Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Prvo, iskoristiću priliku, samo kratko, da vam se zahvalim na tome što ste imali velika očekivanja od ovog zakona. Mene to ne iznenađuje, prirodno je da svako ko poznaje rad ovog ministarstva ima velika očekivanja. Još jednom vam se na tome zahvaljujem.
Koristim priliku da izrazim svoja očekivanja, a to je da i vi kao narodni poslanik i vaša poslanička grupa pažljivo čitate zakon, jer ovo opredeljenje od 20% kapitala, koliko pripada članovima, uopšte nije ušlo u zakonsku proceduru i ne ulazi u ovaj predlog zakona koji je pred narodnim poslanicima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Vučković, a posle njega narodni poslanik Saša Dujović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka, gospođo predsedavajuća, od 2001. godine čujemo glasove kako nam treba novi zakon o sportu. Evo, već možemo da slavimo jubilej kako se zakoni pišu; neki dođu do Skupštine, većina ne dođe, pa se neki iz Skupštine povuku, a najzad, deset godina posle početnih najava o novom zakonu o sportu, imamo jedan Predlog zakona o sportu. Hvala Bogu na tome, hvala Ministarstvu i Vladi na tome.
Zašto zakon do sada nije donet, iako je uočena potreba za njim još pre desetak godina? Pretpostavljam da su u pitanju različiti interesi učesnika u sportu, koje je teško pomiriti. Ali, nije naše da mirimo različite interese. Naše je da vidimo šta u sportu očekujemo, zašto nam je sport bitan, da bismo znali šta je ono što zakon treba da nam donese.
U tom smislu, potpuno je nebitno da li zakon ima deset članova ili deset hiljada članova. Ceo dan slušamo raspravu o tome da je zakon prevelik. Pa šta ako je prevelik, teško vam je da čitate? Šta da vam radim. Nije problem da li zakon ima mnogo ili malo članova, to je nebitna stvar. Bitno je šta nam zakon donosi i šta je ono što očekujemo od sporta.
Od sporta, pre svega, treba da očekujemo da bude dostupan građanima, jer sport znači zdravlje. „Sport za sve“ jeste parola koju treba da usvojimo. Od sporta ili od zakona o sportu treba da očekujemo razvoj vrhunskog sporta, jer je to i biznis, to je i promocija nacije. Te dve stvari treba staviti u neki egal. Zakon treba da nam donese poboljšanja na ta dva polja.
Takođe, ono što je kod nas nerazjašnjeno, a zemlje zapadne Evrope sa tim nemaju problem, jeste status klubova, privatizacija, da ili ne. Tu su otvorena različita pitanja, ali svakako očekujemo da zakon o sportu to reši.
Najpre, sport kao zdravlje. Ako oko nečega postoji konsenzus u naučnom svetu, to jeste da je sedenje nezdravo, a da je fizička aktivnost nešto što doprinosi boljem zdravlju, dužem i kvalitetnijem životu. S obzirom na to da ne živimo svi u zdravoj prirodnoj sredini, da se ne bavimo svi fizičkim poslovima, to znači da treba da omogućimo da sport bude u što većoj meri dostupan svim građanima Srbije. Hvala Bogu, ima mnogo različitih sportskih disciplina, svako može da nađe neku koja mu je bliska i da sebi omogući duži i kvalitetniji život.
Za decu je sport presudan. Iako dečije telo samo po sebi nalaže detetu da bude aktivno, moderan stil života, zabava tipa video-igrice, kompjuteri… Može, organizam dečiji sam nalaže aktivnost, koleginice, dakle, moguće je. To je ono što mi stariji ne osećamo, deca ne mogu da sede mirna. Na to sam mislio. Ako nije jasno, možemo i dalje da pričamo o tome. Svakako, dečiji organizam traži aktivnost.
Navešću vam primer: kod mene u Kragujevcu, pre nekoliko godina, kada je snižen PDV za kompjutere, kada su odjednom svi nabavili kompjutere, pitao sam druga – šta se dešava sa košarkaškim igralištima? Ranije nismo mogli da dođemo da igramo, nismo mogli da dobijemo termin da igramo na tim sportskim igralištima. Danas su ona prazna. On je rekao – svi su u virtualnom svetu, svi su nabavili kompjuter i na taj način se zabavljaju, a sa zdravljem, videćemo kasnije.
