Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan od zakona kojim se ova država zadužuje i za iznenađenje jeste to da umesto da danas na ovoj sednici razgovaramo o krizi Vlade, krizi sistema, o nezaposlenosti, nelikvidnosti privrede, nelikvidnosti društva i državnih institucija, razgovaramo o zaduživanju.
Primereno je bilo, imajući u vidu krizu Vlade, da na ovom vanrednom zasedanju razgovaramo o toj krizi, da se iznese sve ono što je izneto u javnosti. U javnosti je koaliciona vlast napadala deo te vlasti i govorila o protivzakonitom delovanju, o štetnim ugovorima, štetnim potezima pojedinih ministara i državnih institucija itd. Odjednom je to sve zakopano, stavljeno pod tepih i biće verovatno iskorišćeno onog trenutka kada dođe predizborna aktivnost, a najverovatnije će doći vrlo brzo.
Ono što je tragično jeste nemogućnost aktuelne vlasti da obezbedi normalno poslovanje. Ovde je prisutna ministar finansija, u nekoliko navrata, govorila da se deficit budžeta može rešiti samo na dva načina: jedan način je zaduživanje ili kod domaćih poslovnih banaka ili kod banaka i finansijskih institucija u svetu, a drugi vid je privatizacija.
Dok druge države ili druge vlade daleko temeljitije ulaze u problem deficita, analiziraju postojeće stanje, prave programe mera, idu u zakonske projekte koji sužavaju određena socijalna davanja, ova vlada strmoglavo ulazi u zaduživanje.
Već u nekoliko navrata, a i SRS je u pisanoj formi i usmenim izlaganjima ovde u parlamentu i javnosti ukazivala na potrebu štednje. Prvi zadatak ove vlasti je štednja, kao što je to prisutno u celom svetu. Evo, da krenemo od Grčke. Šta je Grčka učinila s obzirom na to da ima teško ekonomsko i finansijsko stanje? Smanjila je budžet za 2011. godinu za 9,15 milijardi evra. U Memorandumu u poslovnoj i finansijskoj politici od 2011. do 2014. godine plan je da se uštedi 30 milijardi evra. U merama za smanjenje deficita predviđeno je smanjenje socijalnih davanja, smanjenje subvencija, smanjenje broja agencija, smanjenje broja radnika u administraciji, povećanje PDV sa 19 na 23%.
Recimo, da uzmemo Nemačku, Nemačka je u Programu mera za regulisanje teškog ekonomskog, socijalnog i finansijskog stanja u programu mera od 2011. do 2014. godine planirala uštedu od 80 milijardi evra, smanjenje socijalnih davanja za 30 milijardi evra, smanjenje radnika u administraciji, smanjenje broja regulatornih tela, smanjenje subvencija itd. itd.
Ovo su mere koje preduzimaju države koje su u daleko povoljnijem ekonomskom, finansijskom i socijalnom stanju nego što je Republika Srbija. Ova vlast nijednu od ovih mera nije predvidela. Njih to nije interesovalo, a to najbolje pokazuje današnja situacija. Prva tačka dnevnog reda je davanje garancija, opet zaduživanje, a druga tačka je zaduživanje, i to najbitnije. Najbitnije je da se zadužimo da bismo mogli izmiriti sve one rupe koje postoje u budžetu.
S obzirom na to, da pred kraj godine, kada smo usvajali budžet za 2011. godinu, nismo imali dovoljno vremena, jer je od strane aktuelne vlasti u tački u kojoj je bio Zakon o budžetu bilo i 11 finansijskih akata, 11 finansijskih zakona, nismo mogli ukazati aktuelnoj vlasti i javnosti koje pogubne posledice imaju ti zakonski propisi.
Pročitaću član 2. budžeta, koji je sad važeći budžet za 2011. godinu, koji odslikava stvarno stanje u oblasti finansija, u oblasti fiskalne i finansijske politike ove vlasti. Član 2. kaže ovako – Potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita iz člana 1. Zakona o budžetu u iznosu od 93 milijarde, za finansiranje otplate duga u iznosu od 410 milijardi (da ne čitam ove nule) i nabavku finansijske imovine u iznosu od 30 milijardi, planirano je da se obezbede iz kredita u iznosu od 130 milijardi dinara, kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti u iznosu od 382 milijarde i iz neutrošenih sredstava iz prethodnih godina u iznosu od 21 milijardu. Radi se o svotama preko 5 milijardi evra za saniranja stanja, saniranje deficita i refinansiranje duga, što dugoročnog, što kratkoročnog.
Zbog javnosti moraću da pročitam još nekoliko finansijskih pokazatelja koji odslikavaju katastrofalno stanje u budžetu. Aktuelna vlast, a i ministar finansija se opredelio za najnepovoljniju varijantu punjenja budžeta i izmirenja budžetskih obaveza, i to, kroz kratkoročno zaduživanje, prodajom hartija od vrednosti, ali je bitno napraviti jednu skalu zaduženosti u smislu prodaje hartija od vrednosti.
Godine 2008. prodato je ukupno osam milijardi dinara, mislim na kratkoročne hartije od vrednosti, kamatna stopa je bila 8%. U 2009. godini – 202 milijarde, sa osam milijardi u 2008. godini na 202 milijarde, a kamatna stopa prosečno, nešto, preko 9%. U 2010. godini – 369 milijardi. Još jednom ponavljam, krivulja ide vrtoglavo, sa osam milijardi na 369 milijardi.
Plan za 2011. godinu je 534 milijarde, od toga: 130 milijardi kroz zaduživanje. Verovatno je i ovo jedan od tih kredita zaduživanja. Ali, ono što je pogubno, ono što je tragično po interese ove države, to je kamatna stopa po kojoj uzimamo, po kojoj prodajemo, odnosno naša obaveza koja će proizići u smislu namirivanja kamata i drugih davanja, prodajući ove hartije od vrednosti. Ona se već sada kreće preko 15%.
