Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da sam vrlo uznemirena načinom na koji Skupština radi poslednjih nekoliko dana, naročito juče i danas. Vidim da se istovremeno u javnosti pokreće kampanja o tome koliko treba narodnih poslanika da ima Skupština, a vidim da je Vlada vrlo jasno odgovorila da joj Narodna skupština uopšte ne treba.
Što se Vlade tiče, ovakve – demokratske, Narodna skupština treba da ima ravno nula poslanika. To jeste način na koji Vlada izveštava Narodnu skupštinu o tome koliko ona misli da vredi rad narodnih poslanika i svih nas ovde zajedno, a u stvari, gospodo iz Vlade, treba da vas pitamo: da li ste vi svesni da ste u jednoj demokratskoj državi, da li ste vi svesni da urušavate sve demokratske tekovine i da li ste vi svesni koliko košta Srbiju jedan radni dan u Narodnoj skupštini?
To što u četvrtak niko od ministara nije našao način da dođe ovde, to što danas pre podne, takođe, niko nije našao način da dođe ovde, to kako se ministri bahato ponašaju, kako troše narodne pare, pokazuje kako oni, zapravo, smatraju Narodnu skupštinu nepotrebnim viškom koji treba da ukaže građanima Srbije kako se oni vladaju.
Sada ću da pređem na nekoliko od ovih ratifikacija, konvencija i ugovora, zato što neću da trošim narodne pare i hoću da govorim o onome što je tema današnjeg dnevnog reda, a tema jeste i konvencija koja se zove Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije.
Jako sam volela da ovde bude danas gospodin Đelić, koji bi trebalo da predstavi šta on planira da uradi sa 35 miliona evra zajma, jer je u obrazloženju napisao: "Tim ugovorom obezbeđuju se sredstva za sprovođenje Projekta istraživanje i razvoj u javnom sektoru, kojim je predviđeno sprovođenje aktivnosti sa ciljem revitalizacije i modernizacije istraživačkih centara, osnivanja novog naučnoistraživačkog centra, izgradnju smeštajnih kapaciteta za studente i mlade naučne radnike i modernizaciju univerzitetske računarske mreže".
U obrazloženju dalje piše – sredstva zajma, za čije odobrenje je podnet zahtev u iznosu od 35 miliona evra, koristiće se za finansiranje investicija u naučnoistraživačku opremu, za potrebe instituta i laboratorija, istraživačkih ustanova i za izgradnju stanova za mlade naučnoistraživačke radnike. Pretpostavljam da to nije ona priča koju gura ministar Oliver Dulić sa izgradnjom svega i svačega.
Sve bi to bilo jako lepo, ali ima nekoliko stvari koje moramo danas ovde da kažemo, pre nego što počnemo da govorimo o tome. Jedna od tih stvari jeste kampanja koju je resorno ministarstvo sa gospodinom Đelićem započelo, a koja se zove "Srbija, zemlja nauke i tehnologije".
Do sada sam videla da ministri u ovoj Vladi otvaraju sve i svašta, a gospodin Đelić je otvorio bilbord, verovali ili ne, tj. kampanju koja je počela otvaranjem bilborda na Aerodromu "Nikola Tesla" u Beogradu. To je bilbord sa likom Nikole Tesle, i to je, kako kaže gospodin Đelić – suptilan, ali delotvoran korak koji pokazuje da je budućnost Srbije u razvoju nauke i tehnologije. Mislim da je vrlo suptilan, jer ga niko neće razumeti. Koliko je delotvoran, to ćemo da vidimo kada budemo dalje pričali o ovoj konvenciji.
Istovremeno, dok se sve to dešavalo na aerodromu, pred Vladom Srbije su štrajkovali studenti, oni studenti koji predstavljaju decu koja su uspela sa visokim prosekom da daju svoje ispite. Ta deca nisu uspela da se upišu na budžetsko studiranje, nisu ušla na listu onih koji se finansiraju iz budžeta, jer je budžet prosvete na neki način olakšan za tri miliona zbog žurke, posle one čuvene parade ponosa Srbije.
Istovremeno je izašao još jedan podatak, krajem oktobra meseca, Zavoda za statistiku, koji je naveo da su u odnosu na oktobar 2009. godine, u oktobru 2010. godine najviše poskupela alkoholna pića, duvan, nekih 14,7%, a odmah zatim školovanje za 13,1%.
