Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama kao novi pravni okvir u okviru koga, posle dužeg vremena, treba da bude uređena ova materija.
Čuli smo danas mnogo o tradiciji i starim srpskim srednjovekovnim zadužbinama, o odnosu prema rodu i otečestvu u zlatnom dobu zadužbinarstva, krajem 19. i početkom 20. veka. Mnogo govore imena koja smo čuli i u današnjoj raspravi, kao Miša Anastasijević, Kolarac, Ilić, Teokarević, Spasić i mnogi drugi, ali i mnoge zgrade u starim gradskim jezgrima Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova su živo svedočanstvo o sjajnoj tradiciji zadužbinarstva u Srbiji.
Sećanje na stare zadužbinare je neophodno i zbog budućnosti radi razvijanja kulture dobročinstva, afirmacije filantropije i altruističkog pogleda na svet. Ovo je potrebno i nakon više od pola veka jedne nakaradne konstrukcije, kao što je nacionalizovana zadužbina.
Kao što bi rekao uvaženi kolega Milenić, čisti contradictio in adjecto, jer nacionalizovati zadužbinu, posmatrano kao čin kojim je nešto što je neko ostavio na polzu naroda oduzeto ponovo od naroda za narod u ime istog tog naroda.
Kada sam već spomenuo kolegu Milenića, oko njegovih dilema oko toga šta znači tajkun, kada govorimo o ovom dobročinstvu, o bogatim ljudima, o korporativnom kapitalu koji takođe treba da se uključi u sve ovo, možda bi pod ovaj mogli podvesti one koji su u mutnim vremenima za nama na formalno zakonit, ali duboko nemoralan način stekli svoje bogatstvo.
O čemu se radi? Znači slažem se s kolegom Milenićem, kogod je to kriminalnim aktima stekao treba da odgovara pred sudovima i da mu se to oduzme. U onim vremenima znamo da je marka, recimo na ulici bila 21 dinar, a u bankama šest dinara. Kolega Milinić i ja nismo mogli kupiti marku po šest dinara, neko je mogao zahvaljujući privilegovanom položaju. Kredit iz primarne emisije nismo mogli dobiti mi i većina građana Srbije, a neko je mogao.
Zatim, uvozne dozvole za razne akcizne i druge robe nismo mogli dobiti mi kao većina građana Srbije, ali neko je mogao. Na osnovu toga je stekao ogroman kapital koji danas poseduje, na formalno zakonit način ga je stekao. Ne može krivično da ogovara za to, ali je pitanje da li možda pravda ne bi bila zadovoljena, ali bi se vraćanjem kroz neki oblik filantropije bar dela bogatstva narodu makar donekle mogla umiriti savest ovih pojedinaca i učiniti neko delo za opšte dobro.
To bi bilo na neki način i simbolično okončanje poluvekovne vladavine onih koji su kao Pantelija sve što imaju ostavljali sebi. Podsećanje na tradiciju ima smisla jedino u okvirima Tokvilove misli koja kaže – kada prošlost više ne osvetljava budućnost um korača u tami.
Bogati ljudi danas, kao i nekad, moraju osećati potrebu da deo svog bogatstva odrede za dobrobit celog društva. Ne treba sve u životu ugraditi u cigle, a čak kad ste to uradili, osnivanjem zadužbine možete i cigle uključiti u duhovno, obrazovno i kulturno unapređenje svoje zemlje i svoga naroda.
Neke novosti koje su predviđene ovim zakonom više puta su napomenute. Definisanje zadužbina i fondova, propisuju se opštedruštveni ciljevi zadužbina i fondova, definišu se nedopušteni ciljevi u članu 6. koji je više puta pominjan, insistira na javnosti rada zadužbina i fondacija, omogućava legalno delovanje i registracija stranih fondacija, omogućava velika sloboda ostavljena zakonom o unutrašnjoj organizaciji zadužbina i fondacija.
U želji ostvarenja osnovnog cilja koji se donošenjem zakona postiže, a to je stvarno podsticanje pravnog okvira za razvoj zadužbinarstva i fondacija, kao i za njihovo transparentno upravljanje i poslovanje, poslanička grupa Za evropsku Srbiju i poslanička grupa u okviru nje DS glasaće za predlog ovog zakona.

Četiri minuta i 35 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić. Posle njega narodna poslanica Nada Kolundžija.

Mnogi od velikih ljudi koji su tokom bogate srpske istorije stvarali zadužbine, hvala bogu, nisu kako to Ivo Andrić kaže umrli drugi put, jer njihove zadužbine i dalje žive. Uprkos brojnim problemima, uprkos komunistima, uprkos krabuljistima nekim posle komunista itd. Dakle, njihove zadužbine i dan-danas postoje i žive su.
Što se fondova tiče da kažem da prvi fond sa kapitalom od 250 dukata nekada je osnovao vojvoda Toma Vučić Perišić i Ilija Milosavljević Kolarac kao pomen stradalima 1804-1815. godine. Potom je tu i Miša Anastasijević, koji je uz kneza Miloša bio jedan od najbogatijih Srba 19. veka.