Zemlje u regionu – Hrvatska, Rumunija i Bugarska prodaju svoje hartije od vrednosti po daleko povoljnijim uslovima: za 2, 3 i 5%. Kod nas je 15%, a verovatno će ova stopa biti i daleko veća.
Zanimljivo je, a moram izneti ove podatke o tome, koliki je deficit u poslednjih nekoliko godina u Republici Srbiji. Godine 2007 – 13,5 milijardi, 2008. godine – 70 milijardi, 2009. godine – preko 100 milijardi, 2010. godine, negde, po završnom računu preko 100 milijardi, a u planu za 2011. godinu je, oko, 120 milijardi.
Gde je tu kraj? Iz kojih sredstava će ovo društvo izmiriti obaveze? Rekao bih ovako, da je ova vlast uspešno zadužila našu decu i unuke, e, sad, ovo su sada kreditne linije gde zadužujemo i praunuke.
Kada će se vratiti ova sredstva? Iz koje akumulacije? To je tragično, to je najtragičnije. Još je tragičnija slika ako iznesem podatke o tome gde još postoji deficit u našem sistemu – i u tekućim plaćanjima i u spoljnotrgovinskom poslovanju. Deficit, gubitak privrede u 2008. godini bio je 50 milijardi, a u 2009. godini bio je 95 milijardi. Ove godine će najverovatnije biti, oko, 150 milijardi dinara itd.
Nemamo zdravu tkivo. Prezaduženi smo. Dovedeni smo u poziciju ropstva. Od koga? Od onih koji nam plasiraju ova sredstva. A, ko je kriv za ovo? Aktuelna vlast.
Umesto da ovde razgovaramo o kreditnim linijama za razvoj poljoprivrede. Zašto poljoprivrede? Zato što poljoprivreda u poslednjih sedam, osam godina ostvaruje suficit u spoljnotrgovinskom poslovanju, sa vrlo malim i minornim sredstvima: od 150 miliona evra do 200 i nešto miliona evra. Tragično je to da ne ulažemo u ono što nam donosi strahoviti profit i suficit. Suficit za 2010. godinu je dve milijarde i 200 i nešto miliona dolara. Uloženo je samo 150-ak miliona evra. A, zašto nismo uložili više? Aktuelna vlas ne može naći sredstva da pomogne poljoprivredi. Pa, prvi zadatak je uložiti u poljoprivredu. Od toga živi 500 hiljada ljudi.
Ali, ulaže se, a imam i te podatke, u neprofitna preduzeća. Ulaže se u restruktuiranje propalih preduzeća. To restruktuiranje traje godinama. Odliv sredstava u tom pravcu je neverovatno veliki. I, niko ne pravi projekte o tome, o isplativosti tih investicija.
Ovde imam podatke, koje sam pripremio, za finansiranje poljoprivrede, u samo poslednje četiri godine. Ukupno će se za poljoprivredu izdvojiti 650 miliona evra. A, suficit je od prodaje poljoprivrednih proizvoda u poslednje dve godine dve milijarde i 300 miliona evra; dakle, uloženo je samo 650 miliona. Pa, zašto nismo uložili dve milijarde pa da imamo 10 milijardi izvoza, pa da imamo suficit i a pokrijemo sve ove rupe koje imamo u budžetu?
Gospođo Dragutinović, da li imate računice? Da li imate analize o isplativosti ulaganja u privredu? Evo vam podataka: kroz subvencije privredi, ono što je otišlo, ne govorim preko Fonda za razvoj, preko raznih drugih ministarstava, nego samo o onom što je otišlo preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, u 2008. godini – 550 miliona evra. Mislim da tu možemo odbiti ono što su rashodi Ministarstva, pa da umanjimo za, jedno, 20 ili 30 miliona, ali sam uzimao one ukupne cifre za Ministarstvo: u 2009. godini 500 miliona, u 2010. godini – 400 miliona evra, u 2011. godini, oko, 400 miliona evra. Prema tome, milijardu i 850 miliona je dato za privredu.
I, šta imamo u privredi? Imamo 400 hiljada ljudi koji su izgubili posao, u periodu od 2008. godine pa do danas. Tragično je to što nam MMF izlazi sa takvim podacima koje niko ne osporava. A, šta nam kažu naši zvanični podaci? Svega nekoliko hiljada, kada se uporedi ono što je u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u 2008. godini to je, negde, 160 i nešto hiljada na evidenciji, a sadašnji trenutni podaci su, oko, 730 hiljada, dakle, oko 30 hiljada – MMF kaže da je to oko 400 hiljada. Pa, ko tu sada laže? Ako su ti podaci MMF netačni, onda MMF treba da bude ''persona non grata'', treba da bude isterana iz Srbije. Ako su ti podaci tačni, onda morate napraviti analizu i objasniti građanima kako ćete prevazići to stanje.
Da se vratim na poljoprivredu. Za ove četiri godine za poljoprivredu će biti uloženo 650 miliona, a za privredu će biti uloženo tri puta više – milijardu i 850 miliona. Videli smo koji su efekti ulaganja u poljoprivredu, a znamo kakvi su efekti, 400 hiljada ljudi nema danas u privredi, za te četiri godine.
Imamo ogromnu nelikvidnost privrede. I dalje se bezglavo ulaže u privredu, umesto da napravimo pravi program, da napravimo program mera pa da dođemo do pravog stanja i da rešimo sve ove probleme koje imamo.