Šta kažu istraživanja? Kolega Kasalović je već spomenuo istraživanje Republičkog zavoda za sport, i vi ste, gospođo ministarka, pomenuli istraživanje koje smo svi mi kao članovi Odbora za omladinu i sport videli pre nekoliko meseci na sednici našeg odbora. Evo, za informaciju kolegama, možda ste imali drugačiju percepciju, ali naša deca su viša, teža i nepokretnija u odnosu na decu u Evropi i u odnosu na decu u Srbiji pre 15, 16 ili 20 godina. Na primer, u odnosu na vršnjake iz 1995. godine, osnovci u Srbiji su viši za oko 3%, ali su teži za oko 13%. Indeks telesne mase im je veći za oko 6%. To nije dobro.
Rezultati motoričkih testova pokazuju da su prosečno smanjeni za 9% u prethodnih 15 godina. To znači da ako za 15 godina smanjimo još 9%, pitanje je kako će nam izgledati mlađe populacije. U većini motoričkih testova rezultati učenika u Srbiji su ispod proseka u Evropi. Veća masa, slabiji mišići.
Kakvo je stanje kod odraslih, to vam neću navoditi. Svako od nas može da pogleda svoje najbliže okruženje (ne mora da gleda statistiku) i da vidi rasprostranjenost bolesti koje su direktno vezane za manjak fizičke aktivnosti, pa će mu sve biti jasno.
Srbija – sportska nacija. Ne bih rekao, na osnovu ovih podataka. To više zvuči kao fraza.
Strategija razvoja sporta, koju je Vlada usvojila 2008. godine, pravilno uočava školski sport kao jedan od prioriteta. Tu se konstatuje da nema dovoljno časova fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja u školama, da su sale u lošem stanju, a da mnoge škole, čak ni mnoga mesta nemaju mogućnosti za sport u zatvorenom prostoru.
Međutim, u samom zakonu nije dat značajan prostor ovoj temi, osim u članu 150, gde se navodi da školski sportski objekti mogu da se daju i drugim licima na korišćenje, samo kada su zadovoljene sve nastavne i vannastavne sportske aktivnosti. Sjajno, mislim da treba to svi da podržimo, jer jeste činjenica da su u mnogim školama deca taoci onih koji imaju da plate termin. Razumem direktore škola, razumem škole, to je njima jedan od retkih prihoda, koji im dobro dođe, ali ako decu ne stavimo kao prioritet u školama, gde ćemo ih staviti?
Ne samo školski, nego i svi ostali sportski objekti moraju da budu zaštićeni. Zato podržavam zabranu menjanja namene sportskih objekata, da tu stavimo tačku, i to je sjajna ideja, jer ukoliko bismo sve prepustili tržištu, ukoliko bismo dali bogatim ljudima u Srbiji da oni biraju kako će stvari funkcionisati, plašim se da bi cela Srbija bila, i svi mi ovde, samo jedan veliki trgovinski centar i ništa drugo.
Takođe, mislim da bi, možda ne u ovom zakonu, ali u budućnosti trebalo više razraditi sistem školskog sporta. To su mnogi govorili danas i to jeste osnova. Možda to ne treba da uradi samo Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo prosvete i neka druga ministarstva, ali to jeste nešto bitno. Kao neko ko dolazi iz univerzitetskog grada, mislim da je jako bitan taj univerzitetski sport. To su mnoge kolege ranije pominjale, ali nije zgoreg da se kaže još jednom.
Hrvatska, njihov sam zakon čitao, ima samo dva člana o školskom sportu, ali ima strategiju razvoja školskog sporta. To nije loša ideja za nas.
Druga stvar koju zakon mora da reguliše i koju mora da unapredi jeste tzv. vrhunski sport. I tu imamo napredak u ovom predlogu zakona u odnosu na 1996. godinu i zakon od tada. Jako je dobro što je definisan jasno način finansiranja u sportu, na koje projekte se odnosi, po kojim prioritetima, koji su datumi. To je transparentno i to tako treba da bude. Mislim da je jako dobro što su uključeni Olimpijski komitet Srbije i Sportski savez Srbije, kao tela koja postoje desetinama godina u Srbiji, koja će postojati u budućnosti. Ministarstva će možda da se kombinuju ovako ili onako, ali mislim da možemo da se oslonimo na kapacitete ovih tela. Recimo, našao sam podatak da u Italiji Olimpijski komitet radi veći broj poslova, ono što kod nas radi Ministarstvo.
Zakon dodatno štiti same sportiste, konkretno, obraća veliku pažnju na zaštitu zdravlja sportista. To je nešto što je za pohvalu. Ukida praksu postavljanja tzv. tajnih ugovora tako što se ugovor zaključuje u pisanoj formi između sportista i sportske organizacije i registruje se kod nacionalnog granskog sportskog saveza.
