Ne znam da li ću moći da vam odgovorim sve u ovom vremenu koje je predviđeno za moj odgovor, ali svakako da ću podsetiti i kroz vaše pitanje se u stvari i vidi jedna od svrha reforme pravosuđa, a to je isključenje bilo kakve mogućnosti za politizaciju.
Godine 2001, kada sam došla u Ministarstvo, zatekla sam tada zakon koji je predviđao da ministar pravde predlaže sudije. U istom tom zakonu, na osnovu tog predloga je 13 sudija razrešeno 1999. godine. Svi se sećamo toga i sećamo se kakvu je to polemiku izazvalo u stručnoj javnosti. Većina od njih su, na svu sreću, ponovo se vratili. Neki od njih su se vratili u pravosudni sistem Srbije i nastavili tamo da obavljaju svoje dužnosti.
Tada je postojala zvanična kvota, koja naravno nije bila formulisana kroz zakonske akte, ali svakako su se kruto držali tadašnji politički akteri toga da se sudije predlažu po kvotama koje su činile stranke tadašnje vlade, gde je svakoj stranci pripadalo 30% od predloga koji su se utvrđivali.
Nažalost, i to ću otvoreno da kažem i priznam, i 2001. godine, kada smo po tadašnjem zakonu predlagali neke sudije, došli smo na Odbor za pravosuđe i određene stranke koje su predstavljale Odbor za pravosuđe su nastavile u tom maniru da rade, pa nije bilo zvaničnog predloga u odnosu na neke sudije, već su se predlagale na samom Odboru za pravosuđe. Nadam se da će moći da se sete toga.
Bilo je različitih grupa i različitih kriterijuma po kojima smo se vodili kada smo donosili odluku da li će neko biti u pravosudnom sistemu Srbije ili ne. Osnovni kriterijumi koji su nas rukovodili, što je objavljeno u "Službenom glasniku", o čemu se ovde više puta pričalo, su stručnost, dostojnost ili osposobljenost.
Pošto je to više zanimalo javnost sa generalne strane, a vrlo malo ih je zanimalo kako to u stvarnosti izgleda, a moglo je da se vidi kroz postupak koji je nedavno vođen pred Ustavnim sudom Srbije, gde su javnosti bili predočeni konkretni slučajevi i gde je predstavnik Visokog saveta sudstva iznosio argumentaciju koju smo koristili, a sudija koji nije izabran mogao je da iznese svoje argumente na to.
Sami ste ukazivali da javnost Srbije nije toliko zanimalo, ali donela sam ovde neke primere pojedinačne odluke koju je Visoki savet sudstva pisao u pogledu neizabranih sudija. Neću navoditi imena, ali za jednog od njih ću reći, bio je sudija Okružnog suda u Beogradu, nadam se da će u postupku revizije javnost biti prisutna kada budemo pozivali tog sudiju, izneću vam da je bio osuđen po dva osnova.
Bio je sudija Okružnog suda i imao je dve pravnosnažne odluke. U prvom predmetu presudom je proglašen krivim zbog krivičnog dela klevete na 80.000 dinara. Ova presuda u odnosu na tog sudiju bila je preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu, gde je uvažena žalba okrivljenog tj. sudije i njegovog branioca i protiv njega odbijena je optužba za navedeno krivično delo.
Međutim, u drugostepenoj odluci je navedeno da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.
Po drugom osnovu je taj isti sudija osuđen za krivično delo ometanja ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira i izrečena mu je kazna rada u javnom interesu u dužini od 360 časova, s tim da u toku jednog meseca može trajati 60 časova i određeno je da bude obavljeno za vreme od šest meseci.
Naravno, ima i negativne rezultate rada, što govori o njegovoj osposobljenosti, ali mislim da nije potrebno da vas sada zamaram u tom pogledu.