Vreme. Zahvaljujem, gospodine Omeragiću, razumeli smo. Ovim smo završili razmenu korisnih podataka. Namere su prilično... Molim vas, nemojte dobacivati, budite ljubazni, poštujte disciplinu ovog doma. Gospođo Vjerice Radeta, nemojte dobacivati, ljubazno vas molim.

Reč ima Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću reći ništa novo ako kažem da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Mislim da je Srbija jedina država u svetu gde ima političara koji kažu – dobro, nema veze što je neka država priznala kao novostvorenu državu jedan deo naše državne teritorije, šta to ima veze da mi ekonomski i finansijski sarađujemo sa tom državom.
Sumnjam da bi takav stav imala Francuska da joj neko okupira i prizna kao nezavisnu državu Korziku. Sumnjam da bi takav stav imala Nemačka da joj neko okupira i prizna kao nezavisnu državu Bavarsku, ili Velika Britanija da joj neko otme Vels.
U Srbiji ima dosta političara i praktično je to mejnstrim u političkoj misli vladajuće koalicije – nema veze što nama neko narušava suverenitet i teritorijalni integritet, mi sa tom državom treba da uspostavljamo odnose kao da se ništa nije desilo. Sada se postavlja pitanje, koja je cena te saradnje?
Meni je žao što se u raspravu o ovim sporazumima uključio samo gospodin Omeragić ispred vladajuće koalicije. Time uopšte ne želim da potcenim gospodina Omeragića kao nekompetentnog sagovornika, nego mislim da je ovo pitanje za stranku koja je vodeća u vladajućoj koaliciji, a koja je zaista trebalo da da neke važne odgovore, ne samo Srpskoj radikalnoj stranci, nego svim građanima Srbije.
Dakle, nije ništa sporno u želji da se sarađuje sa nekom državom na ekonomskom planu, ali se postavlja pitanje koja je politička cena te saradnje. Ja moram da podsetim i gospodina Omeragića i poslanike vladajuće koalicije koji će glasati za ratifikaciju sporazuma sa Turskom da Srbiju i Tursku opterećuju brojni događaji iz naše davne prošlosti. Neću o tome, postoji nešto što je mnogo važnije.
Ne znam da li vam je poznato, gospodine Omeragiću i vama gospodo iz vladajuće koalicije, iz drugih političkih stranaka, da je jedanaest turskih aviona učestvovalo u NATO agresiji na SRJ 1999. godine. Za SRS to nije beznačajan podatak.
Postavlja se pitanje, zbog čega Turska insistira da ekonomski ulaže samo u pojedine delove Srbije? Otkud turski interes da investira u Rašku oblast i kako to da su se problemi u Raškoj oblasti pojavili nakon što je potpisana tzv. Istanbulska deklaracija i nakon što je Boris Tadić, bez da je pitao građane Srbije i Narodnu skupštinu Republike Srbije, maltene Republiku Srbiju stavio pod međunarodni protektorat Turske i izabrao Tursku da ona štiti naše političke i ekonomske interese prema trećim zemljama?
To su neka vrlo zanimljiva pitanja, na koja mi do danas nismo dobili nijedan odgovor. Nije problem u Turskoj, već je problem u nama.
Mi smo juče vodili jednu raspravu o tome da su najveći problem države Srbije huligani i tzv. navijačke grupe. Ja uopšte ne umanjujem značaj problema koji država Srbija ima kada su ove stvari u pitanju. Apsolutno, niko iz SRS ne opravdava bilo kakav oblik političkog ili fizičkog nasilja, uvek smo bili protiv toga, ali koristim ovu priliku da podsetim gospodina Omeragića, sa kojim danas vodimo vrlo živu i argumentovanu raspravu, i sa njegove i sa naše strane, ali i poslanike iz vladajuće koalicije, pre svega poslanike Demokratske stranke, na jedan dokument koji je vrlo važan za vladajući koaliciju.
To je izveštaj Evropske komisije o Srbiji za 2010. godinu. Prosto neverovatno, kada uzmete taj izveštaj, tamo nećete naći ni na jednoj stranici da je ključni problem države Srbije divljanje navijača. Tamo su apostrofirane, ako sam ja dobro razumeo, tri stvari koje sprečavaju brzu integraciju Srbije u EU. S jedne strane, visok stepen korupcije. Jedna smo od najkorumpiranijih država u svetu i na tom planu sve DOS-ovske vlasti od 2000. godine su pale na ispitu.
