PRVA SEDNICA

PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

7. mart 2011. godine

(Treći dan rada)

(Sednica je počela u 11.05 časova. Predsedava Slavica Đukić-Dejanović, predsednik Narodne skupštine.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, prisustvuje 101 narodni poslanik.

Da bismo utvrdili kvorum, molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali 96 narodnih poslanika, pa postoje uslovi za rad.

Obaveštavam vas da je sprečen da prisustvuje sednici narodni poslanik Konstantin Samofalov.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici pored predstavnika predlagača Snežane Samardžić Marković, ministra omladine i sporta, prisustvuju i Dragan Atanasov, pomoćnik ministra omladine i sporta i Suzana Šulejić, sekretar Ministarstva omladine i sporta.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O SPORTU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.

Primili ste izveštaj Odbora za omladinu i sport, Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova i da se raspoređuje na sledeći način: Poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 24 minuta; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam vas da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Arpad Fremond Poslaničku grupu manjina, narodni poslanik Đorđe Milićević Poslaničku grupu Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija, narodni poslanik Simo Vuković Poslaničku grupu G17 plus, narodni poslanik Aleksandar Pejčić Poslaničku grupu Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica, narodni poslanik Slađan Mijaljević Poslaničku grupu Srpske radikalne stranke i Nebojša Ranđelović Poslaničku grupu Liberalno-demokratske partije.

Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.

Da li predstavnik predlagača, gospođa ministar za omladinu i sport želi reč? (Da.)

Izvolite, gospođo ministar.

Reč ima ministarka Snežana Samardžić Marković. Samo se prijavite.

Uvažena gospođo predsednice, dragi poslanici, sport je sistem vrednosti koje svako društvo treba da neguje i razvija. Osnove tog sistema vrednosti jesu da se samo radom, ne na brzinu ili prevarom, već upornim, kontinuiranim disciplinovanim radom, postižu rezultati.

Sport ima svoju višestruku ulogu u društvu. Naravno, najvidljivija su takmičenja i vrhunski uspesi. Ali, sport ima i vaspitnu dimenziju, jer se deca uče timskom radu, disciplini, poštovanju protivnika, fer-pleju, uče se da gube i dobijaju časno, jer je to važno za budući život. Sport ima i zdravstvenu dimenziju, jer fizička aktivnost i rekreacija predstavljaju prvi bedem preventive, a dobro zdravlje je preduslov za vrhunske rezultate.

Sport ima i promotivnu dimenziju, pošto na uspešan način predstavlja našu zemlju u svetu, a klubovi iz malih i velikih gradova pronose imena tih mesta sa ponosom. Sport ima i ekonomsku dimenziju, jer predstavlja zamajac turističke ponude, razvoja infrastrukture, uslužne i proizvodne delatnosti u svojoj okolini.

Na kraju, sport ima i naučnu dimenziju, jer se u njegovom razvoju mogu primeniti mnoga moderna dostignuća.

Sport je, naravno, analogija za sam život, jer može da bude mikrokosmos uspona i padova, trijumfa i poraza; sport ume da bude i nepredvidiv i nepravedan, često težak, ali uz saradnju, timski rad i posvećenost postoji mogućnost za uspeh, za stvaranje i za inspiraciju. Otud nije čudo da se sport u Ustavu Republike Srbije izdvaja kao oblast od posebnog interesa za Republiku.

Imajući sve pobrojano u vidu, opravdana je potreba za sistemskim uređenjem sporta na moderan i sveobuhvatan način. Upravo zato je pred vama narodnim poslanicima i pred celokupnom javnošću Srbije predlog novog zakona o sportu.

Na tekstu ovog predloga rađeno je u nekoliko navrata, u njegovu genezu je svoje znanje ugrađivalo više grupa stručnjaka i administrativnih sastava. Tokom rada na zakonu bilo je zaista mnoštvo doprinosa sa raznih strana: iz granskih saveza, iz klubova, iz lokalnih sredina, iz centralnih institucija, iz nevladinih organizacija, iz vladinih tela. Podrazumeva se da neke zahteve nismo mogli uvrstiti u tekst. Na primer, postojao je zahtev da fudbaleri imaju beneficirani radni staž zato što rade nedeljom! Na primer, zahtev da sportisti ne mogu da napuštaju Srbiju pre 28. godine nismo uvrstili jer se narušavaju ne samo individualna prava i slobode, već je to u suprotnosti sa regulativom EU.

Pošto će se tokom današnje plenarne rasprave u načelu videti i ljubav i odlično poznavanje sporta u ovom zakonodavnom telu, ne treba dalje ni da objašnjavam argument protiv ovakvog zahteva, nego je dovoljno da spomenem slučaj Bosne. Najveći broj sugestija smo uvrstili u predlog, jer sve što može da poboljša sistem je dobrodošlo.

Pre nego što je ova verzija ušla u javnu raspravu pravili smo uporednu analizu zakona, intenzivne konsultacije sa kolegama iz drugih zemalja. Moram da kažem da se posebno angažovao španski ministar sporta, gospodin Lisavecki, čiji pravnici su boravili u Srbiji nekoliko dana i čak učestvovali u javnoj raspravi. Lično sam razgovarala i sa predsednikom UEFA gospodinom Platinijem o nekim opredeljenjima u zakonu i on je poslao svoje pravnike da nam pomognu pri normiranju.

Želeći da upodobimo zakon stremljenjima zemlje ka Evropskoj uniji usaglašavali smo opredeljenja sa evropskim zakonodavstvom, Belom knjigom EU, sportskim dokumentima Saveta Evrope. Poredili smo svoja rešenja sa najnaprednijim zemljama, kao i sa primerima u regionu.

Bez obzira na sve, pred nama je predlog zakona koji nije ni španski, ni italijanski, ni norveški, ni slovenački, već srpski model sporta. Primenjivaće se na srpski sport, a srpski sport ima svoju tradiciju, svoje rezultate, pa time i svoje specifičnosti. Ovo jeste moderan evropski zakon, jer smo o tome vodili računa, ali je model sporta srpski, jer je stvoren po potrebama sportista Srbije.

Osnovna načela na kojima počiva zakon jesu: načelo slobodnog bavljenja sportom, načelo zaštite zdravlja sportiste, načelo stručnosti, načelo namenskog korišćenja sportskih objekata, načelo transparentnog i namenskog korišćenja sredstava iz javnih prihoda.

Osnovni cilj novog zakona je uvođenje sistema u sport, u skladu sa savremenim zahtevima. Analiza primene važećeg zakona, koji je donet 1996. godine, i problema sa kojima se u radu susreću kako državni organi tako i organizacije u oblasti sporta pokazala je da je za dalje unapređenje stanja u sportu Republike Srbije potrebno doneti novi zakon o sportu.

Predlog zakona o sportu rezultat je širokog konsultativnog procesa i predstavlja, na neki način, normiranje sportske stvarnosti, koja je bitno drugačija i zahtevnija u odnosu na 1996. godinu, kad je važeći Zakon o sportu donet. Otud i novine u tekstu. Neke od novina u Predlogu zakona su: uvođenje piramidalne strukture sporta; obaveza zdravstvenog osiguranja sportista; obaveza licenciranja; nadzor i inspekcija; nacionalna priznanja i nagrade; obaveza izrade strategije razvoja sporta, što do sad nije bio slučaj; preciznije regulisanje školskog sporta; evidentiranje i privatizacija; formiranje nacionalnog saveta za sport; razlikovanje amaterskog i profesionalnog sporta; naravno, i mnoge druge.