Na kraju, samo da kažem o tragičnim podacima, jer kada saberemo deficite budžeta od kako ste vi na vlasti, ove gotovo tri godine, imamo da je ukupan deficit preko četiri milijarde evra. Sa četiri milijarde evra mogli smo nabaviti, potrudio sam se, pa sa pribavio i određene podatke, putari kažu – sa dva miliona evra može se napraviti jedan kilometar puta, dakle, za četiri milijarde mogli smo napraviti 2.000 kilometara autoputa, taman do Moskve. Prema tome, samo sa deficitom. Ne govorim o drugim deficitima, ne govorim o drugim gubicima koji su u oblasti privrede i ukupnosti u Republici Srbiji.
Sa četiri milijarde evra mogli smo napraviti vodovod do Tokija, mogli smo napraviti kanalizaciju do Pariza. E, vidite, samo kroz deficit. Gde je to završilo? Završilo je u javnoj potrošnji. Završilo je tamo gde ne sme da završi. Mora da završi u primarnoj proizvodnji. Mora da završi tamo gde je neophodno, gde će se oploditi i gde će se vratiti u budžet. Nažalost, vi to ne radite.
Tragična je situacija. Tragična je situacija kada vi ovde, pred poslanicima, pred javnošću kažete da se deficit budžeta može rešiti samo na dva načina: zaduživanjem i prodajom. SRS je apsolutno protiv toga da bilo šta prodajete. Najprofitabilniju firmu, "Telekom", vi ćete prodati za nekoliko meseci. I, šta ćete učiniti sa tim sredstvima? Ponovo u javnu potrošnju, u predizborne aktivnosti i povratak onih kredita koje morate vraćati, jer oni koji su vam dali ta sredstva traže ta sredstva i verovatno ćete prodati, to je bivši ministar ekonomije i regionalnog razvoja i naglasio, da se moraju vraćati uzeti krediti. E, tako ćete vi razbucati ovo. Ostaje ''Elektroprivreda'', ostaje još nekoliko firmi.
Moram još nešto reći, ono što Vlada čini u praksi, to je da nije napravljena strategija privatizacije, da smo mi od 2001. godine, kada je donesen zakon, ušli u tu sumnjivu privatizaciju, poklonili, predali, itd. sredstva, umesto da koristimo po odredbama Zakona o privatizaciji. Trebalo je 50% da ide u razvoj i razvojne fondove, kao i restrukturiranje vrlo bitnih sistema od kojih ćemo imati koristi i koji će donositi dobit, koja će se pretočiti u budžet, mi smo ta sredstva prebacili u budžet, stvorili smo preduslove da vlast radi, da se koriste za razne marifetluke, a nismo ulagali u zapošljavanje.
Ostalo je u sistemu prodaje još nekoliko velikih javnih preduzeća i mala komunalna preduzeća. Kakva je praksa kod malih komunalnih preduzeća? SRS je u poslednje tri, četiri godine to bar desetak puta rekla. Ne vodite računa. Obezglavili ste lokalnu samoupravu, koja više ne može voditi računa o komunalnoj privredi. I, šta se sada dešava? Lokalna samouprava sada traži rešenja. Jedno od rešenja je prodaja komunalnih preduzeća. Na temelju kog zakona?! Vlada je formirala jednu komisiju za izradu strategije. Nema strategije. Mi ćemo opet doći do zakona kojim će se omogućiti prodaja komunalnih sistema, obezglavićemo i to malo sistema koji rade, a ta komunalna preduzeća su danas prezadužena, lokalne samouprave ne mogu servisirati zbog ogromnih socijalnih problema u lokalnim samoupravama, ne mogu finansirati ni sanirati teška stanja u tim javnim preduzećima i onda dolazi do samovolje: prodaje, ustupanja nekih komunalnih sistema, itd. To se mora sprečiti.
Gospođo Dragutinović, vi imate vrlo odgovorno ministarstvo. Vi finansirate deo ovog sistema lokalne samouprave itd. Vi znate da ste u 2010. godini da preko tridesetak milijardi uskratili lokalnoj samoupravi. Zato najveću odgovornost snosi vaše ministarstvo. Ali, to nije prva godina, to je treća godina. Uskraćeno je lokalnoj samoupravi 66 milijardi u periodu vladanja ove vlade i ove vlasti. Nestaje nam selo, nestaje nam radništvo, nestaju nam komunalna preduzeća, samo zbog toga što ne radite, što ne štedite i što ne stvarate uslove da zaposlite narod!
Evo još podataka o zaposlenosti. Da li je iko napravio analizu od resornih ministarstava o tome kako zaustaviti ovaj sunovrat zaposlenosti? Godine 1989. bilo je dva miliona i 650 hiljada, sada je zvanično po ovim podacima, da li su oni tačni ili nisu, imamo neke podatke, milion i 800 hiljada zaposlenih. Pitanje je, dok nam MMF to ne donese, mi to ne znamo, jer se sve frizira. Po tim podacima je 850 hiljada ljudi u poslednjih 20 godina ostalo bez posla. Gde je tu kraj? Kako to zaustaviti? E, te odgovore nam morate doneti ovde, a ne zakon o zaduživanju, nego zakon kojim ćemo zaustaviti te negativne tokove, sa pravom analizom stanja i programom mera za sanaciju svega postojećeg. Hvala. (Aplauz)

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da)

Narodni poslanik Velimir Ilić ima reč. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, svi smo se radovali da Skupština krene, da počne da se radi, da se nešto dogodi, naravno, pozitivno. Ovih dana, imalo smo veoma energičan nastup premijera, koji je bio kategoričan da hoće da iseče u korenu neke probleme i da se pređe u rešavanje. Međutim, danas, na ovom prvom zasedanju, prva i druga tačka dnevnog reda, kako naš narod kaže – ''prvo pa muško'', kredit, zaduženje, ponovo krećemo, i kako ono naš narod reče: ''po jutru se dan poznaje'', dakle, u ovoj godini nema ništa, sve je prazno.
