Reč ima narodni poslanik Filip Stojanović, a posle njega narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, poštovani ministre, stručnjaci su nedavno s pravom upozorili da je Predlog zakona o sportu rađen veoma loše i da je napravljen da bi se rasprodalo i ovo malo sportskih klubova, kao što je urađeno sa našom privredom. Bolje bi bilo da je predloženi zakon, ovako kako je urađen, nazvan zakonom o prodaji imovine sportskih klubova.
U „Crvenoj zvezdi“ ističu da sve ovo rade ministarstvo nadležno za poslove privatizacije i Agencija za privatizaciju. Čak je i registar sportskih organizacija kao povereni posao dat Agenciji za privredne registre. Naši najveći fudbalski klubovi se tretiraju kao fabrike, hoteli, prodavnice i bircuzi. Oduzima se autonomija klubovima kao udruženjima građana, a Vlada na ovaj način pokušava da poništi društveni i sveopšti značaj koji imaju sportska društva.
Ovaj predlog zakona predviđa mogućnost nacionalizacije „Crvene zvezde“, „Partizana“ i „Vojvodine“. Po predlogu zakona, moguće je da Vlada mesec dana po njegovom usvajanju donese odluku o proglašenju „Crvene zvezde“ i „Partizana“ za sportske organizacije od nacionalnog značaja. Tog časa Vlada imenuje zastupnika društvenog i državnog kapitala u „Zvezdi“ i „Partizanu“, a bez njene saglasnosti nije moguće doneti statut. Više ne bi bilo moguće sklopiti bilo kakav ugovor, uzeti kredit, dati hipoteku, ništa u klubovima ne bi moglo da se uradi bez saglasnosti Vlade.
Ovo praktično znači da Vlada može da preuzme naša dva najveća fudbalska kluba, odnosno da ih nacionalizuje, na šta je odavno u „Politici“ upozoravao Zoran Ivošević, predsednik pravne komisije „Crvene zvezde“ i bivši sudija Vrhovnog suda Srbije. Kao zastupnik kapitala, nadležni ministar bi praktično imenovao upravu, a potom bi se sve prodalo.
Stručnjaci s pravom upozoravaju da postoji ozbiljna opasnost da klubove od nacionalnog interesa, kao što su „Crvena zvezda“ i „Partizan“, preuzme država. U tom slučaju, Vlada Srbije bi mogla da postavlja članove upravnih odbora, što je sasvim suprotno pravilima Evropske fudbalske unije i Svetske fudbalske federacije. Evropska fudbalska unija bi mogla da nas kazni zbog zakona o sportu i da zabrani našim klubovima da se takmiče na evropskoj sceni, jer ne dozvoljava nikakvo mešanje politike u sport.
Ali, zbog čega bismo mi krili prave razloge zbog kojih ovaj antisrpski režim donosi jedan ovakav zakon? Vašim gazdama u Vašingtonu i Briselu smetaju uspesi naših sportista i srpskih klubova, koji na najbolji način promovišu Republiku Srbiju. Nekima to ne odgovara jer se kosi sa njihovim konceptom po kojem Srbi moraju da budu predstavljeni kao loš narod. To je jedini razlog zbog kojeg želite da predate sportska društva u ruke tajkunima. Onda će ti tajkuni dati deo para funkcionerima u Vladi, Demokratskoj stranci, G 17 plus i drugim partijama. Zato ja iz Srpske radikalne stranke poručujem – ostavite sport na miru, neka sami sportisti vode sportsku politiku.