Drugi problem je problem reforme pravosuđa, koja očigledno nije dala nikakve pozitivne efekte. Sudovi su preopterećeni. Plate sudskog administrativnog osoblja su mizerne i o tome govori ovaj generalni štrajk. Sudovi su neefikasni, da ne govorim o tome da se nalaze pod velikim političkim pritiskom.
Kao treći problem u izveštaju Evropske komisije navodi se to što vlast u Srbiji nije donela zakon o restituciji imovine. Srpska radikalna stranka je protiv toga da se izvrši restitucija imovine, jer smatramo da je to i u političkom i u ekonomskom smislu štetan potez.
Sve ovo vam govorim da bih vam pokazao da ova fama koja već jedanaest dana kruži Srbijom, kako su navijačke grupe glavni problem u državi Srbiji, jednostavno nije tačna. Država Srbija se suočava sa mnogo većim problemima, o kojima vlast ćuti.
Mi smo već jedanaesti dan pod teškom medijskom artiljerijom. Sve je u državi Srbiji super, sve ekstra funkcioniše, nikakvih problema nemamo, još samo nekako da rešimo to pitanje da li će se odigrati derbi između Crvene zvezde i Partizana i državom Srbijom će da poteku med i mleko, ali to nije tako. Bilo bi dobro da je tako, ali, i na vašu i našu žalost, nije tako.
Vratio bih se sad malo i na ono što je rekao gospodin Ugljanin, da treba da se otvaramo prema svetu. Znate, veliki engleski filozof Frensis Bekon izrekao je jednu sjajnu misao o srednjovekovnoj metafizici i rekao: „Srednjovekovna metafizika je bila sjajni sistem ideja, veličanstveni, vrlo duboki, ali taj sistem ideja ima samo jedan problem - ne daje nikakve praktične rezultate.“
Otprilike, to isto može da se kaže i za politiku DOS-a od 2000. godine. Sve je to super, saradnja sa svetom, korak napred, vizna liberalizacija, SSP, beli šengen, ali, gospodo, kad podvučete crtu ispod svega toga, i u političkom i u ekonomskom smislu Srbija od svega toga ima samo štetu.
Navedite mi jednu zemlju, vodeću zemlju EU koja je danas prijateljska prema Srbiji. Naravno, ako izuzmemo ove slatkorečive izjave koje se daju pred televizijskim kamerama, kako smo mi lider u regionu, kao, oni pružaju obe ruke za saradnju itd. Ali, ne vidim da je državi Srbiji išta bolje od tih izjava. Da ne govorim o tome da je većina, zapravo da su dve trećine članica EU priznale nezavisnost Kosova i Metohije, da nam se pojavio problem u Raškoj oblasti. Nije se pojavio od juče, naravno, ali ovih dana je eskalirao.
Priče o tome da Srbija ulazi u EU čim malo pooštrimo ovo krivično zakonodavstvo i sredimo ove navijačke grupe i pojedine nevladine organizacije, odmah sutra ulazimo u EU, to jednostavno, gospodine Omeragiću, nije tačno.
Što se tiče jednog takođe važnog problema, o kojem vlast u državi Srbiji ćuti, EU menja neke ključne stavove, za koje vi verujete da predstavljaju njen sistem vrednosti. Ne znam da li ste čuli, u stvari, verovatno ste čuli, pošto je to bila vest dana u nedelju, kada se gospođa Angela Merkel u Nemačkoj obraćala omladini svoje partije rekla je nešto... Da je to rekao neko iz SRS ili, ne daj bože, iz neke druge opozicione stranke, bio bi proglašen za klerofašistu. Žena je mrtva hladna, što bi rekao naš narod, izjavila – nema šanse da više bilo ko dođe kao imigrant u Saveznu Republiku Nemačku ako ne zna nemački jezik. Otvoreno je priznala da je koncept multikulturne Nemačke i multikulturne Evrope propao.
Zašto vam sve ovo govorim? Zato što zemlje članice Evropske unije očigledno počinju da razmišljaju isključivo o svojim interesima, kako političkim tako i ekonomskim. U Evropskoj uniji, gospodo iz vladajuće koalicije, nema ni altruizma, nema ni solidarnosti, nema ni ljubavi, nema ni idealizma, postoji čist i ogoljen interes. To je možda sebično, to možda nije lepo, nije prijatno, ali je tako.