Pre neki dan, u jednoj zabavnoj emisiji, kod Ivana Ivanovića, gledam ministra Šutanovca, pa, kada je objasni da SDPR radi, pa izvoz, pa je to rekord, pa nikad u istoriji nije bio toliki izvoz, takav posao, takav biznis, milijarda i 200 miliona, a ono, sad, SDPR traži da odobrimo kredit?! Ne razumem, o čemu se radi.
Kada pogledate, gospodo narodni poslanici, ekspoze predsednika države, koji je u izbornoj kampanji kada se ovaj parlament formirao održao svoje slovo kao šef države i rekao – 200 hiljada novih radnih mesta, 2010. godine 200 hiljada automobila u "Fijatu" izvoz, 200 hiljada automobila napolje, ulazak u EU 2013. godine, to je bilo kao dogovoreno, itd, četiri autoputa odjednom, iznenadim se kada vidim ovo ''Pojate-Preljina'', ma, 'ajde, nek' se gradi, šef države staje na čelo Odbora za infrastrukturu, odnosno Saveta, i to je tako, koridori, svi će biti završeni 2012. godine i, mi se obradujemo – narod, naravno, podrži to sve.
A, međutim, evo, rezultat na današnji dan – 400 hiljada otkaza. Svakog dana 550 građana Srbije ostane bez posla. To je pre neki dan objavljeno.
Zaduženje, svakog minuta 3,5 hiljada evra, a onih hiljadu evra što je obećano, nema razgovora, to više niko i ne pominje. Od četiri autoputa nema nijednog. Od koridora, nešto su počeli, začeprkali tamo u Vojvodini, i od toga ništa.
Evropska unija – pomereno pet godina, realno 2018. godine, ali biće, otprilike, 2020. godine. E, sad je važno, upitnici su se popunjavali, to je važna stvar i važno je da smo upitnike završili.
A, ''Fijat'' ne radi, uopšte! Došli Italijani i vrše testove i, umesto u 2010 – 200 hiljada automobila, kako smo mi ulagali sredstva iz budžeta i finansirali to sve, e, da li je ovde gospodin Stevanović, ja ga ne vidim, on je to pričao, pa još jedan gospodin ministar, da mu ime ne pominjem, izvoz, "Fijat", budućnost Srbije. E, sad, nema "Fijata". A, ja, bogami, čujem da se ''Fijat'' povlači iz Srbije, to je skoro i sigurno, i zato je i ''pukla tikva''.
E, zato sam predlagao da se napravi jedan anketni odbor.
Izmigolji nam se guverner, ode i ne pozdravi se, nije nas ni pozdravio, a sada hoće i ministri, mi samo konstatujemo, jedan po jedan odlaze.
Naravno, ovaj parlament počinje da bude neka "sigurnu kuću", vidim da je vama poenta da pravite neke ''sigurne kuće''. Sada je i ovo neka "najsigurnija kuća", da svi oni koji ne urade ništa, koje skloni neko sa vlasti, oni će doći u parlament.
Gospodo, očekujem da gospođa ministarka pokaže malo ozbiljnosti, jer voditi finansije jedne države, to je izuzetno odgovoran posao.
Ja vas otvoreno pitam, šta je sa "Fijatom"? Gospođo, milione evra smo uložili u infrastrukturu Kragujevca, u njihove ''Fijatove'' projekte, poklanjali zemlju, gradili, radili šta su hteli, demontirali, sekli mašine, sekli liniju – šta je sad? Ko će ovde nas da obavesti o rezultatima svega toga što se događalo?!
E, sad, ima jedan problem, dođe jedan Indus, ovde, zapali nas za neke silne pare, "Magnohrom", tamo to, vi znate, gospođo, ode to sve od MOBTEL-a, sve se to iskrčmilo umesto ovih autoputeva, e onda, dođoše neki iz ''Jure''. Pa, imamo jednog ministra koji se sa njima slikao, vodio ih, pa, oteše nama vlast u Rači, pa kažu – kakva, bre, Nova Srbija, svi morate da budete ovde u nekim regionima, da bi ''Jura'' radio! A mi dajemo 10 hiljada evra po radniku, mi odrešili kesu, samo cepamo, e, sad ''Jure'' nema nigde. Gde je ''Jura'', gospođo Dragutinović?! Danas svi radnici sede u opštini i čekaju ''Juru'', nje nema! ''Jura'' je trebalo da bude i u Nišu, i u Kragujevcu, i gde, sve, nađoste neku ''Juru'', šta radite s tom ''Jurom'', ali ''Jure'' više nema, niko ne pominje.
E sada, mi hoćemo Anketni odbor da vidimo šta je sa ''Jurom'', šta je sa "Fijatom", šta je sa autoputevima, šta je sa parama od MOBTEL-a, sa ''Zagrebačkom bankom'', kada je nudila – kako je pravobranilac mogao da se odrekne tolikog kapitala i da se to prebaci na privatne račune, i to šifrovane, čije su to šifre i niz drugih problema?!
Šta je sa ''Nuba investom'', otkud ''Nuba invest'' ovde, kako sa tri hiljade evra, bez direktora, bez tendera, bez ičega, da dobije posao?! To su sve vrlo interesantna pitanja.
Šta je sa ogromnim investicijama, šta je sa tom Starom planinom, milijarde, pa Golija, pa Divčibare, pa skijališta, pa ceo svet dolazi da skija u Srbiju?! E, tamo su sad koprive od dva metra, gospođo ministre, više niko i ne pominje. Tamo je ostala neka najmodernija oprema, dovezena iz sveta, namontirana i zaboravljena. E, sad bismo voleli da mi to malo i pogledamo, da vidimo šta se sa tim dogodilo – kud ova Srbija ide i za šta nas više zadužujete. Za šta trošite te pare?! Zar mi da pokrijemo iz ovog kredita jednom ministru koji napravi sajt, galantan čovek, ono – evo ti 25 hiljada evra napravi sajt.
