Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
U ime poslaničke grupe Napred Srbijo priču o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama državnih službenika i nameštenika bih počela pričom zašto kažeš građani, a misliš na sebe, ili da ponudim kolegi Petronijeviću, sa kojim bih se složila u diskusiji da glasa za amandman koji smo podneli, da se član 3. Predloga zakona briše, u kojem želim da kažem da je namera ovog zakona sasvim drugačija od one koja se želi predstaviti u javnosti.
Priča da će se smanjiti raspon plata jeste tačna, ali je to samo deo priče. Suština ove priče jeste u članu 3. predloženog zakona, gde se član 29. briše, gde stari član 29. onim službenicima koji su državni službenici na položaju i koji su ranije imali pravo samo na dodatak za vreme provedeno u radnom odnosu u stvari izbrisan član i dato pravo da koriste mogućnosti prekovremenog rada.
Zainteresovaću gospodina ministra sa samo dve teze. U Zakonu piše da je za ovo ujednačavanje položaja i smanjivanje raspona na 1:6 umesto 1:9 u stvari priča o masi od 1,6 milijardi dinara kojima treba smanjiti ove raspone.
Pošto sam ekonomista moram da kažem da još uvek verujem da u ovoj politici postoji iskrenost, poštenje i istina, da kažem i sledeće, ova masa od 1,6 milijardi ne znači da će se ujednačiti i smanjiti rasponi za ove niže kategorije o kojima je kolega govorio jer će se iz mase omogućiti povećanje plata državnim službenicima na položaju brisanjem člana 29. i to jeste onaj jedan zaobilazan način kako ćete povećati plate svojim prvim saradnicima.
Jer, Zakon o državnoj upravi kaže da državni službenici na položaju su oni čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa državne uprave, ali i sudova, javnih tužilaštava, pravobranilaštva, službi Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službe organa čije članove bira Narodna skupština ili sa njima povezanih opštih, pravnih, informatičkih, materijalno-finansijskih, računovodstvenih i drugih poslova.
Kaže se da državni službenici nisu narodni poslanici, ni predsednik Republike, ni sudija Ustavnog suda, ni članovi Vlade, ni sudije, ni tužioci, ni zamenici i druga lica koje na funkciju bira Narodna skupština ili postavlja Vlada, ali državni službenici na položaju su oni, kaže član 34, koje Vlada postavlja na položaj, pa su to: pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, direktor organa uprave u sastavu ministarstva, pomoćnik direktora organa uprave u sastavu, direktor posebne organizacije.
Neka građani prevedeno čitaju da je to preko 100 onih javnih agencija i organa uprave u sastavu i van sastava Vlade, čije tokove novca teško možemo da kontrolišemo ili, da budemo još iskreniji, pa da kažemo da ih uopšte ne kontrolišemo, da su to zamenici i pomoćnici direktora službe Vlade, zamenik i pomoćnik generalnog sekretara Vlade, republičkog javnog pravobranioca, zamenika javnog pravobranioca i načelnika upravnog okruga.
Brisanjem člana 29. se upravo ovim kategorijama ljudi, ne nameštenika, ne nego onima koji imaju položaj u Vladi, koji su potpuno namerno ističem – baš ti koji mogu da uvode prekovremeni rad, oni koji će ovim izmenama zakona moći, ne tvrdim da će, ali se otvara prostor da zloupotrebljavaju institut prekovremenog rada i da ono što je najstrašnije ne primaju čak ni na privremeni rad do 90 dana neke nove mlade ljude za koje se svi ovde zalažemo.
Znači, onaj ko je dužan da vrši preraspodelu radnog vremena i da neko ne radi duže od osam sati i da primi ako treba po privremenim poslovima i na razne vrste angažovanja koje dozvoljava Zakon o radu i naši propisi, neće primati neke ljude koje će obučavati, stvarati od njih kvalitetnu državnu upravu na kojoj treba da počiva jedna moderna država, nego upravo može sam sebi da omogući prekovremene sate, a to do sada nije moglo. Zbog ovog razloga jednostavno za ovaj zakon se ne može glasati.
Šta zakon predviđa izmenama? Da je svako onaj ko radi sat duže od redovnog radnog vremena imao i sada ima pravo da može da koristi sat i po slobodno, ali do sada je imao pravo od šest meseci da te stečene prekovremene sate prevedene u slobodne iskoristi u narednih šest meseci. Vi sada to pravo skraćujete na naredni mesec. Znači, onaj koji je radio duže od osam sati, sve ono što je stekao kao slobodne sate mora u sledećem mesecu da iskoristi.
Izuzetno, ako kod nas postane pravilo, uz prethodnu saglasnost zaposlenog, prekovremeni rad može da bude uveden i u trajanju dužem od onog što je utvrđeno opštim propisima o radu, a to je najduže 20 sati nedeljno. Ko to danas ima toliko fizičke snage i umnih potencijala da može ovo zakonsko ograničenje da prevaziđe?