Sada se postavlja pitanje, ako vodeće zemlje članice EU vode računa isključivo o svojim interesima, zašto to ne radi država Srbija? Kako je moguće da neko može da glasa za ratifikaciju bilo kakvog sporazuma sa državom koja ne samo da je formalno priznala Kosovo i Metohiju, nego afirmiše tu tzv. kosovsku nezavisnost u međunarodnim odnosima?! Turska je praktično preuzela na sebe da bude neko ko će da afirmiše novonastalu republiku Kosovo. Da li je to za vas problem? Za Srpsku radikalnu stranku jeste. Ako mi ne budemo cenili naše interese, i političke i ekonomske, izvinite, ko će da ih onda uzima u obzir? Apsolutno niko.
Gospodin Omeragić se, u želji da argumentuje svoje stavove, pozvao na primer Ruske Federacije. Izvinite, meni se to ne čini mnogo logičnim. Crna Gora nije bila autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije, nego je bila jedna od federalnih jedinica, najpre u SRJ, pa onda u državnoj zajednici SCG. Kosovo i Metohija jeste još uvek, po Ustavu RS i po Rezoluciji 1244, autonomna pokrajina u sastavu Srbije. Apsolutno nema nikakve veze to što se desilo sa Crnom Gorom sa onim što se dešava sa Kosovom i Metohijom. Ruska Federacija nije priznala Kosovo i Metohiju i ma koliko vi umanjivali značaj tog njenog čina, to je za Srbiju od izuzetne važnosti.
Gospodin Dragan Stevanović je na vrlo lep način pokazao, nemamo mi ništa protiv saradnje, u ekonomskom smislu, ni sa Rusijom, ni sa Kinom, ni sa bilo kojom zemljom van kruga zemalja EU. Ne da nemamo ništa protiv, apsolutno smo za. Mi smo za to bili i 1991, 1995. i 2010. godine, ali nije se promenila ekonomska politika SRS, nego se promenila ekonomska politika vladajuće koalicije. Vi ste shvatili, posle dvadeset godina, da ne možete da dobijete ekonomsku utakmicu sa EU. Zato ste se okrenuli Rusiji i Kini. Zato što ste shvatili da jedino sa tim zemljama mi možemo da ostvarimo neku ekonomsku i trgovinsku saradnju koja će biti pozitivna za Srbiju.
Naravno, oni koji nas slušaju sada će da postave pitanje – kakve sve to veze ima sa vizama? Ima velike veze. Ovih dana, zapravo od 10. oktobra u Republici Srbiji je stvorena slika o tome da će odmah biti ukinute bele šengen vize zato što se desilo divljanje u Beogradu i u Đenovi i da pojedine zemlje u EU ozbiljno razmišljaju o tome da Srbiju skinu sa te takozvane bele šengen liste. Međutim, juče je Republiku Srbiji obišla agencijska vest da, kada su u pitanju vize, problem nisu navijači Zvezde i Partizana, nego sve veći broj građana Srbije koji beže glavom bez obzira u treće zemlje, pre svega u zemlje EU, zato što u Republici Srbiji ne vide svoju ekonomsku i socijalnu perspektivu.
To je problem o kojem treba da raspravlja srpski parlament, a ne da glavno pitanje u Srbiji bude da li ćemo zabraniti „Obraz“ i da li ćemo zabraniti „Alkatraz“. Uzgred budi rečeno, „Alkatraz“ teško da možete da zabranite, jer nije registrovan. To samo govori o tome koliko oni koji govore o tome apsolutno ne poznaju materiju.
Dakle, država Srbija, gospodo iz vladajuće koalicije, ima neke mnogo, mnogo ozbiljnije probleme nego što su oni sa „juga“ ili ovi sa „severa“, nego što je ova ili ona navijačka grupa, ali se vi sa tim problemima ne suočavate, vi od tih problema bežite.
Izgleda apsurdno, ali je istinito: da nije ove i ovakve, ma šta mi o njoj mislili, Evropske komisije, teško da bi u domaćim medijima iko prozborio o tome koji su suštinski problemi Srbije. Ali, nekako Evropska unija, ma koliko da se vi njoj dodvoravate, ma koliko da hiljadu puta na dan kažete da ste za EU, ne propusti priliku da vama, velikim evropejcima, lupi vruć šamar.
Vama bi verovatno odgovaralo da u svakom izveštaju Evropske komisije stoji da su glavne prepreke na putu Srbije u EU Ratko Mladić, Goran Hadžić, „Alkatraz“, „Ultra bojs“, „Obraz“, „Srpske dveri“ itd., ali toga tamo nema. Tamo se govori o korupciji, o neefikasnom pravosuđu, o tome da mnoge, tobože nezavisne, institucije ne funkcionišu, da ih vi dezavuišete itd. To su zapravo pravi problemi sa kojima se država Srbija suočava.
