Dvadeset minuta.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Antić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da treba pozdraviti činjenicu da pred sobom imamo zakon o socijalnoj pomoći i činjenicu da se ovim zakonom izdvaja veći deo sredstava za korisnike socijalne pomoći, za veliki broj kategorija koje su ugrožene u našem društvu, da se taj procenat kreće od 40 do 60, a vidim da u Predlogu zakona Ministarstvo tvrdi da ćemo broj korisnika uvećati za nekih 70% u odnosu na broj korisnika koji imamo u ovom trenutku.
Sasvim je sigurno da tim ljudima treba pomoć u ovom trenutku kada je srpska tranzicija potpuno zaglibljena u blatu, kao što reče jedan moj prethodnik, kada se ne primećuju reforme ne samo u ekonomskom smislu nego ni reforme institucija i sveukupne društvene reforme i kada očigledno kompletno srpsko društvo srlja u sve veće siromaštvo.
Imamo činjenicu, nažalost, da sve ovo što je osmišljeno u ovom zakonu i sve ono što se nudi danas građanima Srbije može da bude samo jednokratno iskorišćeno, ili možda u toku ove godine to povećanje može značiti neki rast standarda, jer ne budemo li imali ozbiljne ekonomske reforme, a one se ne naziru u našem društvu, sasvim sigurno ni taj iznos socijalne pomoći, koji je obezbeđen verovatno zahvaljujući činjenici što je ovo predizborna godina, nećemo moći da ostvarimo u nekom narednom periodu.
To je najozbiljnija zamerka Srpske napredne stranke, jer nam se čini da je ipak ovaj zakon u funkciji jedne predizborne kampanje, predizborne priče. Nije dovoljno osmisliti samo zakon o socijalnoj pomoći, ako iza toga ne stoje trajna, dugoročna, održiva finansijska sredstva na kojima će moći da počiva taj zakon.
Ono što je osnovno kada je u pitanju problem siromaštva, to je veza siromaštva i nezaposlenosti. Kada pogledate stanje u Srbiji, da u toku prethodnih godina, faktički, od 2008. pa naovamo, imamo sve veći broj nezaposlenih, onda dolazite u situaciju da je zaključak neminovan – imaćemo sve veći broj korisnika, a sve manje mogućnosti da tim ljudima pomognemo. Danas ima preko 800.000 ljudi koji su nezaposleni. Taj trend nastaviće se i u 2011. godini. Imamo totalni kolaps privatne privrede.
Ono što se tiče zaposlenja radnika odnosi se pre svega na državu upravu, takvu kakva je, i za nju nemamo dovoljno para. Visina plate je stvarno zanemarljiva, odnosno sramotna danas u Srbiji, s obzirom na rast potrošačke korpe i na inflaciju koja je svakodnevna. Imamo najnižu platu u Evropi. Imamo činjenicu, nažalost, da oni koji izdržavaju ovo društvo imaju znatno niže plate nego što ima državna administracija, što je nedopustiva bahatost državne administracije kad je u pitanju privreda.
Imamo puno problema u oblasti rada, i čini mi se da vaše ministarstvo u ovih par godina, od kad ste vi ministar, skoro ništa nije uradilo na tome da uslovi rada, minimalna plata, minimalne nadnice budu primereni potrebama građana. Ne želim da govorim o tome da danas imamo na sceni bukvalno izrabljivanje onih koji su zaposleni i da se u Srbiji više ne zna ni koliko je radno vreme. Samo na osnovu toga, po procenama nekih stručnjaka iz ove oblasti, mi gubimo blizu 50.000 radnih mesta, samo zahvaljujući tome što danas možete zaposlene da izrabljujete i da rade i po deset, dvanaest, četrnaest, šesnaest sati.
To sve govori da, nažalost, ekonomska situacija, situacija kad je u pitanju rad, kad su u pitanju plate i redovnost primanja utiče na socijalni položaj svih građana i delimično opstruiše ovaj zakon, a podatak je da blizu 400.000 onih koji su zaposleni ne primaju redovno platu. Vaša nezainteresovanost za sve te probleme bitno narušava novi zakon i koncept socijalne zaštite i stavlja ga pod znak pitanja.
Što se SNS tiče, sasvim sigurno moramo krenuti u ozbiljne ekonomske reforme da bi se ovaj zakon, ovako kako ste ga vi smislili, koji jeste na papiru napredak u odnosu na ono što smo imali u prošlosti, mogao realizovati u narednom periodu.
Za pohvalu je, sasvim sigurno, vaša želja da se ojačaju institucije socijalne zaštite, da se nadzor, koji je bio jako problematičan u prethodnom periodu, pojača.