Pošto sam dugo godina sportista i sportski radnik, a imam i veliki broj prijatelja u sportu, naročito u fudbalu, situacija mi je do detalja poznata. A kakva je prava slika sporta u Srbiji u poslednjih petnaest godina i kako su to preneli i objavili naša štampa i mediji? Od 1999. godine do 2006. godine izvršeno je na desetine ubistava sportskih radnika i nekoliko predsednika klubova. Ubijena su trojica predsednika Fudbalskog kluba „Bežanija“, i to: 1999. godine Petar Milošević, 2000. godine Radoslav Trlajić i 2006. godine Goran Mijatović Mita. Onda su ubijena dva predsednika Fudbalskog kluba „Zvezdara“: 1995. godine Miodrag Miša Nikšić i 2000. godine Branislav Trojanović Trojke. Godine 1998. ubijen je čelnik Fudbalskog kluba „Železnik“ Jusuf Jusa Bulić. Godine 2000. ubijen je vođa Fudbalskog kluba „Obilić“ Željko Ražnatović Arkan. Opet 2000. godine ubijen je predsednik Fudbalskog kluba „Slavija“ iz Novog Sada Branislav Lainović Dugi. Godine 2004. ubijen je generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore Branko Bulatović.
Motivi ovih ubistava, iz izvora policije, jesu prevlast u unosnim poslovima u fudbalu, ali i na tržištu narkotika. Ubistva i otmice u sportu su posledica velikih finansijskih interesa; to su milijarde evra od transfera, sponzora, reklama, prodaje televizijskih prava i ostalih sportskih delatnosti. Niko čak ne može ni da proceni koliki je novac u obrtu i koliko pojedinci raznim malverzacijama zarađuju.
Svi veći fudbalski klubovi kao po pravilu u svojim upravnim odborima imaju najmoćnije ljude iz sveta politike, policije, biznisa, poreske policije i pravosuđa, pa su samim tim i zaštićeni od ozbiljnih istraga i kontrola. Fudbalska, odnosno sportska mafija predstavlja spregu sporta sa kriminalom i politikom. U tom lancu najvažniji je novac koji se dobija od transfera nekog igrača.
Prema svim zakonima, od novca od prodaje fudbalera, koji se meri milionima evra, trebalo bi jedan deo da ide u klub, a drugi državi kroz plaćanje poreza. Međutim, u nedostatku bilo kakve kontrole, ali i pravljenjem dvojnih ili trojnih ugovora, a uz sve to i zakonskim olakšicama, novac, po svemu sudeći, završava u džepovima pojedinaca.
U poslednjih petnaest godina srpski klubovi prodali su stotine igrača, odnosno čak nekoliko fudbalskih timova, i to bez ikakve kontrole. UEFA i FIFA svojim propisima dozvoljavaju klubovima da sami regulišu ugovore, pa tako Fudbalski savez i Zajednica prvoligaša imaju opravdanje da jednostavno nemaju pravo da kontrolišu ugovore o transferima. To je način da svako radi šta hoće i da zbog kršenja zakona ili neplaćanja poreza ne snosi nikakve zakonske posledice.
Cena jednog transfera kreće se od nekoliko stotina hiljada do više desetina miliona evra. Da bi se postigla bolja cena pri prodaji, važno je da igrač uđe u reprezentaciju. U tom slučaju postoje razni pritisci i svako pokušava da ubaci svog igrača, tako da selektori uglavnom i ne odlučuju o tome koji igrači će biti u reprezentaciji.
Paralelno sa tim, sve više je kriminalaca koji postaju menadžeri, koji u vlasništvu imaju po nekoliko svojih igrača, i to naših najvećih klubova. Velike zarade od prodaje igrača odlaze u džepove funkcionera i sumnjivih osoba koje se predstavljaju kao menadžeri, kroz sport peru novac stečen prodajom droge ili drugim nelegalnim poslovima. Utakmice se nameštaju, a kroz kontrolu kladionica novac se vrti u krugu povlašćenih. Sportska takmičenja i savezi često su paravan koji služi da se novac iz budžeta prelije u džepove privatnih lica.