Značajna novina je postavljanje sistema sporta. Njega čine fizička i pravna lica koja se bave sportskim aktivnostima i sportskim delatnostima. Činjenica je da danas amaterski i profesionalni sport predstavljaju potpuno drugačiju dimenziju bavljenja sportom. Potrebe amaterskih i profesionalnih sportista u velikoj meri su drugačije. Radi usklađivanja i zadovoljenja potreba svih sportista, predlog pravi jasno razlikovanje amatera i profesionalaca i uvodi različite vrste prava i obaveza. Na primer, profesionalni sportista mora sa sportskom organizacijom da ima zaključen ugovor o radu. Propisana su međusobna prava i obaveze za sportske organizacije i profesionalne sportiste, sa ciljem da se zaštite profesionalni sportisti, s jedne strane, i da se omogući sportskim organizacijama nesmetan rad i kontinuitet sportskih rezultata u odnosu na uložena sredstva, s druge strane.

Dalje, vrhunski sportista može da se profesionalno bavi sportskim aktivnostima i delatnostima u individualnim sportovima i kao samostalni profesionalni sportista, odnosno kao preduzetnik. To je značajna novina u odnosu na postojeći zakon. Zatim, sportska organizacija obavezna je da zaključi ugovor o osiguranju svojih vrhunskih sportista od posledica nesrećnog slučaja.

S druge strane su amaterski sportisti. Sa ciljem da se zaštiti i podrži razvoj amaterskog sporta, otvara se mogućnost zaključenja ugovora o bavljenju sportom, koji zaključuju sportista, takmičar amater, i sportska organizacija, a kojim se utvrđuju, na primer, naknada za bavljenje sportskim aktivnostima, novčana i druge naknade za postignute sportske rezultate i naknade troškova smeštaja i ishrane za vreme sportskih priprema.

Takođe, s obzirom na to da pored sportiste amatera i profesionalnog sportiste današnjica poznaje i kategoriju sportista koji se nalaze između ove tradicionalne podele, predlog uvodi kategoriju tzv. sportiste takmičara.

Predlog prepoznaje potrebu da talentovani mladi ljudi, koji predstavljaju budućnost sporta u Srbiji, zaključe ugovor o stipendiranju maloletnog sportiste za sportsko usavršavanje. Njime se utvrđuju, u skladu sa sportskim pravilima, na primer, stipendija i naknada troškova smeštaja i ishrane za vreme priprema i takmičenja. Cilj ovakvog pristupa je da se podrži i podstakne bavljenje sportom na vrhunskom nivou, s jedne strane, ali i da se istovremeno omogući da baza sporta, rekreativni, školski sport i drugi sportovi, ostane očuvana i da na neki način sport ostane dostupan najširem krugu ljudi. Zaista smo se, kao što vidite, trudili da uvažimo nijanse koje postoje u praksi.

Pored toga, s obzirom na to da je sport danas u velikoj meri zahtevniji u pogledu fizičke i psihičke pripremljenosti, predlog u odnosu na Zakon vrlo precizno i sveobuhvatno reguliše pitanje opšte i posebne zdravstvene sposobnosti i uvodi obavezne preglede svih sportista, sa ciljem da se izbegne ili bar bitno smanji mogućnost povreda.

Novina u predlogu je regulisanje tzv. ostalih lica u sistemu sporta. Ostala lica, to su svi oni sportski akteri koji svojim radom doprinose i unapređuju sport, a da pri tom nisu sportisti. Razlog za uvođenje ove novine je činjenica da od unapređenja stručnog rada u sportu, naravno, zavisi i kvalitet sporta.

Osnovni predmet regulative jeste, kao i u važećem zakonu, forma sportskih organizacija kao udruženja. Ali, način regulisanja je drugačiji. Vodeći računa o autonomiji sporta i bez tendencije da se ova autonomija na bilo koji način ugrozi, predlogom je dat zakonski minimum koji mora da ispuni svaka sportska organizacija. Cilj je da se ova tradicionalna forma sačuva od danas neretko prisutne komercijalizacije. Tako su, na primer, precizirani uslovi osnivanja sportskih organizacija kao udruženja, sadržaj opštih akata, mogućnost statusnih promena, sportska arbitraža i sl. Usklađeni su sa novim propisima iz ove oblasti, a precizirani su obavezni organi u okviru sportskog udruženja i njihova odgovornost za rad.

S obzirom na to da je dosadašnja praksa pokazala da su sredstva potrebna za rad udruženja znatno veća od onih koja se dobijaju bilo subvencijama, bilo donacijama ili primanjima iz budžeta, predlog otvara mogućnost da sportska udruženja mogu osnovati privredno društvo ili drugo pravno lice, u skladu sa zakonom, radi pribavljanja potrebnih sredstava. Pri tome sportsko udruženje - osnivač ima obavezu da koristi celokupnu ostvarenu neto dobit tog privrednog društva za ostvarivanje svojih sportskih ciljeva koji su utvrđeni statutom udruženja.

Predlog je predvideo uslove za osnivanje i rad tzv. sportskog privrednog društva, kako bi se očuvala upravo sportska delatnost i kako bi se izbeglo da se ovako osnovano privredno društvo u praksi bavi drugom delatnošću, možda i u većoj meri nego sportskom. Zato predlog propisuje da od neto dobiti koju u tekućoj godini ostvari sportsko privredno društvo mora biti najmanje 70% reinvestirano u sport.

Još jedna od bitnih novina je da predlog sprečava upotrebu sportskih formi zarad sticanja dobiti, a ne zarad bavljenja sportom. Tako pravna i fizička lica koja ne učestvuju u sportskim takmičenjima i kojima je pretežna delatnost pružanje usluga trećim licima, dakle, sportsko osposobljavanje i usavršavanje trećih lica, a ne članova, mogu se osnivati samo u obliku privrednog društva i ne mogu imati u nazivu reč „klub“ ili reč „savez“.

Dalje, novina koju uvodi predlog u odnosu na važeći zakon jeste i promena registarskog organa. Nadležnost za registraciju sportskih organizacija sa Ministarstva omladine i sporta prelazi na Agenciju za privredne registre.

Predlogom su, naravno, prepoznati i ostali oblici organizovanja sportskih organizacija, poput društava, sportskih društava i gradskih sportskih saveza i sl, sa afirmacijom autonomije sportskih organizacija u unutrašnjim odnosima.

Jedna od najbitnijih novina u ovom zakonu je definisanje opšteg interesa u oblasti sporta na precizniji način i to na svim nivoima, na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou, kao i stvaranje transparentnog sistema finansiranja sporta iz budžeta. Nacrtom je uveden programski kalendar i on je usklađen sa budžetskim kalendarom.

Dalje, predlogom je stvoren osnov za donošenje i implementaciju dugoročne strategije razvoja sporta u Republici Srbiji.

S obzirom na činjenicu da je školski sport i njegova razvijenost uslov očuvanja prvenstveno zdravlja nacije, pa onda i kvalitetnog i uspešnog sporta u jednoj državi, predlog se mnogo detaljnije i u većoj meri bavi pitanjem školskog sporta u odnosu na važeći zakon.