Ljudi moji, da li ste normalni, da li tamo neko brine o vama? Stvarno očekujem da ovde jednom dođe predsednik države i da ga pitamo, predsedniče, šta se to događa?!
Dođe čovek i da 25 hiljada evra za jedan sajt! To ljudi rade sada za 300 ili 400 evra, možete to sad koliko hoćete da nađete. I, ko su ti koji su to radili?!
Međutim, vidim da nema ništa. Jeste napravili u poljoprivredi ''fenomenalan posao'' – izvozi kukuruz i pšenicu po 12 dinara, a sada plaća naš seljak 26 dinara, gospođo! Znate li pošto je kilogram hleba sada? Jedan kilogram vam je 40 dinara. Znate li da je koncentrat sa 22 dinara otišao na 42 dinara?! E, znate li da je nafta za poljoprivredu, sa 76 dinara, sećam se odlično kada sam bio u Vladi, sada došla na 110 dinara.
Razumem da ste uzeli ovaj kredit za poljoprivredu, dolazi setva pa da uložimo, pa ćemo to do zime da vratimo, da oplodimo, za subvencije, da se više poseje, da se više uradi. A, vi uzimate za ove tamo što su raskalašni bili, što su razbacivali, trošili i tako dalje, i to se sve završilo.
U ovoj zemlji svi štrajkuju. Koga god pitate šta radite, svi kažu – idemo u štrajk. Neko sada, tu je kombi prevoz, taksisti, prosvetari, zdravstveni radnici, pa, i policija. A vi svi srećni u Vladi i nasmejani, vidim, lepo izgledate, svi ste puni neke pozitivne energije, svi bili na skijanju, izodmarali se, evo, idete na letovanja, zimovanja, ne pitate koliko košta.
Vidim, ministar odbrane vodi svitu, pa imamo jednog ministra skijaša, on voli da skija, valjda, pod stare dane proradilo mu nešto, ne silazi s planine. Naravno, treba to sve da se poplaća – e, sad ćemo da uzmemo kredit, da sve to raskalašno poplaćamo, da završimo. Prema tome, urazumite se i povedite ovu državu, bar, bilo kol'ko onako ispravno kako to treba dase radi ili raspišite izbore.
Ja vidim da ste vi svi nemoćni, da ste se vi svi predali, razbežali ste se, pojurili, ne može niko da vas nađe. Tražite nekoga u Vladi, nikoga više, doduše, vas nisam tražio, ali ove koje tražim nikoga nema. I oni službenici kažu – nemamo pojma. Gde ste? Nemamo pojma!
E, šta je bilo? Izbori su jedini lek. Vi drugi lek ne možete da primenite. Mi smo vam dali da vežbate, evo, skoro, tri godine, tri građevinske sezone – 5.000 stanova Dulić pravi svake godine i samo da počne. E, sada je rekao, u aprilu konačno počinje 5.000, kada je našao "Monteru", ona je bila nekako blokirana, pa nije mogao da joj da posao, valjda se to i čekalo, ali ni od toga, otprilike, neće biti ništa.
Prema tome, izbori su jedini način. Evo, ja sam danas doživeo jednu prijatnu vest: čujem u Kuršumliji, tamo, štrajkuje opština, smenjuje Marković predsednika Opštine – jeste dobar čovek, doduše, i jeste naš iz stranke, voli ga narod, narod neće da podrži promenu, a Marković uporno hoće da ga promene. I, danas, vidim, smrklo se i demokratama, pa i vi prešli kod nas i došli i kažete, 'ajde da učvrstimo to, kada narod 'oće, i svaka vam čast! (Aplauz)
I, želim da pozdravim demokrate iz Kuršumlije koji su došli tamo gde im je mesto i rekli – ne možete više tako da se igrate sa narodom, pustite Markovića šta priča i tako dalje, napravila se jaka većina…

Narodni poslaniče, s punim razumevanjem za vaše oduševljenje na terenu u Kuršumliji ili bilo gde, ja vas, ipak, molim da govorite o temi koja je na dnevnom redu.

Dobro, u redu. Međutim, gospođo Dragutinović, vi znate dobro, vi ste se založili da se ugasi koncesija koja je 2012. godine trebalo da završi autoput do Požege. Rekli ste šta je to, kakva koncesija nama, mi imamo para – pa šef vodi Savet za infrastrukturu, to ćemo mi sami, bre, kakvi koncesionari, to je prava stvar, mi sami imamo naše pare, naša sredstva.
Nema od toga ništa, gospođo! Nijedan metar niste napravili! Rečeno je da ćete to završiti sami, ugasili, i neka to ide na vašu dušu. Videćemo šta će od toga biti.
Prema tome, savetujem vam, iskreno, nemojte se više brukati. Vidite da to ne ide, vidite da su mnogi digli ruke i odlaze iz te Vlade. Naravno, vi ovde konstatujete da su otišli. I oni su u pravu što vas kritikuju, a i Vlada je u pravu što njih izbacuje. Svi ste vi u pravu, ali idite što pre! Jedini način su izbori da se ovo razreši. Mislim da ćete konačno da se urazumite i očekujemo kad još malo otopli, kad vas ovaj narod stisne i pritisne, da ćete to i prihvatiti.