Ja ću samo radi upoređenja kratko reći kako je bilo sa zadužbinama i fondacijama nekada, a kako je to danas, da bih pokušao da vam dokažem koliko je apsurdno u stvari sve ovo što ste vi, ili dobar deo ovoga što ste vi, izneli u Predlogu zakona o zadužbinama.
Srpski rječnik kaže na jednom mestu da je najveća zadužbina načiniti manastir ili crkvu, kao što su to srpski kraljevi ili carevi činili. Zatim je zadužbina načiniti kakvu ćupriju na nekoj vodi, vodu dovesti, načiniti česmu blizu puta, usaditi ili nakalemiti voćku, gladnog nahraniti, žednog napojiti, a golog odjenuti.
Iz ovoga, iz samo jedne rečenice vidimo šta su nekada bili ciljevi osnivanja zadužbina. Jasno je da su nekada ljudi svoja imanja, svoj novac, kolekcije knjiga i rukopisa i ostalo što su imali vrednije darovali svom otačastvu.
Nekada je to zaveštanje bilo u pomen žrtvama prošlih ratova, zatim nekada u pomen svoje prerano izgubljene dece ili roditelja, ponekad, kao što kolega reče i samo u vlastito u ime. Postoje čak podaci da su srpski seljaci svoje vinograde i svoja imanja zaveštavali Srpskoj akademiji kako bi ona sa tim imanjem nešto učinila na dobrobit naroda.
Predlog zakona o zadužbina i fondacijama, kako ste ga vi danas prezentovali, ima zaista mnogo nedostataka. Kako ministar reče, on je za one koji razmišljaju o sutra, kako ministar reče to je za one da njih žele da zaštite i da podstaknemo na neka ulaganja, na neke zadužbine, na osnivanje fondova zarad naše kulture. Novi zakon, čuli smo od ministra, u skladu je sa novim vremenom.
Međutim, tu bih se složio sa ministrom. Tačno je da je ovaj novi zakon u skladu sa novim vremenom. Međutim, čini se da je ovaj predlog zakona nekako i suviše ili je to bar onaj koji je pisao tekst ovog predloga zakona trudio se da on bude i suviše moderan. A u svemu što je suviše moderno ili preterano moderno osnovu čini novac, a osnova ili temelj svake zadužbine treba da bude u stvari onaj cilj koji je onaj koji osniva zadužbinu ili fondaciju postavio.
A ciljevi koje vi pominjete u predlogu ovog zakona jesu svojevrsna negacija. Dakle, onim delovanjem koje ne može biti u suprotnosti, kako vi to kažete, sa ustavnim poretkom, sa pravnim poretkom, sa teritorijalnim integritetom zemlje, sa zajemčenim slobodama i pravima i sa posebnim interesima političkih stranaka.
Ovo je možda posebno zanimljivo jer kao posebne interese političkih stranaka vi ovde samo napominjete tri stvari. Prvo neposredno učešće u političkoj kampanji, zatim prikupljanje sredstava za izbornu kampanju i finansiranje političkih stranaka ili nekih pojedinih kandidata.
Kao da su, gospodine ministre, samo ovo tri načina koji mogu da predstavljaju posebne interese političkih stranaka. Gde su oni drugi? Gde su posredni načini? Može vam se nabrojiti 50 drugih načina koji predstavljaju političke interese, odnosno koji predstavljaju interese političkih stranaka.
Dalje, želeo bih nešto da kažem, odnosno da iskritikujem tzv. dobročinstvo u privatne svrhe. Pazite, kada se dobročinstvo radi u privatne svrhe, posebno kada se određeni prihodi usmeravaju jednom čoveku ili kada oni budu usmeravani prema određenoj grupi ljudi, to nije zadužbina, to je samo jedan popreki način da se izbegne porez. Zašto? Zadužbina treba da se pravi trajno i ne samo to, zadužbina treba da bude na dobrobit, odnosno na opštu korist društva, a nikako na korist pojedinca ili na korist određene grupe ljudi.
Reći ću nešto o fondovima bez sredstava. Fondovi moraju da imaju svoja sredstva. Nikako se ne može osnivati fond a da on, kao tobože očekuje neka sredstva. A kod nas je upravo suprotno. Ulože se određena sredstva na registraciju nekog fonda, dakle nešto malo para, fond se registruje i onda se navodno očekuje da taj fond privuče pare. Način na koji će on da privuče pare i ko je taj koji je ispred fonda koji privlači te pare, e to je već priča za sebe.
Ti fondovi konkurišu, siguran sam vaše ministarstvo desetine i desetine projekata godišnje, je l' tako, ima, i ti fondovi konkurišu kod vašeg ili nekog drugog ministarstva za razne projekte i obavezno se tu navodi da će se novac upotrebiti za dobrobit društva.
Međutim, to je samo jedna farsa. To je samo lak način da se uz pomoć partijskih kolega uz pomoć partijskih drugova dođe do lake zarade. Ko su ti ljudi koji dolaze do tako lake zarade? Verujte to su samo oni kojima jednostavno samo novac treba da bi bili pošteni. Sve drugo imaju. Samo sad kad dobiju pare postaju pošteni. Naravno pod navodnicima.
Reći ću nešto i o stranim zadužbinama, odnosno o zadužbinama koje obavljaju delatnost na teritoriji Srbije. To je zaista priča za sebe.