Završavam, da bi i moje kolege imale dovoljno vremena da kažu nešto o ovoj tački dnevnog reda. Dakle, podržavamo ratifikaciju sporazuma sa svim onim državama koje su prijateljske prema nama, koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera u međunarodnim odnosima, ali ne možemo da podržimo ratifikaciju sporazuma sa Turskom zato što Turska pokazuje iz dana u dan da nije suštinski prijateljska prema Srbiji, priznala je Kosovo i Metohiju i ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. To ne znači da mi mrzimo Tursku, nego da volimo Srbiju.

Hvala. Reč ima gospođica Jovanović Nataša.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovih ratifikacija sporazuma koji su danas na dnevnom redu, ja ću da potenciram jedan koji moje kolege do sada nisu; pomenule su ga, naravno, uz pravljenje poređenja sa nekim od onih koje ću da pomenem, kao što je ovaj sa Turskom. Govoriću, zbog vas kolega narodnih poslanika i zbog čitave srpske javnosti, a pre svega zbog prijateljske Federativne Republike Brazil, o sporazumu sa Brazilom.
Naime, 20. juna ove godine dva ministra spoljnih poslova su potpisala Sporazum o ukidanju viza za građane Brazila koji dolaze u Srbiju, i to je sjajna vest za Brazil zbog činjenice... Eto, danas sam saznala taj podatak da dva miliona Brazilaca poseti države Evrope svake godine kao turisti. Dakle, jedan bračni par je pošao na svoje bračno putovanje u Srbiju pre nekoliko dana. Oni su pomislili, kada su pročitali pre nekoliko meseci u brazilskoj štampi, da je ovaj sporazum ratifikovan, a kada su došli na surčinski aerodrom, naravno, imali su neprijatnosti jer to nije učinjeno.
Današnji dan će biti veliki u unapređenju odnosa naše dve zemlje. Evo, kada se pomisli na Brazil, mi svi pomislimo na leto, plaže, na karneval u Riju, na dobar fudbal, na Pelea, Klea itd. Međutim, kao odgovorni ljudi, mi danas moramo da građane Srbije, a SRS to potencira već dugi niz godina, upoznamo sa mogućnostima intenzivne ekonomske i privredne saradnje, pre svega političke, sa velikim Brazilom; zovu ga „južnoamerički džin“, ima preko dvesta miliona stanovnika. To je zemlja koja na tom delu kontinenta i te kako brani interese Srbije, zalaže se za poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše zemlje i, nažalost, zemlja sa kojom nemamo gotovo nikakvu ekonomsku saradnju, pa je tako prošle godine izvoz iz Srbije u Brazil bio svega 700.000 dolara. Možete li da zamislite da je to manje nego što košta neka od ovih agencija čiju ste produkciju izvršili unazad deset godina.
Kad rezimiramo, vidimo da je naš sportski ambasador Dejan – Rambo Petković najbolji „izvozni proizvod“ Srbije u Brazil. Kao što je najbolji „izvozni proizvod“ Brazila u Srbiju Kleo, koji je nedavno dobio srpsko državljanstvo i izjavio da želi da igra i da brani boje naše reprezentacije.
Zašto je to tako? Pa, zbog neozbiljnosti i servilnosti države i pre svega, a o tome je najviše danas govorio gospodin Martinović, kao i gospodin Krasić na početku ove rasprave, zbog politike uslovljavanja, ucenjivanja od strane Amerike i zapadnih sila, koju vi bespogovorno izvršavate. S druge strane, zbog toga što Brazil ima jednu od najvećih ekspanzija ekonomije u svetu, o njega se danas u strateškom partnerstvu otimaju i Vašington i Brisel.
Mi smo obavešteni da je ova delegacija ucenjivača, na čelu sa Jegerom, iz Međunarodnog monetarnog fonda doputovala u Srbiju. Reče malopre koleginica Radeta, počeće pregovori u ponedeljak, ali valjda su ovo pripremne faze, da pogledaju, uoči rebalansa budžeta, sve stavke, sva konta i kada dođu pred vas, gospodine Ugljanin (dobro, vi ste ministar bez portfelja, ali valjda vas nešto tamo pitaju), kada dođu pred Vladu i kažu – ovo može, ovo ne može, precrtaju vam i tačno vam navedu šta možemo da trošimo i koliko, koliko ćete da date penzionerima, ovih bednih pet hiljada dinara, kao da je to najveći spektakl koji je mogao da se desi. A, obećali ste im 75% od prosečne zarade, da će biti visina penzija, i tako ih prevarili u maju mesecu 2008. godine i prevarom došli na vlast.