Prvenstveni cilj je razvoj i unapređenje školskog sporta i ustanovljavanje efikasnijeg sistema školskih sportskih takmičenja. S tim u vezi, predlogom se, pored postavljanja strožih uslova za korišćenje sportskih objekata i njihovo održavanje u školama, predlaže da školska sala, školski teren i sl. ima položaj sportskog objekta, čime se ograničava mogućnost korišćenja školskih sala isključivo nakon realizacije školskih i vanškolskih aktivnosti.

Takođe, predlogom se u odnosu na Zakon vrši znatno detaljnije definisanje okvira za organizovanje sportskih takmičenja, a posebno međunarodnih sportskih takmičenja, velikih takmičenja na teritoriji Republike Srbije.

Radi usklađivanja aktivnosti na sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, predlogom se formira nacionalni savet za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Radi stručnije realizacije ciljeva utvrđenih strategijom i unapređenja sporta generalno, osniva se i savet za sport.

Kako bi se poboljšao kvalitet rada sportskih organizacija i onemogućile zloupotrebe koje praksa danas, nažalost, poznaje, predlogom se unapređuje postojeći upravni nadzor nad radom sportskih organizacija i uvodi se takođe i tzv. stručni nadzor, s druge strane.

Jedna od novina, ili tačnije rečeno nužnost, koju diktira današnjica, jeste privatizacija u sportu. Prilikom izrade zakona najveće interesovanje dela sportske javnosti izazvalo je upravo ovo pitanje.

Za mogućnost većeg ulaganja potrebno je konačno razrešiti pitanje društvene imovine u sportskim organizacijama i udela državne imovine, što od 1996. godine do danas nije učinjeno. Potrebno je da se konačno i jasno odredi titular da bi otpočele opsežnije investicije u sportu.

Pored toga, sportske organizacije osnivaju se i rade u formi udruženja, tako da automatska primena postojećeg Zakona o privatizaciji nije moguća. Ključna uloga Ministarstva prilikom izrade predloga je bila da zaštiti egzistenciju sportskih organizacija. Upadljivo je bilo tokom javne rasprave da ponegde postoji strah od tzv. privatizacije u sportu. Taj je strah u manjoj meri uobičajena bojazan od promena, a u većoj meri posledica nedovoljne informisanosti o opredeljenjima u zakonu, ali stvarne osnove za strah nema. Prvo, zato što privatizacija nije obavezna. Ovaj zakon nikoga ne prisiljava, niti obavezuje na privatizaciju, nego samo daje tu mogućnost za one koji to eventualno žele.

Drugo, strah je neosnovan jer sportski objekti ostaju u vlasništvu države i neće biti prodaje hala i stadiona. Neće moći da namesto stadiona niču stanovi ili šoping centri, jer se praktično sprečava promena namene objekta. Koga interesuju nekretnine, neka ide na tržište nekretnina, a koga interesuje ulaganje u sport, dobrodošao je da to učini.

Oni slučajevi gde sportska infrastruktura nije većinski društveno ili državno vlasništvo i nisu predmet ovog zakona, jer privatna imovina ostaje privatna.

Kada se uzme u obzir sve navedeno i napravi paralela između važećeg Zakona o sportu i zakona koji je predložen jasno je da je, kao i u svim ostalim segmentima života, tako i u sportu, malo toga ostalo isto u odnosu na 1996. godinu i da u mnogo čemu važeći Zakon o sportu ne prati potrebe današnjice, te je stoga nužno doneti novi.

U sportu najčešće vidimo kraj, vidimo detalje, vidimo pobednike, zastave i sviranje himne, ali ideja i cilj ovog zakona koji je danas pred nama su da pokušamo da, kao što jesmo već uradili Strategijom razvoja sporta, podržimo stvaranje jednog sistema u kome će svi, od lokalnih zajednica i škola, đaka i odraslih, znati svoje mesto u sportu i u kome će sport postati uređena i sređena aktivnost za dobrobit cele zajednice. Cilj je da uspesi u sportu ne budu samo rezultat entuzijazma pojedinca. Entuzijazmu, naravno, svaka čast, on je preko potreban i bez njega nema napretka, ali uspesi moraju da, pored entuzijazma, počivaju na sistemu.

Kao što znate, postojala je mogućnost da krajem prošle godine stavim zakon po hitnom postupku na vanrednu sednicu Skupštine. Iako postoji opravdani motiv da se novi zakon donese što pre, ja se nisam rukovodila tom logikom. Ovo je sistemski zakon, ima puno značajnih novina sa kojima želimo da se upozna što više poslanika, i to što podrobnije. Zato sam odlučila da predlog bude u redovnoj proceduri, i nisam pogrešila.

Na kraju, zahvalila bih se svim narodnim poslanicima na amandmanima koje su uložili. Za nas to znači da je ovo zakonodavno telo aktivno učestvovalo u unapređenju teksta i pomoglo da zakon poboljšamo. Zahvaljujem se kompletnom skupštinskom Odboru za omladinu i sport, koji je izuzetno aktivan odbor, sa kojim smo imali, imamo i imaćemo plodnu saradnju i, mogu da kažem, pravo partnerstvo za dobrobit omladine i sporta u celom društvu. Posebno se zahvaljujem onim poslaničkim klubovima koji su prihvatili ponudu Ministarstva da se pre ove rasprave sretnemo i podrobno zajednički razmotrimo zakon. Zahvaljujem se i svim ostalim poslaničkim klubovima koji su u duhu najbolje namere da ovaj sistemski zakon ima punu primenu doprineli njegovom boljem razumevanju u javnosti. Hvala.

Zahvaljujem ministarki. Da li izvestioci Odbora za omladinu i sport, Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora žele reč? (Ne.) Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)

Dajem reč narodnom poslaniku Đorđu Milićeviću.

Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan izuzetno važan zakonski predlog. Želim da kažem da mi unutar poslaničkog kluba SPS - JS možemo da se složimo sa analizom primene Zakona o sportu iz 1996. godine, možemo da se složimo sa konstatacijom kada je reč o problemima sa kojima se danas susreću organizacije, sa kojima se danas susreću državni organi u oblasti sporta primenjujući Zakon iz 1996. godine. Naravno, takve konstatacije nameću ono što ste i sami rekli, gospođo ministre, u uvodnom izlaganju, dakle, potpuno je jasno da nam je neophodan jedan novi, kvalitetan zakon koji će regulisati oblast sporta u Srbiji. Dakle, potreban nam je sistemski zakon koji će ići u korak sa vremenom i koji će omogućiti ono što treba da bude naš primarni cilj u ovom trenutku, a to je unapređenje sporta u Srbiji.

Kada je reč o ovom zakonskom predlogu, tačno je da je reč o jednom obimnom zakonskom predlogu. To se može konstatovati ukoliko ovaj zakonski predlog uporedimo sa zakonima koji regulišu ovu materiju u državama našeg regiona ili nekim evropskim državama, ali ne mislim da je to u ovom trenutku od suštinske važnosti i da je to nekakav parametar na osnovu kojeg se može suditi da li je neki zakon kvalitetan ili ne.

Na samom početku, najpre želim da iznesem jednu konstataciju i da postavim jedno pitanje. Između ostalog, u vašem uvodnom izlaganju rečeno je da je povodom ovog zakonskog predloga vođena široka javna rasprava. Mi iz poslaničkog kluba SPS - JS smatramo da je to izuzetno važno, da je važno da se povodom svakog sistemskog zakona vodi široka javna rasprava. I, čini mi se da je rečeno da je u izradi ovog zakonskog predloga učestvovala i radna grupa.