Mislim da još uvek niste sami sa sobom raščistili u kojoj meri treba ići u decentralizaciju socijalne pomoći i socijalne zaštite danas u Srbiji. Mislim da je to jedan veliki problem, verovatno i konceptualni, u samom ministarstvu, da se nazire želja da se deo tih obaveza prebaci na lokalne samouprave. Plašim se, bude li ta ideja i taj pristup prevagnuo u vašem ministarstvu i uopšte u konceptu socijalne zaštite, da ćemo imati velike probleme u narednom periodu u Srbiji, jer su regionalne razlike u razvoju danas u Srbiji prevelike, što znači da korisnici socijalne pomoći u različitim delovima naše zemlje neće biti u istom položaju.
Samo oko 2%, što se tiče socijalne pomoći i davanja, danas u opštinama, po nekim informacijama i podacima kojima raspolažem, ide u socijalnu zaštitu. Najčešće je to jednokratna pomoć, najčešće je to pomoć invalidima. Najčešće je to politički obojeno, u smislu da se kroz tu jednokratnu socijalnu pomoć želi popraviti status političkih stranaka. Iza toga ne stoji osmišljen koncept. To je nešto što može bitno da utiče na realizaciju samog zakona.
Isto tako, kapacitet institucija danas je krajnje problematičan. Imamo činjenicu da su institucije socijalne zaštite poprilično politizovane i da kao takve često ne mogu da odgovore potrebama korisnika, a i sami troškovi tih institucija, u poređenju sa iznosima koji su namenjeni korisnicima, preveliki su. To znači da u ovom trenutku imamo jedan poprilično neracionalan sistem socijalne zaštite, s obzirom na mogućnosti ovog društva.
Kada je u pitanju zakon o socijalnoj zaštiti, mi smo reagovali sa petnaestak amandmana. Potrudili smo se da neke propuste, kako ih mi vidimo, u samom zakonu ispravimo, eventualno da visinu socijalnih naknada, koje su ionako skromne, a vi kažete – prema mogućnostima našeg društva... Trebalo bi svi skupa, i vi kao ministar u Vladi, da se potrudimo da mogućnosti budu znatno veće. Potrudili smo se, postoje amandmani i u tom delu intervenišemo, da proširimo krug ljudi koji na osnovu ovog zakona mogu da ostvare neku pomoć. Smatramo da je to neophodno. Ovakav kakav je, zakon, bez obzira na sve promene u pozitivnom smislu, ipak neće moći da zadovolji i da bitno popravi socijalnu kartu Srbije danas. Hvala.

Osam minuta i pedeset sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Pre nego što dam reč sledećem prijavljenom, obaveštenje za članove Odbora za saobraćaj i veze i, naravno, druge zainteresovane narodne poslanike: sednica Odbora za saobraćaj i veze održaće se danas u 14.00 časova, u sali jedan u prizemlju u Domu Narodne skupštine.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, danas se, posle punih dvadeset godina, usvaja nov zakon o socijalnoj zaštiti građana Republike Srbije, i to u trenutku kada Srbija, kako smo čuli od samog gospodina ministra, spada među najsiromašnije zemlje u regionu, odnosno vrlo smo visoko što se tiče toga „rekorda“, kojim ne treba ni da se ponosimo, niti da njime budemo počastvovani, nego treba da se svim snagama odupremo i da ga prevaziđemo i da stanje socijalne zaštite građana koji imaju potrebu za socijalnom brigom rešimo što pre i što brže.
Međutim, ovaj zakon, bez obzira na to što je godinu dana bio u javnoj raspravi, nije izazvao potrebno interesovanje javnosti, i to je ono što zaista treba da nas zabrine, odnosno nije inicirao onu solidarnu svest koja treba da prati donošenje ovakvog zakona. Jer, to je zakon koji se zaista tiče najvećeg broja građana i svakoga dana je, nažalost, sve veći broj onih koji imaju potrebe da budu zbrinuti ili da na bilo koji način budu predmet ovog zakona.
Ako znamo da se samo u prošloj godini stopa siromaštva u Srbiji povećala za 7%, a ionako je zabrinjavajući broj, onda svi treba ozbiljno da se zamislimo, posebno Vlada, koja je dužna, kao država, da se brine o svojim građanima, posebno o onim građanima koji nemaju mogućnost da na drugi način budu zbrinuti, a to jeste cilj donošenja ovog zakona. Odgovornost države u ovom trenutku je svakako nezaobilazna.
Međutim, kod donošenja ovog zakona mi ne možemo da zaobiđemo taj magični trougao koji čine: budžet, koji mora da finansira ovo, bez obzira na to da li je to budžet Republike ili budžet lokalnih samouprava, svi znamo kako se budžeti pune; socijala, koja je korisnik, i privreda, koja bi najznačajnije trebalo da puni budžet, a ona je u Srbiji u ovom trenutku u kolapsu. Zajednički imenitelj tog trougla je svakako novac. Sve ono što treba da rešava probleme građana u socijalnoj potrebi jeste novac, bez obzira na kategorije, bez obzira na prava koja se ostvaruju, na vrste prava. Dakle, novac je zajednički imenitelj kojim se rešavaju svi ti problemi i on je u ovom trenutku zaista nedostatan.
