Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o transportu opasnog tereta koji bi trebalo da uredi ovu oblast, ali ostaje pitanje da se vidi kako sve to sprovesti u praksi.
Srbija je u poslednjih desetak godina postala, rekao bih, idealna stanica za okončavanje transportnih tura, raznih otrova, raznih otpada koji su nažalost umesto na granici završavali u našim šumama, pored izvorišta voda, u nacionalnim parkovima, na obodu velikih gradova po lokalnim deponijama itd.
Kada smo već kod nacionalnih parkova, evo jedan najnoviji primer. Opasni teret ide rekom Dunav iz Beča. Sve rampe su na Dunavu otvorene, mislim na zemlje EU. Dolazi do Ledinaca, na Fruškoj Gori, nacionalni park. Trebalo bi da se pitamo – šta se dešava sa tim teretom koji do Ledinaca dolazi iz Beča? To je pitanje za vas, proverite o čemu se radi.
Pod vidom predusretljive naše države Srbije koja, koliko vidimo, nezadrživo juri prema EU već nekih 11 godina, a ta EU sve više izmiče, sve je dalje, neko je dobro iskoristio to diskretno zatvaranje očiju da bi Srbijom posejao tone i tone opasnog stranog otpada koji bi se mirne duše mogao svrstati u najopasnije.
Tako su se u Srbiji, na primer, na raznim lokacijama, po planinama, u privatizovanim fabrikama, možda čak i za tu namenu su privatizovane, pogotovo one koje su na sumnjiv način i sumnjivim pojedincima dospele u ruke, pronalazili su se razni kontejneri, burad, čitave pošiljke tone brižljivo upakovanih lekova kojima je istekao rok kako čekaju, zarasli u krov da polako iscure u zemljište i tako da se besprirodno kontaminiraju, a to je nekada neko morao da preveze. Da ne govorimo o spaljivanju opasnog otpada, pogotovo u visokim pećima koje imaju cementare, železare i neka druga preduzeća slične namene.
Naravno, ovaj zakon se ne odnosi samo na transport opasnog otpada, već i na teret koji se može definisati kao opasan a u pitanju su, recimo, neophodne sirovine za industrijsku proizvodnju, pogotovo u hemijskoj, naftnoj industriji, kao i za potrebe vojne industrije, kao i teret koji je u tranzitu kroz našu Republiku Srbiju.
Vi ste ovim zakonom želeli da sublimirate sve one zakone, kao i međunarodne konvencije usvojene u srpskom parlamentu, a koje se na neki način odnose na opasne materije i na njihovu upotrebu u nadi da će se njime preduprediti sve moguće neke situacije koje bi mogle biti u nekom trenutku katastrofalne za ljude i za životnu sredinu.
Veliki deo zakona se odnosi na preventivno postupanje izraženih organa i pravnih lica koja učestvuju u transportu opasnog otpada. Mada, znajući kako se poštuju i sprovode zakone koji se donose ovde u parlamentu Republike Srbije i koji su na snazi, teško da će se nešto promeniti kada je ovaj zakon u pitanju.
Određene sugestije u vezi ovog zakona, daće vam i poslanici SRS, i one su uglavnom prebačene u amandmane.
Već na samom početku, u uvodnoj odredbi, u članu 1. nailazimo na tačku 2) u stavu 2 na osnovu koje odmah možemo da kažemo da će upravo zbog te tačke 2) dobar deo ovog zakona biti obesmišljen, a ta tačka glasi, citiram: "Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na" pa sad tačka 2), znači citiram deo te tačke "kao i vojnih snaga i drugih državnih organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu Republike Srbije".
Dakle, poštovani građani Srbije, ovaj zakon, odnosno njegove odredbe, neće se odnositi na vojne snage drugih država i organizacije koje po posebnom sporazumu koriste našu saobraćajnu infrastrukturu, a te vojne snage drugih država koje prolaze, koje krstare našim drumovima su u stvari vojne trupe NATO pakta.
Ako vi znate da neke druge snage postoje u Srbiji koje krstare našim drumovima, onda me ispravite.
Možda mislite da ste izbegli da NATO vojnike obavežete na poštovanje ovog zakona. Verujte mi, nigde se ne bi promenilo ni da je pisalo da se odredbe ovog zakona primenjuju i na vojne snage drugih država koje prolaze kroz Srbiju, već se taj NATO pakt nije libio da prekrši Povelju UN, nije se libio da nam ruši bolnice, škole, mostove, staračke domove, da ubija nedužne građane, da ubija decu, da gađa porodilišta.
Nije se libio da seje kasetne bombe širom Srbije, a sada će, recimo, da poštuje zakon koji je, gospodine Mrkonjiću, izašao iz vašeg kabineta, tako da ste vi pravilno procenili da bi bilo uzaludno da ste ih ovim zakonom obavezivali da poštuju odredbe. Ne samo što nikom neće polagati računa šta voze kroz Srbiju i kome, oni čak ne vode računa ni kako voze.
Primer imamo i u Srbiji i u okruženju, jer iza njih ostaju mrtvi i pešaci i ostali učesnici u saobraćaju, a u Makedoniji, to verovatno znate, američki vojnici su uspeli da pregaze čak i makedonskog ministra. Raspitajte se kako je kažnjen taj vojnik koji je načinio taj težak prekršaj. Svu štetu i odgovornost je preuzela makedonska država.
Tako je i sa ovim kapitulantskim SOFA sporazumom kojim se Srbija propisno obrukala dajući NATO na korišćenje saobraćajnu i ostalu infrastrukturu prilikom prolaska kroz našu zemlju. Sporazum koji se ovde spominje u ovom zakonu apsolutno ne obrađuje u širem smislu ovu oblast jer su njegove odredbe u suštini deklarativnog karaktera.