Propisi koji regulišu upis i sadržinu registra ovih stranih predstavništava koji deluju na teritoriji Srbije su svedeni na pet članova, od 56. do 60. člana predloga ovog zakona. Kojim to odredbama, gospodine ministre, mislite da sprečite uplitanje stranih fondacija u politički i društveni život Srbije? Ili, možda to uplitanje jednostavno ne želi da se spreči ovim zakonom? Možda se ono čak prećutno i opravdava.
Godinama podmladak pojedinih političkih stranaka iz Srbije vaspitavaju "stranci". Pomenuću Nacionalnu zadužbinu za demokratiju, ili NED, kako se kod nas kaže. To je fondacija koja je osnovana u doba hladnog rata, u doba Reganove administracije i koja je imala osnovni cilj da suzbije ruski odnosno u to vreme sovjetski uticaj. Ta fondacija godinama finansira neke subjekte u Srbiji. Na primer, godinama je finansirala Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić. Taj fond je osvedočeni neprijatelj svega onoga što je srpsko i što je nacionalno.
Već pomenuti IRI, ili Međunarodni republikanski institut, junoše iz "Otpora" to znaju, gospodin Krasić je nešto o tome i pričao, ali uz pomoć ovog instituta Narodna kancelarija unutar kabineta predsednika Srbije je u stvari radila neke akcije, tzv. proaktivnu kampanju za odnose sa javnošću. Mislim da vam je to svima poznato.
Ovaj institut takođe ne krije da je svojevremeno i asistirao, kako on kaže, takođe u Kancelariji predsednika države, u akciji – "Hiljadu mladih lidera Srbije", zatim u akciji poznatoj pod nazivom – "Izađi i glasaj". Sve su to oni radili.
Šlag na tortu posle 2004. godine predstavlja izjava ovog "Irija" koji kaže: "Naš pitomac je izabran za predsednika Srbije". Dakle, kojim odredbama ovog predloga zakona ćete vi sprečavati ili sprečiti uplitanje ovih organizacija? Samo bih napomenuo da je u to vreme na čelu "Irija", ovog instituta odnosno njihove fondacije bio Džejms Vuzli, a to je jedan od bivših šefova CIA. Znate koga oni postavljaju na čelo tih fondacija.
Nacionalna zadužbina za demokratiju SAD finansirala je ili finansira srpsku agenciju "Beta", sekretarijat "Anema", Balkansku istraživačku mrežu novinara itd. Sve su to pacijenti koji su uzimali novac i koji su dobijali novac od ovih fondacija i od ovih institucija iz SAD. Oni su osnovali Svetski pokret za demokratiju. U upravnom odboru tog pokreta, ne znam da li znate, bio je i češki soroševac iz Trebinja Igor Blažević, a tom skupu prilikom osnivanja prisustvovali su i Sonja Biserko sa svojim fondom, Branislav Čanak, Saša Mirković itd.
Gospodine ministre, mislim da vam je sve to poznato i pitam se kako će ovaj zakon da spreči uplitanje u naš politički život? Ili, njihov Nacionalni demokratski institut, NDI, koji takođe ima upliva u politički život Srbije. Samo da vam kažem da direktorskim bordom tog instituta su predsedavali Medlin Olbrajt i Hilari Klinton, pa možete da zamislite koliki su oni naši prijatelji. Od otvaranja ove kancelarije u Srbiji, oni su možda sa 30 hiljada, kako oni sami kažu, polaznika ovde radili i kažu i sami da su silan novac uložili u Srbiji.
Vi koji vodite Srbiju proteklih deset godina, ovim ću završiti, vi ste najveći zadužbinari ove zemlje, jer ste najviše zadužili građane Srbije. Toliko ste ih zadužili da će generacije i generacije morati da vraćaju vaše dugove.

Iskorišćeno je 12 minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija. Posle nje narodni poslanik Petar Jojić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo zakon o zadužbinama i fondacijama. Kada god raspravljamo o nekom zakonskom projektu, vrlo je teško da čovek razume zašto se neki zakon donosi, zbog toga što iz diskusija, ako neko pažljivo prati, zapravo ne može da razume čemu zakon treba da služi.
Nema nikakve sumnje da ovaj zakon niti može niti treba da se bavi popisom zadužbina, rangiranjem vrednosti tih zadužbina, odnosom države prema zadužbinama koje postoje odnosno onome što se zove kulturna istorijska baština, jer je to definisano drugim zakonima, a ne ovim.
Ono što je važno za ovaj zakon jeste činjenica da ovim zakonom država uređuje pravni okvir za jednu važnu oblast koja se zove mogućnost da građani svojim sredstvima, svojim donacijama, daju nešto narodu, državi i građanima. Ono što je važno za svaki zakon, pa tako i za ovaj, jeste – da li država, s jedne strane, podstiče one pojedince ili one institucije ili grupe da daju svoja sredstva i na koji način podstiče, kako bi se novim zadužbinarstvom zapravo stvarala trajna vrednost za buduće generacije.
To je ono što bi trebalo sve poslanike u ovom parlamentu da zanima. Dakle, da li smo mi ovim zakonom omogućili i stvorili jedan širi prostor za sve one koji žele da deo svojih sredstava ostavljaju generacijama koje dolaze?