Zbog toga bih preporučila gospodinu Đeliću, da je ovde, a možete i vi da mu prenesete, pošto ne verujem da gleda prenos Skupštine, jer ga ne interesuje, pretpostavljam, da širom Srbije napravi bilborde na kojima će jasno da napiše uputstvo roditeljima koji imaju studente i decu u osnovnoj i srednjoj školi, kako da sa onim što prime od države ili na svom radnom mestu i sa tolikim neplaćenim računima uspeju da iškoluju svoju decu na fakultetima koji su, sve uz saglasnost države, i te kako povećali školarine da roditelji ne mogu da sanjaju o tome kako da iškoluju svoju decu.
Tako bi gospodin Đelić, da je ovde danas, mogao da nam odgovori na pitanje o kakvoj to demagogiji priča o Srbiji kao zemlji nauke i tehnologije, dok Vlada, u kojoj je on ministar nauke i ministar za evropske integracije, rupe u budžetu krpi poskupljenjem rakije, cigareta i školovanjem dece? Da li je to dobra osnova za bajku o Srbiji kao zemlji nauke i tehnologije?
Da ne pominjem činjenicu koju ovde svi zanemaruju, a koju treba da pomenem, da je demografski Srbija zemlja starih ljudi, da je 17,4% stanovnika, a to je 1,3 miliona stanovnika, starije od 65 godina. To je činjenica koju bi neko mogao da uzme u obzir i da se njom bavi.
Kakva je ''Srbija, zemlja nauke i tehnologije'' poručio je gospodinu Đeliću dekan Pravnog fakulteta gospodin Mirko Vasiljević, obraćajući se studentima na konferenciji "Studentski kopaonički dani". Pazite: "Moramo otvoriti priču o tome na koji način da ojačamo nacionalnu strategiju obrazovanja i govoriti o kvalitetu dobijanja akreditacija, studentskih programa, finansiranju školovanja, materijalnom položaju studenata. Nadam se da će biti određenih snaga u Srbiji koje će podržati stavove naših studenata."
Pitam se koje su to snage u Srbiji? Valjda ovde postoji neka država, neka vlada, neka vlast ili ne postoji?
Dalje: "U Srbiji treba da vlada sila prava, a ne pravo sile, i zbog toga bi mladi ljudi trebalo da podignu svoj glas za vladavinu prava" zamislite, to kaže dekan Pravnog fakulteta. Dakle, dekan Pravnog fakulteta vidi da u ovoj zemlji nema vladavine prava. Da li je to argument za gospodina Đelića, ne znam.
Dok se zemlje EU trude da u svoj budžet prođe 3% BDP-a za istraživanje i razvoj nauke, Srbija je sa teškom mukom, nismo videli budžet za 2011. godinu, ali do sada je davala 0,3%. To je toliko malo da mora da se postavi pitanje – da li je za ovu vladu zaista važno da odgovorim da li Srbiji treba istraživački rad?
Svako zna da su osnovna i primenjena istraživanja skupa, školovanje mladih kadrova još skuplje, a Vlada ne pokazuje ni najmanju želju da tu nešto promeni. Nasuprot svemu tome, Vlada rastura institucije koje postoje u ovoj zemlji, a koje bi trebalo da se bave naukom. Evo, Vinča je rasturena, pretvorena u nešto što danas skoro ne postoji, rasturen je kadar u Vinči.
Hajde sada da pređemo na institute. Šta su instituti za vreme vladavine ministra Đelića dobili i šta mogu da očekuju? Instituti uglavnom ne dobijaju ni dinara za troškove istraživanja, tzv. materijalne troškove. Plaćaju im se samo osnovna istraživanja, dobijaju platu sa zakašnjenjem i tu je kraj. Kaže ministar Đelić – kad pozajmimo ovih novih 35 miliona evra, nešto će od toga uspeti da stigne i za institute.
Gospodin Đelić nam nije rekao, a treba da nam kaže, da li je on tvorac tog novog dostignuća kod imenovanja direktora instituta i da oni moraju da imaju političku moralnu podobnost. To je, doduše, stari stav njegovog koalicionog partnera, ali gospodin Đelić ga toliko zdušno brani i toliko zdušno pokušava da skloni sve one koji nisu na čistoj partijskoj liniji da budu na mestima direktora instituta, a tu dolaze, pretpostavljamo svi mi, oni koji su stručni i koji znaju da rade taj posao, a očigledno nije tako.
Ovde imam nešto malo materijala koji sam htela da otvorim sa gospodinom Đelićem o imenovanju tih jednopartijskih direktora, ali pošto gospodin Đelić nije tu, neću danas otvarati to pitanje, biće vremena da otvorim.