Član 8. u ovom predlogu zakona odnosi se na situaciju kada učesnik u transportu opasnog tereta pričini štetu koja treba da se namiri od osiguranja koju taj učesnik mora da ima. Sada se postavlja pitanje šta sa onom štetom gde je daleko premašen limit koje osiguranje može da plati?
Pošto se radi o opasnim materijama koje mogu proizvesti veliku ekološku štetu, kao na primer, izazivanje zagađenja reka, izvorišta i uništenje celokupnog biljnog i životinjskog sveta, pomor riba, šteta je ogromna možda i nenadoknadiva ili, recimo, kontaminiranje zemljišta usled akcidenta koji se dogodio recimo na nekom magistralnom putu, gde se učesnik u transportu, konkretno prevoznik nije rukovodio odredbama ovog zakona.
Uništeno je zemljište, ugrožene su podzemne vode, preti sušenje šume i sve to košta. SRS vam predlaže da se kao neki vid nadoknade pričinjene štete ostavi mogućnost nadoknade štete i imovine učesnika u transportu a ne samo suma koju je prihvatio kao osiguranje učesnik u transportu.
Možete to posmatrati i na primeru koji ću navesti da bi ste uvideli da se upravo u ovom članu kriju mogućnosti da neko smišljeno, rekao bih, kao preduzetnik prihvati mirne duše kaznu od 100-500 hiljada dinara ili kaznu zatvora od 30 dana što se nije osigurao. To je situacija ako ga uhvate, a isto će se desiti u slučaju vanrednog događaja kako ste nazvali "oslobađanje" opasnog tereta.
Zato sam spomenuo ovaj iznos propisan u članu 89. u tački 2) koji se direktno odnosi na član 8, tako ste naveli vi, zato gospodine ministre što neko može svesno da se debelo ovajdi od namernog prevrtanja cisterne u nekoj nedođiji sa hemikalijama kojih se neka kompanija ratosiljala na praktičan način i koji bi verovatno bio veliki izdatak da taj otpad izvozi u inostranstvo na dalju preradu.
Cifre su astronomske i sigurno će se pojaviti neko ko će za veliki novac prihvatiti da tako nešto inscenira jer vi ovim zakonom pokušavate da osigurate bezbedan i legalan transport opasnog tereta i da sprečite ovakve situacije.
Mislim da postoji veliki disparitet u visini kazni, zatim ceni smeštaja odnosno deponovanja ili prerade za izvoz ovog opasnog tereta i čisto imamo sliku po gradovima Srbije, verovatno ste i vi imali prilike da to vidite, da na pijacama vidimo seljake kako prodaju neku čudnu burad, ispražnjenu i opranu, pitanje gde, kao ambalažu za smeštaj žitarica ili drugih namernica a na buradima su nalepnice sa jasno vidljivom mrtvačkom glavom.
Setimo se primera one firme "Helijus" od pre nekoliko godina iz Gornjeg Milanovca, čiji se transport opasnog otpada koji je bio smešten u buradima koji je završio na planini Rudnik, gde su seljaci tu burad pronašli u šumi, uzimali su, čistili ambalažu i prodavali na pijaci.
Nije zgoreg da spomenemo da je samo jedan kilogram na ilegalnom tržištu zbrinjavanju nuklearnog otpada vredan 1.600 dolara. Verovatno ima onih koji će posegnuti da svoj radioaktivni otpad iz svoje zemlje ilegalnim putem možda dopremi u Srbiji zahvaljujući nesavesnim pojedincima.
Dobro će biti ako ovim zakonom uspete da propratite ceo tok transporta, počev od utovara, transporta, zadržavanja opasnog tereta u vozilu, zatim pretovara, promena prevoznog sredstva ili vida u saobraćaju pa sve do istovara i odlaganja odnosno skladištenja opasnog tereta.
Takođe postoji mogućnost da ćete sa nekim zakonima koje ste naveli u obrazloženju biti u koliziji jer u pojedinim aktivnostima u procesu transporta opasnog tereta ne mogu da se usklade svi ti zakoni jer svaki zakon ima svojih specifičnosti pa se neko može pozivati na neki član iz zakona, recimo o ambalažnom otpadu ili na Zakon o upravljanju otpadom koji mu nešto ne dozvoljava, a ovaj zakon mu to dozvoljava.
Ovo je član koji se tiče ovoga što sam do sada govorio i navodio primere. To je član 27, koji propisuje šta da radi učesnik u transportu opasnog tereta ako mu on, evo citiram, nestane. Kako to može da se dogodi da, recimo, nestane tovar od 25 tona pirolena ili tečnog cijanida, i onda se pojavi prevoznik i po ovom članu 27. prijavljuje nestanak opasnog tereta, pa onda kreće, pošto ima obavezu po tom članu, da ga i sam traži?
I ovde mogu oni koji to hoće da mešetare i da zarađuju ne hajući za živote ljudi, za životnu sredinu, da recimo, insceniraju krađu, neko im negde rasipao toj opasni tovar, kasnije pronađu vozilo, prevoznik po članu 89. tačka 2) plati 500.000 dinara ili ode 30 dana u zatvor zato što nije bio osiguran kako treba, a u džep stavi sumu koja je veća 10 puta od ove kazne. I to je vrlo moguća solucija, gospodine ministre, koja može da se desi u stvarnosti.
Zbog vremena pokušaću da se osvrnem na još par članova ovog zakona. Jedan je i član 37, po kome je učesnik u transportu dužan da lice koje primi u radni odnos osposobi za poslove u transportu opasnog tereta. S obzirom da se radi o osetljivoj materiji, da postoji puno lica koja su već osposobljena i poseduju određene sertifikate za te poslove, logično bi bilo da se za ove potrebe, upošljavaju već osposobljena lica.
Mnogi će zloupotrebljavati ovu mogućnost koju im vi dajete pod izgovorom, ako dođe do vanrednog događaja, da je lice u fazi obuke ili osposobljavanja i da je pod nadzorom instruktora za opasni otpad učestvovalo u transportu opasnog otpada.