Sportska mafija jedina je od retkih čiji poslovi do danas nisu ni taknuti. Zbog čega državni nadležni organi nisu istražili navode o kojima sam upravo govorio, iako je njihov deo već odavno poznat javnosti? Kako je moguće da su sva ova pitanja još uvek otvorena? Srpska radikalna stranka smatra da ovaj predlog zakona o sportu treba da se povuče iz procedure kako bi se još doradio. Hvala.

Devet minuta i petnaest sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima ministarka Snežana Samardžić Marković.

Hvala, predsedavajuća. Pošto se u više navrata član 190. navodio kao neka vrsta intervencionizma i vrlo često se tumačio kao član koji bi eventualno uveo nekakve, kako ste se vi i vaše kolege poslanici izrazili, komesare države u vođenju klubova, koristim priliku da kažem, ja sam uverena da vi to znate, pošto je u Narodnoj skupštini danas demonstrirano veliko znanje o sportu, da važeći Zakon o sportu (molim vas još jednom, pogledajte član 78) podrazumeva mogućnost države da imenuje svoje predstavnike u sportskim klubovima i u savezu, gde god postoje elementi državnog novca, kapitala ili vlasništva.
Ako to postoji još od 1996. do danas, a Predlog zakona to samo podrazumeva, zašto do sada niste inicirali izmene postojećeg Zakona o sportu i člana 78. postojećeg Zakona, tražili da se izbaci, ako to toliko smeta? To je zakonodavni okvir koji postoji, a u praksi nije korišćen. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Posle nje narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, drago mi je da vas vidim danas u ovoj sali, pre svega zato što je ovaj zakon pred nama, a dugo se čekao i dugo je najavljivan. Drago mi je da vas vidim, jer vas tri godine praktično nismo videli da branite zakone iz oblasti sporta, mada je i ovaj vaš prvenac koji se danas nalazi na dnevnom redu izgleda bio dovoljan da ostanete u Vladi Republike Srbije, u toj rekonstruisanoj vladi, što je možda, s jedne strane, vaš uspeh; s druge strane, čini mi se da kada bi se gledalo koliko je koji ministar u Vladi, ovoj dosadašnjoj, uradio i koliko je uspeha postigao, Vlada bi brojala 17 novih, nepoznatih lica.
Ovaj zakon je sistemski zakon, koji bi trebalo da uredi oblast sporta u svim njegovim segmentima i potpuno, u jednoj vertikali, ali kada dobro pročitate ovaj zakon, a ja spadam u one koji zakon pročitaju bez obzira na to koliki je broj članova koji se nalaze pred nama, dakle, kada dobro pročitate ovaj zakon vidite da on ima samo jedan jedini cilj, a to je da postane instrument kojim će stranka G17 plus, odnosno ovaj „kameleon“ koji se predstavlja kao URS, vladati i potpuno staviti pod kontrolu srpski sport, a naročito se to odnosi na stadione, bazene i druge sportske objekte koji se, gle čuda, nalaze na vrlo atraktivnom gradskom građevinskom zemljištu. To je vidljivo iz više činjenica. Navešću samo neke.
Ovaj zakon tretira sport kao ekonomsku i privrednu delatnost i, drugo, ovaj zakon ministru sporta daje izuzetno velika ovlašćenja, u pojedinim delovima i diskreciona ovlašćenja. Demantovali ste i rekli da to ne stoji u zakonu, ja ću vam reći članove zakona u kojima to stoji.
Hajde da popričamo o tome šta su to diskreciona ovlašćenja. To su zapravo situacije u kojima ministar donosi odluke od slučaja do slučaja, ne držeći se utvrđene procedure, jer ona i ne postoji u tim slučajevima, i nemajući potpuno jasne i precizne, definisane kriterijume.