Ono što je meni jako bitno jeste da se daje nacionalno sportsko priznanje svakom sportisti koji je osvojio medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima, odnosno ukoliko su bili šampioni na svetskim ili evropskim prvenstvima ili osvajači Dejvis kupa ili Fed kupa. To je nešto što mi dugujemo tim sportistima, jer su oni medalje osvajali u ime neke zemlje. Oni ih jesu nosili na svojim grudima, ali znamo čija je zastava išla uvis. Za zemlju koja je siromašna kao Srbija i koja nije baš na najboljem glasu u svetu još uvek, mislim da je to značajna promocija, i to ne treba da zanemarimo.
Pričao sam prijateljem koji je bio u SAD u trenutku kada je odigrano finale Dejvis kupa u Beogradu. Rekao mi je da je slika Beograda, Novog Beograda, „Arene“, petlje kod „Arene“, samih naših sportista, unutrašnjosti hale, koja je ceo dan bio na nacionalnoj američkoj televiziji, nešto što nema cenu za našu promociju. Zbog toga je u redu da se nacionalno sportsko priznanje da svim sportistima koji su ispunili date uslove i da nakon navršenih 40 godina života imaju određena mesečna primanja. Ne smemo da dopustimo da šampioni gladuju ili, ne daj Bože, umru od gladi, kao što je to bio slučaj u nekim zemljama u okruženju. Hvala Bogu, kod nas toga nije bilo.
Ono što je, nažalost, i danas i prethodnih dana izazvalo najviše pažnje jeste ta privatizacija u sportu. Meni je to, ako hoćete pošteno, jedna od najmanje bitnih stvari što se tiče samog sporta. Mnogo je važnije da sport bude dostupan svima, mnogo je važnije ono što sam govorio maločas, zdravlje naše dece, nego kakvo je stanje u klubovima. Daleko od toga da to ne treba rešiti i daleko od toga da neke stvari treba odlagati u nedogled i održavati status kvo, zato što postojeće stanje ne valja. Mislim da oko toga možemo da se usaglasimo. Ako ne valja, hajde da vidimo šta možemo da uradimo.
Šta nam tu zakon donosi? Kada pogledamo stanje sporta u Srbiji, imamo dve krajnosti. U jednoj su, a to je većina, sportisti entuzijasti, treneri, oni koji se iz čiste ljubavi prema sportu, često o ličnom trošku, bave nekim sportovima. To je za svaku pohvalu. S druge strane, imamo veliki kapital i veliki profit. Kako to mogu da znam kao laik i kao neko ko nije u sistemu? Samo gledam ko su ljudi koji se „zakače“ u uprave nekih fudbalskih klubova. Ti ljudi, neću reći čime se bave, uvek su tamo gde je visok profit.
Krajnje je vreme da saznamo čiji su stadioni, čiji su sportski objekti, ko i čime tamo upravlja. Da li mi znamo šta se dešava u klubovima? Da li znamo čija je imovina? Ja ne znam. Koliko vidim, niko u zemlji ne zna. Svako pretpostavlja, svako govori sa svoje strane. Dobra je prilika da u narednih godinu dana, ili koliko već bude trajao proces evidentiranja, saznamo šta je ono što je državno tamo, da napravimo jedan transparentniji sistem u klubovima i da najzad izađemo iz postojećeg stanja, pod navodnicima, koje je jedna agonija srpskog sporta unazad godinama. Svako ko kaže drugačije, mislim da ne govori istinu, svesno ili nesvesno.
Jedna od stvari zbog koje ću takođe glasati za ovaj predlog zakona jeste i Savet za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu. Možda je to subjektivno, jer sam kao predsednik Odbora za omladinu i sport učestvovao u radu tog saveta, ali mislim da je za ono što je taj savet doneo dobro da se ustanovi da je to telo obavezno, a ne ad hok telo koje Vlada može da formira.
Da skratim celu ovu raspravu, naravno, zakon je, kao što rekoše kolege, obiman i o njemu bi trebalo diskutovati jako dugo, ali pokušavao sam da se fokusiram na neke osnovne stvari. Ne bih obrazlagao ostale delove zakona, ali bih vam citirao dve kontradiktorne izjave i poglede na sport. Pjer de Kuberten kaže – važno je učestvovati. Važno je takmičiti se, a ne pobediti. Vins Lombardi, čuveni pokojni trener „Grin bej pekersa“, kaže – pobeda nije najvažnija stvar, to je jedina stvar.
Mislim da je za većinu nas najvažnije da učestvujemo u sportu, jer je to blagotvorno za naše zdravlje. Mislim da ovde u raspravi u Skupštini ne treba da dozvolimo da imamo pobeđene i pobednike, već da svako od nas treba, i u raspravi i amandmanima, da doprinese da zakon bude što bolji, jer će nam od toga zavisiti budućnost narednih generacija, vezano za sport. Hvala vam.