U članu 44. u stavu 1. pominjete odrednicu koja kaže – vozilom za transport opasnog tereta upravlja vozač ako je, u tački 3) kažete – upućen u svoje obaveze. Mislim da tu nema šta da se kaže, da neko bude upućen ili neupućen. To se može tumačiti kao da je usputno neko površno obavešten o svojim obavezama. Pravo i pravilnije zakonsko rešenje bi bilo da vozač dobro poznaje svoje obaveze, umesto da bude samo upućen.
Pitanje – da li može sudija da bude samo upućen u zakone i propise ili elektroinženjer za poslove vezane za struju ili neki neimar koji bi projektovao mostove, saobraćajnice itd? Oni moraju da poznaju svoje obaveze i svoj posao.
Takođe, gospodine ministre, mislim da naša železničke stanice u kojima se transportuje velike količine opasnog tereta nemaju adekvatne uslove za pretovar i za prijem opasnog tereta. Prolaze se kroz velike gradove i, zamislite da dođe do sudara kompozicija vozova, od kojih jedna, recimo, vuče 20 cisterni sa amonijakom ili još nekom drugom opasnom hemikalijom?
Na kraju bih prokomentarisao član 80. u odeljku koji se odnosi na nadzor. U stavu 1. ste predložili inspekcijski nadzor metodom slučajnog izbora vozila. Kada je ovaj vid transporta u pitanju, potreban je drugačiji vid kontrole kroz koju bi prošli maltene svi preduzetnici, pravna lica koji učestvuju u transportu opasnog tereta. Za ovakve vrste transporta, nema slučajnog izbora vozila.
Na kraju, ono što je karakteristika ovog zakona je administrativno određivanje uprave, savetnika i instruktora. Stiče se utisak da su oni upravo cilj donošenja zakona. Stiče se utisak, takođe, da se u pojedinim članovima koji se dotiču nekih ozbiljnih pitanja u vezi transporta opasnih otpada, da se ostavlja mogućnost njihovog dvosmislenog tumačenja, što mislim da nije dobro.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je 16 minuta. Reč ima narodni poslanik Mihailo Purić, posle njega narodni poslanik Dušan Marić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je zajednički načelni pretres i jedinstven pretres o Predlogu zakona o transportu opasnog tereta i o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Arapske Republike Egipat.
Reći ću samo par rečenica o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Arapske Republike Egipat. Ovo potvrđivanje sporazuma o vazdušnom saobraćaju između ove dve države će predstavljati korak napred u odnosima dve zemlje, obzirom da je u pitanju moderan sporazum kojim se u celini određuju odnosi u oblasti vazdušnog saobraćaja između Republike Srbije i Arapske Republike Egipat i promovišu i ispunjavaju visoki međunarodni standardi.
Ovaj sporazum otvara šire mogućnosti, kako za prevoznike strana ugovornica, tako i za druge subjekte u ukupnim privrednim kretanjima između Republike Srbije i Arapske Republike Egipat.
Kada je u pitanju Predlog zakona o transportu opasnog tereta, pre svega ću govoriti o onome što stvarno piše u zakonu i šta taj zakon stvarno predstavlja. Razlozi za donošenje zakona su sadržani u činjenici da je Republika Srbija ratifikovala, odnosno potvrdila niz međunarodnih sporazuma kojima se uređuje oblast transporta opasnog tereta i ratifikovani međunarodni sporazumi predviđaju veoma značajne novine kojima se uređuju pitanja bezbednog transporta opasnog tereta u drumskom, železničkom, vodnom i vazdušnom saobraćaju.
Postojeći zakon iz 1990. godine i uredba Vlade Republike Srbije je iz 2002. godine nisu u mogućnosti da primene ratifikovane međunarodne sporazume, jer ne mogu da uspostave sistem ovlašćenih fizičkih i pravnih lica za obavljanje poslova transporta opasnog tereta. Ne mogu da uspostave nadzor nad primenama ratifikovanih međunarodnih sporazuma, niti mogu kažnjavati fizička i pravna lica za koje se utvrdi da su kršile odredbe tih sporazuma.
Važećim zakonom i uredbom nije omogućeno odgovarajuće praćenje opasnog tereta posebno kod zaštićene zone. Uređivanje transporta opasnog tereta zahteva primenu ratifikovanih međunarodnih sporazuma, te zbog toga nema alternativnih rešenja osim donošenja novog zakona.
U članu 1. predloženog zakona se uređuju ovlašćenja državnih i specijalizovanih organizacija u transportu opasnog tereta, posebni uslovi kojim se obavlja transport opasnog tereta, kao i postupci u slučaju vanrednih događaja u transportu opasnog tereta i nadzor nad izvršenjem ovog zakona, kako u drumskom, železničkom, vodnom, tako i u vazdušnom saobraćaju.
Želim da napomenem da se ove odredbe ovog zakona ne primenjuju, a jasno je zakonom definisano u kojim slučajevima. Ne primenjuju se na transport opasnog tereta koji privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik obavlja za potrebe svoje delatnosti u jednoj tehničko-tehnološkoj celini. Pod dva – na transport opasnog tereta koji se obavlja u vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, MUP, Vojske Srbije, vojnih snaga drugih država i organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajne infrastrukture Republike Srbije. Napominjem, prema posebnom sporazumu, a ne onako kako smo ovde čuli, kako kome padne na pamet da se prevozi opasni teret.
Donošenje i primena zakona o transportu opasnog tereta će obezbediti najviši stepen bezbednosti u manipulaciji i transportu opasnog tereta. Pored toga, predloženi zakon delovaće preventivno na sve učesnike u transportu opasnog tereta.