Prema tome, gospođo Dragutinović, nemojte mnogo da se branite, vidite i sami da ste nemoćni, ne možete da uradite, to mora da se radi vrlo ozbiljnije, studioznije. Makroekonomsku politiku jedne zemlje organizovati i voditi jeste izuzetno složeno pitanje. A, naravno, kada odete kod Ivana Ivanovića, možete da pričate šta god hoćete, tamo sve trpe u toj emisiji, i da ste dobri, da ste uspešni i sve ostalo. Prema tome, ove vaše ankete koje radite, to vi radite za vas. Ovo što vam ''Cesid'' gura iz sve snage u nedra…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, upozorila sam vas da, uz puno razumevanje za širinu teme…)
…ne ide, evo, završavam, završavam…
(Predsedavajuća:…kada je tema dnevnog reda postoji, ipak…)
…prema tome, nemojte nas više zaduživati, idite što pre!
(Predsedavajuća: Molim vas da me saslušate, narodni poslaniče.)
Hvala, gospođo Čomić, bili ste izuzetno ljubazni.

Ja vas molim, narodni poslaniče, Miroslave Markićeviću za dobrodošlicu, u dobrom zdravlju u mandatu do kraja. Da, ipak, nepoštovanje Poslovnika je nedopustivo.

Da li želi reč još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. stav 4, od predsednika, ovlašćenih predstavnika ili poslanika koji imaju pravo na pet minuta? (Ne)

Da li ministarka želi reč? (Da)

Reč ima ministarka Diana Dragutinović.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, pokušaću i dalje da ostanem vedra i da se osvrnem na neke ili sve vaše kritike. U izlaganjima različitih poslanika uočila sam izvesnu žal za prošlošću i starim danima, bližim ili daljim. Prvo ću početi od tog žala za daljim danima.
Dakle, žalili su neki poslanici za vojnom industrijom kakva je bila nekad, pre 2000. godine, i osporavali su postojanje javnog preduzeća SDPR "Jugoimport". Na žalost svih nas, ali to je činjenica, vojna industrija nam je uništena NATO bombardovanjem. Od razrušene vojne industrije renomirani ekonomski časopis "De ekonomist" govori da je srpska vojna industrija u usponu. I tu takvu srpsku vojnu industriju u usponu upoređuju sa našim teniserima ili malinama i drugim poljoprivrednim proizvodima.
Htela bih da vas podsetim da je početkom 2000. godine, posle NATO bombardovanja, vojna industrija izvozila tek 20-ak miliona dolara i primala je subvencije pošto je bila razrušena. Danas, 2010. godine, vojna industrija izvozi 270 miliona dolara i ne prima nikakve subvencije. Inače, one koji su sporili postojanje ovog javnog preduzeća "Jugoimporta", htela bih da ih obavestim da on u ovom ili u onom obliku postoji još od 1948. godine, kada je nastao sukob između Staljina i Tita. On je tada postojao kao preduzeće, pa je onda 1972. godine od tog javnog preduzeća postala Direkcija u okviru Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, a onda je 1992. godine ponovo postalo javno preduzeće i to je do danas. Bavi se uvozom i izvozom vojne opreme i to veoma uspešno.
Neko je govorio da se radi o monopolu, a ja bih htela da kažem da, ako nekome to nije poznato, postoji registrovano 100 trgovaca vojne opreme, da javno preduzeće SDPR "Jugoimport" izvozi otprilike 50-55%, a da ostalo direktno izvoze preduzeća iz oblasti vojne industrije. Izvozi se 98% proizvodnje vojne industrije. Od kako sam ja ministar finansija, ne znam za ranije, ovo javno preduzeće posluje sa dobiti. Ono uplati redovno 50% dobiti u budžet. Onih drugih 50% upotrebio je za izgradnju kovačnice u Valjevu. Žao mi je što nema poslanice iz Valjeva. Smatram da ta kovačnica dosta dobro radi i za podršku proizvodnje aviona u Pančevu. SDPR-u ne treba kredit, SDPR ne uzima kredit, SDPR uzima avans za proizvodnju od alžirske strane i samo za slučaj da ne isporuči ono što je ugovoreno, a to se do sada nikada nije desilo, mora da se taj avans vrati.
Bilo je poslanika koji su govorili o tome da sam prilikom razmatranja, usvajanja ili diskusije o Zakonu o budžetu za 2011. godinu govorila neprimereno. Nije objašnjeno šta je to bilo neprimereno u mom govoru, ali sam iz diskusije shvatila da se radi o igri brojevima. Ja se inače brojevima ne igram i pošto sam kod sebe imala govor koji sam pripremila prilikom odbrane budžeta za 2011. godinu, znam dobro šta sam rekla. Dakle, u momentu kada sam branila budžet i sa vama o njemu raspravljala, imala sam podatke o javnom dugu koji su bili zaključno sa krajem septembra 2010. godine. Dug jeste u tom trenutku iznosio 11,6 milijardi evra i jeste u tom trenutku bio 38,8% BDP-a. Ja se nikad ne krijem iza metodologije, uvek jasno govorim. Ja kažem da postoji državni dug i javni dug, kao i dug javnog sektora i da to nigde ni u jednoj zemlji, pa ni u Srbiji, ne može biti isto. Ono što Ministarstvo finansija prikazuje kao javni dug jeste upravo ono što je definisano Zakonom o javnom dugu, koji je, takođe, usvojio ovaj visoki dom.
Prema tome, uvek izlazim sa tačnim podacima, koristim standardnu, da ne kažem udžbeničku metodologiju, ali isto tako znam da kao što se ekonomske teorije menjaju, nova zamenjuje staru, tako su i metodologije predmet promene. Dakle, 31. decembra 2010. godine javni dug jeste iznosio 12,1 milijardu evra i to je 41,5% društvenog proizvoda. U januaru mesecu javni dug kao procenat učešća u društvenom proizvodu je smanjen, ne zato što smo mi precenili društveni proizvod, nego zato što smo svi svedoci usporene apresijacije domaće valute. Poznato je, i to može lako da se proveri, da 1% depresijacije utiče na porast javnog duga meren kao procenat učešća u društvenom proizvodu za jedan procentni poen, odnosno slično je i sa apresijacijom, smanjuje se učešće javnog duga u društvenom proizvodu.