Izuzetno je važno istaći da po prvi put Srbija ima zakon kojim se definiše da svi oni koji daju svoja sredstva u zadužbine i fondacije bivaju oslobođeni poreza. To nije nešto što ne poznaje praksa u razvijenim demokratskim zemljama, naprotiv, u svim razvijenim demokratskim zemljama jedan od ključnih stimulativnih instrumenata koje država daje onima koji žele da nešto od onoga što im je višak poklone društvu, ili vrate društvu, kako god to hoćemo da kažemo, jeste da budu oslobođeni poreza.
Zato smatram da je ova odredba u zakonu izuzetno značajna i da zapravo pokazuje do koje mere država želi ovim zakonom da otvori prostor za novo zadužbinarstvo.
Istovremeno ono što je važno za nas koji se opredeljujemo da li ćemo podržati ovaj zakon ili nećemo, i šta smatramo važnim u ovom zakonu, jeste činjenica da li se utvrđuju precizni uslovi koji ne destimulišu, s jedne strane, ali s druge strane jasno utvrđuju pravila po kojima mogu da se osnivaju fondacije i zadužbine. Ono što mogu da kažem jeste da je ovaj zakon na prilično precizan način, bez nepotrebnih ograničavajućih i komplikovanih procedura, zapravo propisao pravila po kojima može da se osniva zadužbina ili fondacija.
Istovremeno je utvrdila i ciljeve zbog kojih, s jedne strane, mogu da se osnivaju zadužbine i fondacije, kao i zabranila one ciljeve zbog kojih neće biti dozvoljeno osnivanje fondacija i zadužbina. To pre svega pokazuje da li je država odgovorna u smislu da zaštiti društvo od onih koji bi kroz davanje sredstava zapravo se zalagali za ciljeve koji su društveno neprihvatljivi ili su čak opasni i štetni po društvo.
U tom smislu je takođe ovaj zakon vrlo precizno definisao pod kojim uslovima, dakle, šta ne mogu biti ciljevi u procesu aplikacije, da tako kažem, za osnivanje zadužbine ili fondacije. Istovremeno odgovornost je na onom ko donosi zakon da propiše i način upravljanja.
Dakle, istina je da neko dobrovoljno kao lični čin daje nešto društvu na upravljanje, ali i društvo preuzima odgovornost da uredi na zakonit način one procedure koje neće omogućiti zloupotrebe volje onoga ko je osnivao fondaciju ili zadužbinu i, u tom smislu, mislim da, uz neke amandmane koji su podneti i koji mogu da doprinesu jasnijem preciziranju prava upravljanja, je ovaj zakon na dobar način rešio to pitanje.
Ono što je za nas takođe važno jeste da li je ovaj zakon propisao i dovoljan stepen javnosti rada, s jedne strane, pa kao rezultat toga i odgovornost za svaku moguću eventualnu zloupotrebu i, po nama, možemo se uvek sporiti oko toga da li je neka kazna dovoljno velika ili nije dovoljno velika, da li korist može biti veća od kazne koja je propisana i tu sad može da bude nekakvih razlika u viđenju, ali ono što je bitno jeste da je ovaj zakon jasno propisao kaznene odredbe i za svaki pokušaj zloupotrebe.
Ovde je, naravno, bilo diskusija o tome da ovaj zakon narušava teritorijalni integritet Srbije, što zaista smatram vrlo malicioznom, naravno u osnovi krajnje netačnom tvrdnjom. Smatram da je to zaista nedostatak argumenata u kritici samog zakona i da je to pokušaj da se težište ka raspravi o samoj sadržini zakona prebaci na nešto što ovaj zakon niti tretira, niti može da tretira, a to je pitanje teritorijalnog integriteta.
Dakle, radi se o tome da ono što je pominjano ovde kao izuzetno vrednost na Kosovu, izuzetna vrednost na Kosovu i Metohiji ni na koji način država se od toga nije odrekla i u drugim zakonima koji se tiču o zaštiti istorijskih i kulturnih spomenika država je jasno definisala svoj odnos prema toj baštini i jasno je definisala svoje obaveze u očuvanju te baštine, tako da mislim da je zlonamerno pokušavati kroz ovaj zakon optuživati nekoga da činjenicom da je donet Zakon o prenosu nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodina, koja sada ima određene nadležnosti u ovoj oblasti, da je to zapravo priznavanje nezavisnosti Kosova, odricanje Kosova itd.
Ovde se, takođe, postavlja pitanje da li je moguće ovim zakonom propisati ili ograničiti mogućnost onima koji su sredstva stekli na nezakonit način, ili na nepošten način, da svoja sredstva daju u fondacije ili da postaju zadužbinari.
Dakle, pošto postoje drugi zakoni kojima se definiše da sve ono što je stečeno nezakonito potpada pod Krivični zakonik i samim tim, zahvaljujući upravo činjenici da je ovaj parlament usvojio Zakon o oduzimanju imovine stečene nezakonito, da takva imovina biva oduzeta i da u tom smislu ovaj zakon ne može da se bavi onim što se zove provera novca.