Po prvi put predloženi zakon predviđa i formiranje uprave za transport opasnog tereta. Upravom rukovodi direktor koga postavlja Vlada na pet godina, na predlog ministra, a prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika. U članu 9. ovog zakona za transport opasnog tereta obrazovana je kao organ državne uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja. U članu 10. se jasno definišu nadležnosti i poslovi koje obavlja ova uprava za transport opasnog tereta.
Član 13. ovog zakona predviđa da učesnik u transportu opasnog tereta mora upotrebljavati odgovarajući tip ambalaže za transport. Definisane su i obaveze proizvođača da izrađuje ambalažu pod, posudu pod pritiskom ili cisternu određenog tipa koju odobrava uprava za transport opasnog tereta na osnovu izveštaja o ispitivanju koje izdaje ovlašćeno telo.
Predloženi zakon po prvi put uvodi institut savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta u drumskom, železničkom, vodnom i vazdušnom saobraćaju, gde se u članu 13. jasno kaže, da učesnik u transportu opasnog tereta, sa sedištem u Republici Srbiji, mora imati najmanje jednog savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta, osim u slučajevima predviđenim propisima iz člana 2. stav 2. ovog zakona.
Donošenje i primena zakona o transportu opasnog tereta će se obezbediti poštovanje procedure za otklanjanje posledica vanrednih događaja kojima su ugrožena lica ili zagađena životna sredina, kao i obaveza učesnika u transportu opasnog tereta da nadoknadi pun iznos štete koja je nastala kao posledica tog događaja. Predviđenim zakonom je definisan sistem od nadzora nad primenom odredaba, kao i ratifikovanih međunarodnih sporazuma, tako i podzakonskih akata donetih na osnovu tog zakona. Zakon predviđa i kažnjavanje činilaca privrednih prestupa i prekršaja koji su ustanovljeni ovim zakonom.
Donošenje zakona o transportu opasnog tereta Srbija dobija dobar i moderan zakon koji je usaglašen sa propisima EU, koji će omogućiti bezbedan i pouzdan transport, povećaće bezbednost učesnika u saobraćaju i jasno definisati pravila u toj oblasti. U danu za glasanje kada to bude bilo predstavnici DS će glasati za ovaj zakon.

Iskorišćeno je pet minuta i dvadeset sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, posle njega narodna poslanica Branka Karavidić.

Dame i gospodo, da bi gledaocima koji gledaju ovu sednicu bilo jasnije zbog čega je važno da oblast transporta opasnih materija bude regulisana posebnim zakonom, podsetiću na nekoliko primera takozvanih akcidenata sa tragičnim posledicama.
Kanada 1989. godina; voz kojim je prevožen hlor iskočio je iz šina, pri čemu je došlo do isticanja hlora iz nekoliko cisterni, posledice evakuacija dve stotine hiljada ljudi. Avganistan 1982. godina; cisterne natovarene benzinom u tunelu, nažalost, prepunom ljudi, poginulo 2.700 lica. Pančevo 1982. godina; "Petrohemija", izgorela autocisterna sa tečnim etilenom, dvoje ljudi poginulo. Nemačka 1987. godina; cisterna koje je prevozila benzin izazvala je sudar, život je izgubilo šest lica i Krnjača kod Beograda 1998. godina, eksplozija autocisterne sa tečnim amonijakom, jedno lice poginulo, troje teško povređeno.
Što se samog Predloga zakona tiče, čak da je on u ostatku teksta idealan, čak i ako se on bude doslovno sprovodio i poštovao, prvi član ovog predloga je takav da ostavlja neograničenu mogućnost da se u Srbiji događaju ekološki incidenti i da to bude u skladu sa ovim zakonom.
Citiraću tačku 2. stav 1. član 2) kaže: "Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na transport opasnog tereta koji se obavlja vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, Vojske Srbije, kao i vojnih snaga druge države i organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu RS". Jasno je da se ovaj drugi deo ove odredbe odnosi na vojne jedinice NATO pakta.
Podsećam da je Srbija, čini mi se u julu 2005. godine potpisala sporazum sa NATO paktom kojim je pristala da ova međunarodna vojna organizacija nesmetano i bez ikakvih ograničenja teritoriju RS koristi za transport ljudstva, tehnike, vojnog i ratnog materijala. U vojnom i ratnom materijalu praktično ne postoji materijal koji se može podvesti pod ovu kategoriju i opasan teret. Ne zna se šta je opasniji teret, da li vojnici, posebno ako su u pitanju okupatorski vojnici, kao i njihova tehnika i njihovi topovi i minobacači, municija ili oružje koje nosi sa sobom.
Ovaj sporazum se odnosi i na oružane snage NATO pakta koje se nalaze u misiji okupacije KiM. Po tom sporazumu mi smo, praktično, na jednom delu teritorije RS obavezni da pružimo neograničeno gostoprimstvo, kada je u pitanju prihvat transportnih jedinica NATO pakta, okupatorskoj vojsci koja drži okupiran drugi deo teritorije RS.
Moram da napravim jednu paralelu sa 1914. godinom, nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu. Austro-ugarska je tražila od Kraljevine Srbije da dozvoli da dvojica policijskih inspektora Kraljevine učestvuju u istrazi koja je vođena na teritoriji Kraljevine Srbije, kako bi se otkrila organizaciona mreža atentatora. Iako je bila suočena sa ultimatumom koji je značio: ili ćete prihvatiti naše inspektore ili ćete biti napadnuti, Kraljevina Srbija je procenila da zahtev Austrougarske nedopustivo mnogo zadire u njen suverenitet i odbila je zahtev.
Po ovom sporazumu, koji je potpisan 2005. godine, snage NATO pakta na teritoriji RS, znači, u toku prelaska teritorije Srbije uživaju potpuni imunitet od svega i svačega. Vojnici NATO pakta imaju imunitet od hapšenja, pritvaranja ili zapleni njihove imovine. Imaju potpuni imunitet za sve što izgovore, napišu ili učine. Zaštićeni su od bilo kakvog sudskog zakonskog procesa. Znači, bukvalno mogu da učine šta hoće.