Ali, kada govorimo o prijateljskoj zemlji Brazilu, danas želim da promovišem, pre svega, politiku SRS, koja je jedini način oporavka i izlaska Srbije iz duboke ekonomske i političke krize, a to je intenzivna saradnja sa zemljama BRIK grupe (znači, Brazil, Rusija, Indija i Kina); jedan od nosilaca je Brazil. Brazil ne samo da je zemlja koja ima ogromno ljudstvo, nego je i u teritorijalnom smislu peta, na čitavoj planeti Zemlji, zemlja po veličini.
Ono što je najvažnije od svega je izjava koju je dao njegova ekselencija Dante Koeljo de Lima 30. maja ove godine, znači opunomoćeni ambasador Federativne Republike Brazila u Srbiji, prijatelj srpskog naroda, slobodno mogu da kažem i naše SRS, koji je rekao da Srbija uopšte ne koristi potencijal koji Brazil danas ima kao vodeća ekspanzivna ekonomska sila, ako hoćete i politička, u svetu.
Ovaj podatak o bednih 700.000 dolara izvoza je samo jedan u nizu promašaja, a kada vam budem rekla da Brazil ima 240.000.000.000 deviznih rezervi, koje svakoga dana rastu sve više i više i da Brazil pozajmljuje novac Međunarodnom monetarnom fondu, da bi, s druge strane, Srbija zaduživala sebe i grcala pod oštrom i neumoljivom Jegerovom palicom i MMF-a, onda se svako normalan zapita gde je tu razum, gde je tu logika. Zašto ne dobijamo novac i ne sarađujemo sa onima koji su nam iskreni prijatelji, koji nas brane svuda, koji se zalažu u UN za poštovanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta naše zemlje?
Zbog toga što su vas na vlast 5. oktobra automatskim puškama i pučem koji je finansirala američka administracija doveli upravo Amerika i zapadne sile, a Brazil je uvek bio na stanovištu, kao i sve prijateljske zemlje ovog sveta, da mi moramo sami da uređujemo naše odnose i da poštujemo politiku svih drugih.
Za razliku od Vašingtona, za razliku od Evropske unije, koja nam otima Kosovo i Metohiju, koja indukuje ovakve procese kao što je tendenciozno tursko ulaganje samo u staru Rašku oblast, Brazil i druge zemlje koje poštuju Povelju UN i međunarodno pravo uvek smatraju da su poštovanje suvereniteta, poštovanje međunarodnog prava i dobri diplomatski odnosi ključ svakog rešenja.
Ne znam kako vi mislite... Jutros smo čuli Borisa Tadića, koji je kreator sveukupne politike, koji je preuzeo svu vlast u Srbiji, koji je neprikosnoveni vladar svega, koji je izjavio kako ćemo mi otpočeti, a on nema nikakav mandat za to, nekakve tehničke pregovore sa šiptarskom stranom iz Prištine. Kakve tehničke pregovore? O čemu da razgovaramo kada pitanje statusa nije rešeno? Odnosno, rešeno je po Ustavu naše zemlje; on se zakleo ovde, položio zakletvu koja je po Ustavu za predsednika Srbije obavezujuća. S druge strane, kaže da će pregovarati, za početak, o rešavanju pitanja nestalih lica.
Evo, gospodin Veljko Odalović, koji je generalni sekretar Narodne skupštine, predsednik je Komisije za nestala lica, pa neka on kaže Narodnoj skupštini zašto mi ne dobijemo taj izveštaj, ili bar Odbor za Kosovo i Metohiju, kako se ta pitanja rešavaju. Nije rešeno pitanje 400 leševa Srba koje su Šiptari najzverskije pobili 1999. godine i posle 2000. godine na Kosovu i Metohiji, čija se umorena tela i dalje nalaze u Prištini. Zašto Dik Marti, koji je izvestilac Saveta Evrope, do današnjeg dana nije podneo izveštaj o tome, a dat mu je mandat pre dve godine? Upravo zbog pritiska velikih sila, pre svega zemalja EU, a dve trećine njih je priznalo tu šiptarsku tvorevinu.