Svi mi ovde znamo da to diskreciono pravo jeste zapravo jedan jako dobro utaban put koji vodi u korupciju. Ova vlada, koja inače stalno govori o tome da se ona i te kako bori protiv korupcije, malo-malo u zakonima koji se ovde nalaze pred nama daje velika diskreciona ovlašćenja direktorima, ministrima. Samim tim, doprinosi borbi protiv korupcije na jedan potpuno negativan način, zapravo pospešuje korupciju, tako da uopšte nije slučajno što Srbija za mandata ove vlade i te kako ide nizbrdo na listi onih zemalja u kojima je korupcija i te kako prisutna.
Navodite u obrazloženju ovog zakona da ste poštovali evropski Kodeks sportske etike i Evropsku sportsku povelju, a oni kažu da sport mora biti zaštićen od političke zloupotrebe. Moj utisak je da ovaj zakon upravo radi suprotno, da on taj upliv politike i države dovodi do savršenstva.
Vrlo je zanimljivo da na sajtu vašeg ministarstva, da li zbog neažurnosti ili zbog nečeg drugog, ne postoji Predlog zakona kao što je ovaj koji je pred nama danas ovde, nego je različit. Prosto mi nije jasno da li je potrebno da se nešto sakrije i šta je to što se sakriva.
Rekla sam već, i to ponavljaju poslanici opozicije tvrdeći da je zakon preobiman, a poslanici vladajuće koalicije kažu da to nema nikakve veze, samo treba da ga pročitamo, nije problem u tome, nego je zaista zakon obiman. Ako ga uporedimo sa sličnim zakonima u okruženju koji uređuju istu oblast, vidi se da je on dvostruko obimniji; ako ga poredite sa sličnim zakonima u Evropi, takođe vidite da je on jako, jako veliki. Ali, nije problem, ponovo podvlačim, ta obimnost, odnosno preobimnost u ovom slučaju, ako bi ona donosila neka dobra rešenja. U ovom slučaju ta obimnost ne doprinosi tim boljim rešenjima, nego, naprotiv, komplikuje vrlo jednostavne stvari. Pravnici kažu, prenormiran je.
Koncept zakona je loš, takav nigde u svetu ne postoji. To je istina, to komentarišu ljudi koji su zaista u sportu, oni koji se bave time i to kažu i mnogi drugi ljudi koji su zainteresovani za ovu oblast. Iako je on toliko veliki, on mnoge stvari objašnjava, čak nema potrebe da ih objašnjava na taj način, ali je zato mnoge stvari samo ovlaš dodirnuo, neke nije ni pipnuo. To ne znači, gospođo ministre, da se zalažem da on treba da bude još veći, nego hoću da kažem da je trebalo da napravite neku selekciju šta je bitno, šta je manje bitno, a šta je najvažnije.
Da vidimo koje su to oblasti koje su samo ovlaš dodirnute, a držim da su one jako važne. To je, pre svega, rekreativni sport. Vi kažete da ste koristili Evropsku sportsku povelju, Kodeks sportske etike i povelju sporta za sve. Oni tamo navode da je uloga javnih vlasti (što uvek implicira da postoje neke druge, tajne vlasti) u Srbiji da preduzimaju mere kako bi se obezbedilo da svi građani imaju prilike da se bave sportom. To je vrlo komplikovano za građane Srbije. Vi, ja i svi ovde znamo koliko je veliki problem, prvo materijalni, da ljudi mogu da se bave, zatim, uslovi gde mogu da se bave.
Mislim da je jako važno, a Srbija bi trebalo da ide tim putem, meni se čini da se u ovom zakonu ništa o tome ne pominje, da javne vlasti ohrabruju pružanje mogućnosti za bavljenje sportom na radnom mestu. Ja nisam pronašla ni reči, iako sam se trudila da pronađem, jer mi se to dopada. To je jedna jako dobra koncepcija, koju neke evropske zemlje i zemlje u svetu koriste i time čine dobro za njihove građane i za radne ljude, koji i te kako dobro rade posle bavljenja sportom.