To znači, praktično, a to piše u sporazumu, da vojnici NATO pakta u Srbiji mogu da pljačkaju, mogu da ubijaju, mogu da rade šta god hoće, oni će proći, što se tiče zakonodavstva i pravnog poretka RS, potpuno nekažnjeno. To znači da oni preko teritorije Republike Srbije mogu da voze sve vrste opasnih tereta i opasnih materija, bez ikakvog ograničenja, od bojnih otrova do, recimo, municije sa osiromašenim uranijumom, koja je sastavni de naoružanja NATO pakta.
Postavljam pitanje da li je NATO pakt ovu neverovatnu privilegiju da po Srbiji može da prevozi šta hoće i kad hoće zaslužio možda time što je samo pre deset godina na teritoriju RS bacio 20 hiljada tona bombi, na teritoriju Republike Srpske 10 hiljada tona bombi, od čega je nekoliko hiljada tona bombi i granata koje su ispaljena sadržalo osiromašeni uranijum?
Čitao sam neke analize pre nekoliko godina i potvrđeno je da je u delu municije koja je korišćena za bombardovanje srpskih položaja na KiM i u Republici Srpskoj korišćena municija sa plutonijumom, koji je višestruko otrovniji od osiromašenog uranijuma. Šta to znači? To u praksi znači da će u narednih 20-30 generacija najmanje srpski narod biti trovan ovom municijom: osiromašenim uranijumom i plutonijumom.
Takođe, podsećam i pitam da li je možda to ta zasluga kojom je NATO pakt zaslužio tu privilegiju , to što je izvršio bombardovanje RS, u kome je, podsećam, ubijeno 3.500 ljudi, ranjeno 15.000 ljudi, ubijeno 73 dece, srušeno više od 300 mostova i škola ili možda okupacijom KiM ili možda ubistvom više od 2.000 Srba koji su na KiM kidnapovani i ubijeni u vreme kada je u njihovoj bezbednosti brinuo NATO pakt.
Takođe podsećam na ubistvo male Milice Rakić u kupatilu u Batajnici, na bombardovanje zgrade RTS, na bombardovanje voza na mostu u Grdeličkoj klisuri. Kada se imaju u vidu svi ovi zločini, nečasno, neljudsko ponašanje NATO pakta i država članica NATO pakta prema srpskom narodu i Srbiji, nameće se jedno suštinsko pitanje – kako možemo da verujemo da koliko sutra NATO pakt kroz Srbiju ili kroz Beograd neće prevoziti municiju sa osiromašenim uranijumom?
Nemamo dokaza da to već ne čini. Tom municijom će kad-tad gađati i ubijati neku drugi narod, kao što je pre deset godina ubijao srpsku decu. SRS smatra da je NATO pakt okupator, da jedinicama NATO pakta ne treba dozvoliti prolazak preko teritorije RS, a kamoli dozvoliti da prilikom prelaska teritorije RS prevoze i opasan teret. U tom smislu smo predložili da se briše tačka 2) u članu 1. Predloga zakona.
Takođe želim da podsetim na činjenicu da nije dovoljno samo usvajati zakone, mnogo je važnije da li će ti zakoni biti primenjivani i kako će biti primenjivani. Kako da verujemo da će ova Vlada primenjivati ovaj zakon iz oblasti transporta i ekologije, ako imamo primer da isto ta Vlada ne poštuje neke zakona koje je sama predložila, neke propise upravo iz oblasti ekologije?
Više puta sam ovde govorio o odluci Vlade iz juna 2008. godine da u nekadašnjem vojnom skladištu u Krnjevu kod Velike Plane napravi skladište za opasan otpad. Iako je ta odluka potpuno nezakonita, o čemu ću sad govoriti i ako zbog otpora meštana nije primenjena i ne može biti primenjena, Vlada već dve godine odboja da ovu odluku stavi van snage. Pitam, ovde je gospodin Mrkonjić, čemu ta tvrdoglavost i teranje inata, otkud tolika nespremnost Vlade da prizna jednu očiglednu pogrešnu odluku?
Podsećam, Vladin Pravilnik o načinu postupanja sa opasnim otpadom izričit je da se opasan otpad ne može skladištiti na manjoj udaljenosti od pet kilometara od naseljenog mesta. Ovo potencijalno skladište se nalazi na samo nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća.
Ovo pitanje pokreće se već godinu i po dana, ovde defiluju ministri, međutim, još uvek ne dobijam ni jedan jedini odgovor niti Vlada menja ovu nerazumnu odluku. Po istom tom propisu otpad mora biti udaljen najmanje tri kilometara od najbližeg prirodnog dobra i tri kilometra od spomenika kulture.
Ovo skladište se nalazi na nekoliko stotina metara od najstarije zgrade osnovne škole u Srbiji i u neposrednoj blizini crkve brvnare, koja je sagrađena negde u 17. veku i jedna je od najstarijih crkvi brvnara u našoj državi. Takođe, skladište je udaljeno manje od 500 metara od izvora vode sa kojih se naselje Krnjevo, koje ima četiri hiljade stanovnika i škola u kojoj ima 300 učenika, snabdevaju vodom.
Takođe, ističem da je Prostorni plan opštine Velika Plana potvrđen od nadležnog republičkog organa, a taj nadležni republički organ je pod patronatom Vlade Republike Srbije i regulacionim planom naseljenog mesta Krnjevo nije predviđena mogućnost da se na tom prostoru skladišti opasan otpad.
Poslednje pitanje koje ću postaviti, a odnosi se na ovaj problem, ako vi i dalje istrajavate na sprovođenju jedne ovakve odluke onda se zaista nameće jedno pitanje – da li vi ove zakone usvajate da bi ih sprovodili, da bi obezbedili bezbedan transport, da bi zaštitili prirodu Srbije, da bi dostigli neke ekološke standarde ili ih usvajate reda radi.