I kažete uz saglasnost zaposlenog, znači može da se čine i izuzeci od ovog pravila. Kažete da ovako uvođenje prekovremenih sati može da bude najduže 90 dana u kalendarskoj godini. Što ne primite nekog, za 30, 60, 90 dana, da neki pripravnici nauče posao? Zašto to ne radite? Zato što kažete – državnom službeniku kome zbog prirode poslova radnog mesta ne bude omogućeno da u toku narednog meseca te stečene slobodne sate iskoristi biće plaćeno za svaki sat prekovremenog rada, osnovna plata državnog službenika uvećana za 26%. Sada to pravo da 26% više vredi sat zaposlenog uvodite za one koji su državni službenici na visokim položajima.
Nije svejedno. Nečiji sat košta 800 dinara, a nečiji košta, kako ističu oni koji su se bavili ovom materijom za te i takve, 1045 dinara. Na primer, sindikat u pravosuđu kaže da državnom sekretaru, koji spada u ovu najvišu kategoriju državnog službenika koji sam sebi može da uvede prekovremene sate, jer u zakonu piše da je poslodavac ovim službenicima Vlada, ali zgrada ne izdaje nalog, tu Vladu predstavlja neko imenom i prezimenom, potpisom i odobrenjem u liku rukovodioca, a to je državni sekretar sam sebi. Njegov prekovremeni sad iznosi 1045 dinara, citiram saopštenje sindikata.
Pored godišnje zarade od milion 740 hiljada dinara neto, znači ono što stavi u svoj džep, na ime prekovremenog rada godišnje može da mu pripadne još 518.320 dinara. Zašto? Zato onih 20 sati dozvoljenog po Zakonu o radu pretvorenih u 352 sata godišnje sada može po onom izuzetku od pravila, o kojem sam maločas govorila, da iznosi 496 sati prekovremenog rada.
Da li je zaista opravdano da se to ograničenje pod firmom izjednačavanja prava za ove službenike na položaju onemogućava zapošljavanje nekih novih i drugih ili se onaj, ovo nije karikiranje nego vrlo čest slučaj, ko ide na komisiju u prepodnevnim satima, posećuje razna savetovanja, jer mu se i to omogućava kao napredovanje u službi i plaćanje jezika, struke itd, ili čak igra igrice na računaru, i to radi do 16.00 časova, on sebi može od 16.00 do 20.00 časova da upiše prekovremene sate?
Da li mislite da je to nemoguće ili mislite da se to ne dešava ili je pitanje nad svim pitanjima – da li mi to sebi možemo da dozvolimo kao država i kao društvo?
Da li pod firmom zakona, gde se izjednačavaju rasponi koji će koštati budžet 1,6 milijardi više kao masa, može da plati ovaj i ovakav nerad, odnosno voluntarizam u korišćenju resursa kojima kao društvo raspolažemo? U osnovnom zakonu piše da član 29. tretira prava službenika na položaju koji su ostvarivali neka prava u radnom odnosu, a vi im to prevodite na radno vreme i način iskorišćavanja radnog vremena.
Smatram da je ovim zakonom ne samo otvoren ventil za jedno povećanje koje ne može da bude pod kontrolom nijednog mehanizma u kojem civilizovano društvo treba da ima nadzor, kao što je u rebalansu budžeta smanjivan iznos mase za plate, ali su zato socijalna davanja zaposlenima i neki drugi troškovi povećavani i taj izum, koji je potekao iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, vrlo vešto su preuzimala i druga ministarstva.
O kakvoj uštedi govorimo ako imamo jedan sistem potkupljivanja najviših državnih službenika koji pretpostavljam obavljaju poslove ministara koji treba da se bave politikom i nekim drugim stranačkim stvarima, i da se tim i takvim najbližim saradnicima da stimulans da rade?
Ko će da pokaže onima koji tek treba da se uče da se u ovom društvu ceni rad koristan, znanje i struka, time što će im omogućiti da primaju pristojne plate, ali u onom rangu ispod kategorije devet – mlađi savetnik, i ko će im dati bilo koju vrstu garancija da će u ovom rangu od devete do 13 kategorije mlađih savetnika, savetnika i ostalih moći da napreduju do kategorije savetnika i pete grupe položaja u kojima će imati iole pristojnu platu?
U ovom predlogu zakona takvu garanciju ne vidim i ne vidim uopšte stimulaciju za ljude koji su zaposleni sa visokom stručnom spremom.
Mislim da je Zakon o državnoj upravi, koji bi morao i ovaj deo pitanja da reši, nemoćan, na primer, da reši probleme u pravosuđu, gde su u posebno lošoj situaciji oni kojima je potcenjen rad. Reč je o stručnim saradnicima koji imaju položen pravosudni ispit, a vi ste pravnik i znate šta to znači, i čiji rad ni ovim predlogom zakona nije dovoljno valorizovan.
Mislim da se to ne može ispraviti ni onim posebnim pravilnicima, što jeste Zakonom o državnoj upravi omogućeno. To što ste im vi, kao ministar nadležan za taj deo posla, ostavili mogućnost da oni poboljšaju rad te kategorije zaposlenih, iskustvo govori da oni koji treba da odlučuju o tome uglavnom najviše misle na sebe.