On kaže da će ovih 35 miliona evra iskoristiti za otvaranje centra za promociju nauke. Izvinite, niko u naučnom svetu ne može da nam kaže danas šta je to centar za promociju nauke. Srbija nema problem da joj se mladi, stručni i kvalitetni ljudi opredeljuju da se bave naukom. Taj problem nema. Ona ima problem, kad se već opredele, da mogu da opstanu ovde, da mogu da imaju laboratoriju, da mogu da imaju nešto gde će da rade i sa čime će da rade, da mogu da se obrazuju, edukuju dalje. Nema problem sa tim da neko neće da se bavi naukom.
Zašto sada treba da se potroši 20 miliona za takav centar koji neće da služi ničemu? Lepo je otvarati nove investicije, lepo je trošiti novac koji ne možete da kontrolišete ni na koji način, ali taj centar za promociju nauke Srbiji ne treba. Srbija zaista ceni nauku, zaista ceni mlade naučnike. Dajte im mogućnost da rade, a ne da vam odu iz zemlje onog momenta kada postanu imena. To je to što hoću da vam kažem.
Hoću da vam kažem da morate da povedete računa o još jednoj stvari. Pored sporta, još samo naša nauka postoji na međunarodnoj sceni kao nešto što je relevantno, a tih 30 miliona nisam sigurna da ćete da upotrebite na pravi način, jer, recimo, dolazim iz Valjeva, a postoji, kraj Valjeva, u Petnici istraživački centar "Petnica", istraživačka stanica "Petnica", koja je do pre mesec dana bila praktično pred zatvaranjem.
Zašto? Zato što niste uplaćivali iz budžeta sredstva koja su joj bila potrebna da bi mogla da opstane, a bili ste dužni da isplaćujete, jer ste to imali u budžetu kao nešto što morate da izvedete.
Ono što je sada važno, došao je gospodin Đelić, obećao je da će da im pomogne da oni dobiju još nekoliko postelja gde će moći da budu mladi koji borave u "Petnici". Potpuno sam skeptična, znam šta ste spremni, šta ste sposobni, to nećete izvesti do kraja. To je obećanje za predizbornu kampanju, kako vi pomažete nauku.
Druga stvar koju hoću da vam kažem, o kojoj hoću da govorim, jeste Sporazum između Republike Srbije i Švajcarske Konfederacije o socijalnoj sigurnosti. Da pitam, da li zemlja Srbija sa ovakvim parametrima može da garantuje socijalnu sigurnost nekome, bilo kome, pa makar i njenim građanima?
U Srbiji imate preko 750 hiljada nezaposlenih, imate milion ljudi koji imaju manje od 20 hiljada mesečno, sa gomilom neplaćenih računa, sa dugovima do guše, imate 300 hiljada dece koja su siromašna i koja imaju jedan obrok dnevno. Imate parametre koji vam kažu da su siromaštvom naročito pogođeni stariji ljudi koji žive sami u ruralnom području. Prema istraživanjima 426 hiljada starijih od 65 godina živi sa sumom od šest i po hiljada. Najstarijih 385 hiljada nema nikakva primanja.
Za ove ljude Vlada valjda treba da preuzme neku odgovornost, ali Vlada tu odgovornost neće da preuzme. Ovde je zakon o socijalnom osiguranju, koji se najavljuje već šest meseci, nešto što treba da donese nove mehanizme, jer stari mehanizmi zaštite starih ljudi nisu dovoljni, nisu dovoljno efektivni, jednostavno ne mogu da pomognu nikome ni da ublaže najdublje siromaštvo, a kamoli da pomognu da iz njega izađe.
Hoću da govorim o tom siromaštvu dece, od tih 300 hiljada dečaka i devojčica, u Srbiji, jedna polovina živi ispod granice egzistencije, jedna polovina je na samoj granici egzistencije. Po poslednjem istraživanju populacije dece, autori istraživanja, koji su iz resornog ministarstva, dali su zabrinjavajuće zaključke – ima dece koja nemaju nijedan obrok redovno, deca nemaju redovne obroke, retko jedu meso i voće, sanjaju slatkiše.