Iskorišćeno vreme od vremena poslaničke grupe je trinaest minuta.
Reč ima ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić Marković.

Hvala. Koristim priliku da ovu ideju koju je izneo predsednik Odbora za omladinu i sport narodni poslanik gospodin Milan Vučković o strategiji razvoja školskog sporta kao odličnom načinu i mehanizmu da se što bolje i ovaj segment sporta razvije... Smatram da je ta ideja odlična. Želim javno da kažem da ćemo to, zajedno sa Odborom, sa zadovoljstvom uraditi.
Drugo, kada ste već u završetku svog izlaganja o zakonu pomenuli Pjera de Kubertena, podeliću sa vama jednu dilemu koju sam podelila sa gospodinom Žakom Rogom, koji je današnji predsednik MOK-a. Upravo pre nego što ćemo započeti javnu raspravu 2007. godine o zakonu o sportu, sa njim sam razgovarala o tome da kada ministar ima jedan kolač koji mora pravedno da raspodeli treba da razmisli i o onim aspektima kao što su rezultati, kao što su elementi školskog sporta i elementi zdravlja nacije.
Postavila sam mu pitanje, da je on na mestu ministra sporta Srbije, čemu bi dao prioritet, kako bi na najbolji način podelio kolač, u skladu i sa zdravom nacijom. Gospodin Žak Rog, pošto je Olimpijski komitet jedan od najuticajnijih pokreta na svetu, što se tiče sporta, razmišljao je, naravno, sportski i rekao mi je sledeće – gospođo, moram da vam kažem, uz sve dužno poštovanje, vi niste ministar zdravlja, vi ste ministar sporta. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović. Posle njega narodni poslanik Miljan Ranđelović.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, poštovane kolege, posle dugog vremena evo zakona o sportu ispred nas. Naravno, on je izazvao dosta pažnje, izazvao je dosta polemika o nekim stvarima i to je posledica dugogodišnjeg čekanja na ovaj zakon, koji treba da definiše mnogo toga.
S obzirom na vreme koje imam, neću se držati onoga što su mnoge moje kolege izrekle, a to je privatizacija klubova, legalizacija imovine itd. Osvrnuću se na jedan segment, jednu grupaciju koja je izuzetno u sportskim rezultatima afirmisala našu državu, a to su osobe sa invaliditetom, i njihovo učešće u sportu.
Mislim da do sada, bilo da je u pitanju ova sadašnja, bez ikakvih namera da me lično shvatite, ministarstva nisu baš pratila adekvatno ono što su te osobe na velikim međunarodnim manifestacijama ostvarivale kao rezultate. Prosto nisu. Često razgovaram sa njima, prosto su prinuđeni da skupljaju novac da plate kombi da odu negde na neku međunarodnu manifestaciju, pogotovo kada je u pitanju Evropsko prvenstvo, kada je u pitanju streljaštvo, atletika.
Naravno, pomaka ima i, hvala Bogu, zahvaljujući vama, ministre, ali i vašim saradnicima, to se pomera. Pomera se na osnovu projekata, na osnovu svih onih tendera, na osnovu međunarodnih kalendara takmičenja, i to je dobro.
Čini mi se da ovim predlogom zakona nije u potpunosti obuhvaćena, bar ne adekvatno, ova kategorija naših sportista. Naravno, čuo sam da je u pitanju jednakost sportista i to je dobro, pošto smatram da su osobe sa invaliditetom jednake u odnosu na aktivne sportiste.
Dobro je što je nacionalno priznanje, u vidu primanja za osvojene medalje, na istom nivou kada su u pitanju zdravi sportisti i sportisti invalidi, za razliku od nekih zemalja EU; u pripremnim razgovorima sa nama rekli ste da negde imaju umanjeno, svega 30%, kao što je, čini mi se, u Mađarskoj, ako sam vas dobro razumeo. To je izuzetno pohvalno i to je jedna od dobrih stvari. No, ne mogu svi sportisti da osvoje vrhunske rezultate, ponajmanje osobe sa invaliditetom koje se bave sportom. Prosto, to nije ni normalno.
Uzeću još jedan segment, a to je uticaj sporta na svakog, ovde smo dosta čuli od naših kolega, da sport izuzetno utiče na zdrav život, na razvoj itd. Dodao bih tu još jedan mali segment, a to je da na invalide sport utiče dodatno kao važna karika njihove resocijalizacije unutar društva u celini; tada se oni dodatno osećaju važnim. Mislim da tome treba posvetiti možda malo veću pažnju nego što je bilo do sada. Ne možda, nego sigurno.