Dakle, nadležnost je drugih institucija da utvrđuju na koji način je neko došao do sredstava i nikako ne može biti predmet ovog zakona, i u tom smislu ta primedba po mom dubokom uverenju zaista ne stoji. Ne može se ovim zakonom definisati način sticanja novca koji jeste ili nije zakonit, i utvrđivati da li je novac čist ili ne.
I još samo jednu kratku opasku, dakle, verujem da su savremenici mnogih zadužbinara o svojim zadužbinarima u to vreme mislili da su tajkuni, da su do novca stizali u smutnim ratnim vremenima, da su do novca stizali tako što su koristili neke okolnosti. Mnoge od njih možemo i da nabrojimo. Za mnoge od njih mi znamo kakvu su prethodnu biografiju imali da tako kažem.
Ali, ono što je ovde jedino važno jeste da li je neko radio na zakonit način ili nije radio na zakonit način. Onaj ko nije radio na zakonit način nije predmet ovog zakona, već je predmet Krivičnog zakona i treba da odgovara.
Oni koji su radili na zakonom utvrđen način i nemaju krivične odgovornosti za stečeno bogatstvo, po mom dubokom uverenju, trebalo bi da budu sa stanovišta svih građana Srbije i interesa budućih generacija, trebalo bi da budu oni koji će vratiti svom narodu i svojoj državi tako što će biti neki budući zadužbinari, iako će možda njihovi savremenici misliti da do tog novca nisu baš došli na najbolji mogući način.
Ali, opet ponavljam, način na koji se sticao novac, da li u skladu sa zakonom ili ne, jeste pitanje za druge nadležne organe, ne za Ministarstvo kulture, i jeste pitanje za druge zakone, a ne za Zakon o zadužbinama i fondacijama.
I ono što želim da takođe naglasim da je izuzetno dragoceno što u ovom zakonu stoji odredba da je svim onim zadužbinama koje su bile nacionalizovane nakon 1945. godine zabranjeno raspolagati u smislu otuđenja, opterećenja hipotekama itd, sve dok država ne donese zakon kojim će definisati status nacionalizovane imovine, i smatram to ključno važnim članom ovog zakona, jer na taj način država pokazuje odnos i prema prethodnim zadužbinarima, s jedne strane, i prema zadužbinama koje su iz nekog drugog vremena, a koje je jedna politika oduzimala od onih, kako je rekao moj kolega Stanimirović, dakle u ime naroda oduzeto od naroda.
Zato vas pozivam da glasate za ovaj zakon, jer mislim da zaista, uz neke amandmane za koje verujem zaista da će biti prihvaćeni, on daje neophodan pravni okvir s jedne strane, ali i dovoljan pravni prostor, da se podstakne zadužbinarstvo i davanje sredstava u fondacije s jedne strane, i s druge strane da se zaštiti ono što su neki drugi u nekom drugom vremenu ostavili nama da budemo odgovorni prema tome.

Jedanaest minuta i 45 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo, pripremajući se za raspravu o ovom zakonu, osvrnuo sam se na normativnu analizu kako su druge države u Evropi regulisale pravne okvire stranih nevladinih organizacija, fondacija, fondova i zadužbina.
Želeo bih da vam predočim koje sam to zemlje obuhvatio kada sam proučavao. To su: Francuska, Nemačka, Italija, Španija, Švedska, Švajcarska, Velika Britanija, Austrija, Belgija i Grčka. O tome sam jednu studiju o nevladinim organizacijama radio, a ujedno koja se uklapa u kategoriju subjekata zadužbine, kao i fondacije.
Da vidimo kako je to regulisano u Austriji. Austrijsko pravo razlikuje dve vrste fondacija, koje su regulisane putem dva zakona, a to je da austrijsko pravo razlikuje zakon o fondacijama i fondovima i, drugo, zakon o privatnim fondacijama. I privatne fondacije i one koje se osnivaju u skladu sa njihovim zakonom mogu osnivati fizička ili pravna lica, nezavisno od toga da li imaju austrijsko državljanstvo ili ne.
Ono što je karakteristično za austrijske fondacije i za njihovo pravo i okvire, privatna fondacija se osniva putem statuta registrovanog kod notara. Kod njih je notar na višem nivou od agencije koja se predviđa ovim predlogom zakona.
Kod formiranja ove fondacije i određivanja odredaba statuta i šta statut treba da sadrži, mora da sadrži i garanciju da se mora uplatiti najmanje milion austrijskih šilinga da bi neko mogao da ima fondaciju. Za razliku od ovog predloga zakona, Austrija je ovde, u skladu sa njenim građanskih zakonodavstvom, bolje uredila i onemogućila kriminal u ovoj oblasti.
Kaže se da korisnici fondacije, pre svega, moraju pružiti dovoljno dokaza i garancija da će to biti u dobrotvorne svrhe. I kod njih je predviđeno da se fondacije mogu osnivati i putem testamenta. Dakle, ono što je još karakteristično za austrijsko zakonodavstvo, jeste da fondacije stiču svojstvo pravnog lica dobijanjem saglasnosti nadležnog organa, a privatne fondacije upisom u poseban registar koji kontroliše sud i nadzor nad funkcionisanjem fondacije vrši državni organ. Ove fondacije u Austriji su dužne da godišnje, najkasnije do 30. juna, svake godine podnesu izveštaj o finansijskom poslovanju.