Kao Poslanička grupa Nova Srbija izdvojili smo nekoliko problema koje smo sagledali u zakonu, za koji zaista smatramo da je sistemski i žao nam je što se nije o njemu više govorilo u javnosti, bez obzira na to što se jeste i stručna i svaka druga javnost o njemu izjašnjavala. On nije savršen i svakako će pretrpeti u neko skorije vreme značajnije izmene i dopune, ali i to je korak ka rešavanju problema. Kako se modernizuje društvo, nažalost, modernizuju se i tipovi siromaštva i osiromašenja.
Skrenuli bismo pažnju na nekoliko stvari. Pre svega, očekujemo od ministra da je pravilno i dobro procenio potreban novac koji treba da se isplati ovim zakonom, jer zakon predviđa povećanja. Mi znamo u kakvom je stanju budžet Republike Srbije, znamo i zašto je on u takvom stanju, pa očekujemo da najsiromašniji građani neće zato trpeti posledice po svoj ionako presiromašan i preskroman život.
Zatim, očekujemo da se pravilnici o kojima je ministar govorio donesu u najskorijem roku. Mislim da to nije dovoljno precizirano zakonom, ali mislim da nije nešto što neće biti prevaziđeno. Dakle, zakon neće biti primenljiv ako svi ti pravilnici ne budu doneti u najkraćem mogućem roku, tako da on može da se sprovodi.
Takođe, skrenula bih pažnju da je potrebno da se obezbede dovoljna sredstva za plate ili upošljavanje potrebnog broja stručnih lica koja treba da opsluže sve potrebe građana u stanju socijalne zavisnosti.
Skrenula bih pažnju na jednu stvar, na članove koji se tiču donošenja licenci, što nije sporno, to su članovi od 176. do 190. Smatram da je trebalo naglasiti zakonom da su za sticanje licenci, naravno, potrebne određene kvalifikacije, one nisu sporne, ali je takođe potrebno proći određeni broj obuka ili slušati određeni broj stručnih seminara itd., pa je to trebalo naglasiti, da to svakako bude na teret poslodavca. Nikako ne mogu to da snose ljudi koji treba da steknu licencu, jer to je kategorija koja to ne može da finansira.
Takođe, kao i mnogi do sada, skrenula bih pažnju na član 82. Mi smo o tome govorili i na Odboru. To je siromašno stanovništvo u ruralnim sredinama i onih famoznih pola hektara zemlje ili dva hektara u brdsko-planinskim područjima... Nažalost, ljudi u seoskim sredinama, u ruralnim sredinama, kako mi to volimo da kažemo, koji dođu u situaciju socijalne zavisnosti su u velikom problemu i mislimo da to nije najadekvatniji način, katastarski prihod, odnosno katastarski posed nije najadekvatniji način proračunavanja njihove potrebe. Obično su to ljudi koji u tom momentu imaju i sve druge prateće probleme (starosna dob, moguće bolesti itd). Dakle, taj model bi trebalo nekim drugim parametrima zameniti i proračunati. Očekujemo da će to biti vrlo brzo predmet nekih izmena i dopuna, jer je neodrživo.
Stanovništvo u Srbiji, posebno u seoskim sredinama, a posebno govorim o starom stanovništvu... Mi znamo u kakvom stanju je srpsko selo, znamo koliko je teško živeti od zemlje, čak i kada ste u nekom vitalnom dobu, a kamoli ako imate tako malo zemlje i ako pri tome imate malo zemlje a mnogo godina. Onda zaista imate veliki problem, o kom država mora na drugi način da se stara.
Dakle, očekujemo da se prihvate amandmanska rešenja u nekoliko ozbiljnih članova, ili naša ili kolega iz nekih drugih poslaničkih grupa koji su intervenisali, jer očekujemo zaista od ovog zakona da bude jedan od onih koji će rešiti dugotrajnije probleme građana koji su osetljiva kategorija u svakom pogledu, bilo da su u pitanju deca bez roditeljskog staranja, bilo da su u pitanju stara, nemoćna ili bolesna lica. U svakom slučaju, ovo je zakon koji se tiče najosetljivije grupacije građana. Nažalost, u Srbiji je svakoga dana sve brojnija socijala, koja je dobro rešena samo u bogatim društvima. Srbija je siromašna zemlja i mora vrlo odgovorno i saosećajno da se odnosi prema građanima koji imaju potrebu za ovom vrstom pomoći. Hvala.

Iskorišćeno je sedam minuta i pedeset sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč, na koju ima pravo u ovom delu, odnosno toku sednice? (Ne.)

Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa SPS-JS, Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa G17 plus, Poslanička grupa DSS, Poslanička grupa ZES, Poslanička grupa Napred Srbijo i Poslanička grupa SRS.

Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika, a po prijavama za reč, u načelnom pretresu Predloga zakona o socijalnoj zaštiti.

Prvi prijavljeni je narodni poslanik Petar Petrović, a posle njega narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovane dame iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku, u ime Poslaničke grupe SPS-JS mogu odmah na početku da kažem da ćemo mi i u načelu i u konačnoj verziji teksta, a sigurni smo da on neće biti u mnogo čemu izmenjen posle razmatranja amandmana podnetih na ovaj zakon, glasati za ovaj predlog zakona zato što smatramo da se ovim zakonom na jedan evropski način približavamo regulisanju socijalne zaštite u Republici Srbiji, kako je to regulisano u većini evropskih zemalja.
Namerno sam rekao reč „približavamo“, jer ne mogu da kažem da ćemo se u potpunosti izjednačiti sa načinom na koji se vrši socijalna zaštita u većini visokorazvijenih evropskih zemalja. Da ne dužim, ali ako ni zbog čega drugog, onda iz razloga što su u ekonomsko-finansijskom i privrednom smislu mnogo jači nego što je u ovom trenutku Republika Srbija.
Drugi razlog zašto ćemo podržati ovaj zakon jeste što ovaj zakon konačno na jedan adekvatan i kvalitetan način objedinjuje sve reforme koje su do sada u proteklih nekoliko godina izvršene u oblasti socijalne zaštite u Republici Srbiji.
Ono što nas iz Poslaničke grupe SPS-JS posebno čini zadovoljnim jeste to što se ovde na jedan drugačiji i mnogo kvalitetniji način rešavaju neka pitanja koja do sada nisu bila do kraja razrađena i rešena, a to je, recimo, pitanje statusa službenog lica u obavljanju službene delatnosti u centrima za socijalni rad. Znamo da su oni vrlo često bili izloženi raznim pritiscima, da ne upotrebim neki drugi izraz, možda i fizičkim nasrtajima itd. Kada dobiju status službenih lica pitanje je da li će se neko usuditi da zato što nije ostvario neko svoje pravo, a on smatra da ima to pravo, to uradi, što je ranije bio slučaj.
S druge strane, takođe je dobro što se na drugačiji način rešavaju pitanja ljudi koji se nalaze u stanju socijalne potrebe, a sposobni su da rade i nalaze se na evidenciji tržišta rada. U saradnji između centara za socijalni rad i tržišta rada tim licima će se, kako piše, u letnjim mesecima (a možda i u nekim drugim mesecima kada za tim postoji potreba) ponuditi posao, da zarade određeni novac da bi mogli da prehrane svoje porodice itd.
Takođe, po mišljenju ove poslaničke grupe, na kvalitetniji način se pružaju usluge deci i drugim licima sa invaliditetom, a naročito licima koja su ometena u psihofizičkom razvoju. Mislimo da je i do sada pružana pomoć, ali treba da se napravi još jedan korak napred da se na što humaniji način pomogne tim licima da nađu svoje mesto u društvu i da ostvare nešto da bi prehranili sebe i svoje porodice.
Ovde se mnogo pričalo o siromaštvu, od strane nekih uvaženih koleginica i kolega, i o tome koliko ima lica u ovom trenutku u Republici Srbiji koja koriste usluge centara za socijalni rad. Dolazim iz Jagodine, koja je pre par godina dobila medalju za najbolji socijalni program u Republici Srbiji. Molio bih neke kolege, bez obzira na to kojoj grupaciji pripadaju, da li opozicionoj ili pozicionoj, da u svojim lokalnim sredinama pokušaju da nađu sredstva, a ima ih, da se pomogne na određeni način svima onima koji se nalaze u stanju socijalne potrebe. Naročito u lokalnim samoupravama gde ima mnogo ljudi koji se nalaze na platnim spiskovima budžeta lokalnih samouprava, menadžera, savetnika, pomoćnika predsednika; plata odbornika, plata članova gradskih veća, naplata dnevnica za službena putovanja i tako dalje... U manjoj, srednjoj ili većoj lokalnoj sredini, ako bi se to izbeglo ili smanjila davanja po tim osnovama, sigurno bi bilo dosta rezervi, pored novca koji se dobija iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku, da se pomogne ljudima koji se nalaze u stanju socijalne potrebe. Ima tu rezerve da se iz tog budžeta pomogne ljudima koji se nalaze u stanju socijalne potrebe i kojima je pomoć neophodna.