Moram da se osvrnem na jednu tvrdnju kolege iz vladajuće koalicije, braneći ovaj zakon i ovaj brzi tempo usvajanja ovog zakona rekao je – pogledajte kako žive građani Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Holandije, SAD, zahvaljujući dobrim zakonima oni imaju standard koji imaju.
Mislim da nema čoveka u Srbiji koji gleda ovaj prenos i koji veruje da građani Francuske, Nemačke, Velike Britanije, žive dobro prevashodno zahvaljujući dobrim zakonima. Oni žive dobro prevashodno zahvaljujući tome što su poslednjih pet vekova preselili kolonijalne sile koje su pod okupacijom držale pola planete i pljačkale prirodna bogatstva širom Amerike, Evrope, Afrike i Azije.

Iskorišćeno je 12 minuta vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Branka Karavidić, posle nje narodni poslanik Momir Marković.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i kolege poslanici, zakon koji je danas pred nama uređuje u potpunosti delikatnu oblast transporta opasnog tereta. Zakon reguliše transport opasnog tereta u drumskom, železničkom, vazdušnom i vodnom saobraćaju. U njega su unete i sve odredbe međunarodnog sporazuma koji je naša zemlja potpisala, a odnosi se na oblast transporta opasnog tereta.
Kako su Zakon iz 90-tih i Uredba iz 2002. godine koji trenutno regulišu ovu materiju prevaziđeni, ovo je sveobuhvatni predlog zakona kojim će se prevazići bezbednosni rizici. Kada kažem bezbednosni rizici, mislim na to da u praksi nije obezbeđen potpun nadzor nad transportom opasnog tereta.
Opasni teret transportuje se u neodgovarajućoj ambalaži i cisternama kojima nije odobren tip, odnosno kod; nema ovlašćenih i stručnih lica za organizovanje i kontrolu transporta opasnog tereta; nije omogućeno adekvatno praćenje transporta opasnog tereta kroz zaštićene zone. Postupak izdavanja odobrenja za vozila cisterne i ostalih vozila za transport opasnog tereta je neadekvatan.
Ovaj predlog zakona će donošenjem, a naravno i primenom, omogućiti preventivno delovanje, naglašavam preventivno delovanje i tako smanjiti broj incidenata. Obezbediće se najviši stepen bezbednosti u manipulaciji i transportu opasnog tereta, otkloniće se problemi koji se u praksi javljaju, kako sa neadekvatnom ambalažom, tako i sa transportnim sredstvima za prevoz opasnog tereta, harmonizovaće se bezbednosni zahtevi u odnosu na domaća pravna i fizička lica koja obavljaju transport opasnog tereta sa već potvrđenim međunarodnim sporazumima i tehničkim propisima koje oni sadrže.
Novina je obrazovanje uprave za transport opasnog tereta kao organa državne uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja. Članom 10. ovog predloga zakona uređene su brojne nadležnosti uprave, a mislim i odgovornosti.
Prednost formiranja uprave je ta što će se koordinacija radi pružanja kompletne servisne podrške učesnicima u transportu opasnog tereta vršiti sa jednog mesta, naravno uz sistemsku primenu već potvrđenih međunarodnih sporazuma.
Donošenjem ovog zakona omogućiće se stručno osposobljavanje i imenovanje savetnika za bezbednost opasnog tereta kod svakog učesnika u transportu, obezbediće se imenovanje i ovlašćenje stručnih lica za ispitivanje i tela za ocenjivanje usaglašenosti proizvodnje novih i tehničke ispravnosti postojećih sredstava za transport opasnog tereta. Omogućiće se razmena podataka o ovlašćenim domaćim fizičkim i pravnim licima koje obavljaju određene funkcije u ostvarivanju bezbednosti.
Ovim predlogom zakona utvrđene su procedure za otklanjanje posledica vanrednih događaja u kojima su ugrožena lica i životna sredina, a utvrđene su i obaveze učesnika u transportu opasnog tereta da nadoknadi celokupnu štetu nastalu kao posledica vanrednog događaja.
Uspostaviće se sistem nadzora nad primenom ovog zakona, kao i potvrđenih međunarodnih sporazuma. Ovim predlogom zakona propisano je i adekvatno kažnjavanje učinilaca privrednih prestupa i prekršaja koji su istim ustanovljeni.
Usvajanje Predloga ovog zakona nije samo puko usaglašavanje našeg zakonodavstva sa potpisanim međunarodnim sporazumima, već preka potreba da naša zemlja pre svega preventivno deluje, štiteći tako prvenstveno živote i zdravlje svojih građana, životnu sredinu i svoju privredu.
Zato vas pozivam sve da u danu za glasanje date svoj glas za usvajanje ovog zakona. Glasaću za ovaj zakon, a takođe će to učiniti i moje kolege iz poslaničke grupe ZES.

Iskorišćeno je četiri minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Momir Marković, posle njega narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Ne znam, dame i gospodo narodni poslanici, ali gospodinu ministru Mrkonjiću uvek dođe ovakav zakon, gotovo neodbranjiv, i dođe ovde pred nas čovek i svim silama se trudi da odbrani zakon. Ali, da krenemo redom, takva mu je karma, šta da se radi.
Reče gospodin ministar da je ovo nov zakon. Tačno, nov je, ali su do sada sva zakonska rešenja posebnu pažnju posvećivala bezbednosti u manipulaciji, transportu, distribuciji i potrošnji materija koje imaju atribut opasnih.
Od 1950. i neke godine otkada je počela upotreba tih materijala koji se zovu opasnim zakonski je prvo u Demokratskoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, pa u SFRJ, pa u SRJ, pa dalje do današnjeg dana je posebna pažnja posvećivana upravo ovoj materiji.