Bilo je poslanika koji su želeli da znaju da li imamo Vladu ili nemamo. Uvek sam verovala u sistem koji može da funkcioniše bez obzira na personalne promene. Obično, kao neko ko jeste ekonomista po struci, koristim indikatore da procenim da li je politička ili neka druga nestabilnost na pomolu. Mogla bih da vas podsetim da je obično kada se dešavala politička nestabilnost devizno tržište prvo reagovalo. Ovoga puta to nisam primetila i neka to bude moj odgovor.
Kada se govori o tome, naravno, u negativnom kontekstu, šta je doprinos ove vlade, poslanici jedne poslaničke grupe su rekli da je to rast javnog duga za četiri milijarde evra i da ova vlada troši mnogo više nego što ima. To sam mogao da očekujem od poslanika neke druge poslaničke grupe. Najmanje sam mogao da očekujem od predstavnika stranke Vlade, koja je, takođe, više trošila nego što je imala i, gle čuda, broj koincidira, a to je 4 milijarde evra, koliko je potrošeno od prihoda od privatizacije. Dakle, trošilo se, takođe, više nego što se ima, ali na račun pada društvenog bogatstva. Budžet nije izbalansiran ako se troše privatizacioni prihodi.
Da li ova vlada i ja kao ministar imamo neke rezultate? Omiljena tema je da se upoređuje situacija u krizi u odnosu na situaciju kada je i Srbija imala dinamični ekonomski rast. Mogli bismo da stvari postavimo i ovako. Hajde da uporedimo šta se to desilo i kako izgleda 2010. godina u odnosu, na primer, na 2008. godinu. Društveni proizvod je približno isti, a spoljna neravnoteža je sa 18% društvenog proizvoda, dakle, deficit platnog bilansa od 18% društvenog proizvoda sada iznosi manje od 7% društvenog proizvoda. Svedoci smo da se sada lečimo. Nažalost, lečenje je teži i dugotrajniji proces.
Znam da uvek izgleda da sve što se uradi jeste malo, ali ipak bih htela da podsetim na nekoliko stvari koje su neosporne. Prvo, da učešće javne potrošnje jeste manje nego što je bilo, iako izdaci za kamate jesu veći nego što su bili, ali, opet, zato što je jedan izvor finansiranja zamenjen drugim. Donet je novi Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju i mogli bismo diskutovati o tome da li on predstavlja veliki ili manji korak u dobrom pravcu. Neosporno. Možda je manji nego što sam inicijalno želela, ali definitivno taj zakon donosi veliku promenu i ta promena jeste da se najviše uvek štedi na troškovima indeksacije. Takođe, donet je Zakon o budžetskom sistemu, sa odredbama o fiskalnoj odgovornosti, koji nas obavezuje da smanjujemo fiskalni deficit, a to znači javnu potrošnju.
MMF govori razne stvari i govori mnogo dobrih. Poslanici namerno prećutkuju one dobre i uvek se fokusiraju na neke loše poruke. Šta je to dobro što se može videti u Pismu o namerama MMF, što je on rekao za ekonomsku politiku ove vlade? On je rekao da Vlada vodi odgovornu fiskalnu politiku, on je rekao da je država promenila model rasta i da je to neosporno.
Slažem se da je moguće da i MMF, i bilo ko, i mi u Vladi pogrešimo. Greške su sastavni deo života i rada svakog od nas, ali primetila sam da povremeno postoje neke reči koje se kao mantra stalno upotrebljavaju, bez ozbiljne ekonomske analize. Jedna od tih čuvenih reči ili brojeva koje sam često čula i od vas, dragi poslanici, jeste da se na javnim nabavkama može uštedeti milijardu evra i da ova rasipnička Vlada troši milijardu evra na javne nabavke, otprilike 100 milijardi dinara, da rasipa toliko i, eto, mi u stvari ne bismo imali deficit da tu postoji neka odgovorna vlada.
Analizirala sam, znate da postoje uprave za javne nabavke i da postoje ozbiljni podaci o tome kolike su javne nabavke Republike Srbije, a to znači budžet Republike Srbije, Fond zdravstvenog osiguranja, sva javna preduzeća. Gospodo, sve to zajedno je milijardu evra. Dakle, ništa nismo kupovali, da je vojska i policija bila bez goriva, mi ne bismo mogli da pokrijemo ovaj deficit. To je jedan broj koji se upotrebljava, a ozbiljne analize i podaci govore da to baš i nije tako.
Ono što ste danas najčešće govorili, to je tih 400.000 ljudi kojih je manje nego što ih je bilo u 2008. godini. Verujem zvaničnoj statistici i sama sam to po profesiji, ali uvek volim da neke brojeve poredim za zdravom logikom. Vi i ja dobro znamo da u ovoj državi radi na ovaj ili onaj način oko dva miliona ljudi. Grubo ćemo reći, pola miliona ljudi rade u javnom sektoru i oni nisu otpušteni. Prema tome, ostalo je još milion i po ljudi. Da li neko hoće meni da kaže da je otpušteno na ovaj ili onaj način 400.000 ljudi, a da je društveni proizvod ostao približno isti. Dakle, uvek pozivam da iza broja koji čovek izgovori stoji ipak ozbiljna ekonomska analiza.
Garancija koja je dobijena od Svetske banke bila je daleko više kritikovana nego garancija koja se davala Srpskoj banci. Garancija koja je dobijena od Svetske banke nije dobijena da bi se unapredila ili poboljšala poslovna klima, nego je upravo dobijena zato što je jedna međunarodna finansijska institucija, kao što je Svetska banka, rekla da je Vlada čak i u krizi poboljšala poslovnu klimu.