Ono na šta bih posebno pokušao da skrenem pažnju vama iz Ministarstva, s obzirom na to da ste pomenuli da je i u zakonu to određeno, kada se govori o onima koji nemaju pravo na socijalnu pomoć zato što imaju zemljište, da li hektar dva, molio bih da tu budemo vrlo oprezni. Ima seoskih sredina sa staračkim domaćinstvima koja, nažalost, ili nemaju poroda ili su deca ostavila roditelje, da upotrebim onaj srpski izraz - na cedilu, da se snalaze sami kako znaju i umeju, a oni su otišli put belog sveta. Ti ljudi imaju na sebe po nekoliko hektara zemlje u brdskim predelima, koja bukvalno ne vredi ništa. I da je obrađuju, ne mogu da ostvare neku zaradu, a da je daju nekome, verujte mi na reč, i da plate nekome iz tog sela da je obrađuje, taj neće da je obrađuje jer nema mogućnosti da obrađuje ni svoju rođenu zemlju koju ima, jer su troškovi obrade daleko veći nego zarada koja se ostvari od tog zemljišta.
Prema tome, treba biti vrlo oprezan kada se takve osobe pojave sa zahtevom da dobiju određenu pomoć da bi mogli da prežive, a nemaju ili nisu ostvarili pravo na poljoprivrednu penziju. Za njih je i četiri-pet hiljada na mesečnom nivou ogroman novac jer, verujte, nemaju gde da ga zarade.
S druge strane, treba biti vrlo oprezan i kada su u pitanju samohrane majke, odnosno treba da postoji veća saradnja, ne samo između Ministarstva za rad i socijalnu politiku, nego i između Ministarstva pravde i drugih ministarstava i pravosudnih i drugih državnih organa. Tamo gde se zna ili se može utvrditi ko je biološki otac nekog deteta država mora da nađe načina da se taj pritera pravdi; moraju da ga nađu bilo gde na kugli zemaljskoj; ako ostvaruje neku zaradu, mora da odvoji novac za izdržavanje tog deteta. Danas često imamo slučajeve da se odustaje od pokušaja da se pronađu takve ličnosti – par pokušaja ne uspe, adresa nepoznata itd. i mnoge samohrane majke su, maltene, ostavljene na cedilu. I, gde će, nego u centar za socijalni rad, jer imaju dvoje ili troje dece; još ako su, nažalost, nezaposlene, jedina pomoć im je centar za socijalni rad i lokalna samouprava.
Ono što je takođe za pohvalu i što mi iz Poslaničke grupe SPS-JS podržavamo jesu ovi novi vidovi transfera sredstava iz Ministarstva rada i socijalne politike prema lokalnim samoupravama, novi vidovi pružanja pomoći. Onaj ko je čitao zakon zna o čemu se radi, ne bih oduzimao vreme, pošto treba i drugi iz moje poslaničke grupe da diskutuju.
Sve u svemu, zaključiću time što ću još jednom reći da će Poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj zakon, jer smatramo da je mnogo kvalitetniji od postojećeg i da će u mnogo čemu socijalnu zaštitu u Republici Srbiji približiti razvijenim evropskim zemljama. Hvala.

Iskorišćeno je devet minuta i trideset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević, a posle njega narodna poslanica Stojanka Petković.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP razume potrebu za donošenjem novog zakona o socijalnoj zaštiti, ali mišljenja smo da u današnjoj raspravi nedostaje, naročito u uvodnom izlaganju ministra, kontekst o socijalnom stanju građana Srbije danas. Kao da dobijamo sliku da je socijalna slika naših građana nešto nezavisno od sveukupne slike društva u kome danas živimo. Moramo otvoreno da kažemo da je današnje socijalno stanje naših građana katastrofalno, i to je posledica katastrofalnih političkih odluka politike koja je dominirala Srbijom devedesetih godina, a posle 2000. godine samo su se promenili nosioci te politike.
Takođe, možemo da kažemo da je povećanje broja korisnika socijalne pomoći tokom poslednjih godinu dana posledica katastrofalnih ekonomskih mera ove vlade. Kao što ste vi, gospodine ministre, rekli da je to možda posledica svetske ekonomske krize, mi u LDP-u možemo da kažemo da je to i posledica prodaje NIS-a, jer Vlada je poklonila NIS za 400.000.000 evra, a danas saznajemo da se „Maksi“ prodaje za gotovo milijardu evra, iako „Maksi“ ima puno manje prodajnih objekata nego što NIS ima benzinskih pumpi.
Nije dovoljno samo obilaziti Srbiju, plakati nad sudbinom građana, a onda se vratiti ovde u Beograd i uopšte ne razmišljati o političkim posledicama svake odluke koju donosi bilo koja politička partija, odnosno bilo koja vlada, odnosno ministar koji čini Vladu.
Liberalno-demokratska partija podržava, takođe, ciljeve socijalne zaštite koje ste vi definisali ovim predlogom zakona, naročito deo koji govori o međugeneracijskoj solidarnosti, upravo onom principu na kome LDP insistira tokom poslednje tri godine, naročito prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije.