Neverovatno je kako ova vlada nema sluha i kako ne želi da čuje glas i predlog ne samo nas kao opozicije, nego nas koji istinski vidimo muku naroda. Znam da ovde ima onih, juče reče Čedomir Jovanović, koji su zauzeti kopanjem bunara, pravljenjem vila na brdu, na Glediću itd., ili onih koji su u tesnoj vezi sa tajkunima i kriminalcima, pa šta ih briga, sednu u automobile (i Milutin Mrkonjić je rekao, to je čak bila scena i utisak nedelje istoimene emisije, da je nekoga morao tamo da čeka ne znam koliko sati), voze skupe automobile, limuzine, šetaju se, ne vide narodnu muku.
Ali, znate, kada ja ili moje prisutne koleginice ili neko od kolega ode na pijacu u Beogradu, u našem gradu gde živimo, mi doživljavamo da nam ljudi otvaraju novčanike, kao što se meni desilo u Kragujevcu na Krstovdan ove godine da mi jedna vremešna Kragujevčanka sa suzama u očima pokazuje da u notesu ima samo 150 dinara, a živi od te bedne penzije od koje mora da plati skupe lekove itd.
Moramo da uvozimo sve u Srbiju zato što su naše fabrike uništene i propale. One koje rade... Ovo je tačan podatak, dobili ste i vi, gospodine Novakoviću, i svi narodni poslanici brošuru Unije poslodavaca Srbije; pogledajte tabelu „Tehnološka zaostalost Srbije“, da ne bude – našli radikali neke podatke koji nisu tačni. Poslali ljudi narodnim poslanicima. Verujem da vi iz Demokratske stranke to ne gledate, mislili ste da su neke šarene strane, pa baš vas briga, ali na tabeli 7 lepo piše: najmlađa mašina u fabrici u Srbiji...
Gospodine Novakoviću, vi ste bili predsednik Odbora za privatizaciju, znate kako je pljačka tekla, od Vlahovića pa nadalje. Zna gospodin Novaković zato što je predsedavao Odboru, gde su dolazili ljudi, dok vam neko nije rekao, gospodine Novakoviću…
(Predsedavajući: Istina je, ali tema nije privatizacija.)
Vi ste pametan čovek, niste vi za džabe to što jeste. Shvatićete da je najmlađa mašina u Srbiji iz 1990. godine, za proizvodnju bilo čega, a najstarija iz 1971. godine.
Za razliku od nas, Brazil, tako je rekao njihov ministar ekonomije, ne da mora da stabilizuje ekonomsku politiku, nego se boje, kako on kaže, pregrevanja. Ne znaju ljudi šta će sa tolikim kapitalom i ekspanzijom svoje privrede. Oni šećernu trsku (to je inače najmasovniji posao koji Brazilci rade) prerađuju u etanol, što je zamena za benzin. Taj energent je, po rečima njegove ekselencije, nešto što takođe može da bude za Srbiju dobar proizvod.
I mi imamo mnogo toga da izvezemo tamo, što se tiče naših prirodnih i privrednih resursa, ali ko da radi, u kojim fabrikama, kada su svuda ključevi i katanci, kako reče ovaj jedan što je odbegao odavno i kada ljudi …
Smeju se moje kolege, jer, neverovatno, ali uvek moram svega da se setim. Gospodine Novakoviću, vi vrlo dobro znate da i vas moram da podsetim na ono što vi namerno zaboravljate.
Što se tiče te saradnje, što se tiče ukidanja viza, pored toga što pozdravljamo ovo što se dešava danas sa ratifikacijom sporazuma sa Brazilom, mislimo da naša država treba, da se vratim na jedan deo priče gospodina Stevanovića i gospodina Martinovića, da indukuje procese koji se tiču ratifikacije i brzog ukidanja viznog režima za naše građane, recimo, kada je Egipat u pitanju. Egipat je prijateljska zemlja i treba da podstičemo naše državljane da idu tamo gde nas lepo dočekuju, gde su cene pristupačne za naše ljude, gde će sa osmehom da nam kažu da smo dobrodošli u tu prijateljsku zemlju. Zašto da ne ubrzamo i takav proces? Jer, Egipat je zemlja koja u poslednje tri godine predsedava u okviru nesvrstanih, a vi se setite nesvrstanih kada imamo glasanje u Generalnoj skupštini UN o Rezoluciji o Kosovu i Metohiji.