Poslanici su me pitali, posebno poslanici jedne poslaničke grupe, za šta će se trošiti taj kredit vredan 400 miliona dolara. Znate šta, i vi i ja dobro znamo, i studenti ekonomije, a bogami i građani Srbije, da novac može da se troši samo za one namene koje su predviđene Zakonom o budžetu i ni za šta više. Usvojili smo Zakon o budžetu koji pokriva i plate i penzije, i socijalna davanja, takođe, i transfere lokalnim samoupravama, kao i benzin za vojsku i policiju i njihovo opremanje, a i otplate nekih kredita, samo za te namene koje su predviđene Zakonom o budžetu.
Kada novac dođe, bez obzira da li ste ga sakupili porezima ili je došao kao prihod od privatizacije, ili je država uzela kredit ili je emitovala akcije, taj novac dođe u nešto što se zove ''jedinstven račun Trezora''. I sve se to isplaćuje sa jednog mesta. Sad vi meni kažete – a, za šta konkretno? Samo za ono što je predviđeno Zakonom o budžetu.
Znam da se nikome od vas, a bogami, ni meni, nije dopalo to što smo morali da platimo za taj čuveni "Satelit". Tačno je, to je oko 2,8 milijarde dinara. Mi smo, dragi poslanici, izgubili spor i to kao država morali da platimo. Ipak bih vas podsetila da ova država plaća sada, i proteklih sedam, osam godina, stari dug po osnovu stare devizne štednje, koji je, takođe, negde potrošen, to je 4 milijarde evra (opet ovaj broj 4). Uporedite te 4 milijarde evra sa ovih 2,7 milijarde dinara. Mnogo veću cenu plaćaju sadašnje generacije za neke dugove koji su davno nastali.
Šta je smisao Uprave za javni dug – da reaguje na promene na tržištu. Uprava za javni dug mora da bude fleksibilna i da uoči da li se na tržištu smanjuju ili povećavaju kamatne stope.
I, ništa nije uobičajeno da se zadužujemo, čak i kad nemamo deficit, ukoliko su trenutno uslovi koje imamo bolji od uslova po kojima smo se ranije zaduživali. Na taj način ozbiljna država štedi na izdacima koji se zovu kamate. Sve sam mogla da verujem, ali da je Grčka navedena kao dobar primer štednje, to, stvarno, teško mogu da prihvatim, a naročito komentarišem. Ne bih htela da se poredim sa Grčkom, i reći ću – daleko bilo, ali, zaista, učešće javnog duga od preko 200%, ukupnog duga 400% društvenog proizvoda, potpuno loše, da ne kažem lažno prikazivanje javnih finansija, deficit od 10% društvenog proizvod, uprkos tim merama štednje, te razvijena, divna, Grčka ne može da se zaduži po uslovima po kojima se zadužuje Srbija, još uvek daleko od EU.
Ostavka je veoma popularna reč ovih dana. Šta god, vidite da jedno može da se zameni drugim. Kao neko ko je zagovornik fleksibilnog tržišta rada, najmanje mogu biti protiv toga, kao neko ko je u svom privatnom životu nastavnik i koji se bavi ocenjivanjem, nemam ništa protiv da budem ocenjena. Promene smatram sastavnim delom života i odrasla sam uz rečenicu da su neuspesi i u privatnom i u poslovnom životu, a i u državnim potezima, ''stubovi uspesima''.
Da li sam nešto, i ako jesam, ostavila i šta ću reći svojim studentima kada se sutra vratim? Reći ću im jedno, oni to znaju, njima to ne moram ni da pričam, da je činjenica da nema nijedne zemlje u svetu, a naročito nema zemlje u Evropi koja je u vreme ekonomske krize vodila restriktivnu fiskalnu politiku. Sve su vodile ekspanzivnu i sve su deficitom ili većom javnom potrošnjom želele da neutrališu pad privatne i da utiču na ublažavanje pada ekonomskog rasta.
Opet, sa druge strane, uvek sam za sebe govorila, to i sada tvrdim, bez obzira što sam ministar u vreme kada Srbija ostvaruje deficit, da sam neko ko zaista jeste predstavnik fiskalnog fundamentalizma. Ali ekonomija, za razliku, u ekonomiji vi ne možete da vršite eksperimente, kao što to možete u drugim naukama. Sada ne mogu da kažem šta bi bilo da je deficit bio manji ili da ga uopšte nije bilo.
Takođe, dok sam ministar napravljena je ''egzit strategija'' iz tzv. ekspanzivne fiskalne politike, odredbama fiskalne odgovornosti Zakona o budžetskom sistemu. Takođe, borila sam se da se formira Fiskalni savet, ne zato što mislim da ima malo različitih agencija i nezavisnih institucija, nego zato što duboko verujem da samo stručan fiskalni savet treba i može da utiče na kreiranje javnog mnjenja o tome kakva je, zaista, fiskalna politika. To znači, da se kreira javno mnjenje argumentima, ozbiljnim ekonomskim analizama, koje se neće zasnivati na tome da mi neko kaže da je teorija jedno, a praksa drugo, a da će procene bez ozbiljne ekonomske analize biti davna prošlost.
Lazar Paču, još jednom, bio je ministar koji je imao budžete sa ogromnim deficitima. Lazar Paču je bio ministar koji se zaduživao i stvarao novi dug da bi vraćao stari, ni zbog deficita, ni zbog zaduživanja, niko nikada za njega nije rekao da je bio loš ili da je bio rasipnik. I ja se nadam da to moji studenti neće misliti ni za mene. Hvala. (Aplauz)

Zaključujem načelni pretres i ovim završavamo današnji rad.
Rad nastavljamo sutra, 22. februara, u 10.00 časova. Hvala.