Kada sam već pomenula taj rekreativni sport, čini mi se da je to preterano promovisanje nevladine organizacije „Sport za sve“ u neku ruku i diskriminacija za sve ostale nevladine organizacije koje bi se time bavile, pa bi bilo dobro da mi kažete koji su kriterijumi, način i razlog za odabir ove nevladine organizacije.
Takođe ste komentarisali, ali neću odstupiti od toga, po cenu da vi i ja polemišemo o tome, moram da priznam da ovu oblast i te kako dobro poznajem, pa mi se čini da moramo da je raspravimo... Nigde ne pominjete, niti na bilo koji način uređujete oblast sporta u vojsci i policiji. Morali ste to da uradite, pa makar zbog činjenice da je u oblasti borilačkih sportova, recimo iz mog sporta, a to je džudo, jako mnogo nosilaca medalja za ovu zemlju došlo iz klubova koji su pod patronatom policije i vojske.
S druge strane, vi kažete da nema potrebe da to radite vi, to će uraditi Ministarstvo odbrane ili ministarstvo policije. Oni to isto kažu, kada smo komentarisali oni su rekli – to će biti regulisano nekim drugim zakonom. Kao što vidite, kada ima mnogo babica, obično su kilava deca. Zapravo, mi smo preskočili jednu oblast očekujući ko će biti nadležan.
Takođe, ulazimo u pitanje nadležnosti kada govorimo o školskom sportu, koji je takođe u ovom zakonu samo ovlaš dodirnut u dva člana, u članu 137, gde govorite šta je to školski sport... Tu ste, moram to da pozdravim, uradili pravu stvar, a to je da ste za učenike i studente koji se bave vannastavnim sportskim aktivnostima i sportskim takmičenjima predvideli da moraju da se urade pregledi i utvrdi zdravstvena sposobnost za bavljenje školskim sportom. To je i te kako važno. Dolazim iz škole i poznato mi je kakve probleme mogu da imaju ljudi koji se bave tim sportskim ekipama ako ovo nemaju.
Dakle, pitanje nadležnosti za školski sport je pitanje koje treba da raspravimo. Mislim da je mnogo važno. Kako ste vi to nadležni za školsku olimpijadu? Kako ste nadležni za strategiju o školskom sportu, ako niste nadležni za školski sport? Bez obzira na to da li treba da sednete sa svojim kolegom Obradovićem, koji vidim ima jako veliki problem sa tim što mu škole i dalje štrajkuju, rade po pola sata, a deca treba da nadoknađuju subotama, nedeljama, ne znam koliko dana i slično... Morali ste da sednete i da se dogovorite šta ćemo sa ovom oblašću, koja je bazični sport i koja je zapravo vrlo važna za zdravlje nacije. Iako vam je rečeno da vi niste ministar zdravlja, mislim da ste pametna žena, koja i te kako zna koliko je sport zapravo baza za to da imamo zdravu decu i zdravu naciju.
Došla sam do rezultata nekih istraživanja i mislim da je važno da se o tome nešto kaže. Najnovija istraživanja što se tiče dece školskog uzrasta kažu da deca nisu dovoljno fizički aktivna, zbog čega imaju deformitete kičme i druge poremećaje. Naravno, radi se o istraživanju Republičkog zavoda za sport koje ste, rekli ste, vi naručili. U redu je, i zaista smatram da su ti podaci i te kako važni, ali onda ostaje otvoreno pitanje – ako već sve te podatke imate, da li smatrate da je potrebno da se zadržite u dva člana na školskom sportu?
Imamo podatke da nam deca školskog uzrasta, to je onaj uzrast kada deca rastu, kada je jako važno da se bave sportom, imaju deformitete kičme, grudnog koša, stopala. I, što je vrlo važno, kaže se – ukoliko Srbija želi da ima zdravu naciju, mora da se bavi preventivom, odnosno propagiranjem fizičkog vežbanja i zdravog života, a ne samo rezultatima vrhunskih sportista. Neko sam ko zagovara tu teoriju i mislim da je jako važno da se ta tema do kraja raspravi.
