana i rekli, ovo nije dobro. Treba dati slobodu profesionalcu, neka on odluči gde će raditi i to je nešto za šta je jedan broj poslanika rekao neistinu da ne postoji nigde.
Ne, to postoji svuda. Ne postoji nigde da je potpuna podela i zabrana. Znate gde je to probano? Ovde u ovoj sali, ne baš u toj, to je bila tada Savezna skupština, 15. septembra 2000. godine je trebalo da počne da važi naređenje ministra zdravlja kojim se naređuje da od tog dana čovek mora da potpiše da li radi u državnoj ili privatnoj ustanovi.
To nije dobro rešenje. Dobro je da imate profesionalca koji ima priliku da radi, koga kontrolišete, koga komore ganjaju što se tiče kvaliteta i licence, koji ima niz ograda i koji će sutra imati privatno dopunsko osiguranje koje će ga plaćati.
Konačno, reći ću vam šta je još jedna praktična činjenica koju treba da znate. Ogroman je problem u evropskim zemljama sa manjkom onih koji najbolje rade svoj posao.
Mi imamo sada u ovom trenutku kardiohirurga koji je radio u Kamenici, pa u Beogradu, pa onda lepo spakovao kofer, ne radi više ni u Kamenici ni u Beogradu, ne, on samo spava subotom i nedeljom u Novom Sadu, ponedeljak, utorak i sreda operiše u Skoplju, četvrtak i petak u Podgorici i onda leti nazad i više ga ne možete vratiti.
Vi ne možete da ga platite na način koji zahteva da ga imate. Mi imamo druga dva kardiohirurga koji se spremaju da odu put Kuvajta za veću platu. Mi smo 2006. godine uvećali platu koliko god smo mogli i ona je te godine bila 40% veća od svih drugih sektora društvenih.
Zdravstveni sistem je u poslednjih pet godina redukovao nemedicinsko osoblje značajno i ponaša se koliko god je moguće štedljivo i u politici zapošljavanja, hiljade i hiljade su zaposlenih i doktora i sestara. Naravno, bilo bi lako da vi meni kažete, da neko od vas sedne na mesto ministra zdravlja i da ga pitate, da li bi ti zaposlio sve nezaposlene doktore?
Sutra bi ih pozvao i sve nezaposlene sestre, odmah. Postavlja se pitanje, a šta u sledećem mesecu, kada Fond zdravstvenog osiguranja, koji do pre koju godinu nije ni imao bazu osiguranika, pa je 3.000 ljudi imalo duplu evidenciju i na dva mesta primalo primanja sa bolovanja, i sedam godina u kontinuitetu, i ostvarivalo zaradu na našim zajedničkim sredstvima. Vi imate zdravstveno osiguranje koje uprkos svemu funkcioniše održivo.
Nemojte zaboraviti, u godini krize, u jednoj susednoj zemlji koja je članica Evropske unije, slične veličine, dugovi za lekove među bolnicama u ovom trenutku iznose 7,5 milijardi evra. Da, tačna je cifra, i Vlada je iz budžeta dala 350 miliona evra u julu da bi se isporučio insulin i infuzioni rastvor.
Mislim da malo olako preskačemo preko onoga što imamo i meni se vrlo često desi da mi neko priđe i kaže, bogami, profesore, ministre, doktore, bio sam u domu zdravlja ili bolnici, pa nije bre tako kao što piše u novinama ili nije tako kao što sam mislio, ili imao sam odlično iskustvo sa tim i tim.
Bojim se da je sve češća tendencija da je utisak koji se stvori važniji od onoga što su činjenice. Dakle, dopunski rad je daleko od idealnog rešenja, ali je ovo o čemu sam maločas govorio direktna posledica toga i da zbog primene drugih zakona, Zakona o obrazovanju, Zakona o vojsci, u jednom trenutku u ovih godinu dana, bili su u prednosti i nastavnici i vojna lica. Ali, mi kažemo, ovo je tranzicija, moramo da menjamo zakone jer smo videli da može da bude bolji, damo vam predlog, usvojimo ga i idemo dalje.
Da li će u budućnosti glavno da bude orijentacija ka uključivanju privatnog sektora, sigurno da. Koliko brzo, zavisiće od ekonomske moći.
Najsrećniji će biti ministar zdravlja Srbije kada bude na ovom mestu govorio poslanicima jednog dana, nadam se vrlo brzo, neko drugi sigurno, mlađi, sposobniji, brži, pametniji i obratiće se možda ponekom i od vas, bez obzira što svi ovde imamo popriličan staž, mnogi od vas i duži od mene, ali hajde da se time ne bavimo, i koji će da kaže, nema lica koja nemaju sopstveni prihod, nego budžet plaća ovako malo zato što su svi zdravstveno osigurani. To će biti trenutak u kome Srbija ima ekonomsku snagu.
Zašto sam optimista? Zato što, kada sam počinjao da radim ovaj posao, Srbija je imala jedva 90 dolara po glavi stanovnika za sve u zdravstvenom sistemu. Danas ona ipak dopire do 400 evra po glavi stanovnika, manje ili više. Kada stalno govorite o tome, nacionalni zdravstveni računi, pa oni su pre svega metodologija i tehnologija prikupljanja podataka, a to nema polovina zemalja EU, mi imamo, nisu idealni, ali su pristojni i nalaze se u Batutu i raspoloživi su na sajtu.
Oni su nam pokazatelji iz koga vidimo da od svih para koje se potroše u zdravstvu Srbije, dve trećine su javni novci. Dakle, jedna trećina je ono naše privatno. Završiću time, činjenica je da prosečan građanin Srbije za godinu dana potroši više novca za alkohol i za duvan, nego za sve što kupi od lekova i plati od participacija.
Zaista vam zahvaljujem što ste doprineli da današnji dan bude skretanje pažnje građana Srbije na njihov zdravstveni sistem kojim treba da se ponose, a ne da se stide.
Pozivam svih 140.000 ljudi koji rade u državnim i privatnim ustanovama da dobro pogledaju svoj beli mantil i da ne dozvole prljanje obraza i zbog manjeg broja bacanje senke na sve. Radićemo svoj posao pošteno i očekujem da bude pošteno plaćeno, ali da to bude održivo na duži rok. Jedino tako ćemo svojoj deci ostaviti zemlju koja je prosperitetna, koja ima nadu i koja ne šalje svoju decu napolje, nego ih ovde zadržava, jer su najbolji ovoj zemlji potrebni. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlogu odluke o Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije.
Naravno, zahvaljujem svim poslanicima koji su uzeli učešće u konstruktivnim sugestijama i raspravi, posebno zahvaljujem gospođi Pavlović i gospodinu ministru još jednom.
Dozvolite da vas obavestim da sam, saglasno članu 101. stav 1. Poslovnika, prekinula rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine zbog održavanja nove Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja u 2010. godini, sazvane za sredu 20. oktobra 2010. godine u 10.00 časova.
Sednica je inače sazvana zbog hitnosti razmatranja predloga zakona iz prethodnog dnevnog reda. Treću sednicu Drugog redovnog zasedanja ćemo nastaviti po zaključivanju Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja. Dakle, rad nastavljamo sutra u 10.00 časova. Zahvaljujem vam još jedanput.