Dakle, ako pažljivo pogledamo obrazloženje ovog predloga izmene Zakona o rebalansu budžeta i ekonomske pokazatelje koje su očito vodili ministarku da nam izađe sa ovakvim predlogom, vidimo da postoji relativno uspešni pokušaj da nam se stanje realnosti u Srbiji prikaže povoljnijim nego što se to očekivalo u jeku krize.
Istina, vrlo često su bili sasvim različiti komentari u dva ministarska vrlo bitna sektora, ministra Dinikića i ministarke Dragutinović, da su o veoma bitnim pitanjima koja se tiču posredno ili neposredno ovog o čemu večeras govorimo, potpuno različite, disonantne tonove iznosili. To ne samo da je zbunjivalo našu javnost, nego može da nam s pravom dovodi pod upit podatke koje smo ovde dobili.
Činjenica da je, recimo, industrijska proizvodnja veća za 4,4%, a istovremeno građevinski sektor, koji je koliko prošle godine bio nosilac okosnice razvoja, na njega se najviše polagalo, za 20% je niži nego što je to bilo predviđeno, da je turizam podbacio za 10%, direktne investicije za duplo više, uz činjenicu da zaista ono čega se tiče ovaj amandman postoji ekstremna zaduženost države i to, ako se pažljivije gleda, taksativno pobrojano jako veliki broj stavki i veliki broj finansijskih institucija, gde smo se zadužili čak sa rokom otplate 2040. i neke godine.
Neke su već pri kraju otplate, neke će rate za otplatu krenuti narednih godina. Možemo videti da ovih trenutno 12 milijardi evra, skoro bezmalo 12 milijardi evra, a veći su za 15% nego prošle godine, možemo samo steći približnu sliku kako će to izgledati narednih godina.
Šta je zauzvrat Srbija koja je prodala sve, i gde prihod od prodaje izgleda ne iznosi ni trećinu od trenutnog našeg duga koji se ovde iskazao u rebalansu budžeta, jasno nam je svima.
Tako da ovaj intervencionistički potez ministarke, odnosno Vlade da sačuva makar socijalni mir, ne može dati nikakvo realno opravdanje ili realnu nadu našim građanima. Zaista smo suočeni sa činjenicom da veliki broj investicije koje krediti, otplate koje država mora da uradi, pokrivaju, jesu u toku ili pri kraju, pa se ne vidi boljitak, možda čak ni u Srbijagasu, ni u putevima, ni u školama, ni u zdravstvu niti u vraćanju dugova prema poljoprivrednim proizvođačima i nadomeštanju njihovih penzija, niti efikasno nadomeštanje devizne štednje itd.
Razni su osnovi korišćenja da se krediti uzmu. Sada vidimo da sve to stoji na staklenim nogama. Jedino je izvesna prezaduženost države.
Vidimo da u rebalansu budžeta neće biti, ili bar nema naznaka da će biti bolje i za jednu najvitalniju tačku koja trenutno nekako ostaje u senci svega, najvitalniji problem, problem protesta studenata zato što ne mogu da upišu master studije. To će možda biti predmet moje diskusije po narednom amandmanu o kojem budem govorio.
Strašno je da je već neko doneo odluku koliko se može školovati i postati diplomiranim, odnosno postati masterom. Ko je to i gde odlučio, i proporciju u Vladi, ali s kojim predračunom i kojom logikom, kojom statistikom, kojim temeljnim sadržajem, kojim temeljnim otklonom da Srbiji treba da Beograd dobije 2600 mastera, a Kragujevac 211 mastera?
Ko je ispolarizovao tu decu, te studente? Zašto im niste rekli kada ste donosili taj zakon, da ovaj zakon kojim donosite reformu obrazovanja znači istovremeno reformu potrebe Srbije za visokoobrazovanim kadrom. Na silu ćete isterati da neki postanu bečelori, da budu nepotpuno diplomirani studenti sa tri godine studija, da budu nekvalifikovani.
Istovremeno država proklamuje cilj ili registruje javno osećaj potrebe da treba da uradi više na visokom obrazovanju kadrova, jer ih nema ni 8% vizavi evropskog proseka koji očigledno nećemo dostići ni za narednih 50 godina, ako se ovako nastavi.
Budžet neće rešiti, sem socijalnih gorućih problema, za šta se svako od nas slaže, da kad dođe do kraja, moramo to rešiti i neće rešiti druge bitne probleme. Zaduženi smo i suviše dugo i i suviše mnogo. Hvala.