Pitanje koje hoću da postavim svim narodnim poslanicima, kao pitanje za sve nas, na pitanje njihovim roditeljima – šta uskraćuju svojoj deci zbog nedostatka novca, odgovor je – sve. Danas 300 hiljada dece je dovedeno na ivicu egzistencije. Niko se tim problemom ne bavi, Vlada daje kratkoročne mere koje ne daju nikakve rezultate. Efekta nema. Srbija tone sve dublje i dublje u siromaštvo. Armija gladnih za Vladu nije dovoljan razlog da Vlada donese socijalne mere, a za sebe kaže da je socijalno odgovorna Vlada.
Ta brza i kratka rešenja ne mogu nikome da pomognu. Dugoročno i sistematski mora da se radi da bi imalo nekog efekta. To Vlada ne zna. Ova vlada je, da podsetim, teret ekonomske krize svalila na leđa građana i na njihova ramena. Nije ponela sama.
Evo vam podataka – u junu 2009. godine radilo je 58 narodnih kuhinja sa 21.400 korisnika. Danas imate 29.920 korisnika. U januaru 2010. godine socijalnu pomoć je zatražilo 15.638 ljudi više nego u januaru 2009. godine.
Pričati o tome da ćete da pravite ugovore sa Švajcarskom o tome kako ćete da garantujete socijalnu sigurnost bilo kome, sa ovim parametrima, teško, gospodo.
Ono o čemu još hoću da govorim jeste Predlog zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o nezastarevanju krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina.
Ne mogu da se otmem utisku da se jedna takva predstava ovog trenutka igra pred svima nama. To je ovaj izveštaj pred Savetom Evrope, izveštaj gospodina Dika Martija, koji navodi da je kosovski premijer Hašim Tači bio na čelu grupe koja se bavila trgovinom ljudskim organima, drogom, oružjem i danas, kada su završeni izbori na KiM, kada gospodin Tači treba da napravi Vladu sa Srbima, ovo se pojavljuje ovde pred nama, pred nama tzv. Srbima. Istina je.
Ono što je mene najviše zabolelo, zato što smo ukazivali više godina na sve to što se dešava i zato što smo pokušavali da animiramo i ovu skupštinu, jeste priča o tome da je EU taj izveštaj držala zatvoren i nije ga objavila u predizbornoj kampanji, niti u momentu kada je bilo moguće, na neki način, aktere cele te grupe staviti na stub srama pre izbora.
Pitanje je – zašto je EU ohrabrivala Srbe da učestvuju u izborima na kojima učestvuje takav zločinac takvog ranga?
Sledeće je – zašto danas EU i ova vlada ohrabruju Srbe da uđu u vladu sa Hašimom Tačijem? To su za mene odgovori, pitanja, a odgovor očekujem od nekog drugog.
Za mene je i pitanje to – ko je 2002. godine i na osnovu kojih parametara skinuo u Srbiji sa crvene poternice Hašima Tačija? To je pitanje na koje neko treba da nam odgovori. Možda bi bilo zanimljivo da dobijemo odgovor.
Ono što je takođe svakom od nas, ko malo misli, palo u oči i pokazalo se kao strašno ružno i slavodobitno, ali na najružniji i najniži način, jeste komentar, kada se sve ovo pojavilo u svetskim medijima, gospodina Bruna Vekarića, koji je ovako izjavio – ovo je velika pobeda Srbije u borbi za istinu i pravdu, to smo dugovali porodicama žrtava, očekujem da će Evropski parlament doneti adekvatnu rezoluciju.
Doneo je Evropski parlament adekvatnu rezoluciju, ali je doneo i gospodin Marti, na konferenciji za novinare Saveta Evrope, ono što je rekao. On se osvrnuo na izjavu Tužilaštva za ratne zločine Srbije, rekavši da je šokiran da se govori o pobedi – posle ovakvog izveštaja smatram da je neumesno govoriti o pobedi. Zamislite kakav je ovo šamar srpskoj javnosti, a ne Tužilaštvu i gospodinu Vekariću, kome bi to trebalo. Dalje – suprotno od onoga što mnogi misle, informacije koje smo dobijali iz Srbije nisu previše pomogle i ne predstavljaju značajan deo ovog izveštaja.
Tužilaštvo iz Srbije, gospodin Vekarić i njegov šef, Vukčević, nisu našli za shodno da prave informacije plasiraju tamo gde bi trebalo da se brane interesi Srbije. Nisu našli za shodno, ali su našli za shodno da kažu – eto, to je velika pobeda Srbije.
Nažalost, sa takvim ljudima Srbija treba da se brani i bori za istinu o sebi, ali sva sreća, ima onih političkih snaga u Srbiji koje dosledno sprovode svoju politiku na odbrani interesa Srbije i njenih građana.