Pored toga, u osnivače i članove te fondacije u Austriji mogu da budu uključeni i strana fizička i pravna lica. Sada vidite, kod njih je karakteristika sledeća, samo strana lica ili zajedno sa austrijskim fizičkim ili pravnim licima. Dakle, austrijski propisi i pravni okvir predviđa da je to moguće da bude i zajednička fondacija.
Kako je to regulisano u Belgiji? Belgija, jedna od pravno uređenih država isto predviđa da fondaciju može da osnuje bilo koje fizičko ili pravno lice bez obzira na nacionalnost i državljanstvo, a fondacija se osniva bilo odlukom osnivača u obliku zvanično overenog dokumenta sa dejstvom za vreme njegovog života, bilo njegovim olografskim testamentom.
Statut fondacije mora da ima oblik zvanično overenog dokumenta i da sadrži naziv i sedište fondacije, kao i druge dokumente. Ono što je još karakteristično je da u ovim pravnim državama, za razliku od nas, veliku ulogu u kontroli fondacija i fondova imaju pre svega tužilac i sud. Drugo, sve fondacije u Belgiji su dužne da Vladi podnose budžet i godišnji finansijski izveštaj, nešto što odgovara završnom računu, u roku od dva meseca od njihovog sačinjavanja.
Ono što je još karakteristično, gospodine ministre, ovi podaci, finansijski i budžetski, objavljuju se u službenom glasniku. U slučaju, kako predviđa Belgija, da fondacija nije više u mogućnosti da obavlja aktivnosti radi čijeg obavljanja je formirana, sud na predlog javnog tužioca može da raspusti fondaciju.
Kako je to regulisala Grčka? Osnivanje fondacija uređuje se odredbom građanskog zakonika. Privatne fondacije se uređuju po Ustavu i zakonu iz 2000. godine, odnosno zakon iz 2000. godine je noveliran, ali iz 1939. godine ova oblast je bila uređena građanskim zakonikom.
Svako pravno ili fizičko lice može da osnuje fondaciju u Grčkoj. Za osnivanje fondacije potrebno je, osim predsedničkog dekreta, i osnivački akt. Osnivački akt mora biti u formi predviđenoj kako to predviđa zakon, ali i oni dozvoljavaju da se fondacija može predvideti da ostavilac putem testamenta može odrediti da i posle njegove smrti može biti osnovana fondacija kako on bude zaveštao.
Ministarstvo poverava da li je svrha osnivanja fondacije, a ovde nemamo ko provera da li je svrha u skladu sa zakonom moguća i da li se u skaldu sa zakonom ostvaruje. Ministarstvo ima diskreciono pravo da odlučuje o korisnosti fondacije, ali se na njegovu odluku može podneti žalba državnom savetniku. I kod njih je u Grčkoj predviđeno da fondacija može da se bavi zakonom dozvoljenim komercijalnim delatnostima, ali samo akcesornim aktivnostima. Upravljanje dobrotvornom fondacijom nadgleda Ministarstvo finansija.
Gospodine ministre, zašto vi ovde niste predvideli - gospodine ministre, verujem da imate mogućnost da ovo saslušate, ako vam se ne sluša kažite – zašto ovde u ovaj predlog zakona niste, gospodine ministre, predvideli da Ministarstvo finansija i budžetska inspekcija ostvaruju uvid kako ulaze pare u državu preko stranih nevladinih organizacija, preko drugih fondacija, gde je u pitanju kriminal dubokih korena. Unazad 20 godina da uzmemo sada i da izvršimo jednu analizu uverićete se kako su te pare trošene i kako su u ovu državu ulazile.
Ono što je takođe bitno, uspostavlja se velika i jaka kontrola nad fondacijama i sredstvima koja se ostavljaju u fondovima.
Ono što je karakteristično za Estoniju, u Evropi se smatra da je Estonija najbolje uredila odnose kod fondacija i ona služi kao jedan dobar primer kako se osnivaju, kako deluju i kada mogu biti zabranjene. Vi predviđate brisanje iz registra, a u ovim državama o kojima govorim postoje odredbe koje kažu: zabrana rada fondacije.
Ne bih sada oduzimao vreme mojim kolegama, imao bih ovde jedno tri sata da vam sada predočim, verujem da biste imali prilike da čujete iz ove studije o nevladinim organizacijama gde spadaju i fondacije. Gospodine ministre, to ne znam koliko bi spadalo u vaš resor.
Donošenje zakona o stranim nevladinim organizacijama, Srbija nema uređen zakon o stranim nevladinim organizacijama. Taj zakon je Srbiji i te kako potreban. U ovoj državi vršlja kogod hoće. Ne znam da li vi imate i da li je bio predmet vašeg interesovanja da pitate nekoga koliko imamo stranih nevladinih organizacija koje nelegalno deluju na teritoriji Republike Srbije. Znam da to zna, što kaže koleginica Nataša, to zna BIA, ali bi morala da zna i Vlada.
Vlada treba da predloži jedan zakon o stranim nevladinim organizacijama, da se spreči špijunaža, korupcija, kriminal, sve ono što ide na štetu države.
