Gospodin Lapčević ima reč.  

Poštovano predsedništvo, nažalost, ne mogu da se obratim gospodinu ministru, koji je danas ovde prezentovao, kako reče, ovaj krovni zakon iz koga bi trebalo da proisteknu sva planska dokumenta koje ova država treba da donosi i da, kako reče gospodin ministar, uravnoteži i napravi održivi razvoj u Republici Srbiji.
Osvrnuću se na početku onako kako se ministar obratio, a rekao je - čestitam vam na jučerašnjem danu i na tome, verovatno misleći na prosleđivanje naše kandidature za članstvo u EU od strane saveta ministara prema komisiji.
Svaki put kada se desi neki od koraka, kojih ima na desetine u tom procesu integracije Srbije ka EU, mi ovde imamo hvalospeve i čestitanja i proglašavanja tog dana za nekakav istorijski datum, te pozitivno mišljenje, te studije izvodljivosti, te predavanje kandidature, te prijem kandidature, te razmatranje kandidature.
Svaki put kada se nešto priča o kandidaturi Republike Srbije na tom trnovitom putu koji ima stotinu stepenika mi proglašavamo taj događaj istorijskim i čestitamo jedni drugima. Šta to čestitamo? Šta smo to dobili juče? Prosleđeno komisiji koja će nam proslediti upitnik koji ima četiri hiljade pitanja na koja ćemo mi odgovarati, pa ćemo četiri hiljade puta jedni drugima da čestitamo, divno, odgovorili smo na to pitanje.
Hajmo dalje. Pitanje je - koliko nam se život poboljšao juče u džepu svakog našeg sugrađanina ili se možda pogoršao? Dakle, kao što reče gospodin ministar, ovo je jedan krovni zakon, najvažniji planski dokument koji jedna suverena država može da donosi kako bi napravila uravnotežen i održiv razvoj na svom prostoru, uzimajući u obzir sve prirodne karakteristike područja na kome se nalazi.
Po takvoj definiciji za mene bi bilo najlogičnije i najnormalnije, pretpostavljam i za sve druge narodne poslanike, da je tu rečenicu izgovorio predsednik Vlade ili predsednik države. Zašto da ne? Ako je to najvažniji dokument koji ova Skupština donosi za razdoblje od narednih deset godina, zašto taj dokument, taj plan prostorni, nisu prezentovali najviši državni funkcioneri?
Pazite, na primer, u Kini, svake godine državni parlament zaseda, na tom njihovom godišnjem okupljanju, početkom marta i ta njihova sesija traje tri do pet dana, na kome svi najviši državni funkcioneri, počev od predsednika države, preko predsednika Vlade, nadalje predsednika raznih komiteta za održivi razvoj, govore o godišnjem planu razvoja Kine, detaljno i iscrpno nekoliko sati u parlamentu, šta država Kina planira da uradi u toku te godine, kojim sredstvima, u kom delu i kojoj provinciji će izgraditi koji kapitalni objekat, koliko će to koštati itd.
Pazite, mi donosimo prostorni plan za deset godina, prezentuje nam ga ministar za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja. Mislim da je to toliko važan dokument da u najmanju ruku bi trebalo predsednik Vlade da prezentuje, jer je to viđenje jedne političke elite koja je trenutno na vlasti kako Srbija treba da izgleda i kako treba da se razvija u narednih deset godina.
Ne kažem da gospodin Dulić nema te kvalifikacije, iako je, doduše, ortoped i bavi se prostornim planiranjem, ali mislim da prosto važnost dokumenta zahteva da se ovde pred nama danas pojavi predsednik Vlade, koji izgleda se ne bavi svojim poslom i ne zna šta ga je snašlo time što je izabran za predsednika Vlade.
U ovom prostornom planu je, govorio ministar, posebno ocrtano način na koji je on rađen i predstavlja jedan sveobuhvatan dokument, od analize stanja u kom se država nalazi trenutno i prepoznavanja problema koje treba da reši u narednih deset godina sa postavljenim ciljevima šta treba uraditi do 2020. godine da bi ova država imala ravnomerniji razvoj, da bi poboljšala kvalitet života svakog građanina itd.
Reče ministar da je izrada ovog planskog dokumenta se bazirala na šest principa, između ostalog, jedan od principa je revitalizacija stanovništva, održiva ekonomija, decentralizacija, policentrizam, pažnja posvećena gradovima, integralno udruživanje oko velikih projekata, uređenje privrede i zaštita životne sredine.
Principijelno je sve u redu i čitajući ovaj obiman materijal od oko 400 strana na mene je najveći utisak ostavio deo koji se bavi demografijom i demografskom analizom zemlje i demografskim predviđanjima koja će, nažalost, biti katastrofalna u narednih deset godina.
Ne samo zato što je trenutno na vlasti ova pogubna politika koju predvodi Boris Tadić i njegovi satrapi, već zato što je očigledno da država Srbija je u smislu industrijskog i privrednog razvoja na samom dnu i da su migracije tolike da ćemo za deset godina imati još goru sliku nego što je ona danas.
A danas je takva da nam je skoro čitav istok i jug zemlje polupust, zapad takođe, da se stanovništvo grupiše u Beogradu, Vojvodini i većim centrima, a da se po pravilu sve državne pare iz budžeta, i ne samo iz budžeta, već iz kredita, troše na razvoj tih urbanih centara.
Dok niko ne vodi računa o tome kako se živi u najsiromašnijim delovima zemlje, kako da se tamo podigne infrastruktura, kako da se u tim mestima zaustavi pogubno iseljavanje stanovništva, pre svega, obrazovanih ljudi, jer kad odu obrazovani ljudi, mladi, onda sa njima odlaze i njihove porodice, što dugoročno znači da to naselje nema nikakvu perspektivu.
Za mene je frapantan podatak koji sam ovde pročitao da od 4.860 naselja u 1.100 naselja u prošloj godini nije rođeno nijedno deto. Zamislite podatak da četvrtina naselja praktično nema nikakvu budućnost, jer se u njoj ne rađaju deca i da će ona verovatno za desetak, dvadeset godina potpuno nestati, jer nemaju nikakvu perspektivu za opstanak.
U ovom prostornom planu je, doduše, posvećena pažnja ovom problemu i ocrtan cilj da je neophodno da se učini sve na uravnoteženju razvoja i na, kako se kaže, prostornoj distribuciji stanovništva, na demografskoj osnovi. Međutim, nijednu konkretnu meru nisam pročitao ovde, niti jedan konkretan mehanizam na koji način će se to učiniti.
Gospodin Dulić ima preča posla, verovatno, a pošto je došao, moram da ga pitam konkretno pitanje. Bio je predsednik Skupštine dve godine, ministar je već dve godine u ovoj Vladi i čovek za te četiri godine nije imao prilike da putuje dalje od Dunava i Save ili je možda išao po centralnoj Srbiji.
Pre desetak dana je imao priliku da ode do Leskovca, da poseti opštinsko rukovodstvo, da sa njima razgovara i da na konferenciji za štampu izjavi sledeće, da je bio u velikoj zabludi, da nije mogao, ni imao prilike ranije da putuje po Srbiji, da upoznaje Srbiju i da je živeo u zabludi svih tih 36, 37, 38 godina, koliko već ima, da je smatrao da je on kao čovek koji je rođen na severu poseban i da svi ljudi koji žive na severu su posebni, a da oni koji žive na jugu, u Leskovcu, Nišu, Vranju, su malo manje posebni, ali je dolazeći u Leskovac, upoznajući taj grad, saznao da tu ne žive majmuni i da to nije džungla i da je razbio tu svoju zabludu i da je zbog toga srećan.