Međutim, pojedini ministri, odnosno potpredsednici Vlade, kada insistiraju i pričaju o toj međugeneracijskoj solidarnosti posle zloupotrebljavaju na neki način budžet Republike Srbije. Kako drugačije objasniti činjenicu da saznajemo da se od dve i po milijarde evra, koliko je izdvojeno kao pomoć PIO fondu, kupuju neka nova vozila, nove „škode oktavije“, ili da je za milion i po evra nabavljen mikrofilm bez javnog tendera? Zar je to međugeneracijska solidarnost?
Liberalno-demokratska partija je u prethodnom delu rekla koje su dobre strane ovoga zakona. Zaista moram da ih ponovim: to su, između ostalog, povećan opseg primalaca socijalne pomoći i mogućnost da konačno i radno sposobni mogu dobiti materijalnu pomoć pod određenim uslovima. Ovde želim samo kratko da napomenem da ćemo veoma brzo doći u situaciju da će ogroman broj osoba starosti od 50 do 60 godina, koje nemaju dovoljno godina radnoga staža da odu u penziju, za godinu-dve postati socijalni slučajevi za svoje porodice ili za opštine u kojima žive. O tome morate da vodite računa u narednom periodu.
Takođe moramo da pohvalimo i uvođenje namenskih transfera najnerazvijenijim opštinama, naročito zato što se broj korisnika iz godine u godinu povećava, a budžeti lokalnih samouprava to ne mogu na adekvatan način da prate.
Loše strane ovog zakona za LDP, pored onih o kojima smo već govorili, jesu sledeće. Članom 19. omogućeno je osnivanje nekih javnih agencija na području jedinica lokalne samouprave ili Republike Srbije. Uopšte nije definisano u ovom predlogu zakona čime će se baviti ove agencije, na koji način će se finansirati, odnosno šta je svrha ovih javnih agencija, kao da je ovaj član tek tako nabacan u predlog ovog zakona. Takođe, sistem kontrole nije jasan, u ovom predlogu zakona izgleda dosta haotično.
Duh zakona je za LDP centralistički, iako se i u obrazloženju zakona i u uvodnom izlaganju ministra govori o decentralizaciji. Pokušaću to da objasnim na nekoliko primera. Članom 10, koji govori o osnivanju ustanova socijalne zaštite, jasno je definisano ko može da osnuje ustanove socijalne zaštite. Ovde se kaže da centar za socijalni rad može osnivati samo jedinica lokalne samouprave, a zavod za socijalnu zaštitu i ustanove za vaspitanje dece i omladine može osnivati samo Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina.
Liberalno-demokratska partija postavlja pitanje zašto, na primer, zavod za socijalnu zaštitu nije moguće osnivati za više opština ili za određeni region u Srbiji? Očigledno je da postoje regioni unutar teritorije Republike Srbije koji imaju specifičnu težinu kada govorimo o toj socijalnoj zaštiti, odnosno problemi jednih regiona su različiti od nekih drugih regiona. Naročito ako se ima u vidu da finansiranje tih zavoda za socijalnu zaštitu vrši osnivač.
Takođe je centralistička za nas i odredba koja govori da je neophodna saglasnost ministra, odnosno Ministarstva za imenovanje direktora centra za socijalni rad. Mislim da je to nepotrebno, iako je sam način izbora direktora centra za socijalni rad, kako je definisano Predlogom zakona, za LDP prihvatljiv. Taj izbor se vrši pomoću javnog konkursa, uz mišljenje upravnog odbora, upravo na onakav način kakav LDP insistira da se uvede i za ostala javna preduzeća. Za nas je apsolutno neprihvatljivo da se direktori centara za socijalni rad na opštinskom nivou biraju pomoću konkursa, dok se direktori javnih preduzeća i drugih ustanova biraju po partijskoj pripadnosti. Odnosno, moramo insistirati da se taj princip uvrsti i za javna preduzeća.
Član koji govori da pravo na novčanu pomoć imaju osobe koje imaju manje od jednog hektara zemljišta za nas je zaista neprihvatljiv, odnosno, neprihvatljivo je da katastarski iznos zemljišta, koliko neka osoba, odnosno porodica ima u vlasništvu, određuje da li ona može da bude korisnik socijalne pomoći ili ne. Da ne dođemo u situaciju u koju smo došli pre možda mesec dana kada smo saznali da su osobe umrle od gladi i smrzavanja, nisu imali socijalnu pomoć samo zato što su imali četiri hektara zemljišta.
To je za nas neprihvatljivo. Ali, ovim problemom seoskih domaćinstava u ruralnim područjima ne može da se bavi samo Ministarstvo za socijalna pitanja, niti centri za socijalni rad. Mislim da ovim problemom moraju da se bave i one silne agencije i ustanove koje se bave regionalnim razvojem, jer je to jedan sistemski problem, problem koji moramo veoma brzo da rešavamo.