Moje pitanje je ko je činio radnu grupu koja je radila na izradi ovog zakonskog predloga? Da li su veliki klubovi, koji danas uglavnom izražavaju negodovanje u javnosti kada je reč o ovom zakonskom predlogu, imali svoje predstavnike u ovoj radnoj grupi? Koliko često se radna grupa sastajala? Da li je ta radna grupa imala priliku da sagleda konačnu verziju ovog zakonskog predloga? Koliko su uvažene sugestije i predlozi predstavnika radne grupe i predstavnika sportskih organizacija, udruženja klubova koji su učestvovali u javnoj raspravi o kojoj ste vi govorili?

Naravno, mi ne sumnjamo u nameru Ministarstva i ne želimo da se bavimo politikantstvom, političkom demagogijom, jer je reč konkretno o sportu i mislim da u tom kontekstu svi imamo jedan jasan cilj, a to je da dobijemo što kvalitetniji zakon. Moram reći da je u javnosti dosta otvorenih pitanja, dosta pitanja se postavlja kada je reč o ovom zakonskom predlogu. Zaista želimo da verujemo da ćemo nakon ove današnje rasprave, nakon rasprave u pojedinostima koja će uslediti tokom naredne nedelje, uspeti da otklonimo sve one nejasnoće, sve one nedoumice koje danas postoje kada je reč o Predlogu zakona o sportu.

Za nas je suštinsko pitanje u ovom trenutku da li su rešenja koja su ponuđena ovim zakonskim predlogom u skladu sa međunarodnim pravnim aktima, da li su usklađena sa evropskom praksom i da li smatrate da je sve odredbe ovog zakonskog predloga u ovom trenutku moguće implementirati, odnosno sprovesti u praksi danas u Srbiji?

Posebno sporno pitanje koje se danas nameće je pitanje postupka privatizacije. Vi ste o tome rekli nešto u uvodnom izlaganju. Moram da konstatujem da je, čini mi se, posebno sporno pitanje privatizacije fudbalskih klubova, jer od te privatizacije se u javnosti najviše očekuje.

Nekoliko je pitanja u ovom trenutku okupiralo pažnju javnosti i mislim da je važno da danas na ta pitanja ponovo dobijemo odgovore. Pokušaću da ih formulišem. Dakle, da li ovaj predlog, kroz transformaciju i promene statusa, krši ustavne odredbe udruživanja? To je nešto o čemu je bilo reči proteklih dana u javnosti. Da li će država pravo korišćenja zemljišta koje imaju sportske organizacije, koje imaju sportski klubovi, smatrati državnim ili društvenim kapitalom u njima? Nije sporno vlasništvo nad zemljištem, ali bi to onda značilo da sve privatne kuće koje se nalaze na gradskom građevinskom zemljištu i imaju trajno pravo korišćenja (i plaća se trajno korišćenje) jednim delom jesu u državnom vlasništvu. Da li je moguće da sportsko udruženje koje je vlasnik objekta koji je izgrađen na zemljištu u državnoj svojini stekne na tom zemljištu, umesto trajnog prava korišćenja, pravo svojine, uz naknadu tržišne vrednosti građevinskog zemljišta na nekoliko godišnjih rata? Kad govorimo o sportskim udruženjima, treba imati na umu da je reč o, rekao bih, neprofitabilnim organizacijama.

Takođe, kada je reč o postupku privatizacije, želim da uputim još neke sugestije i predloge. Najpre želim da kažem da je poslanički klub SPS - JS podneo amandman koji se odnosi na to da, ukoliko neki sportski objekat bude proglašen za objekat od nacionalnog značaja, onda smatramo da takvu sportsku vrednost treba sačuvati. Mi smo amandmanom predvideli da se sprečava bilo kakva mogućnost da takvi objekti budu dislocirani ili srušeni radi gradnje nekih visokokomercijalnih objekata, ili da im se promeni namena.

Takođe, ovim zakonskim predlogom predviđeno je da tri subjekta mogu pokrenuti postupak privatizacije. Poslanički klub SPS-JS smatra da zainteresovani kupac ne treba bude taj koji će moći da pokrene postupak privatizacije, jer mislimo da će to ostaviti mnogo prostora za eventualne manipulacije. Znam, reći ćete ono što smo između ostalog govorili i na Odboru za sport i na sastanku unutar poslaničkog kluba, da je to praksa Agencije za privatizaciju, ali ću vam ponovo reći da ta praksa ima izuzetno loša iskustva i da mi želimo da ta iskustva koliko je moguće izbegnemo kada je u pitanju sport.

Kada je reč o sredstvima koja se ostvare od prodaje kapitala subjekta privatizacije, ona ne – mogu (tako je definisano u zakonu) nego, po našem mišljenju, moraju biti usmerena u budžetski fond za finansiranje sporta, za izgradnju i rekonstrukciju sportske infrastrukture, odnosno sportskih objekata. Upotrebljavajući reč „može“ mi ostavljamo ovim predlogom alternativu da i ne mora. Smatramo da mora, jer sve ostalo bi, čini nam se, bilo štetno za razvoj sporta u Srbiji.

Takođe, maločas su mi kolege ukazale na to, postoji jedna, po mom ličnom viđenju i viđenju poslaničkog kluba, nelogičnost kada je reč o članovima 169. i 190. zakonskog predloga. Naime, u članu 169. kaže da su sve sportske organizacije, sportski savezi, sportska društva i sportski centri upisani u odgovarajući registar na teritoriji Republike Srbije na dan stupanja na snagu ovog zakona obavezni da u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona podnesu prijavu za evidentiranje itd. U članu 190. se kaže da će Vlada doneti odluku iz stava 1. člana 190. u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu. Tu postoji određena kontradiktornost. Kako će Vlada doneti odluku mesec dana od dana stupanja na snagu, ako neko podnese prijavu 364. dana u godini?

Još samo jedna rečenica, kada je reč o postupku privatizacije. Imajući na umu pre svega važnost ovog postupka, imajući na umu značaj, kompleksnost, problematiku, brojna otvorena pitanja, predložili smo jedan amandman koji kaže da se odredbe članova od 174. do 192, dakle odredbe koje se odnose na postupak privatizacije, primenjuju od 1. januara 2013. godine, smatrajući da je potreban jedan period za prilagođavanje akata, za implementaciju ovog zakona, za njegovu primenu u praksi i za sve ostale radnje, da bi se došlo do samog postupka privatizacije.

Danas je ključno pitanje u javnosti, rekao bih, ko će biti vlasnik stadiona Crvene zvezde, ko će biti vlasnik stadiona Partizana. To jeste važno pitanje, ali od ovog zakona se očekuje odgovor na pitanje sistemskog finansiranja sporta, i kada je reč o profesionalnim, i amaterskim klubovima i bazičnom sportu u mlađim kategorijama. Podrška klubovima koji predstavljaju bazu za vrhunski sport, ali podrška i u izgradnji sportskih objekata, u izgradnji sportske infrastrukture, to je nešto što je u ovom trenutku zaista neophodno i što jeste prioritet.

Naša proslavljena vaterpolo reprezentacija je, recimo, morala da uzme kredit da bi učestvovala na jednom velikom takmičenju. Stara Jugoslavija, a sada Srbija, nekada je imala, odnosno ima najbolju svetsku rukometašicu svih vremena, koja je predvodila žensku rukometnu reprezentaciju Jugoslavije, Svetlanu Kitić, a danas se postavlja pitanje da li će žensko rukometno prvenstvo u Srbiji biti privedeno kraju, ne zato što nema ko da igra rukomet, nego zato što nema sredstava da se klubovi finansiraju.

Dakle, grad iz kojeg dolazim ima dosta kvalitetan vaterpolo klub, ima dosta kvalitetan plivački klub, ali mora da se putuje sto kilometara od Valjeva da bi trenirali. Imamo mi kao lokalna samouprava i projekat zatvorenog bazena i projekat valjevske hale sportova, ali nekako smo, čini mi se, na rubu dešavanja kada je reč o investicijama i ulaganju u sportsku infrastrukturu. Dakle, to je, nažalost, u ovom trenutku realnost i to su za mene suštinska pitanja.

Opšti interes u oblasti sporta je deo zakona koji treba da pruži odgovore, po mom ličnom viđenju, na dva suštinska pitanja: šta se smatra opštim interesom u oblasti sporta za Srbiju, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i na koji način se vrši izbor programa koji će biti finansiran? Ovo je za nas prioritet i primarno pitanje, koje zaslužuje, čini mi se, mnogo više pažnje od teorijske definicije pojedinih pojmova iz oblasti sporta. Nekako je Zakon iz 1996. godine, recimo, imao sasvim korektnu definiciju i sasvim korektno definisao značenje reči sport, i ne vidimo da bi nekakva teorijska analiza pojmova u oblasti sporta u ovom trenutku popravila ambijent i atmosferu kada je reč o sportu u Srbiji.

Za nas je, recimo, daleko važnije da se stvori zakonska mogućnost da se učešće klubova u evropskim klupskim takmičenjima finansira iz republičkog ili pokrajinskog budžeta. Moguće je, recimo, da jedinica lokalne samouprave nema mogućnost za takvo finansiranje, a ono je od opšteg interesa za sport u Srbiji. Za nas su, moram priznati, daleko važniji i školski sport, koji je definisan u ovom zakonu u članovima 143, 144, zatim, sportska takmičenja osoba sa invaliditetom, ali i sport u vojsci i sport u policiji, koji je morao biti deo ovog sistemskog zakona.

Na samom kraju želim da kažem da je poslanički klub SPS - JS podneo određeni broj amandmana sa ciljem da se zakonski predlog popravi, da bismo imali što kvalitetniji sistemski zakon, koji će regulisati ovu izuzetno važnu oblast u Srbiji, koji će definisati i prava i obaveze subjekata u sportu, organizacione oblike, koji će zaštititi i sportiste, kako ste rekli, i sportske klubove.

Dakle, potrebna je evidencija, potrebna je kontrola; naravno da država treba da zna na koji način su utrošena sredstva koja se ulažu u sportske klubove, ali, s druge strane, centralno pitanje mora i treba da bude finansiranje sporta i stvaranje ambijenta u kojem će i privreda na određen način biti podsticana da investira u sport.

Dakle, ovaj zakon treba jasno da kaže, po našem mišljenju, šta je javni interes kada je u pitanju sport u Srbiji i na koji način taj javni interes sačuvati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Nebojši Ranđeloviću.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada smo u poslaničkom klubu LDP pripremali analizu i kritiku Predloga zakona o sportu gomilu pitanja nam nije nametnuo samo tekst Predloga zakona i postupak njegovog pisanja i donošenja, već i opšte stanje u društvu.
Danas parlament raspravlja o važnom, bazičnom zakonu, koji posle ko zna koliko godina, iz, siguran sam, sasvim neopravdanih razloga za toliko čekanje, dolazi na dnevni red. Sada jednu ovako važnu temu počinjemo u senci krize Vlade i njene jalove rekonstrukcije, za koju svakako znamo da neće doneti neko značajno poboljšanje. Umesto da nam glavna tema bude dnevni red, tema će biti kalkulacije oko Vlade koje ne daju odgovore na pitanje šta su dobici od tog jalovog posla. Ilustracija – spajamo neka ministarstva koja su možda nespojiva, u službi uštede i racionalizacije, a i dalje nam je potrebno ministarstvo bez portfelja. No, to je samo vrh ledenog brega ovog problema koji imamo.
Sada bih se vratio na samu suštinu onoga što nam nameće dnevni red. Zašto se tek sada raspravlja o Zakonu o sportu? To je pitanje za obe vlade Vojislava Koštunice, a i za ovu sadašnju vladu. Ovde, opet da pomenem kuloare, ne samo sada, već poslednjih godina, dobijamo obrazloženja da se radi o jako osetljivoj temi i o jako osetljivoj oblasti. Zbog takvog obrazloženja svih koji su za to odgovorni, o lošem stanju u sportu obaveštavani smo preko „Insajdera“ i sličnih TV emisija i iz stidljivih nagoveštaja u pisanim medijima o tome kakve se sve anomalije i kriminal valjaju iza brda kada se otvore ovakve teme.
Sada bih se osvrnuo na sam zakon. Pledoaje ministarke bio je pun opštih mesta i klišea, a o meritumu najosetljivijih pitanja čuli smo veoma malo. Pred sobom imamo jedan predlog zakona prepun loših, a neretko i neprimenljivih odredaba. Kvalitet jednog zakona, između ostalog, odlikuju način njegovog donošenja, proporcije njegove sadržine i obima i sama njegova sadržina. Po meni, zakon je loš po sva tri kriterijuma.
Najpre, način kako je zakon pisan i stavljen u proceduru. Pitanje za pisce zakona i Vladu koja ga predlaže – da li je bilo prave javne rasprave i da li su konsultovani vodeći autoriteti u državi iz oblasti sportskog prava? Odgovor je – nisu. Gde su za to dokazi? Neki od pomenutih autoriteta su moje kolege, profesori prava. Pouzdano znam da nisu konsultovani. Da li su na odgovarajući način konsultovani sportski savezi? Nisu, i to pouzdano znam, to pouzdano znam kao predsednik Arbitražnog suda KSS. Mene niko nije zvao na konsultacije. Ko ima pravo da u pripremi ovakvog zakona preskoči, na primer, Košarkaški savez Srbije kao savez našeg najtrofejnijeg sporta? Na to pitanje očigledno nemamo odgovor.
Zatim, proporcija obima zakona i njegove sadržine. Ovaj zakon ima 194 člana i sadrži i odredbe kompilirane iz drugih zakona. Pitanje je da li su sve te odredbe smeštene na pravo mesto?
Kako je ova materija regulisana u okruženju? Zakon o sportu Republike Hrvatske, koji je donet 2006. godine, sadrži 102 člana. Zakon o sportu Crne Gore iz 2004. godine ima 74 člana, slovenački Zakon o sportu ima 73. Kako je to regulisano u zemljama Evropske unije? Španski zakon ima 88 članova, zakoni baltičkih zemalja od 22 do 53. Slično je i u komšiluku, u Bugarskoj i Rumuniji.
Sada, da nas lamentiranje nad obimom zakona ne odvede u zluradost, hajde da vidimo šta kaže sam meritum zakona. Da li je sadržina ovog zakonskog teksta ono što opravdava njegov obim? Tek tu dolazimo do nedoslednosti, praznina i nekih loših rešenja, pa se postavlja pitanje da li ovakav tekst zakona može da se poboljša odnosno da se popravi amandmanski?
Najpre, apel piscima zakona: ako već ne umete da interpretirate svoje uzore iz evropskih zakona, onda ih prepišite, lakše je i efikasnije. Kada ovo govorim mislim na Evropsku sportsku povelju iz 1992. godine, koja predstavlja osnovni dokument Saveta Evrope iz oblasti vođenja sportske politike. Članom 2. Povelje određeno je značenje reči sport, daleko jasnije od naše konfuzne i neodređene kompilacije. Što je najgore, ova moja prva opaska izgleda da je samo vrh ledenog brega.
Poslanička grupa LDP je podnela devet amandmana. Mogli smo da podnesemo znatno više, ali smo baš ono što je suština i što je flagrantno neprimenljivo pokušali da popravimo ovim amandmanima.
Kada već govorim o meritumu, daću samo par ilustracija. Ostale ilustracije daćemo kada budemo komentarisali amandmane. Na primer, što se tiče člana 3, njegovog stava 3, postavlja se pitanje – koliko su zaposleni u Ministarstvu stručni da donose neke sudove? Da li možda davanje stručnog mišljenja treba dodeliti Sportskom savezu Srbije, kao sportskoj organizaciji koja u Republici Srbiji okuplja granske sportske saveze iz svih grana sporta i svih sportskih disciplina? Ili, čitav set članova koji se tiču svojinske transformacije i svojinskih odnosa.
Neka pitanja koja sam želeo da postavim postavio je kolega Milićević, tako da ću uštedeti sebi i svim prisutnima vreme. Neću ponavljati ono što je on pitao, neka pitanja su sasvim na mestu. Ili, recimo, ilustracija – član 90. I to smo pokušali amandmanski da rešimo. Radi se o svojevrsnoj nacionalizaciji sportskih organizacija. To je rešenje u skladu sa kojim bi Vlada određivala predstavnike državnog ili društvenog kapitala u sportskim organizacijama i time imala aktivno učešće u upravljanju tim organizacijama, što je u suprotnosti sa načelom autonomije rada sportskog pokreta i sportskih organizacija i sa načelima proklamovanim u dokumentima Saveta Evrope i opštim pravnim aktima najvažnijih međunarodnih nevladinih sportskih organizacija. Malopre ste spomenuli Mišela Platinija i njegove sugestije. Dovoljno je pogledati Statut UEFA i njegov član 7. i stav 5. koji mi daju za pravo.
Na kraju, osvrnuo bih se na član 22. Kao profesor prava, rekao bih – da nije tužno, bilo bi smešno. U članu 22. se kaže: „Sportisti su dužni da učestvuju u pripremama i nastupima nacionalnih sportskih reprezentacija.“ Ne mogu da verujem da ovakva norma postoji. U stvari, da vas pitam nešto, da li ste imali nekog ozbiljnog pravnika u ekipi koja je pisala ovaj zakon? Kako može dispozicija u jednoj normi da bude imperativna, a da za to ne bude predviđena sankcija? Kako zamišljate da se ostvari ovo što piše u članu 22?
Na stranu to što se ovim članom krše neka osnovna ljudska prava. Pa, ko je taj ko može da natera nekog da učestvuje u državnoj reprezentaciji? Em imate dispoziciju koja je neodrživa, em za nju nemate sankciju, em ovim članom kršite ljudska prava. Zaista ne razumem zašto je ovakav član uopšte stavljen u ovoj zakon.
Da okončam svoje uvodno izlaganje, vratiću se na ono što sam rekao, vratiću se na kriterijume o kojima sam govorio – po sva tri kriterijuma, imamo loša zakonska rešenja ispred sebe. Mi ćemo insistirati na svojim amandmanima, jer smatramo da je to jedini način da se koliko-toliko uozbilji pristup jednoj ovako ozbiljnoj temi i da se koliko-toliko na jedan ozbiljan način ovi problemi o kojima sam govorio reše. Zahvaljujem na pažnji.

Iskorišćeno je dvanaest minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani građani Srbije, donošenje zakona o sportu je veoma važno za svaku državu, s obzirom na to da se radi o materiji koja se tiče i naše dece i naše omladine, a naročito svih onih koji se bave sportom.
Već deset godina se radi na usvajanju novog zakona. Inače, stari je usvojen pre petnaest godina, 1996. godine. Bilo je nekoliko nacrta i predloga novog zakona. Međutim, tek sada, ovo je treći put po redu da Predlog zakona o sportu bude pred poslanicima.
Radna grupa sastavljena od stručnjaka o sportu tvrdi, makar većina njih, da nije konsultovana i da njihove primedbe i sugestije nisu uvažavane. S obzirom na to da sam bio i da sam u kontaktu sa mnogima od njih, radi se o ekspertima u sportu, i s obzirom na to da sam i sam sportski radnik, nemam razloga da im ne verujem. Tvrde da se sve dešavalo mimo njih i da su odlučujuća, bitna rešenja donosili činovnici Ministarstva sporta, koji nisu previše kompetentni da odlučuju o donošenju i pisanju zakona o sportu.
Predlog zakona o sportu ima mnogo nedostataka. Poslanička grupa SNS podnela je čak 98 amandmana, u cilju da se ovaj zakon o sportu poboljša, ali sasvim je sigurno da ni tolika količina amandmana ne može doprineti donošenju boljeg, popravljenog zakona o sportu.
Sasvim sam siguran da je naš predlog da se zakon povuče iz procedure i da se uz saglasnost eminentnih sportskih stručnjaka donese novi nacrt, novi predlog zakona... Znam da nije realno, ne gajim iluzije o tome, ali ukoliko se zakon bude doneo, a vi imate za to potrebnu većinu u Skupštini, sigurno će biti popravljan, odnosno doneće se novi zakon o izmenama i dopunama zakona posle godinu dana, godinu i po dana najkasnije, kao što je slučaj i sa Zakonom o gradnji i planiranju, koji je donet pre godinu i po dana, pa se prošle nedelje ponovo o njemu raspravljalo, o čak 90 članova tog zakona koji su predloženi za izmenu i dopunu. Ne treba nam to. Ne treba nam još jedan neozbiljan zakon o sportu, koji će sasvim sigurno biti promenjen. Ali, ako ste tako odlučili, neka tako i bude.
Ovaj zakon je previše obiman, već je bilo reči o tome, on ima 194 člana. Da ne govorim o tome koliko imaju evropski zakoni, zaista, mnogo manje, od 40 do 80 članova maksimalno, ali samo da navedem primere iz okruženja: recimo, Bugarska - 75 članova. Bugarska je zaista eminentna sportska sila. Da ne govorimo o zemljama bivše SFRJ, recimo: Slovenija 73, Crna Gora 74, Hrvatska 75 članova zakona. Naš zakon - čak 194 člana! Zato mislim da je to preobimno. Kao da se neko trudio da u tolikoj masi članova, u tolikom obimu prikrije nekakve stvarne nesportske namere, koje su sasvim sigurno u sportu zastupljene.
Predlog zakona o sportu sadrži i mnoge članove koji se podudaraju sa članovima drugih zakona koji su već usvojeni, kao što su Zakon o privatizaciji, Zakon o udruženjima, Zakon o registraciji privrednih subjekata. U nekim članovima ovaj predlog zakona je čak u suprotnosti sa navedenim zakonima. Pisci zakona su jednostavno mogli da odredbama upute na članove tih zakona, a ne da ih ponavljaju u ovom predlogu zakona.
Ono što je sa naučne strane neprihvatljivo je to što se zakon bavi definisanjem pojmova, naročito u članu 3. gde se pokušavaju definisati neki pojmovi u sportu. Definisati pojmove u sportu je veoma teško, jer i u naučnoj teoriji o sportu postoji mnogo različitih definicija, zavisno od teoretičara, naučnika u oblasti sporta. Zato nije dobro da se upuštamo u neku akademsku raspravu o tome. Ovaj zakon u ovom prvom delu više lični na neki akademski rad, naučni rad o sportu, nego na praktični zakon koji ima jasnu primenu.
Tako je pogrešno prepisana definicija sporta Saveta Evrope, kada se radi o definiciji sportskih aktivnosti, gde je praktično pogrešno interpretirana definicija Sportske povelje Saveta Evrope. Tu se, jednostavno, reči „sportska aktivnost“ donose umesto reči „sport“ u Sportskoj povelji, jer jedino sport ovim zakonom nije definisan. Nije dobro da se sportska aktivnost definiše kao fizička i umna aktivnost kada Sportska povelja Saveta Evrope sport definiše kao fizičku aktivnost. Naravno da se umna aktivnost podrazumeva u svim sportovima, jer se bez umne aktivnosti ne možete baviti nijednim sportom. Pretpostavljam da se ovde mislilo na to da šah na taj način i te kako bude zastupljen u ovim definicijama sporta.
Isto tako, recimo, definicija „sporta za sve“ nije dobro preneta. Sport za sve nije rekreativni sport, kako to u Predlogu zakona navodite. Sport za sve ima mnogo širu definiciju, on obuhvata i takmičenja, jer je to jedna grana olimpijskog pokreta. Rekreativni sport se bavi isključivo poboljšanjem i održavanjem fizičkog i duhovnog stanja čoveka. Dakle, mislim da je nepotrebno, pogrešno definisanje pojmova o sportu. To bi bilo sasvim pogrešno i nepotrebno.
Osim toga, ovaj zakon opterećuje rad klubova i rad saveza nepotrebnom administracijom. Mi već imamo evidenciju sportskih saveza, sportskih klubova u Ministarstvu sporta i nije mi jasno zbog čega je ovim predlogom zakona nametnuta ovakva administracija klubova, koja zaista opterećuje rad klubova, ali ne samo rad, nego ih i novčano, finansijski opterećuje. Izračunao sam da će biti preko milion dokumenata koje treba obraditi. Prema tome, Ministarstvo treba da osnuje posebnu službu, koja će se baviti samo administriranjem, odnosno raspoređivanjem i evidencijom ovih dokumenata i priloga koje su klubovi i savezi obavezni da dostave.
Što se tiče ovog evidentiranja, pisci ovog zakona idu dalje. U članu 188. obavezuju klubove i saveze na ponovno registrovanje, pod pretnjom likvidacije i oduzimanja imovine, što je suprotno članovima 55, 58. 197. Ustava koji propisuje da udruženja, klubove i saveze može zabraniti samo Ustavni sud, a nikako Ministarstvo sporta. Klubovi i savezi su već registrovani i evidentirani kod Ministarstva sporta, pa neka onda Ministarstvo, saglasno tome, njihove podatke dostavi novoosnovanim registrima i Agenciji za privredne registre, a ne da preti klubovima likvidacijom i oduzimanjem imovine, što je protivustavna kategorija.
Posebno je problematično mešanje Ministarstva sporta u određivanje pravila sportskih saveza i klubova. Svi sportski savezi, gradski savezi, fudbalski savez, košarkaški savez, teniski savez, karate savez moraju poštovati pravilo međunarodnih federacija i tu nema mesta mešanju Ministarstva u određivanje pravila.
Ovaj zakon propisuje pravila suprotno pravilima međunarodnih sportskih federacija, i to nije dobro, jer rizikujemo da rad saveza i klubova bude sankcionisan od međunarodnih sportskih federacija koje imaju jasno utvrđena pravila. Svaki savez, kada uređuje svoja pravila, mora pre svega poštovati pravila međunarodne federacije kojoj pripada; u suprotnom, nema pravo nastupa na međunarodnim takmičenjima. To je veoma jasno.
Loš primer mešanja Ministarstva sporta u sportska pravila saveza jeste propisivanje gde mogu da učestvuju profesionalci, a gde amateri. To zaista nije dobro, jer se ne može odrediti zakonom, odnosno Predlogom zakona (član 158), da profesionalci ne mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima, odnosno, može jedan deo učestvovati, jedan procenat, a da amateri takođe ne mogu učestvovati, a da profesionalci apsolutno ne mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima. To je suprotno odluci Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je još na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine jasno odredio i doneo odluku da profesionalci mogu učestvovati na amaterskim takmičenjima, odnosno na olimpijskim igrama. Danas, recimo, imate da naš Đoković, naša Jelena Janković, Ana Ivanović učestvuju na Olimpijadi, na Dejvis kupu i na svim drugim amaterskim takmičenjima za reprezentaciju Srbije. Prema predlogu ovog zakona, oni nemaju pravo učešća. Takođe, amateri, recimo, stonog tenisa nemaju pravo učešća na profesionalnim takmičenjima.
To nije dobro i to je u suprotnosti sa Statutom i Pravilnikom Međunarodne teniske organizacije i sa Statutom i odlukom MOK-a. Mislim da se o tome moralo voditi računa kada se radio nacrt i kada se usvajao predlog ovog zakona.
Drugo, mora svima nama da bude jasno da međunarodne federacije i MOK ne dozvoljavaju mešanje države i politike u sport. Država ne može da donosi pravila. Pravila donose sportski savezi i ona moraju biti usklađena sa pravilima MOK-a i međunarodne federacije kojoj pripada granski savez o kome se govori.
Dokaz da se država i suviše meša ovim predlogom zakona u rad klubova jeste i propisivanje visine članarine koju klubovi mogu da ubiraju od svojih članova. Molim vas, država direktno određuje kolika će biti cena članarine u jednom klubu ili u jednom savezu! Kada se to država mešala u određivanje tržišta, u cene proizvoda i namirnica? Nemojte, ovo nije dobro. Ovo je zaista u suprotnosti i imaćemo problema ako se usvoji ovaj zakon. Prvo, neće biti primenljiv, a drugo, imaćemo problema sa međunarodnim sportskim federacijama.
Govorilo se ovde, a govorila je i uvažena gospođa ministar, o školskom sportu. Naravno, to je osnova za bavljenje sportom. Zaboravili ste da spomenete predškolski sport. To je veoma važno. Veoma je važno navesti i pomenuti predškolski sport, jer se 39,2% naše dece nalazi u predškolskim ustanovama, gde apsolutno nemaju nikakvih uslova za bavljenje bilo kakvom vrstom fizičke aktivnosti. Naravno, ne sportom, jer se ne može govoriti o sportu u tim godinama. Ali, ne smemo zaboraviti da 173.203 dečaka i devojčica posećuju predškolske ustanove. Tamo radi ukupno 9.000 vaspitača, 3.000 medicinskih sestara i 400 saradnika, u ukupno 1.670 predškolskih ustanova. Taj se podatak ne sme zaboraviti jer je to osnova školskog sporta, koji je osnova sporta uopšte.
O školskom sportu ima reči; jedna odredba, jedan naslov govori o tome, međutim, sasvim nedovoljno. Zaboravlja se da samo 15% dece trenutno učestvuje u sportskim školskim takmičenjima. Škole uglavnom imaju ruinirane sportske sale ili ih mnoge uopšte i nemaju. Manje od dva sata nedeljno, otprilike, ima fizičke nastave u školama, što je sasvim nedovoljno. To bi trebalo poboljšati.
Osim toga, šta su posledice ovakvog fizičkog, ne vaspitanja, nego fizičkog nerada što se tiče fizičkog vaspitanja u školama? Posledice su strašne: 25% naše dece pati od gojaznosti, koja često traje doživotno. Čak 80-90% dece ima deformitet kičme, a 60% dece ima ravne tabane. Sve se to može popraviti boljim radom u školskom sportu, što je Predlog zakona morao malo drugačije i podrobnije da definiše. Znam da se tu radi o mešanju u ingerencije jednog drugog ministarstva, Ministarstva prosvete, ali u tome ste vi morali da imate blizak kontakt sa njima i da ovaj odeljak o školskom i studentskom sportu sa njima dogovorite i uredite na bolji način.
Radi se i o zanemarivanju visokoškolskih ustanova u oblasti sporta u ovom predlogu zakona. Vi znate da su u Ministarstvu već dugo rađeni pravilnici, i to pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja i pravilnik o pravu na stručni rad u sportu, međutim, to nikada nije doneto. Pretpostavljam da se radi o interesima nekih klubova koji žele da potpuno zanemare rad visokoškolskih ustanova u oblasti sporta, a da sve ingerencije oko obrazovanja stručnih kadrova preuzmu isključivo sportski savezi, što nije dobro, jer čemu nam onda fakulteti za sport, čemu visoke škole za sport? Mislim da to nije dobro.
Donošenjem ovih pravilnika, kao obaveznih podzakonskih akata, sistemski bi se regulisala najvažnija područja u sportu, a to su: zvanja, pravo na stručni rad i dobijanje licence, odnosno da definišemo tačno ko sve može da se bavi obrazovnim radom u sportu.
Ukoliko se ne donesu navedeni pravilnici, nije moguće sistemski urediti ovu oblast sporta, već će se zadržati postojeće stanje, koje je sada u većini slučajeva prepušteno slobodnom tumačenju i često nestručnom radu naših stručnjaka koji obrazuju naše sportiste i koji rade sa njima. Dakle, imamo nedovoljno edukovane stručnjake u klubovima i sportskim savezima. Kad bi se doneli pravilnici ne bi se dešavalo, recimo, da studenti visokih škola i fakulteta za sport, kada završe, posle tri ili četiri godine, fakultet, ne mogu da nađu sebi mesta u sportskim klubovima, ako ne završe kod njih neki kurs koji traje nedelju dana ili dve nedelje. To nije dobro.
Mora se naći sklad između rada u visokoobrazovnim ustanovama u oblasti sporta i granskih saveza, kako bi se došlo do edukovanih stručnjaka, koji bi zaista proizvodili mnogo bolje sportiste nego što ih imamo sada u svim granskim savezima, a naročito u onim savezima koji su i te kako interesantni za javnost, kao što su fudbal, košarka, tenis itd.
Ono što je posebno bolno za sportske stručnjake, sportske radnike i za sportiste u neolimpijskim sportovima jeste to što ovaj zakon pravi užasno duboku paralelu između olimpijskih i neolimpijskih sportova. Imate ovde u članu 123. stavove koji zaista potcenjuju neolimpijske sportove i sve one koji rade u njima, posebno sportiste i trenere.
Vi donosite odluku, predlažete ovim predlogom zakona da se penzije, odnosno doživotne novčane naknade daju samo onima koji su osvojili medalje na Olimpijadi, Paraolimpijadi, Šahovskoj olimpijadi i na svetskim evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportovima. Čim napune 40 godina, imaju doživotne penzije. Ja to pozdravljam. Tu nigde nema neolimpijskih sportista. I sa time mogu da se složim. Slažem se u potpunosti da moramo napraviti paralelu između olimpijskog i neolimpijskog sporta, ali vi idete i dalje.
U sledećem stavu vi kažete da sportisti i treneri koji osvoje medalje u svim ovim sportovima, ali samo olimpijskim i paraolimpijskim, imaju pravo i na jednokratnu, odnosno višekratnu novčanu naknadu. Nigde nema neolimpijskih sportova. Tek u jednom članu vi pominjete da Vlada može svojom odlukom da donese odluku o novčanim nagradama i sportistima iz neolimpijskih sportova, ali to nije dovoljno. To nije jasno precizirano i to nije dovoljno, jer ovim predlogom zakona su ti mladi ljudi potpuno diskriminisani.
Ne zaboravite, prošle godine je karate reprezentacija osvojila prvo mesto na svetu, ekipno, na Svetskom prvenstvu u Beogradu. Osvojili su još tri zlatne medalje. Šta će oni imati od toga? Ništa, jednogodišnju novčanu naknadu, u vidu stipendije, i to je sve. Karate je, da podsetim, posle fudbala najmasovniji sport u Srbiji.
Postoji preko 50 drugih sportova koji su neolimpijski. Nemamo mi previše olimpijskih sportova u Srbiji. Šta ćemo sa tim ljudima koji pronose slavu naše zemlje, donose medalje, ponekad čak i ponosnije drže našu zastavu i jače pevaju našu himnu od nekih iz olimpijskih sportova? Zar ih treba ovako diskriminisati? Mislim da ne. Neću da govorim o sportu gde sam ja predsednik saveza, ali neka o tome govore podaci iz Sportskog saveza Srbije. Mi smo najtrofejniji sport u Srbiji, po broju osvojenih medalja, u konkurenciji od 150 zemalja.
Dakle, hoću da kažem, kada mnogi mladi ljudi, naveo sam primer karatea, vredno treniraju, vežbaju, osvajaju medalje, a za to dobiju zakon gde će njihov rad, trud i znoj biti potcenjen, to nije dobro.
Molim vas da uvažite amandmane koje je podnela Poslanička grupa SNS; ne u ovom delu kada se govori o penzijama, svesni smo da kao neolimpijski sportovi nikada nećemo doći na red, ali u ovom delu gde se određuju novčane naknade, da tu uvrstite i neolimpijske sportove, inače oni više neće postojati. Ne verujem da je bilo kome od vas bio cilj da te klubove zatvorimo, da te sportove zatvorimo i da postoje samo olimpijski sportovi. Šta ćete sa tolikom populacijom omladine koja vežba u neolimpijskim sportovima?
Drugo, hteo sam samo da ukažem na nešto što je jako važno, gde ste se vi upustili u jedan deo o pravilima sportskih saveza, gde neke stvari niste apsolutno ni pomenuli, ali pošto mi je vreme kao ovlašćenom predstavniku isteklo, o tome ću govoriti u drugom delu izlaganja, u raspravi u načelu. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Simo Vuković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe G17 plus.