Pazite, jedan ministar, koji na neki način politički predstavlja establišment ove zemlje, kaže u jednom gradu, koji je peti, šesti po veličini u ovoj zemlji, da je smatrao da u toj sredini žive malo manje posebni ljudi, da ne kažem da je to džungla i da nisu vredni pažnje.
Eto prilike, na taj slikovit način možda je čovek i nesvesno rekao i pokazao kakav je odnos države i državne vlasti prema najnerazvijenijim delovima Srbije, prema jugu, prema onoj narodnoj - što južnije to tužnije, vidi se i kroz tu političku izjavu, ali se vidi i kroz odnos države u onom smislu ulaganja i pomoći i sagledavanja problematike u kojoj se nalazi to stanovništvo u najsiromašnijim delovima zemlje.
Da je to tačno, govori podatak da preko 80% investicija koje polaze od državnog budžeta se realizuju u Beogradu, Vojvodini i okolini. Čuli smo pre dva meseca u putešestviju koje gospodin Tadić imao širom zemlje, da je Srbija zemlja u kojoj se gradi najviše mostova i koja gradi najviše mostova. Ne, gospodine Tadiću, i gospodo iz vlasti, ne gradi se u Srbiji najviše mostova, gradi se u Beogradu najviše mostova i delimično u Vojvodini. Nijedan most, nijedna veća investicija se ne realizuje niže od Save i Dunava.
Doduše, predsednica Skupštine je sa ministrom za infrastrukturu pre nekoliko meseci otvorila radove na Koridoru 10 kod Dimitrovgrada na obilaznici i tom prilikom istorijski izjavila da otvaranjem ovih radova se otvara prilika za zapošljavanje 100 hiljada ljudi. Pre neki dan sam poslom išao do Dimitrovgrada i video kako fenomenalno napreduju radovi i da onaj kilometar koliko je urađen na obodu Dimitrovgrada ima šanse da bude završeno 2082. godine, ovakvom dinamikom kako je početo...
Inače, Dimitrovgrađani su mi rekli da je njih troje već našlo posla na obilaznici kod Dimitrovgrada, pa će verovatno tih 100 hiljada ljudi u narednih 50 godina i biti angažovano.
Posebna pažnja u ovom dokumentu je posvećena i u uravnoteženijem regionalnom razvoju. Dakle, ovde se konstatuje da su regionalne razlike ogromne, da se bruto društveni proizvod po stanovniku u ravničarskim regionima kreće čak u odnosu i jedan prema 30, odnos najrazvijenijeg Beograda i verovatno regiona oko Novog Sada, prema najsiromašnijim regionima verovatno leskovačko-ravničarski kraj. Da odnos razvijenosti regiona čak ide jedan prema sedam.
Broj nezaposlenih ljudi u Beogradu je negde oko 5,5% a u opštinama Vranje, Leskovac i okolnim opštinama se kreće čak i do 40%. Da je prosečna plata u najrazvijenijim delovima zemlje, pre svega u beogradskim opštinama, preko 60 hiljada, a da je plata u Kuršumliji, u Beloj Palanci, u Blacu jedva 16-17 hiljada, što jasno govori kolika je razlika između razvijenosti u pojedinim delovima zemlje i koliko treba raditi na prevazilaženju tog problema.
Međutim, sem konstatacije da je to tako, ovde ne postoji opet nijedna konkretna mera na koji način ćemo te regionalne razlike smanjiti - kako ćemo zaustaviti velika demografska traženja iz najsiromašnijih opština istoka i juga Srbije, kako ćemo i koje ćemo to infrastrukturne projekte realizovati u tim opštinama da bismo omogućili ljudima da imaju pristojan život, da mogu da se zaposle da rade u svojim mestima, da osnuju porodicu i da tamo ostaju.
Ako ništa od privrede ne radi, a očigledno da ne radi, čak i u Nišu koji se ovde pominje kao metropola ili kao veliki gradski centar oko kog treba da se bazira budući razvoj jugoistočne Srbije, čak i u tom Nišu ne radi ništa od privrede, pa je zabeleženo da je zadnje dve godine otišlo preko 400 visokoškolaca, koji su završili svoje fakultete, ali nemaju posla u rodnom mestu, već moraju da odlaze u Novi Sad, Beograd ili inostranstvo kako bi mogli da nađu posao jer je to preduslov za osnivanje porodice i dalju egzistenciju.
Nema nijedne konkretne mere kako ćemo rešiti probleme koji se tiču regionalne konkurentnosti. Nema čak ni naznake na koji način ćemo podstaći privredu u nerazvijenim krajevima da funkcioniše da bi se ti ljudi zaposlili, jer ako se ne zaposle moraće da spakuju kofere i dođu u Beograd.
Malopre smo čuli od gospodina Ilića da je za svaku porodicu koja se iseli u Beograd potrebno izdvojiti stotine hiljada evra da bi se proširila infrastruktura i obezbedili uslovi za život. Znam da i u Beogradu nemaju svi stanovnici pristojne uslove za život, ali mi nije jasno, ako se govori o uravnoteženijem regionalnom razvoju i o prostornoj distribuciji stanovništva, u smislu da treba uravnotežiti i smanjiti regionalne razlike, zaposliti ljude i omogućiti im pristojan život da se ne bi selili iz svojih mesta, kako se onda nasuprot jednoj takvoj strategiji realizuju državne investicije?
Naime, prethodnih godina su uzeti silni krediti da bi se realizovali veliki infrastrukturni projekti u Beogradu i to građenje jednog mosta na Adi, drugog mosta od Zemuna do Borče, građenje podzemne železnice, metroa i čega sve ne.
Pominje se još neki most od Smedereva prema Pančevu. Bukvalno sve državne investicije će se potrošiti na to da se Beograd kompletira infrastrukturno. Obilaznica se radi.
Izgradnjom tog mosta od Zemuna prema Borči stvoriće se mogućnost da se ogromna površina preko Dunava pretvori u gradsko građevinsko zemljište, što u prevodu znači poziv svim ljudima koji nemaju svoju egzistenciju u mestima gde žive da mogu slobodno da dolaze i da naseljavaju taj deo Beograda. Što će reći, da će za narednih 20 godina, ukoliko se taj projekat realizuje, nestati bar još 20 gradova ili 20 manjih mesta jugoistočne Srbije.
Po onome što ovde piše, te silne pare koje se predviđaju za infrastrukturu u Beogradu je mnogo pametnije i normalnije da se ulože u nerazvijene opštine kako bi se stvorili uslovi za život onih ljudi koji tamo ne mogu da opstanu. Ovako kako je ovaj dokument napisan, on jeste sveobuhvatan, jeste krovni dokument, i iz njega treba da proizađu svi drugi planski dokumenti, da se uravnoteži razvoj, ali nažalost bez finansijske potpore i bez strategije – na koji način realizovati ove lepe želje ovo će ostati samo spisak lepih želja koji će kao i svi prethodni dokumenti ostati mrtvo slovo na papiru, jer neće moći da bude realizovan.
Država Srbije je danas dužna preko 24 milijarde evra. Strategija vlasti je dodatno i dalje zaduživanje. Prihodi u budžetu su takvi da ne mogu da obezbede ni osnovnu egzistenciju države i njenih organa, pa imamo deficit od oko 1,5 milijardu evra godišnje.