Takođe, ovo može da ima i posledice, gospodine ministre, upoznati ste sa tim problemom raseljenih lica, odnosno lica sa područja opštine Priboj koja su raseljena za vreme rata u BiH, koja nemaju status raseljenih lica – ne mogu da se vrate na svoje posede zato što su oni devastirani, a vlasnici su zemljišta površine iznad jednog hektara. Oni pod ovim uslovima ne mogu uopšte da budu korisnici socijalne pomoći.
Član 20. je za nas takođe malo nejasan. On, između ostalog, definiše program unapređenja socijalne zaštite. Ovim članom je definisano ko donosi program unapređenja socijalne zaštite, ali nije definisano za koji period i ko će posle da kaže koji su rezultati tog programa, odnosno da li je taj program ispoštovan ili nije, i u kom obimu.
Takođe, ovde je definisano da jedinica lokalne samouprave, odnosno budžet Republike Srbije izdvaja sredstva za finansiranje programa unapređenja socijalne zaštite. Postavljam pitanje – da li je ovo obaveza lokalnih samouprava i budžeta Republike Srbije?
Ono što je takođe za LDP malo čudno, da ne kažem izaziva naše stalno čuđenje, jeste da pojedina ministarstva koriste različite kriterijume kada definišu siromaštvo u Srbiji. Vi govorite o jednom kriterijumu, a onda dođemo i saznamo npr. da Ministarstvo energetike, kada utvrđuje povećanje cene, odnosno kada Vlada utvrđuje povećanje cene električne energije kaže da su siromašne one porodice koje mesečno troše ispod 350 kilovata. Mislim da je neophodno da se definiše jedinstvena metodologija koja će da kaže šta je to granica siromaštva i koliko mi u Srbiji imamo porodica, odnosno pojedinca koji su ispod te granice siromaštva.
Pri samom kraju želim da kažem da ne smemo dozvoliti da budete upamćeni, ni vi, ni ova vlada, ni neke prethodne vlade, kao vlade koje su najveću socijalnu pomoć dale porodicama haških optuženika, odnosno da moramo raditi svi zajedno kako bi socijalna slika našeg stanovništva bila puno bolje. Hvala.

Iskorišćeno je deset minuta i dvadeset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Stojanka Petković.

Zahvaljujem. Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zakon o socijalnoj zaštiti je jedan od najvažnijih i najpotrebnijih zakona, koji bi trebalo da pruži rešenje za nagomilane probleme u našoj zemlji. Vlada Republike Srbije je još 2005. godine usvojila Strategiju razvoja socijalne zaštite kojom su definisani principi reforme sistema socijalne zaštite radi očuvanja i unapređenja života marginalizovanih i najugroženijih kategorija stanovništva.
Svetska ekonomska kriza, ogromna stopa nezaposlenosti, enormno veliki broj siromašnih i socijalno ugroženih kategorija stanovništva uslovili su donošenje jednog ovakvog zakona.
Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje je sve veći broj radno sposobnih građana koji nemaju rešeno pitanje zaposlenja, dok se u tzv. javnim ili narodnim kuhinjama registruje sve veći broj gladnih građana.
Cilj ovog zakona je da dostigne minimum materijalne i socijalne sigurnosti građana, omogući da svaki građanin može nesmetano ostvariti pravo na socijalnu zaštitu, ostvariti jednake ili približno jednake mogućnosti za sve građane, očuvati porodicu i unaprediti međugeneracijsku solidarnost, preduprediti zlostavljanje i diskriminaciju bolesnih lica sa invaliditetom i siromašnih građana.
Posebni ciljevi predloženog zakona su obezbeđenje egzistencijalnog minimuma i razvoj mreže usluga za socijalno ugrožene stanovnike. U interesu građana Srbije jeste da ovaj predlog zakona stupi na snagu, kako bi se rešili pomenuti problemi.
Poseban značaj ovaj zakon pridaje najugroženijim kategorijama stanovništva, a to su bolesna i lica sa invaliditetom. Njihova inkluzija, ravnopravno učešće u svim društvenim aktivnostima i edukacija su posebno zastupljeni ovim predlogom zakona.
Svakako bih se osvrnula na član 108, koji predviđa uslove pod kojima se vrši osposobljavanje mladih lica sa smetnjama u razvoju i lica sa invaliditetom, koja se na osnovu njihovih psihofizičkih sposobnosti mogu osposobiti za određeni rad. U tome se ogleda apsolutna pomoć države da osobe sa invaliditetom pod povlašćenim uslovima stručno osposobi i otvori im vrata za normalan život.