Zato sam ja i postavila osnovno pitanje – zašto kažeš građani, a misliš na sebe? Govorim pre svega o politici koja gleda da i kad stimuliše, najviše stimuliše one koji će omogućiti ostajanje na vlasti, prikazivanje onih poteza koji ne poboljšavaju kvalitet života građana, nego deluju kao pravedni.
Kad vi kažete da se oduvek tako činilo, neću moći da kažem ne, nije tako. Oduvek se činilo ono što može da kupi glasove. Vi ste pravnik i znate da su se čak glasovi i kupovali u doba Cicerona, imali ste čak raznosače novca, koji su imali kaznu samo ako su uhvaćeni da su novac raznosili, a ako su ga obećavali – nisu bili kažnjavani. Ali, oni koji su uhvaćeni u raznošenju novca radi kupovine glasova, u izvorima pretora, doživotno su plaćali kaznu.
Znači, uvek se kupovalo, ali se nekad i kažnjavalo. Danas se ne kažnjava kupovina glasova. Da, ministre, oduvek su se kupovali glasači-građani gradnjom puteva. I u to staro rimsko vreme u vreme izbora su se pravili putevi, ali se nisu pravili putevi tako da na ulazu u Novi Sad otvorite petlju i da ljudi promaše i zalutaju. Ne zato što je pao sneg, nema čak ni saobraćajnih oznaka da se uđe u grad, a govori se o otvorenoj petlji.
Zaista želim da verujem da je vrlo važno da svoje zamisli, namere i ideje ostvarite ostankom na vlasti. Ali, ne tek tako, samo sa se neki zakon predstavi dobrim, on mora makar malo da bude dobar. Nemojte da mislite da će građani da poveruju, kao što ni mi ne verujemo, da ova masa od 1,6 milijardi će otići na uravnoteženje plata od najnižih ka onom srednjem sloju državnih službenika.
Gospodine ministre, znate kao i ja da MMF gleda samo masu plata i kaže – vaše je kako ćete je podeliti. Ali, vi kao vlast morate da imate malo više kreativnosti i da zbog kvaliteta državne uprave koju želite da obezbedite tu masu zarada podelite tako, ne da onima koji su na najvišem položaju, najbliži vama i najbliži vatri, najviše ogreju ruke. Valjda bi od kvalitetne uprave najviše koristi morali da imaju građani? Ovaj bi zakon to morao da reši na neki način.
Najmanje što očekujem to je da amandman, koji smo podneli da se ukine član 29. koji će omogućiti poboljšanje položaja tako prikriveno samo tim ljudima, prihvatite.
Još jednom – u politici moramo govoriti istinu. Onda kada smo usvajali izmenu Zakona o platama DRI, bila sam jedna od retkih koja nije glasala za previsoke plate državnog revizora, zato što ne može u ovoj državi da postoji nesrazmera između odgovornosti i funkcije koja se vrši, složenosti posla i čoveka koji taj posao obavlja. Nije ni važno ko je trenutno na toj funkciji.
U ovoj državi, predsednik države, premijer Vlade, oni koji rukovode pravosuđem i regulatornim telima od kojih očekujemo uvođenje reda moraju da imaju najviše plate i da se u odnosu na njihove plate računaju sve ostale. U toj vrsti demagogije nam niko neće dati za pravo ako kažemo da neko ima malu platu, ali iz entuzijazma radi neki posao.
Da, sve nas u ovom poslu koji se zove – poboljšanje života građana, mora da rukovodi jedna vrsta ljubavi prema ovom poslu i stvarna nada da ćemo nešto da promenimo. Ali, moramo da budemo i ozbiljni i odgovorni ljudi, koji moraju da kažu – ne može vaš pomoćnik da ima veću platu od vas.
Ne može u ovoj skupštini da jednu od srednjih plata ima predsednik Skupštine, a da oni koji se samo zovu stručnim službama imaju više plate od onih koji treba da ih upućuju kako da poslove rade. Ne može stručna služba Odbora za finansije da ima veću platu od predsednice Skupštine, po kojem ja dobijam kao član Odbora za finansije poziv da sutra držimo zatvorenu sednicu Odbora za finansije na kojoj će se razgovarati o reviziji završnog računa za 2009. godinu, jer će u 11.00 sati biti na sajtu taj izveštaj i držaće revizor konferenciju za štampu.
Šta je Odbor za finansije? Šta je ovaj dom u kome danas donosimo zakon? Da li on ima isti rang novinara, i to onih koji se ne poštuju, nego će njima materijal da se uruči na samoj sednici?
Mera nepoštovanja institucija u ovoj državi je dostigla nedopustive granice. Ja vas molim da vi ovim zakonom, ukoliko brišete ovu odredbu, imaćete ljude koji će biti spremni da vas podrže za ujednačavanje položaja zaposlenih u državnoj službi. U protivnom, ovo će biti zakon koji pomaže samo visoke položaje u državnoj službi. Hvala.