Prosto, očekujem da u narednom periodu Ministarstvo ima bolju podršku kada su u pitanju rezultati ili pripreme vrhunskih sportista i osoba sa invaliditetom, ali i ostalih klubova i društava u našoj državi koja okupljaju te osobe i invalide i koji se trude da nađu načina, mogućnosti da im obezbede kakve-takve uslove za što adekvatnije treniranje.
Mnogi sportski objekti koji su ovde bili predmet rasprave, i verovatno će biti u narednim danima predmet rasprave, privatizacija tih sportskih objekata, jednostavno nisu prilagođeni tim ljudima. Oni ne mogu da ih koriste. Vrlo malo sportskih objekata, u smislu otvorenih terena, ima sve potrebne atribute da bi se i ti ljudi bavili tim sportom. Neki zatvoreni gotovo da nemaju ništa.
Potrebni su silni napori i organizacija da se stvore neka sredstva, da plivači, koji imaju zaista fantastične rezultate, strelci, koji pogotovo imaju fenomenalne rezultate, ali nemaju adekvatnih streljana, atletičari, koji imaju svega jedan ili dva stadiona gde mogu da odu sa tim kolicima... Videli smo nedavno, naš kolega, jedan sportista, inače, invalid, doneo je značajnu medalju sa Svetskog prvenstva u atletici itd.
U vezi s tim što sam do sada naveo, očekujem i verujem da će ovakav predlog zakona biti jedna dobra polazna osnova, kako za sve ostale oblasti koje je obuhvatio, tako da malo šire obuhvati i ovu oblast, uz malo više adekvatnih pristupa invalidima, prosto da omogućimo da još bolje rezultate postižu.
U prilog tome koliko je to značajno treba izneti činjenicu da su naši paraolimpijci sa Paraolimpijade u Pekingu došli sa izuzetno puno medalja, da to ovde nije propraćeno, bilo je svega nekoliko pasusa u nekim javnim štampanim glasilima; da je prenos otvaranja Paraolimpijade iz Pekinga pratilo pola sveta, ali na našim televizijama ga nije bilo itd.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Završavam. Verujem da ćete, gospođo ministre, ipak imati razumevanja i posvetiti više pažnje.

Reč ima ministarka omladine i sporta gospođa Snežana Samardžić Marković.

Hvala puno. Veoma sam zahvalna narodnom poslaniku Dujoviću na tome je što je upravo ovu temu pomenuo.
Sa stanovišta Ministarstva, mogu da vam ilustrujem da je po pitanju sportske infrastrukture za prilagođavanje sportistima sa invaliditetom u praksi već mnogo toga učinjeno, od, na primer, ugrađivanja lifta u Sportskoj hali „Jezero“ u Kragujevcu do posebnog prilagođavanja bazena u Svilajncu ili Bečeju, do toga da je i Republički zavod za sport prilagođen osobama sa invaliditetom, i u svlačionicama i u liftu.
Moram da pomenem da planiramo da uradimo još puno toga. Na primer, trenutno je u izradi poseban projekat za Školu za slepe i slabovide „Veljko Ramadanović“ u Zemunu itd. Znači, puno toga činimo za sportsku infrastrukturu za osobe sa invaliditetom.
Međutim, kad ste već pomenuli zakon i elemente zakona koji se na to odnose, reći ću vam, pod jedan, da je, za razliku od važećeg zakona iz 1996. godine, u novi zakon o sportu unet paraolimpijski komitet, koji se pre svega bavi vrhunskim sportistima sa invaliditetom. Takođe, pomenuću, ilustracije radi, član 114, gde se kao opšti interes navodi upravo briga o osobama sa invaliditetom. Navešću i član 145. stav 3, koji se odnosi na objekte i predviđa da se svi objekti koji se u budućnosti budu pravili prilagode osobama sa invaliditetom.
Na taj način kroz zakon mi ne samo što signaliziramo i normiramo inkluziju, nego je ovde i ohrabrujemo, naročito u vezi sa stavom 4, gde govorimo o načelima, to je načelo dostupnosti i ravnopravnosti; praktično smo ga, kroz ovu obavezu da se objekti prilagode sportistima sa invaliditetom, mi u stvari zacementirali. Kroz to vidite jedno duboko opredeljenje, i sami ste pomenuli nacionalna priznanja, da ne pravimo nikakvu segregaciju između sportista, nego da ih jednako i ravnopravno tretiramo, kako u praksi, tako, kao što vidite, i u zakonu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miljan Ranđelović, a posle njega narodna poslanica Smiljana Milisavljević.