Mogu da vam kažem kao neko ko je proveo pola radnog veka, a popriličan mi je radni vek, pola radnog veka proveo u preduzeću koje se bavilo transportom i distribucijom upravo jedne od paleta ovih opasnih materija, da sam bio svedok gde su naše zakonske akte, naši zakonski projekti, od ovoga što se danas zove EU, a sasvim drugačije je izgledalo i sasvim drugačiji odnos je imalo i sasvim drugačije se zvalo, zvalo se Evropska zajednica. Prihvatani su naši zakonski projekti, naša zakonska rešenja i unutar Evropske zajednice.
Prema tome, stručnjaka iz oblasti zakonodavstva, kao i iz oblasti rada, manipulacija sa opasnim materijama, država Srbija ima i nikada nije oskudevala u njima. I danas preduzeća koja se bave ovim poslom, imaju vrhunske stručnjake i imaju svetski priznate stručnjake.
Međutim, pošto je novi zakon, da malo o tom zakonu i popričamo. U samom startu ću se i ja pozvati na stav 2. člana 1. ovog zakona, gde kaže – odredbe ovog zakona se ne primenjuju, pa kaže – na transport opasnog tereta koji se obavlja vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, Vojske Srbije i tu ću da stanem i da pitam – šta je to što može Ministarstvo odbrane i šta je to što može Vojska Srbije da prevozi, a da državni činovnik, dakle, Vladin činovnik, Vlade kojoj su potčinjena i ova dva ministarstva, ne može da kontroliše.
Ukoliko ovakvo rešenje ostane, onda će nam se dešavati mnogo više ono što nam se desilo kod Batočine pre neku godinu, da nam je neodgovornost starešina u jednoj jedinici dovelo u opasnost čitav deo auto-puta od nekoliko kilometara. Da vas podsetim, gospodine ministre, onda je vojno vozilo posejalo granate po auto-putu, pa je bio zatvoren auto-put nekoliko sati i nekoliko sati su vrlo pažljivo te granate, koje su ispale iz kamiona, prikupljane.
Šta je to što ne može da kontroliše država što rade njena potčinjena ministarstva ili službe i organizacije ispod ministarstava? Prema tome, smatram da ova tačka 2. u članu 1. sigurno treba da bude izbrisana i zbog onoga o čemu su govorile moje kolege iz SRS, dakle, Sofa sporazum, NATO vojnici, kontrola toga. Jedino nam ovaj zakon može dozvoliti da na neki način uđemo u njihov Sofa sporazum, jer je on nedvosmislen.
Tu smo bukvalno dali mogućnosti da mogu nesmetano da prolaze. Jedino nam ovaj zakon može dozvoliti da na neki način ili bar malo kontrolišemo šta oni to prevoze i kako je osigurano to što oni prevoze, s obzirom da taj njihov transport može da bude poražavajući i akcidenti iz tog njihovog transporta mogu da budu vrlo opasni, ne samo za područje na kojem se dese, nego za mnogo šire područje države Srbije.
A Srbija je kao država relativno mala i onda bi mnogo veći prostor zauzimalo to što je pokriveno tim akcidentom. Zbog toga smatram da ovu tačku 2. iz člana 1. treba brisati.
I pored ovako uspešnih zakonskih rešenja koja smo imali do sada, dešavalo se da dođe do akcidenata upravo amonijaka u Padinskoj Skeli, municije kod Batočine, pa za vreme bombardovanja samo što se nije desilo, sreća te su izvukli iz Prve iskre Barič iz rezervoara, pa je moglo da dođe do bukvalne katastrofe nad Beogradom. I ratna situacija je u svakom slučaju situacija koja može da izazove akcident sa ovakvim materijama.
Šta se ovim zakonom dobija? Prvo, dobija se nova uprava, uprava koja će biti popunjena od kadrova koji su neraspoređeni u drugim upravama, agencijama, ministarstvima itd, apsolutno nepotrebna. Ili, ako već treba da bude raspoređen neko, on mora da ima vrhunske kvalifikacije iz ove oblasti.
Pitanje je da li su oni koji su neraspoređeni u drugim ministarstvima kvalifikovani da dođu u ovu upravu i sutradan upravljaju čitavom jednom lepezom poslova iz ove oblasti i da komanduju, da čak i naređuju, donose naredbe ljudima koji su daleko kvalifikovaniji, sposobniji i stručniji od njih.
U članu 11. i 12. ste nedvosmisleno to rekli. Član 39. kaže ovako – odobrenje za tip vozila za transport opasnog tereta je isprava koju izdaje Uprava na osnovu izveštaja o ispitivanju tipa vozila za transport opasnog tereta.
Ovde meni nešto nije jasno. Koliko se razumem, nije tip vozila bitan i ne ispituje se tip vozila, već se ispituje sud u kojem se opasan teret transportuje. Dakle, cisterna, ukoliko se radi o cisterni. Tip vozila, pokvari se jedan tegljač, skine se, prikači se drugi i može biti ne znam koliko puta ispitivan kamion koji vuče, uopšte nije bitno. Bitno je da cisterna bude ispitivana.
Govorite u članu 13. o ambalaži i ispitivanju. Gospodine ministre, do sada je bila obaveza da se na svakih pet godina recimo sudovi za transport i distribuciju i eksploataciju tehničkih gasova, pri tom mislim na propan i butan, pri tom mislim na hlor, pri tom mislim na azot, pri tom mislim na mnoge druge, disugas za varenje itd. Obaveza je bila da se na pet godina ispituju.
S obzirom da sam radio u firmi koja se bavila transportom i distribucijom tečnog gasa, vrlo dobro znam da posle pet godina sve boce, sve cisterne su morale da idu na tzv. ispitivanje, gde se pritisak podiže pet puta više od radnog pritiska.