Maloletnici i deca koja poseduju neki teži oblik oboljenja ili invalidnosti, po rešenju koje pruža predloženi zakon, mogu se lečiti u vlastitoj porodici, u okruženju svojih roditelja i najbližih. Odvajanje dece i mladih od njihove porodice i prirodnog okruženja zarad lečenja, kako je to bilo predviđeno ranijim zakonskim rešenjima, ovim predlogom zakona je izbegnuto, što smatram vrlo pozitivnim pomakom u procesu brige o licima sa invaliditetom. Jasno je da svako lice ima najbolju komunikaciju sa svojom porodicom, da se najbolje oseća u vlastitom domu, te da će ishod lečenja biti bolji ako se odvija u prirodnom okruženju deteta sa oboljenjem.
Ujedno bih istakla da bi u prilog ovoj tezi koju predloženi zakon podržava trebalo uvesti institut roditelja – negovatelja. Njihov status bio bi usko vezan za status deteta o kome brinu. Imali bi pravo na specijalne naknade i izvesne povlastice, jer je apsolutno jasno da oni usled konstantne brige o bolesnom detetu ne bi mogli da obavljaju svoje aktivnosti koje im obezbeđuju egzistenciju, ne bi mogli privređivati, što bi ekonomski ugrozilo porodicu deteta sa invaliditetom.
Zakonodavac je predvideo razne vidove materijalne podrške najugroženijim slojevima stanovništva u Srbiji. To su: novčana socijalna pomoć, dodaci za pomoć i negu drugog lica, pomoć za osposobljavanje za rad, jednokratna novčana pomoć, pomoć u naturi, kao i drugi vidovi materijalne podrške.
Međutim, mišljenja sam da ove vidove pomoći ne treba uslovljavati tzv. zemljišnim cenzusom, koji je naveden u članu 82. stav 2. Razlog za otklanjanje ovog uslovljavanja leži u činjenici da je u pasivnim i izrazito siromašnim krajevima vrednost zemlje devalvirana. Kvalitet te zemlje nije na zavidnom nivou, a u staračkim domaćinstvima nema ko da obrađuje tu zemlju, jer su mladi zbog izrazito loše politike centralizacije morali da potraže svoju sreću u velikim gradovima.
Pomenuti problem je naročito zastupljen na jugu Srbije i posebno na području Kosova i Metohije, gde je, prema statistici, najveći broj socijalno ugroženih i siromašnih domaćinstava, kao i najveći deo srpske i nealbanske populacije koji je raseljen; više od 230.000 ljudi je 1999. godine proterano sa svojih imanja i nisu u mogućnosti da ih obrađuju, a po katastarskim papirima oni su de fakto, na papiru, vlasnici. To znači da ta lica neće moći da ostvare pomoć na osnovu ovog kriterijuma.
Iskreno se nadam da će ministar imati razumevanja, s obzirom na to da se u jednom periodu bavio politikom prema Kosovu i Metohiji i da odlično razume to stanje. Stoga je uslovljavanje pomoći količinom zemlje koja se nalazi u posedu neodrživo i mora biti otklonjeno iz Predloga zakona o socijalnoj zaštiti.
Što se tiče zaposlenja najugroženijih kategorija stanovništva, zakonodavac je u članu 86. predvideo mehanizme kojima bi se izašlo u susret ovim licima, što direktno uslovljava poboljšanje njihove ekonomske situacije i vodi ka smanjenju stope siromaštva.
Međutim, problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom na teritoriji Kosova i Metohije i dalje ostaje aktuelan zato što privredni subjekti koji deluju na području ove pokrajine nisu upisani u registar Agencije za privredne registre Republike Srbije, te oni ne funkcionišu po zakonima Srbije. Poznato mi je da kosovske institucije ne priznaju povlašćeni status osobama sa invaliditetom i da za ova lica na tlu Kosova i Metohije postoji ozbiljna smetnja da zasnuju radni odnos.
Smatram da se sa ovim problemom moramo najozbiljnije suočiti i pomoći ovim licima da potpadnu pod zakonodavni režim Republike Srbije, po kom bi, shodno ovom zakonu, bila privilegovana, a tesna i kvalitetna saradnja između centara za socijalni rad i organizacije nadležne za poslove zapošljavanja garantovala bi veću zastupljenost u postupku aktivnog traženja posla i intenzivnom posredovanju u ime ovih lica.
Generalno, smatram da je predloženi zakon kvalitetan. Pratio je potrebe lica sa invaliditetom i socijalno ugroženih i dao je kvalitetna rešenja kako bi se ovim licima pomoglo i kako bi se njihovi problemi bar nekako amortizovali. Mora se priznati da je materija socijalne zaštite najosetljivija, jer je onima koji imaju problem najteže izaći u susret. Zakonodavac je svojim predlogom zakona u velikoj meri ponudio rešenja koja će uz dobru implementaciju, iskreno se nadam, biti delotvorna.
Kao što je rekla moja koleginica Gordana Rajkov, Poslanička grupa G17 plus će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon. Zahvaljujem.