Već imam jedan pripremljen tekst predloga zakona o stranim nevladinim organizacijama. Verujem, gospodine ministre, da bi trebalo jedan dobar zakon uraditi, koji bi se odnosio da uredi ovu oblast da u našu državu ne može svako da uđe i da vršlja, i da radi šta hoće.
Samo jedan primer, uzmite našu advokaturu i uzmite advokaturu EU, i kako je Zakon o advokaturi RS regulisao, na štetu advokature Srbije dozvoljava se stranim advokatima da mogu da zastupaju i da brane u Srbiji, ali naši advokati iz Srbije ne mogu ni u jednoj zemlji EU da zastupaju u građanskim poslovima, niti da brane u krivičnim poslovima.

Iskorišćeno je 13 minuta i 55 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Sreto Perić. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi je 9 minuta i posle narodnog poslanika Srete Perića, narodni poslanik Munir Poturak, i on je poslednji prijavljeni govornik na listi prijavljenih govornika.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, osnovna pretpostavka za dobar Zakon o zadužbinama i fondacijama, on inače vrlo lepo zvuči, jeste cilj ljudskog života sticanje i umnožavanje kapitala duha svetoga, to je rekao Sveti otac Serafim.
U okviru ovih pretpostavki pokušao sam da pravim analizu zakona koju ste vi predložili i pogotovo što danas treba znati da je privatni interes samo privatni, nije ni javni, ni društveni i teško se mogu ispuniti vaše namere, neću da pođem od pretpostavke da su vaše namere bili loše, ali u članu 3. s obzirom da je rasprava u načelu, neću govoriti mnogo o konkretnim odredbama, to ćemo iskoristiti priliku kada bude rasprava u načelu i pojedinostima, ali moram napraviti oslon da bi vam objasnio sve nedostatke i zapravo jedno skrnavljenje, po mom viđenju, ovog zakona.
Član 2. koji daje definiciju za zadužbinu i za fond uglavnom je vrlo prihvatljiv član 3. Predloga zakona. On u najvećoj meri definiše program političkih stranaka okupljenih oko DOS-a i onda i danas, a čini mi se da se posebno prepoznaju boje DS i G 17 plus. U ovom jednom delu ima jedan deo, čini mi se da je gospođa Snežana Plavšić Stojanović ili je možda obrnuto u prezimenima kratko bila kao državni sekretar u ovom ministarstvu, ali se vidi jedan deo njenog stremljenja, što svakako zaslužuje i podršku od strane SRS u nastojanjima, ali to nije za Zakon o zadužbinama i fondacijama.
Vidite šta je vama osnovno, kada kažete da opšti ciljevi promoviše evropske integracije, međunarodno razumevanje, održiv razvoj i regionalni razvoj. Stičem utisak da je jedini put i da Evropa nije imala alternativu čini mi se od Vuka Brankovića do Borisa Tadića, uvek nam je bilo EU ili Evropa nema alternativu. Ovo je besmisleno, naći se u opštim odredbama Zakona o zadužbinama i fondacijama, a ne negde na drugom mestu.
Gospođo Plavšić, složili smo se, ovo nije materija za ovaj zakon, a vaša nastojanja će verovatno jednog dana zaslužiti pažnju možda i članova SRS.
Ciljevi i delovanje zadužbina i fondacija. Vi ovde na jedan negativan način, gospodine ministre, vi i vaše ministarstvo definišete šta ne sme biti cilj nekome ko planira da napravi zadužbinu. To se ne može određivati.
Pravna nomotehnika ne poznaje takav način izrade, i ako biste se potpuno uklopili u standard EU, iznad svakog člana stavljate naslov, ali na negativan način ovo ne treba uopšte određivati, nego mi definišemo šta su fondacije, šta su fondovi i šta je svrha njihovog ostvarenja, a ne šta oni ne smeju ni u kom slučaju da urade.
Zamislite da ste krenuli da definišete sve šta fond ili fondacija koje ciljeve ne smeju da ispunjavaju, onda bi vam to bio neki zakonik, ne bi bio uopšte zakon.
Čim ste ovde stavili – poresko oslobađanje, to me asocira da vi ili neko ko je u većoj meri od vas učestvovao u izradi ovog predloga zakona, odnosno ovog teksta zakona, pokušavao i tražio rešenja, ali ona svakako nisu sadržana u ovom predlogu zakona, da nađe kako da se oslobodi od poreskih davanja, odnosno da se ošteti država, a da bi to išlo u prilog, kao se to moderno kaže, tajkunima.
Jedan od takvih, doduše, on možda nije ekstremno tajkun, od prilike zapošljava oko 300 radnika, kada je hteo da gradi jednu crkvu, da bude njen ktitor, kada se pojavio kod prosvećenog vladike i tražio blagoslov da započne sa takvim poslom, on ga je pitao da li isplaćuje uredno svojim radnicima i što je gospodin Krasić rekao, da svojim dobavljačima na vreme izmiruje obaveze i da li postavlja pitanje radnicama koje treba da se zaposle da li imaju nameru da rađaju.
Ne možemo dozvoliti takvim ljudima da prave zadužbine i da zakidaju državu, da zakidaju one koji upravo stvaraju taj profit.