Dakle, vi u boci koju koristite u domaćinstvu imate pritisak od 5 bara. Boca se ispituje na 25 bara i 24 sata ona mora da bude pod tim pritiskom i ako ne izgubi oblik, onda tek dobija žig inspektora parnih kotlova. Do sada su inspektori parnih kotlova imali pravo da svojim žigom potvrde ispravnost tog suda.
Danas situacija nije takva. Danas u Srbiji možda nekoliko miliona boca ima. Preduzeće koje se bavi transportom i distribucijom je bilo obavezno da ispituje svaku bocu kojoj je žig istekao i donese se u punionicu, svaku cisternu koja dolazi, a prošao joj je rok.
Danas toga nema iz razloga što se prvo pune boce uvoze iz inostranstva, pitanje je kvaliteta njihovog, pitanje je njihove ispravnosti. Danas preduzeća za punjenje i eksploataciju tih sudova nemaju obavezu i doći ćete u situaciju da vam boci od nekoliko godina istekne garancija od onih pet godina, koliko je dao inspektor, stavljajući svoj žig na tu bocu.
Ima još jedna opasnost koju sam primetio, kao čovek koji se malo razume u taj posao. Kada dođete da napunite bocu kod onoga koji puni automobile, ne meri se količina i mnogo je opasno, propisano je bilo da može najviše 200 grama na bocu od 10 kilogram, recimo, gasa, najviše 200 grama može, jer onda se stvara mnogo veći pritisak u onoj gasnoj kapi ukoliko 100 grama preko tih 200 grama gasa bude unutra.
Danas vi dođete, on vam napuni odokativnom metodom, vrlo opasno. Bolje je da nema kilogram gasa nego da ima 100 grama više od propisanog. Takva bomba, to više nije boca koja je dobar sluga u domaćinstvu, nego takva bomba ulazi u kuću, pogotovo ako nije ispitivana nekoliko godina i pogotovo ako je zbog povećanog pritiska izgubila oblik i čvrstinu.
Realna opasnost da dođe do eksplozije, do požara, da izgori čoveku stan, ni krivom ni dužnom. Ovaj zakon ne reguliše to. Ovaj zakon bi i u jednom bar članu morao da obaveže distributere, da obaveže uvoznike da boce kojima je istekao rok upotrebe ne mogu biti u domaćinstvu, u eksploataciji.
Pitanje polaganja stručnih ispita za one koji se bave transportom, distribucijom, manipulacijom opasnih materija, pre svega govorim u ovom delu koji makar malo poznajem. Nije se smelo dozvoliti da neko ko je čak i na obuci, bez stroge kontrole nekoga ko već ima položen ispit za punioca sudova tehničkih gasova, recimo, da pristupi i da puni tu bocu.
Ispit se polagao pred Komisijom Saveza energetičara Srbije. Vrlo stručan, vrlo težak ispit i tek sa tim položenim ispitom neko je mogao da bude punilac tih gasova, da radi na butanskoj pumpi, da vozi cisternu sa gasom, jer obično cisternu sa gasom, manipulaciju oko pretakanja tog gasa vrši onaj ko cisternu i vozi.
Dakle, mora Komisija i mislim da je to do sada Savez energetičara izuzetno lepo, dobro i korektno radio, i mislim da Savezu energetičara Srbije ili nekoj drugoj instituciji koju ministarstvo ili država Srbija uspostavi da pravo da daje sertifikate o položenim ispitima i o stručnoj osposobljenosti ljudi koji se ovom materijom bave.
Mi danas imamo jedno javno preduzeće koje se bavi upravo ovim transportom i distribucijom prirodnog i tečnog naftnog gasa, odnosno dva. Oni su uglavnom obespravljeni ili njih seku zakoni koji se donose, a pri tome vrhunski stručnjaci iz oblasti i iz tih preduzeća se ne konsultuju. Mislim da bi ministarstvo moralo mnogo više pažnje tu da posveti.
Savetnici koji će u preduzećima biti, u preduzećima koja se bave transportom i distribucijom, pa i do sada su preduzeća to imala, samo se možda nisu zvali savetnici, nego su se zvali referenti itd. I dosad je u preduzećima koja se bave ovim poslom neko to radio.
Dakle, ne radi se o ljudima koji su u preduzećima, nego se radi o onima koji će možda zloupotrebom, možda manipulacijom doći do mnogih drugih stvari. U principu, kada je privatizacija krenula mnoge stvari su se otele kontroli, pogotovo ovakve stvari iz ove oblasti koje mogu da budu, ne samo štetne, nego katastrofalne.
Nisam u svojoj diskusiji zakačio deo koji se odnosi na drugu vrstu opasnih materija, pri tom mislim na hlor, na amonijak, na benzine, na zapaljiva sredstva itd.
Na kraju, ovim ću završiti, gospodine ministre, vi morate kao ministarstvo da se založite da se opasne materije nikad ne prevoze, ne prolaze kroz gradove, kroz naseljena mesta. Već dvadeset i kusur godina se govori o iseljenju pruge pored Save. Već dvadeset i kusur godina se traži alternativno rešenje. Međutim, zaboravlja se nešto drugo, auto-cisternama, koje su takođe opasne i koje su bombe na točkovima u svakom trenutku, mora da se nađe alternativni put da one izbegnu Beograd.
Tek sada kada je zatvorena Gazela i kada čitav teretni transport mora da ide preko Rakovice, ovamo ovim delom puta, tek sada vidite koliko u stvari tog opasnog, zapaljivog, eksplozivnog materijala, štetnog, u svakom slučaju ako dođe do incidenta, prolazi kroz centar Beograda. Beograd mora, ne samo Beograd, nego i svi gradovi, posebno da obrati pažnju jer gde je izuzetno gusto naselje, jer bi najmanji incident, ne daj bože, izazvao katastrofu ogromnih razmera.

Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč.