Vi ste mi postavili jedno pitanje, odnosno u svom izlaganju ste spomenuli moje profesionalno mišljenje, pa da iskoristim priliku da ga iznesem, iako nisam mislio da je Skupština mesto gde se iznose profesionalna mišljenja.
Moje profesionalno mišljenje je da je ovo što vi pokrećete, isto tako što je pokrenuo i vaš kolega Andrić, suštinski pogrešno. Dakle, mi treba da se borimo za uvođenje tržišta u klasične sektore gde se nalaze monopoli, a ne da razmišljamo o tome da li će u preduzećima koja su u monopolu biti izabrani partijski ili nepartijski ljudi.
Znači, suština je, i na tome ja insistiram, bar na nivou Republike, da mi uđemo u reforme kojima ćemo omogućiti da tržište uđe u te sektore. Ako to budemo uspeli, onda će pitanje menadžera biti irelevantno. Zašto? Ako postavite nesposobnog čoveka, bez obzira na to da li je on partijski ili ne, njega će tržište samo skloniti. Ako postavite sposobnog čoveka, on će uspeti na tržištu da se izbori.
Dakle, nije ovde pitanje da li je čovek partijski ili ne, nego je pitanje u kojoj meri i kojom brzinom ubacujemo tržište u te sektore. To je suština stvari. Zato mislim da je vaše zalaganje u stvari možda bazirano na dobroj nameri. Više treba da se koncentrišemo na ubacivanje tržišta i stvaranje tržišne konkurencije u klasičnim sektorima.
U tom smislu i samo rukovodstvo, koje se, koliko vidim, ovde tretira kao generalni direktor… U suštini, kada kažem menadžment, uopšte ne mislim samo ili možda čak ne ni isključivo na generalnog direktora, nego na onaj kor koji se nalazi ispod njega, koji moraju da budu surovi profesionalci i koji, u suštini, obavljaju posao.
U tom kontekstu, vi ne možete imati dobar menadžment, koliko god da vam je dobar direktor, ako dole nemate taj kor, a taj kor ne možete imati ako je on u državnoj svojini i ako se nalazi u situaciji da te ljude privuku, boljim platama i boljim ponudama, druga preduzeća.
Želim da komentarišem i pitanje koje ste naveli kao odnos između pojedinaca koji daju ostavke, odnosno prenose pravo upravljanja na svoja preduzeća, a sada upravljaju državnim. To je pokušaj slikovitog poređenja koje, čini mi se, nema osnova.
Vi, u suštini, imate državu kao legitimnog vlasnika određenih preduzeća, stvari itd. Ko je taj ko treba u ime države da upravlja time što je državno? Pa naravno, izabrani predstavnici države. Nećemo valjda sada, da bi se izbegla partijska opredeljenost, nalaziti neke na ulici koji nemaju veze i postavljati ih tamo da to vode?
I to nije ni bilo kakva demokratska praksa itd. Upravo obrnuto, imate jasno – država je vlasnik, ovo je njeno vlasništvo i država delegira svoje najbolje ljude da oni vode računa o državnom vlasništvu. Ukoliko oni to ne rade, nego rade u svoju korist, onda je, naravno, to kriminal, to treba kažnjavati itd.
U vezi sa milion i po porodica, da ih ima toliko siromašnih, želeo bih samo da objasnim o čemu se tu zapravo radi, da ne bude zabune. Pre svega, ideja kojom sam se rukovodio u predlaganju ovog oslobađanja bila je u osnovi, da kažemo, hajde da oni najsiromašniji nemaju poskupljenje, a da ovi koji su bogatiji od njih moraju da plate više, zbog svih onih razloga o kojima smo govorili.
Postavlja se pitanje koji su to ti najsiromašniji i vi tu imate više metoda da se dođe do njih. Jedan od metoda jeste da imate, na primer, socijalnu kartu i da, prosto, po tom spisku kažete – ovaj neće platiti, ovaj neće itd.
Mi nemamo još završenu socijalnu kartu za našu državu i nemamo informacije o pojedincima koji su siromašni, ali smo sada iskoristili jednu posebnu metodu, koja otprilike glasi ovako – najsiromašniji je onaj koji najmanje troši. I to nije neka metoda koja je posebno izmišljena. Onaj ko najmanje troši struju, znači da ima i najmanje para, jer je pretpostavka da bi, ako bi imao više para, više i trošio.
Mi smo stavili jedan presek, 350 kilovat-sati. U okviru toga se pokazalo da ima oko milion i petsto hiljada brojila (odnosno, mi smo to nazvali – domaćinstava), ali u tome ima 200-300 hiljada brojila koja se ne odnose na stvarno kuće, nego na vikendice, tako da će praktično to obuhvatiti efektivno možda milion i sto hiljada domaćinstava.
To su ti kojima dajemo tu mogućnost. Pošto malo troše, onda su oni za nas siromašni, a siromašni ne treba da plaćaju više nego što su plaćali do sada. Dakle, to je ta metodologija.
Može se desiti da među njima ima i bogatih koji malo troše, ali mi nismo imali metodu da to uradimo, kao što možda ima i nekih koji su siromašni ali mnogo troše, ali je to, prosto, bio jedini kriterijum. Mislim da on verovatno nije tačan 100%, ali je sigurno jedno 90-95% dobar, jer se, inače, primenjuje i kod drugih analiza da bi se ocenilo ko je bogatiji, a ko siromašniji.