Kada je bila poslednja Rezolucija o Kosovu i Metohiji Tadić je SMS porukom Jeremiću promenio tekst i doživeli smo debakl i katastrofu. Bolje da uopšte nije išao tamo i bolje da se uopšte ništa nije plasiralo u Skupštini, nego to što nam se desilo.
U svakom slučaju, jedini način da se naša zemlja oporavi, što je programsko opredeljenje SRS, jeste da sarađujemo sa zemljama BRIK grupe, gde je Brazil jedna od vodećih sila, da imamo stabilnost u svakom smislu i da nastojimo da što više stranih investicija naših prijatelja privučemo. Ako je naš doprinos tome da bar nekoliko stotina hiljada građana Brazila u dogledno vreme privučemo da kao turisti dođu u našu prelepu Srbiju ili da investiraju, svakako je ratifikacija ovog sporazuma dobar početak. Hvala vam.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Preostalo vreme je osam minuta i dvadeset sekundi.

Gospodine Novakoviću, hteo sam da vas kritikujem zbog ove primene Poslovnika, pa sada neću da vas kritikujem da ne bih dobio opomenu, međutim, meni je neprijatno da Bajru Omeragića prekidate dok priča o ovoj temi. Diskusija, zahvaljujući Bajri, ide baš pravim tokom, dobijamo kompletne podatke o tome kakva je spoljna politika Republike Srbije. Da li se to nekome sviđa, da li se nekome ne sviđa, zahvaljujući Bajri i zahvaljujući nama građani Srbije čuju neke podatke i mogu sami da zaključe šta je istina.
Naravno, ja imam obavezu, kao član SRS, da promovišem stavove svoje stranke i da utičem da Bajrina porodica glasa za SRS, gospodina Ugljanina, oni ljudi u Subotici, oni u Preševu, Bujanovcu itd. Zašto? Jer iznosim istinu.
E sad, bezvizni ili bezvezni režim? Bezvizni režim znači vrhunac prijateljstva između država, ali mi sada imamo bezvezni režim, jer ne vidimo princip. Ovde ne postoji princip kojim se rukovodi vlast u Srbiji.
Kada je u pitanju Turska, čuli ste i sami, Vlada je odgovorila povodom deklaracije, vezano za Jermeniju – nećemo to da stavljamo na dnevni red, dajemo prioritet ekonomskim interesima Republike Srbije. Znači, ljudska prava, moralni aspekt, lakmus pitanje za principijelnost neke države, sve to gazimo, to je rekla Vlada Republike Srbije.
Nemam ništa protiv što su oni to rekli, nego želim da omogućim da svi građani Srbije čuju šta je rekla Vlada Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je rekla upravo ovo što je Bajro, kao jedini hrabri predstavnik parlamentarne većine, izašao da kaže. Lepo čovek kaže – biznismeni traže da se ukinu vize, jer ako postoje vize biznismeni neće da dolaze kod nas da sarađuju. Viza košta deset evra. Kakav je to biznismen koji zavisi od deset evra, da budemo načisto.
Kažete, svuda investiraju. Slažem se. Kamo sreće da Srbija može svuda da investira. Nemam ništa protiv Republike Turske i politike koju ona vodi na unutrašnjem i spoljnom planu, osim u onom delu gde vodi politiku prema Republici Srbiji. Zašto? Njihova politika prema Republici Srbiji je u suprotnosti sa ustavnim principima Republike Srbije.
Svi smo se zakleli na vernost Republici Srbiji, Ustavu Republike Srbije i na prvom mestu mora da nam bude Ustav. Jedna od tih prvih stvari jeste Kosovo i Metohija, integralni deo Republike Srbije, i ja to zastupam. Zato mene niko i ne napada, jer kada bi me napao neko zbog ovog stava napao bi Ustav Republike Srbije.
Sada je pitanje – čemu se daje prioritet? Nesporno je, Boris Tadić, kao oličenje SSP, srpske spoljne politike, kaže – prednost dajemo ekonomiji. On je jasan. Pošto on kaže da prednost dajemo ekonomiji, ima da donesemo i deklaraciju o Srebrenici, da uspostavimo prijateljske odnose, turbo prijateljske odnose sa svim državama koje su priznale nezavisno Kosovo. To je poruka koju on šalje.
Imamo pravo da se bunimo protiv te poruke. Mi jesmo za saradnju, jesmo za prijateljstvo, jesmo za sve, ali u onoj meri koja ne ugrožava naše interese i naš ustavni poredak.
Moj prijatelj Bajro je u pravu, moram da vam kažem. Sada mi treba prema Turskoj da se ponašamo ovako, a šta da radimo sa onim silnim državama koje su priznale, koje čak ne smemo ni da pomenemo? Bajro, tu si potpuno u pravu.
(Predsedavajući: Molim vas da se ne obraćate neposredno.)
Nisam ništa loše rekao. Nemojte, molim vas.
(Predsedavajući: Bez obzira.)
Ako su Bajro i Ugljanin lepo shvatili ovo, nema potrebe da se vi sekirate. Oni su vrlo lepo shvatili šta pričam. Pričam principijelno.
Istu ovu politiku koju ovde zastupamo mi srpski radikali zastupamo ne samo prema Turskoj, nego i prema SAD. Prema kome još? I prema Francuskoj, i prema Avganistanu, i prema Albaniji, i prema Velikoj Britaniji, i prema Nemačkoj, Danskoj, Italiji, Luksemburgu, da ne ređam do broja 70; poslednja država koja je priznala nezavisno Kosovo je Honduras, 3. septembra 2010. godine.
Smatramo, a vi, pošto se razumete u semaforske boje, da li je crvena, žuta, plava, zelena, bilo koja linija, da mora da se stavi jasna linija. Onaj ko omogućava otimanje naše teritorije ne zaslužuje da bude u istom pravnom položaju kao država koja nam je prijateljska. O tome je gospođica Jovanović pričala, to je taj BRIK. Međutim, možemo da kažemo i BRIKS, sa „S“, sa Srbijom na kraju.
Sada, nemojte da menjamo teme. Radi javnosti, moram da kažem, što se tiče stranke gospodina Ugljanina i SRS, imali smo gotovo identičan politički stav kada je bilo u pitanju rasturanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. I vi i mi smo bili protiv nezavisnosti Crne Gore. Zašto? Ne želimo cepanje više ovog našeg prostora po nalogu sa strane. Neki drugi su bili, dobro znamo ko...
Ali, idemo sa čistim računima, da jasno kažemo: nemamo ništa protiv nikoga, samo tražimo da se poštuje ono što nesumnjivo predstavlja nacionalni, ekonomski, privredni i svaki drugi interes ovog naroda koji živi na ovom prostoru. To je jedan minimum ispod koga ne idemo i to principijelno zastupamo i kada su u pitanju SAD i svi drugi koji jasno svojom politikom kažu da žele da rasture ovaj prostor.
Svako rasturanje ovog prostora izaziva neke konflikte, a mi ne želimo te konflikte, da budem iskren. Šta će nama konflikti? Suviše su nas podelili, pocepali. Tražimo jednu normalnu unutrašnju politiku, koja će da nametne naš stav inostranim partnerima. To nije uvek lako. To nije uvek možda čak ni izvodljivo, ali mora odavde da izađe stav, jedinstven stav. Je l' imate crvene linije? Imamo crvene linije. Dajte da poštujemo te crvene linije, maksimalno da poštujemo te crvene linije.
Ovde je u ovom paketu došao taj sporazum sa Turskom. Mogao je da bude i sa nekom drugom državom iz ovog aranžmana država koje su priznale nezavisno Kosovo. Ista bi naša diskusija bila, principijelna. Inače, što se tiče politike koju turska država vodi, oni pronalaze najbolje svoje interese. Imaju oni dobre odnose sa Rusijom. Jedna rečenica samo, gospodine Novakoviću. Kod njih je obavezan vojni rok. Na velikom broju gradilišta u Rusiji gde turske firme izvode radove rade vojnici. Turci su lepo zaključili – što da mi sedi u kasarni, da mi jede hranu, da mi pravi trošak, kada mogu da ga angažujem tamo i zaradim makar malo para. To je njihova politika.
Ne mešam se u njihovu politiku i niko nema pravo da se meša u njihovu politiku, ali sam dužan, kao predstavnik građana Republike Srbije, da štitim interese svih građana, a oni su definisani Ustavom Republike Srbije.

Hvala, gospodine Krasiću.
(Narodni poslanik Bajram Omeragić dobacuje sa mesta.)
Nijednom rečju, niti vas je pogrešno razumeo gospodin Krasić, niti... Čak su afirmativno govorili gospodin Martinović i gospodin Krasić. Prema tome, procenjujem da nema razloga za repliku.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč (molim vas, nemojte dobacivati) predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona po tačkama 3, 4, 5. i 6. dnevnog reda.
Nastavak određujem za sutra, 22. oktobar, u petak, u 10.00 časova. Hvala na saradnji i vidimo se.