Danas je naše srpsko društvo prepuno takvih, a ponajviše, ako ne isključivo zahvaljujući vlasti od 2000. godine i zato meni ovo načelo i cilj ljudskog života je sticanje i umnožavanje kapitala duha svetog, ne može ni na jedan drugi način bolje od toga da razjasni, rasvetli ove odredbe vašeg zakona, koji se predložili ovde u skupštini, zaslužuju pažnju.
Inače, kod nas zadužbinarstvo, ako srpski narod i srpska država imaju izuzetno bogatu i dugu tradiciju u nečemu, to je svakako u zadužbinarstvu i poznato nam je da od kraja 12. veka kod Srba je bilo zadužbina i to je možda do početka 18. ili polovine 18. veka bila privilegija samo plemića, vladara, kraljeva, careva, a kasnije je to postala ne privilegija, nego možda i zadovoljstvo i obaveza prema svojoj državi i prema onima koji imaju potrebu da im se pomogne onih koji su malo više imali.
Svakako ću da citiram ko su bili u početku, a pre svega krajem 18. i 19. veka zadužbinari u Srbiji. To su oni koji su umeli da zarade, ali ne i da potroše, da steknu, a da ne rasipaju, da uzmu više od svih ostalih, ali ne da uzmu od njih, nego da rade i organizuju svoj posao tako da mogu više da zarade, da bi kasnije sve to što su stekli podelili sa najsiromašnijim i nemoćnim, sa onima kojima je to bilo najpotrebnije.
Njihovim trudom i darežljivošću je u stvari i podignuta Srbija. Oni su njeni istinski graditelji i pravi heroji, a ne kao vi danas, što je kolega Munjić rekao, da najvećim zadužbinarom može da se smatra ova Vlada koja zadužuje nemilice svoje građane. Da vam pokažem da to nije netačno. Sada se uzima kredit od komercijalnih banaka i još ministar finansija kaže – zadovoljna je što će uzeti kredite od domaćih banaka, a ne od stranih, to je dobro gde je grejs period godinu dana, a rok vraćanja pet godina. Ova Vlada, u najboljem slučaju za Vladu, ima još mandat od godinu i po dana. Kakvi su to zadužbinari?
U svakom slučaju, ne bi trebalo danas da govorim o ovoj temi, a da ne pomenem neke od zadužbinara, iako je svakom to poznato. Oni su davali i gradili za svoj Beograd, zato Beograd danas i jeste prestonica i jedan lep, evropski i svetski grad, iako vaša želja, a nije to pošlo ni Vuku Brankoviću za rukom, pa sumnjam da će i vama, da uvedete u takvu EU, ne smeta da Beograd bude ovako lep.
Ilija Milosavljević Kolarac i Tomo Vučić Perišić, zamislite, napraviti uporedbu sa onim i ovim Vučićem i Tomom, a zajedničko im je Perišić, negde na iskraju Beograda predao vojnu zvaničnu tajnu dokumentaciju službama koje su i ratovale i bombardovale ovu državu, pa onda ipak imaju nešto zajedničko, ali da ostavimo te po strani. Njima će sud istorije i sud njihovog naroda suditi.
Vladimir Lacković, Jovan Jovanović, ne Zmaj, nego jedan lekar iz Vlasotinaca, možda smo zbog toga neke odredbe u ovaj zakon probali da ugradimo. Neko je rekao, čini mi se, gospođa Kolundžija, da su i te ljude smatrali tajkunima u tom periodu kada su stvarali i pravili svoje zadužbine. Nisu mogli i nije tačno da su ih smatrali, jer jedan od njih je čovek koji je imao tek 34 godine.
Njegov fond i njegova fondacija bili su usmereni da se leče bolesne i siromašne devojke, a on je sa 34 godine uspeo, tu i jeste razlika, ne rađamo se svi sa istim sposobnostima i mogućnostima, ali je razlika što su neki želeli to da učine i da pomognu, a neki danas to ne čine. Zamislite vojvodu od "Meridijan banke"? Ne mogu njega da zamislim kao donatora, čovek koji je za kratko vreme, ne znam za koliko, možda za dve ili tri godine, napravio kapital od 11 miliona, kažete u deonicama, ali je svejedno u čemu je. Njega kao donatora ne mogu uopšte da zamislim, verovatno ni vi. Njemu su donatori građani Srbije kada ih svakodnevno pokušava opljačkati.
Nije više tu gospodin Stanimirović. Kaže da nisu bila dostupna u nekom periodu svima podjednako kreditna sredstva. Da vas obavestim da će za dva dana biti vođen spor protiv jednog predsednika udruženja proizvođača jedne poljoprivredne kulture. Ne bih da mu sada činim ni dobro ni loše, pogotovo zato što je zakazan sudski postupak, njega je tužio pomoćnik ministra poljoprivrede, zato što je uzbunjivao javnost i traži odštetu od 300.000 dinara.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.) Završavam.
Ako su svi problemi tog pomoćnika ministra 300.000 dinara, lako ćemo ih rešiti, a on neka pomogne malo poljoprivrednicima u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Munir Poturak i on je poslednji prijavljeni govornik na listi govornika.