Bez jasne strategije kako ćemo oživeti domaću privredu nema budućnosti, niti ima šanse da se bilo šta iz ovoga što je zapisano u prostornom planu realizuje. Neće moći da budu izgrađeni ni državni putevi prvog i drugog reda. Neće moći da budu izgrađeni ni autoputevi, niti da budu realizovane druge investicije u energetici, infrastrukturi ukoliko država nema sposobnu domaću privredu, ukoliko ne zaposli stanovništvo, ukoliko ne podigne kvalitet života.
Razvoj jedne zemlje koji je zasnovan isključivo na kreditima apsolutno nije održiv i nemoguć je na duže staze. Zbog toga, naravno, ne možemo da podržimo ovakav dokument jer nam ne pruža garancije da će ovo što je ovde zapisano biti i moguće realizovati.

Vreme. Iskreno verujem da se vaše procene da koridor 10 treba da bude završen kroz našu zemlju 2080. godine neće ostvariti. Drugo, htela bih da kažem, naravno, nikada nisam rekla da otvaranje radova na deonici na kojoj sam se pojavila je potrebno da se angažuje 100.000 ljudi. Procene su da će 100.000 ljudi imati posao kroz sve vreme i kroz čitav koridor 10 u našoj zemlji i one objekte koje idu uz koridor 10. To je bila jedina rečenica koju sam izgovorila.
Gospodin Dragan Stevanović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću priliku da ovu raspravu o prostornom planu započnem onako kako je i ministar počeo.
Gospodine Duliću, ono što nam čestitate, a odnosi se na jučerašnji dan, za SRS predstavlja poraz. Predstavlja poraz, a kasnije ćemo doći do toga i zašto, jer je za političku odluku koju je doneo vaš predsednik stranke i Vlada Republike Srbije da uđete u dijalog sa Prištinom i, da bih tu napravio vezu sa ovim dokumentom koji je danas pred nama, pitam vas, u te dijaloge i pregovore sa Prištinom, da li ćete polazišnu osnovu da nađete u ovom prostornom planu koji danas čitajući predstavljate ili će negde dokumenti za tako nešto da se napišu i da nam dođu naknadno?
Ovo neodoljivo podseća na vremena kada su naši porazi pretvarani u pobede. Ne bih želeo da politika doživi kraj, kakav je kraj doživela politika koja se time bavila. Ali, sve u upućuje na to, da će se tako nešto desiti.
Rekli ste malopre i pomenuli ste evropsku porodicu naroda. Kada govorimo o prostornim integracijama, gospodine ministre, one su nešto mnogo više i ozbiljnije od političkih integracija na kojima vi insistirate. One mogu da budu deo prostornih integracija, ako politika koja rukovodi jednu državu ima opredeljenje da bude deo, recimo, EU.
Nas to ne zanima, ne interesuje. Ne mislimo da to treba da bude nešto čime treba država da se rukovodi, ali nas to takođe ne limitira da zauzmemo stav i u odnosu na prostorni plan i prema prostornim integracijama Republike Srbije.
Još jednu stvar ste rekli, možda ste napravili lapsus, da je ovim posao Vlade završen. Nažalost, ovim posao Vlade, ozbiljne i odgovorne Vlade koja razume šta je održivi razvoj, tek treba da počne. Vlada, gospodine ministre, u kojoj vi sedite, to sam jednom čini mi se i rekao, neka mi zamere kolege ako se ponovim, ima veze sa održivim razvojem koliko i Eskimi sa indeksom u Beogradskoj berzi.
Jedinu vezu koju imate je skupa publikacija, koju ste platili vi uz pomoć Švedske, štampao je i izdao Božidar Đelić, koja nam govori koliko smo napredovali u održivom razvoju. Došli ste na vlast 2000. godine, osam godina vam je trebalo da donesete strategiju održivog razvoja Republike Srbije. Kada otvorite ove stranice, idete od jednog do drugog poraza. Porazi nisu preneti i izneti samo u ovom dokumentu. Gospodine ministre, porazi su izneti u prostornom planu.
Kada je prostorni plan o kojem danas govorimo u pitanju, SRS ne želi da ospori izazov na koji je nauka odgovorila. Hoćemo da kažemo da je u naučnom smislu, kada je nauka u pitanju, prostorni plan urađen korektno, metodološki. U ovaj prostorni plan su ugrađeni i zasniva se na modernim principima planiranja, ali ovaj prostorni plan ima drugi hendikep, što ćete vi da ga sprovodite ili bar to malo koliko vam je ostalo, godinu ili dve dana, nadamo se. To je najveći hendikep ovog prostornog plana.
Ako me pitate, gospodine ministre, šta je to što je dobro? Za nas je najbolji segment koji se odnosi na analizu stanja. Ne postoji bolja potvrda svake političke kritike i inkriminacije režima Srbije, od one koju je nauka, potvrđujući stav SRS, na neki način, unela u analizu stanja u Srbiji. Način na koji ste vi predstavili poslovni plan, uopšte niste morali da ga predstavljate. To je svaki poslanik mogao da pročita.
Ovde smo očekivali živu raspravu. Živa rasprava bi vas dovela do podataka i argumenata koje ne želite da slušate ni vi koji činite Vladu, ni poslanici koji glasaju za ovu većinu, a bogami nije vam stalo da to sluša javnost Republike Srbije.
Šta je ovde sporno? Sporna je politika koja uokviruje ovaj dokument koji je uradila nauka. Zašto je sporno? Pitam vas vrlo konkretno pitanje – sa kojim Zakonom o regionalnom razvoju koji je usvojen je usklađen ovaj prostorni plan?
Nauka je definisala sedam funkcionalnih celina ili regiona, kako oni to zovu. Tu je dokaz za sve ono što je SRS govorila, da nam Zakon o regionalnom razvoju nije bio potreban. Zašto, u nastavku.
Onda su prostorni plan uskladili sa zakonom koji ima sedam regiona. Onda su se gospoda u Vladi posvađala, otvorila vatru u Raškoj oblasti i, kao posledicu toga, doneli odluku da promene prostorni plan. Zakon o regionalnom razvoju.
Danas imamo prostorni plan koji ćete pretpostavljam usvojiti i koji poznaje sedam funkcionalnih celina, a Zakon o regionalnom razvoju zna za pet regiona. Ne ide apsurd dotle. Kada se o prostornom planu govori, o prioritetima na osnovu kojih će se raditi regionalni prostorni plan, tamo se kaže da će prioritet imati regije koje imaju akreditovane razvojne agencije.
Koliko ste akreditovali razvojnih agencija? Možemo li to da čujemo? Ironija ide dalje. U ovom prostornom planu ste dali prostor da nauka unese oblasne asocijacije koju je vaša politika ukinula. Kategorija oblasnih asocijacija više ne postoji. To ste ukinuli zakonom. Ovde će prioritet imati oni koji imaju oblasne asocijacije.
Doveli ste u zabludu nauku. Nerazumna politika Vlade Republike Srbije i Borisa Tadića obesmišljava napore ozbiljne nauke. To je problem ovog prostornog plana i ove države.
Danas ovde slušamo priču o koridoru 10. Tu priču kao papagaji ponavljate već 10 godina. Dokle ste stigli? Šta ste uradili sa tim koridorom 10? Šta ste uradili sa plovnim putevima? Treba vam 80 miliona evra samo za područje Šapca da reku Savu napravite plovnom, a da se ne dotičemo Dunava, a dotaći ćemo se malo kasnije.
Naravno, sve ono što takođe dolazi od Vlade Republike Srbije kao barijera i opstrukcija principima održivog razvoja, racionalnom i domaćinskom upravljanju nacionalnim dobrima, zaštićenim područjima, nažalost, nemamo sada vremena da se svega toga dotaknemo. Biće i rasprave u pojedinostima, o čemu ćemo i da govorimo.
Gospodine ministre, govorićemo i mahati dokumentima koji dolaze iz vašeg ministarstva, koje potpisuju vaši saradnici, a koji su direktno suprotstavljeni principima održivog razvoja i nacionalnom odgovornom gazdovanju zaštićenih područja koji predstavljaju nacionalni interes Republike Srbije.
Sada vi koji ste takvog političkog profila tražite od nas da prihvatimo vašu sklonost i razumevanje održivog razvoja. Nemojte, molim vas. Žalosno je što jedan ozbiljan dokument, koji bi u drugačijoj atmosferi trebalo i da se usvoji i da se o njemu razgovara, dat vama na implementaciju i sprovođenje.
Pitamo vas, šta je u prostornom planu i zakonu garancija da će dobiti adekvatan program implementacije i da će biti usvojen na vreme? Gospodine ministre, iz vašeg ministarstva, naravno, nemojte ovo ništa lično da shvatite, ali iz vašeg ministarstva su u ovu skupštinu došli zakoni koji su doživeli gotovo apsolutno fijasko. Zakon o socijalnom osiguranju, gde su efekti? Nema ih nigde. Zakon o unapređenju građevinske industrije, gde su efekti? Nema ih nigde.
Set ekoloških zakona, kada uzmete u obzir set ekoloških zakona i ono što vam je nauka napisala u izveštaju, odnosno analizi stanja u prostornom planu, postavlja se pitanje zašto smo uopšte o njima i raspravljali. Na kraju, šlag na tortu, vaš zakon o planiranju i izgradnji.
Lepo samo vam govorili, ministre, nađite meru i nemojte Zakon o planiranju i izgradnji da predstavljate onako kao ste ga predstavljali. Vi za godinu dana ne samo da ne možete da sumirate i sublimirate efekte primene tog zakona, vi još sve podzakonske akte niste doneli ili ih menjate u bolesnoj političkoj atmosferi u kakvoj ih menjate u Vladi.
Tu ne stavljamo na teret lično vama i najviše vama, možda ste vi imali dobru volju, ali sve ono što je oko vas - politika, partikularni interesi, mafijaški interesi, tajkunski interesi, doveli su vas u pat poziciju. Srbija godinu dana posle usvajanja tog zakona nije napravila ni pola koraka napred.
Kada je u pitanju suština problema tog zakona, to je konverzija. Vi ste jednim zakonom hteli da rešite pet stvari, niste rešili nijednu stvar, a i onu koju ste mogli, odnosi se na planiranje, objektivno doveli ste u pitanje. Dobro znate sa kakvim se problemima susrećete na terenu kada je u pitanju planiranje i sve ono što planiranje podrazumeva.
Sada jedno pitanje vrlo korektno za vas – šta to znači da vam ne trebaju dodatna sredstva u budžetu za implementaciju prostornog plana? Da li to znači da imate dovoljno redovnih sredstava u budžetu ili znači nešto drugo? Gospodine ministre, ovaj prostorni plan je izuzetno ambiciozan i dobro je što je takav jer biste se sutra pozivali na limite, jer ništa nećete uraditi kada je u pitanju implementacija ovog prostornog plana.
Nije loše što je ambiciozan, ali vas pitam – odakle vam pare za sve ovo? Da li znate da je pre nekoliko dana usvojen Zakon o izmenama i dopunama zakona o budžetskom sistemu. Da li ambicije ovog prostornog plana možemo da prepoznamo u fiskalnoj politici koja je dobila okvire kroz taj novi Zakon o budžetskom sistemu?
Vi, gospodine ministre, evo ovde, doći ćemo, verujem, u priliku da o tome govorimo u raspravi u pojedinostima, govorite o promenama i reformama obrazovanja. Vi govorite o potrebama i promenama u sistemu koji 95% sredstava koristi isključivo na plate. Božidar Đelić nam ovde piše kako ste u kontekstu evropskih integracija veliku stvar u oblasti nauke napravili. Podsmevanje zdravoj i prosečnoj inteligenciji. Nekako ne želite o tome da govorite i ne želite o tome da pričate.
Vratio bih se na ovo što po svojoj suštini predstavlja okosnicu ovde problema. Pazite sad ovo, svima nama se čestita jučerašnji dan. Pogledajte podatak koji je na teret svih vlada od 2000. godine naovamo nauka stavila.
Godine 2007, 13,7% beogradskih domaćinstava priključeno je na kanalizaciju, vi nam čestitate. Šta nam vi čestitate, ministre? Posle deset godina vaše vlasti, 95% otpadnih voda Republike Srbije neprečišćeno ide u vodotokove. Gospodine ministre, voleo bih da mi uslovi i okolnosti dozvoljavaju da se izrazim kako treba, dok nam vi čestitate evropske pobede podavićemo se u sopstvenim otpadnim vodama.
Kažite ovim ljudima ovde - koliko vam para treba da samo beogradske otpadne vode preradite, da izgradite po evropskim standardima postrojenja kojima će se te vode prečišćavati? Sedamsto miliona evra. To je podatak koji sam pročitao, ako je tačno, tačno je, ako nije, onda izvinjavam se javnosti ako je obmanjujem.
Vi nam pričate o evropskom putu i čestitate nam. Vi pričate da ste vi juče dobili potvrdu za sve što ste uradili. Šta ste vi uradili? Ništa vi niste uradili što ima veze sa zdravom sredinom i sa održivim razvojem Republike Srbije. Da sam u pravu, idem dalje kroz ono što ste nam vi kao dokument ponudili i pred nas poslanike izneli.
Regionalne razlike nikada veće u periodu od 2000. godine pa naovamo. Ko je za to kriv? SRS? DS je dve trećine tog vremena bila na vlasti. Ko je kriv za to? Kažite nam – ko je kriv? Jednostavno, to je nešto što treba da nam kažete.
Kažite, ko je kriv što do danas nemamo katastar aerozagađivača? Uporedite izveštaj o stanju zaštite životne sredine u Srbiji iz 2008. i 2009. godine. Gotovo nema nikakve razlike. Neće biti ni sledeći bolji. Odlaganje otpada ne zadovoljava ni elementarne kriterijume.
Dalje, neko je to pominjao, jedna smo od najstarijih nacija na svetu, ne u Evropi, nego na svetu, tako ovde piše, gospodine ministre. Da ne govorimo o fijasku sa socijalnim stanovanjem. Pazite, čak i nauka koja je to, istina u akademskoj formi, rekla kaže vam da se ovde odražava nemoć političke volje da se spreči i reši problem bespravne gradnje neformalnih naselja itd.
Pa se ovde u jednom momentu spominje investitorski urbanizam, koji SRS naziva zloupotrebama koje prave tajkuni. Oni su, ljudi, hteli akademski nivo da zadrže, sve vam je jasno rečeno. Vi nemate političku volju i moć da se suprotstavite atmosferi i ambijentu koji ste i sami iskreirali i napravili, i ova država ima taj problem i svi mi građani ove države imamo taj problem. Ne razumete održivi razvoj i ne možete da se izborite sa onim što ste, nažalost, vi sami uspostavili.
Nedovoljna iskorišćenost mreže naselja, o tome ništa niste rekli. Onda, neusklađenost saobraćajne mreže i namene prostora, kulturno nasleđe neću da spominjem. Osnovni problemi u domenu zaštite prirode i prirodnih dobara su vezani za nesprovođenje, nepoznavanje važećih propisa od strane stanovništva, pazite sad, institucija, neracionalno korišćenje prirodnih resursa, slaba pokrivenost planskom i urbanističkom dokumentacijom, neinventivnosti itd.
Jeste li za to juče dobili potvrdu, nagradu i hvalospev? Je li to Srbija koju ćete vi da vodite u EU? Tu Srbiju ne možete ni u treći svet, u Južnu Afriku, na dno dole da odvedete. Vi ste krivi za tako nešto i o tome treba da pričate i da se time pohvalite, a ne kojekakvim političkim odlukama koje znamo svi koliku će cenu da imaju.
Naravno, nemam dovoljno vremena, a voleo bih da mogu da se dotaknem svega, naročito ovoga što se tiče oblasti ekonomije. Nauka, vi iz Vlade ste nam ovaj dokument poslali, tu piše – usporavanje privrednog rasta, niska produktivnost privrede, visok spoljnotrgovinski deficit, izbegavanje privatizacije, uvođenje principa korporativnog upravljanja u javni sektor, u javna preduzeća itd.
Gospodine ministre, nauka vam je napisala na pristojan način da se samo deklarativno zalažete za održivi razvoj Republike Srbije. Sada vi očekujete da jedan ozbiljan dokument dobije svoju implementaciju i realizaciju od ljudi koji su krivi za sve ovo.
Šta je sa Dunavom? Znate li šta piše ovde? Zbog privatizacije luka koje je sprovela demokratska vlast u Srbiji, lučka delatnost je dovedena u pitanje. Srbija, dok vi pričate bajke o dunavskoj strategiji, došla je u poziciju da na Dunavu izgubi stratešku poziciju zbog pljačkaških privatizacija luka u Srbiji.
Ko je kriv zbog toga? Ko je kriv? Vlade Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, vi koji ste sve to dozvolili. Sada ćete vi to da otklonite ili da ispravite. Ne, naravno da nećete i javnost to mora da čuje. Ubeđen sam da veliki deo javnosti deli mišljenje sa mnom.
Mi moramo, gospodine ministre, da prestanemo da na vašu inicijativu živimo u iluziji. Uslovi, time ću završiti, za usvajanje prostornog plana koje ste vi naveli, politički, ekonomski, socijalni, ekološki, stekli su se mnogo ranije i vi ste te argumente mogli da uzmete u obzir još 2000. godine, kada ste došli na vlast. To smo vam lepo rekli.
Prostorni plan iz 1996. godine je bio prostorni plan koji je usvajan da se ne usvoji. Političku opstrukciju su pravila pokrajinska rukovodstva. Da je bilo snage da se tome suprotstavite tada, posledice tih opstrukcija i u Vojvodini i na KiM danas možda ne bi bile u obimu u kojem jesu.
Zato danas, sa 15 godina zakašnjenja, ili 1996. godine kada je usvojen taj plan, bio je anahron, jer je 20 godina usvajan. Imali ste dovoljno vremena, prostora i ljudskih i resurskih kapaciteta, a vi ste svima nama protraćili proteklih deset godina, da bi se jedan ozbiljan i ambiciozan prostorni plan u Srbiji proveo, Srbiji trebaju nacionalno svesni i odgovorni ljudi, iste takve stranke.
Gospodine ministre, vi nemate šansu, priliku da ovako nešto ponudite Srbiji i zato će ovaj zakon doživeti fijasko, kao i sve drugo u Srbiji.

Reč ima ministar dr Oliver Dulić.

Počeo bih od ovoga čime ste vi završili vaše izlaganje, a to je da je u Srbiji sve doživelo fijasko. Kada to govorite, imam utisak da osećate zadovoljstvo zbog toga i imam utisak da kada pričate o svim ovim problemima, a koje smo mi pošteno i otvoreno naveli u prostornom planu, pričate kao da vam je milo što su to problemi sa kojima se naša zemlja suočava.
Kao da vam je milo što vi sada saopštavate da je 4% otpadnih voda u Srbiji, da se toliko prečišćava, pa kao da vam je milo pošto je Srbija prepuna deponija, pa baš vam je drago što je Srbija prepuna različitih vrsta opasnih voda i to su sve činjenice.
Vi kada to saopštavate, možete da uperite prste u mene, možete da ih uperite u ovu Vladu, u bilo koju drugu vladu, možete da uperite sada prst u činjenicu da smo 20 godina prolazili kroz ratove, sankcije, razaranja, nemaštinu, sa groznim posledicama i po ekonomiju i po društvo, ali smo mi to sve prepoznali i stavili u ovako jedan važan dokument.
Tvrdim vam i garantujem, prostorni plan je politički, apsolutno neutralan dokument, on ne podržava nijednu ideologiju, nijednu politiku, nije pisan od strane ni jedne stranke, on je presek stanja i ponuda seta opcija koju ova država ima u budućnosti.
Mnogi poslanici kažu, dakle, da je ovo jedan ambiciozan dokument koji nikada neće biti ispunjen. Da li će biti ispunjen ili neće, zavisi od nas samih. Prostorni plan ni jednog trenutka nije rekao Srbija će 2020. godine sigurno biti bolja, lepša i uređenija zemlja i srećnija.
Prostorni plan je rekao, ako se uradi ovo, ovo i ovo, ako se za to obezbede sredstva, ako se investira u infrastrukturu, ako se obezbede druga sredstva koja su potrebna za razvoj, ako se u funkciju stavi Dunav, ako bude postojala politička volja da se izborimo sa korupcijom, ako bude postojala politička volja da se izborimo sa nelegalnom gradnjom, ako uvedemo red u urbanizam, građevinu i druge sektore, Srbija može da 2020. godine bude mnogo srećnija i lepša.
To vam danas ovde prezentujem, potpuno svestan činjenice da biste vi mogli kroz ironiju da kažete – ha, ha, priznali ste vaše poraze. To nije priznavanje poraza.
Sve ovo što se dešava, na primer u sektoru zaštite životne sredine u proteklih 20 ili 30 godina, nas je zateklo u poslednje dve godine i krenuću da vam listam šta smo sve uradili u te zadnje dve godine da bi vi danas pričali o problematici životne sredine kao jednom od vrhunskih političkih prioriteta.
Prvi uspeh Ministarstva životne sredine jeste da se danas uopšte raspravlja o tome u ovom parlamentu i o problematici. To je već veliki uspeh. Činjenica je da smo mi prvi otvorili problematiku svega onoga što se zataškavalo poslednjih ne znam koliko godina. Rekli smo, Srbija je jedna velika divlja deponija. To niko nikada nije rekao, jer smo se pod plaštom lažnog patriotizma plašili da o našem narodu i našoj zemlji ne pričamo ružno, jer to znači da mi o našem narodu i našoj zemlji mislimo ružno.
Ne mislim ružno kada kažem da se tek 4% otpadnih voda koje mi kao građani stvaramo prečišćava, a sve ostalo ide u reke koje su nam se pretvorile u otvorene kanalizacije. To nije moj problem, to je vaš i svakoga od ljudi ko je uzeo na sebe odgovornost da učestvuje u kreiranju boljeg društva.
Taj problem mora da se otvori, o njemu mora otvoreno da se priča i tek onda mogu da se ponude rešenja, kao što mora otvoreno da se priča da je ovo društvo propalo, ne za vaše vladavine, ne za to vreme, jer ste vi kratko vladali, ali za vreme one politike koju ste vi kreirali i čiji ste bili sastavni deo i da je u propasti tog društva, ne samo ekonomski i socijalno, nego i kulturološki i vrednosno, došli smo do toga da nikome nije smetalo da je Srbija jedna velika deponija.
Srbija nije bila jedna velika deponija pre 20 godina, a kao posledica, između ostalog, ove politike koja je upropastila ovu zemlju, Srbija je postala jedna velika deponija.
To su sve stvari o kojima možemo da pričamo, a koje su sastavni deo priznanja i podvlačenja crte, dakle, prostorni plan je podvukao crtu.
Mi danas kada pričamo o implementaciji svih zakona koje sam ovde branio pred Narodnom skupštinom, a ona ih usvojila, mi pričamo o protoku vremena koje je neophodno da svaki od njih postane sastavni deo našeg života.
Možda je tačno da izađem ovde i predložim zakon o planiranju i izgradnji, verujući da će mnoge birokratije u administraciji po lokalnim samoupravama ozbiljno shvatiti nameru države da ovog puta krenemo da uvodimo red u tu oblast. Tačno je da ja sada moram da idem i dolazim sledećeg meseca opet pred vas sa izmenama i dopunama zakona, gde ću one stvari za koje smo smatrali da ne moraju da budu uređene, jer se podrazumevaju, normirati i staviti u zakon da bismo ga doveli u red.
Mi nismo odustali od kursa da se uvede red u oblasti koju pokrivamo. Mi smo za dve i po godine normirali u potpunosti celokupnu zaštitu životne sredine. Vi danas imate normirane hemikalije, nejonizujuća zračenja, celokupne reforme koje je potrebno ugraditi u institucijama koje treba da se bave klimatskim promenama.
Vi danas imate 100% reciklažu otpadnih guma, akumulatora, vi danas imate velike investicije u reciklaži pet ambalaža, u samoj reciklaži električnog otpada, vi najzad imate regionalne deponije na velikoj teritoriji Srbije. U Leskovcu je otvorena velika deponija, niko nije verovao u to, gradila se 20 godina, a otvorena je upravo zahvaljujući svemu onome što smo uradili. Takođe postoji u Jagodini, Lapovu, u mnogim drugim gradovima. Uskoro ćemo otvoriti i u Užicu.
Mi ćemo, dakle, pokriti ogromnu teritoriju Republike Srbije uređenim upravljanjem otpadom. Otvorili smo do sada ili planiramo da otvorimo 20 reciklažnih centara, i to su stvari koje su nove. Vi najzad imate separaciju otpada, više ne bacamo sve zajedno u jednu kantu, nego smo krenuli da separišemo otpade. Sve su to posledice ogromnog rada koje ovo ministarstvo i ova Vlada čine da bi se država uredila.
Možda vama to nije dovoljno brzo, ali s obzirom na okolnosti i na inerciju našeg birokratskog aparata, i na činjenicu da smo takvi kakvi jesmo, izuzetno sam zadovoljan što smo i ovoliko učinili, verujte mi.
Radićemo još više. Da bismo uradili još više, moramo da napravimo presek stanja i to je učinjeno ovim prostornim planom i da moramo da kreiramo politiku budućnosti.
Ovaj projekat koji se zove prostorni plan Republike Srbije do 2021. godine nije napravljen da bi se mi time hvalili i da bi ga potom stavili u fioku. Duboko smo svesni činjenice da će biti do 2021. godine još nekoliko izbora i još nekoliko vlada koje će ga sprovoditi.
Duboko smo svesni činjenice da i vi sutra, kojim čudom dođete na vlast, i vi biste isto tako morali da napišete gotovo identične stvari koje su presek situacije koja se danas dešava u Srbiji. Šta biste vi napisali, da nije 4% samo voda koje su zagađene, koje se prečišćavaju; ne, pišemo ono što je realnost.
Pošto ste se suštinski i vrednosno osvrnuli na ono što je bio moj uvod, moram da kažem da sam veoma ponosan što smo nakon niza dobrih koraka koje ova zemlja preduzima kada su u pitanju integracije, najzad došli u situaciju da možemo da kažemo da ćemo uskoro postati zemlja kandidat.
To je veliki napredak i to je uspeh. On nije isključivo priznanje ovoj Vladi za dobre rezultate, već je priznanje svim vladama od 2000. godine. Najzad smo došli do tog nivoa da možemo da kažemo da smo veoma blizu da postanemo zemlja kandidat.
Da vam kažem još jednu stvar i to je moje duboko uverenje, sreća da postoje evropske integracije, sreća da postoji jedan model reforme društva kao što je ovo društvo, jer da toga nema, ko zna u kom pravcu i kojom brzinom bi mi imali snagu da reformišemo naše društvo; srećom, one postoje. Upravo iz tog razloga, možemo da kažemo, uradili smo jedan deo tog ogromnog posla i idemo dalje.
Vi kažete, Vlada je ovim rekla mi više nemamo posla. Tek je ogroman posao pred Vladom, ogroman posao je i pred parlamentom, ali najveći posao je pred celokupnim društvom.
Dakle, najveći posao je pred našim građanima, privredom, institucijama, pogotovu na lokalnom nivou. Nama predstoji ogroman posao da bi ovo društvo upristojili, da bi napravili da bude jedno normalno, prosečno, mirno, bezbedno i kulturno društvo, kao u porodicama evropskih zemalja.
Mi tamo pripadamo i mi tamo idemo. Upravo će nam ta EU pomoći da razrešimo većinu ovih problema koje ste vi ovde naveli sa podsmehom. Nama EU jedino i može da pomogne da rešimo problem otpadnih voda. Jedino oni. Mi sami nećemo to rešiti ni za sto godina.
Tačno je da 700 miliona evra košta samo da se prečišćavaju otpadne vode koje stvaraju višemilionski gradovi. Tačno je da su potrebne milijarde evra da bismo upristojili sve ono što jeste samo zaštita životne sredine u ovoj zemlji. Odakle nama te pare? Mi te pare nemamo. Dakle, upravo zahvaljujući toj EU mi ćemo većinu ovih problema da rešimo.
Hajde da budemo barem radosni zbog toga što će neko svoje budžetske pare svojih poreskih obveznika umesto da troši da asfaltira put u Švedskoj ili da reši neku deponiju u Holandiji, ili da ne znam šta uradi u Britaniji ili Engleskoj, poslati u ovu zemlju da ona reši svoje probleme.
Da li će se rešavati deponije ili otpadne vode samo meni, a neće vama jer ste vi protiv EU? Ne, ovo su investicije za našu decu. Kada pričamo o održivom razvoju, mi pričamo o tome da ćemo, zahvaljujući upravo tim investicijama, sačuvati prirodne resurse i ostaviti bolju prirodu našoj deci nego što su je nama ostavile generacije pre nas. To je velika stvar.
Nemojte bar da se tome podsmevate. Sve ovo može da bude politička kritika, ali neke temelje i osnove onoga što mi danas ovde u prostornom planu predstavljamo, koje su duboko okrenute ka budućnosti i duboko su okrenute ka želji ovoga društva da se menja, to stoji.
Rekao sam da je ovo most između prošlosti i budućnosti. Mi kroz ovaj prostorni plan hoćemo da ostavimo našoj deci bolju zemlju. Nemojte da se tome podsmevate. To je važna stvar.
Sve prihvatam kao kritiku. Napravili smo prostorni plan u kome smo priznali šta je danas realna situacija i hoćemo da se zagledamo u budućnost i da kažemo – ako budemo pametni, ako budemo smeli, mudri, sistematični, odgovorni, ako prestanemo da dnevno političarimo i ako hoćemo da se bavimo strateškim osmišljanjem budućih politika, uspećemo da 2021. godine Srbija bude zemlja kao što smo u ovom prostornom planu opisali.
Verujem da je to moguće i verujem da ova zemlja to može da uradi. Pozivam vas da i vi u to verujete, bez obzira koliko se razlikovali u nekim elementarnim pitanjima, kao što je pitanje da li Srbija treba da bude u EU ili treba da bude ko zna gde, kako vaša politička partija to promoviše.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Replika, narodni poslanik Dragan Stevanović.

Gospodine ministre, ni nad čim, ni nad nesrećom za koju ste vi, kao deo Vlade i cela ova vlada i ceo paket od 2000. godine pa naovamo, odgovorni, niti sam kad likovao niti ću se kada smejati, jer ja i moja deca nameravamo da živimo.
Kao neki bedni lokalni funkcioner, ja sam vašim evropskim vladama pokazao da jedna mala opština na jugu Srbije, radikalska Surdulica, za svoj mandat je donela sve strateške planske dokumente koje vi donosite dve ili tri godine posle toga, od Srbije pa nadalje – i prostorni plan opštine, i predele izuzetnih odlika, i urbanističke planove, i master planove, i strategiju ruralnog razvoja, i lokalni ekološki akcioni plan i strategiju smanjenja siromaštva na lokalnom nivou. Nemojte vi meni da pričate da li, šta i kako treba da se gleda u perspektivu i budućnost i šta našoj deci treba da ostavimo.
Pitam ja vas još koliko ćete decenija da ponavljate jedno te isto? Ko ste vi da ovo društvo upristojite? Dobili ste mandat 2000. godine da ga upristojite, zbog svega onoga što smo mi radikali uradili 90-ih godina. Vi ste na vlasti koliko i socijalisti. Dovoljno vam je vremena bilo da sve brljotine naše ispravite.
Ne da ste ih ispravili, nego ste ih produbili i proširili. Sad vas pitam prosto pitanje – ako vam je ostavljen haos iz 90-ih, koliko vam to još vekova treba pa da umesto četiri prečišćujemo 15% srpskih voda?
Nemam dilemu da mi ne možemo sami. Ali, ova država ima problem s vama. Nismo mi srećni što imamo Evropsku uniju. Mi smo nesrećni što imamo na vlasti ljude koji ne razumeju principe održivog razvoja. Politikantstvo je, gospodine ministre, kad danas usvojite zakon, posle šest meseci ga menjate, a ne doživi jedan dan u svojoj primeni. To je politikantstvo.

Vreme. Narodni poslanik Zoran Ostojić.

Koleginice i kolege, pred nama je nesumnjivo važan dokument, a njegovo usvajanje je obaveza po Zakonu o planiranju i izgradnji. Ovo je interesantna rasprava između predstavnika, da tako kažem – stare politike i gospodina Dulića, zato što su obe strane na neki način u pravu.
Shvatam, gospodine Duliću, da ovo kako Srbija sada izgleda jeste posledica te politike iz 90-ih godina i to nije sporno. Ali, činjenica je da brzina u otklanjanju toga pada na sadašnju Vladu. Na primeru Zakona o planiranju i izgradnji možemo da elaboriramo i više od 20 minuta, koliko imam kao ovlašćeni predstavnik.
Raduje me što sam, ako sam dobro razumeo, shvatio da vi najavljujete izmene tog zakona i to je ono na čemu LDP već od usvajanja tog zakona insistira, sa konkretnim rešenjima. Nadamo se samo da ćemo, kad dobijemo taj zakon, ta naša rešenja videti inkorporirana u te izmene zakona jer, na kraju krajeva, nesporno je da je zakon i ono što niste posle toga uradili dodatno urušio građevinsku industriju.
Ekonomska kriza je ekonomska kriza, ali i loši zakoni imaju nekada efekte ekonomske krize. Kad je u pitanju Zakon o planiranju i izgradnji, a ima veze sa prostornim planom Srbije, to je nesumnjivo tačno.
Biće nam drago da, ako pošaljete sledećeg meseca izmene tog zakona, ako još to bude u skladu sa onim što je LDP od početka predlagao, biće nam još draže. Ali, činjenica je da je izgubljeno vreme. Tu su kolege iz SRS u pravu – može sve mnogo brže. Kad kažete – inertnost birokratije itd, vi ste u prilici da je menjate, vi ste u prilici da kao Vlada protekle dve godine učinite sve da se to popravi.
Prostorni plan nesumnjivo da jeste spisak želja i nesumnjivo je da se može ostvariti samo novcem koji može da dođe iz fondova EU. Bugarska je od tih para, koje su namenjene za otklanjanje neravnomernog razvoja, jer je Bugarska slično bila razvijena kao i mi, Sofija je koliko-toliko bila razvijena a ostatak je bio katastrofa, digla selo.
Ali, nisu samo želje iz ovih planova dovoljne i nekakav novac. Na kraju krajeva, nije članstvo u EU, kao što tvrdi većina proevropskih stranaka, rekao bih da su sve na jedan ili drugi način proevropske, bar na rečima, u ovom trenutku nije članstvo u EU cilj. Članstvo u EU, po našem shvatanju, posledica je onoga što ćemo učiniti od naše zemlje.
Kada naša zemlja bude izgledala kao evropska zemlja, onda ćemo postati članovi. Nije skakanje i preskakanje prepreka i ulazak u EU ono što će nam rešiti probleme. Mi tamo nikada nećemo doći, ako mi Evropu i evropske vrednosti i standarde prvo ne pokušamo da primenimo u Srbiji. Ako to uradimo i ako od naše zemlje napravimo bolju zemlju, koja poštuje evropske standarde i vrednosti, onda će članstvo postati samo po sebi posledica toga.
Između ciljeva koji se govore u ovom prostornom planu pominje se uravnoteženiji regionalni razvoj i unapređenje socijalne kohezije. Ovo ću navesti samo kao jedan primer, uslovno rečeno, fraza ili lepih želja koje se neće ostvariti ukoliko suštinski ne promenimo politiku u Srbiji.
Piše ovde da je teritorijalna kohezija rezultat održivog aktiviranja celokupnog kapitala i potencijala teritorijalnih jedinica koje za to imaju odgovornost i kapacitet. Imaju li naše teritorijalne jedinice odgovornost i kapacitet? Nažalost, nemaju.
Znači, ovo je samo jedan primer, a ima ih mnoštvo gde bih mogao da navedem da ako se suštinski ne promeni politika u ovoj zemlji, a kada govorim o promeni politike u ovoj zemlji, svakako mislim na sveobuhvatnu reformu društva, od promene spoljne politike, preko promene nečeg što mi zovemo nova ekonomija, do decentralizacije, kada će se dobiti i mehanizmi i odgovornost, govorim o lokalnim samoupravama, ništa od ovoga neće se ostvariti.
Ostaćemo da čekamo da nam daju neke pare, oni će nas vući, mi ćemo vas gurati, ovi će vas napadati da ste spori, vi ćete se braniti time da je sve to zatečeno stanje ali, u principu, to će biti šlajfovanje. Svakako da, kada kažu da ste vi deset godina, odnosno vaša partija Demokratska stranka na vlasti, to svakako nije tačno, nažalost, ona je rupa od 2004. do 2008. godine, ne zbog toga što vi niste bili na vlasti, nego što je na vlasti bila jedna, uslovno rečeno, antievropska politika, plaćamo tu cenu.
Zato bez suštinske promene politike, a to ne znači samo brže u onom pravcu u kome svi mi mislimo da treba da idemo, nego reforme recimo javnog sektora, smanjivanje javne potrošnje, potpuno nove fiskalne i poreske politike, decentralizacije, reforme javnih preduzeća, odnosno privatizacije. Znate šta, prostorni plan govori i uvažava, uslovno rečeno, nekakvu prednost koju Srbija ima, to je komparativna prednost u saobraćaju, jer se nalazimo prosto na takvom mestu.
Ali, kada se priča o železničkoj infrastrukturi, ne možemo da ne podsetimo gospodina ministra da, recimo, u tu srpsku železnicu poreski obveznici skrkaju svake godine oko 12 milijardi dinara, tj. 120 miliona evra. To znači da se taj novac ne koristi za to nego se koristi za, ne znam, plate ili za šta već sve. Jednostavno, dok takvu privredu imamo, dok imamo takva javna preduzeća, gde od 582 javnih preduzeća, 580 posluje sa gubitkom, koji pokrivaju poreski obveznici Srbije, znači svi građani, kako ćemo naći novac da ostvarimo ambiciozan prostorni plan Srbije?
Znači, mi ćemo trošiti novac dalje na održavanje nekog socijalnog mira, na nešto što se zove kupovina birača, a faktički takva situacija generiše to što vi zovete Srbija – deponija.
Ako kolega Ilić kaže da ne radi pruga Kraljevo-Niš preko Kruševca već dve godine, onda je činjenica da to preduzeće sa tolikim subvencijama, koje svi građani uplaćuju, u principu je neefikasno. Sada napraviti bolju, čistiju, sa jačom infrastrukturom Srbiju, u takvom okruženju apsolutno je nemoguće.
Rekoh da ovaj prostorni plan uvažava delimično tu jednu komparativnu prednost - saobraćaj, ali čini mi se da ne uvažava ono što je možda najveća prednost Srbije, a to je poljoprivreda, jer nećemo se mi hleba najesti od automobila, ima ko bolje to radi od nas. Sami podatak da 85 odsto teritorije Srbije je poljoprivredno zemljište, ovaj plan, nažalost, ne uvažava u dovoljnoj meri. Zašto?
Nije dovoljno samo napisati kako, eto, selo se prazni, ne znam 700 sela sledećih nekoliko godina od 4.000 i nešto će nestati. Jednostavno, ne može se željama nego podsticajnim merama, pametnom politikom sprečiti, uslovno rečeno pražnjenje sela i rast gradova, a što je grad veći to je život u njemu skuplji. Potrebno je apsolutno ono što kažemo - nova politika da bi se to sprečilo.
U nekim drugim društvima koja više uvažavaju nešto što se zove realnost, mada je reč realnost u poslednje vreme postala moderna u Srbiji i nama je to drago, govorim oko Kosova, realnost kaže da skup život u velikom gradu neke ljude koji nemaju prihoda da žive u velikom gradu prisiljava da idu van velikog grada u selo, govorim o penzionerima itd.
To je na neki način, politikom koja se vodi, prirodan tok stvari. Mi možemo da želimo da, kako da kažem, sprečimo da ljudi dolaze u veliki grad, ali prosto niko ne može i ne sme to da radi. Ako se nastavi ovakva politika koja je, u principu, samo nekakva inercija neke ranije politike industrijalizacije i elektrifikacije, to će se dešavati.
Mi ćemo i za deset godina kukati kako se smanjio broj sela i broj ljudi koji žive na selu, ali suština je napraviti uslove da se živi van velikog grada pristojno, dostojno čoveka u Evropi u 21. veku.
Veliki novac u Evropi postoji za to. Ne znam koliko znate da fondovi EU postoje za takve, da kažem, detaljne ili razvojne projekte, da se npr. povlači za razvoj Interneta na selu. To uopšte nije mali novac. To je samo jedan primer. Do Interneta na selu, daleko smo mi od divljih deponija, makadamskih puteva, uzoranih puteva itd.
Plan koji imamo, on se ne može ostvariti uz dosadašnju ekonomsku politiku. Možemo da kukamo kako je demografska slika Srbije nepovoljna, kako se svake godine gubi jedan grad od 30.000 stanovnika, kako Beograd dobija 70.000 novih stanovnika, ali činjenica je da je to isto vezano za politiku.
U ekonomskoj situaciji koju imamo, toliko nezaposlenih, svakako da će ljudi pre šansu potražiti u vekom gradu, a oni sposobniji u inostranstvu. Bez suštinske promene u politici, ulaganja u obrazovanje, u mlade i bez onoga što mi zovemo međugeneracijska solidarnost, mladi će i dalje odlaziti ili u velike gradove ili u inostranstvo.
Onaj ko je iz neke okoline Kruševca, sposobniji će otići do Kruševca, još sposobniji će stići do Beograda, a oni najsposobniji će verovatno završiti negde na zapadu. To je proces koji se, zbog politike koja se vodila devedesetih godina, nažalost nastavlja.
Činjenica je da u zadnjoj deceniji 20. veka oko 500.000 mladih je napustilo Srbiju, uz pretpostavku da je svako od njih dobio bar jedno dete, malo ko se vratio, to su ljudi u toj dobi, to znači da u Srbiji sada ima milion ljudi manje nego što je moglo biti. Za to je odgovorna pogrešna politika.
Nažalost, inercija toga se nastavlja, a one četiri godine od ubistva Đinđića do formiranja ove vlade su dale svoj danak. Ono čime nismo zadovoljni je što se u ovih dve godine uradilo no što je trebalo da se uradi, ali veoma sporo. Da nije bilo glasova iz Brisela, koji su vukli ovu vladu prema evropskim integracijama i nas iz LDP, koji smo otpozadi gurali, ne bi stigli dovde.
U svakom slučaju, ambiciozni planovi i planovi generalno službe da se ostvare ili ne ostvare. Kada ovakav plan jedan parlament donese, to ne može da bude takva dilema: da se ostvari ili da se ne ostvari. Mi ćemo sve učiniti da se ona ostvari, ali dok smo u opoziciji možemo samo da predlažemo, nudimo rešenja i kritikujemo. To i radimo, ali ono što nas čeka, moramo svi da uradimo.
Preskočili smo jednu prepreku juče. Mi iz LDP učinićemo sve da ova situacija, odnosno ovaj status u kome smo sada, traje što kraće, ali svakako na Vladi je odgovornost da što pre stignemo do statusa kandidata za EU, ali to ne rešava samo po sebi problem. Moramo te evropske vrednosti da dovedemo u Srbiju.
Sad da li ćemo kao društvo biti u stanju to uz ovu ili onu vladu, na nama je da uradimo. Mi, što se nas tiče, smatramo da je ovo ambiciozan plan, da je, zato što je ambiciozan, više skup lepih želja. Voleli bi smo da se ostvari. Mi nismo srećno što se samo 4% otpadnih voda prečišćava, ali bez suštinske reforme i nove politike i nove ekonomije ovo neće moći da se ostvari.
Nažalost, gospodine Duliću, u ovih dve godine tog što mi zovemo nova politika, odnosno posebna nova ekonomija, tog malo ima. Recimo, svi pričamo kako u sledećih 10 godina moramo da strukturu privrede prilagodimo onom što nas čeka tj. da mnogo više, veći procenat društvenog proizvoda zavisi od izvoza. To znači nekakva nova reindustrijalizacija, za šta se mi iz LDP zalažemo, takođe, ovde u ovom planu ne vidimo, kako da kažem, viziju da je to potrebno.
Nekako, ocena stanja je nesporna, sadašnjeg stanja i ono nije dobro, ali to kako ćemo doći do te čiste Srbije koja je pristojno mesto za život, to baš u ovom planu nije jasno naznačeno, odnosno u ovom planu nedostaje ne kako treba Srbija da izgleda, nego kako do takve Srbije doći. Zato sam rekao ta reindustrijalizacija i poljoprivreda su zanemarene u ovom planu, saobraćaj nije i to je jedino što je dobro.