Usput, vrlo je važno reći da su nam roditelji koji daju decu u razne sportske ekipe dolazili ovde i komentarisali da imaju problema sa raznim trenerima, koji imaju trenerske škole, ali nikakvo znanje iz pedagogije i psihologije, jer ono čemu oni tu decu uče je agresivnost, moraš da pobediš i da ubiješ neprijatelja.
Završiću, pošto mi vreme ističe. Ovaj zakon je, prema Demokratskoj stranci Srbije, loš zakon. On se ne može popraviti amandmanima, mada smo mi to pokušali, napisali mnogo amandmana. Moj utisak je da treba zakon povući i napraviti ga mnogo bolje, a to je već posao za neku buduću vladu. Hvala.

Gospođo ministre, izvolite, imate reč.

Hvala. Samo bih kratko rekla, kada ste već iz džudoa, sasvim sigurno znate da su Dano Pantić i Mara Kovačević nosioci javnog priznanja, a oni su iz sportske jedinice.

Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Hvala. Od svog kolege Pelevića, kao ovlašćenog po ovoj tački dnevnog reda, dobila sam, tako da kažem, po dogovoru, neka četiri minuta da govorim o onome što mislim da baš niko nije pomenuo u vezi sa ovim zakonom.
(Predsednik: Imate sedam minuta.)
Da li ste prilikom sačinjavanja ovog zakona vodili računa da razvrgnete spregu između sporta, biznisa i politike, koja nije ni tradicionalna, niti je postojala u vreme o kojem govorite danas, o ovom članu 78. zakona, i kažete da je u njemu bilo i dobrih stvari? Da li se sećate da je nekada uz sport obavezno išla i reč amaterizam, da je amaterizam bio preduslov za bavljenje sportom? Da li postoji krivica svih nas i svih onih koji su dozvolili da profit postane, kao nasleđe liberalnog, tržišnog kapitalizma, prevashodno važan, odlučujući i najbitniji u samom sportu? Znam da se profit i način zarađivanja i u sportu ne može izbeći, i ne treba, ali ste morali da nađete način da sačuvate, u nekim oblastima, amaterizam u sportu.
Mislim da je ovim zakonom sport u stvari promovisan kao umetnost, manje kao umetnost, a više kao veština zarađivanja. Recite mi, da li ste na bilo koji način tretirali ono što je danas problem stvarnosti, svetske, a naše posebno? Na primer, da li se može neko pohvaliti da su prihodi od sporta samo nagrade na takmičenjima? Da li iza ugovora sa sportistima stoje pravi i pravni zakoni, ili mnogo zamešateljstva i zloupotrebe? Da li iza sponzorisanja i reklama stoji put do zarađivanja preko popularnosti sporta ili ima i mnogo nečistih puteva, ako hoćete, na kraju krajeva, i finansiranja stranaka? Da li ste pokušali uopšte to da izbegnete?
Ako je potpuno regularna proizvodnja za sport, kao proizvodnja sportske opreme, pa da onaj ko ne može da postigne vrhunski rezultat makar može da obuje „najk“ patike... Da li vodite računa da u građevinarstvu, kod gradnje stadiona, skijaških staza, sportskih terena, postoji nešto što će promovisati sport, a ne kaljati sport?
Odbijanjem da razgovarate o Zakonu o javnim nabavkama, u kojem je Srpska napredna stranka predvidela da se i tu spreči nameštanje tendera, vi ste pokazali srpskoj javnosti da vam nije stalo da u prihodima koji se iz sporta stiču postoji red i zakonitost.
Šta je danas kao prihod od sporta najpopularnije u Srbiji? Kladionice. I to je nešto što ide uz sport. Mladi su danas, umesto na sportskim terenima, u kladionicama.
Nema biznisa koji ne pokušava da se „nakači“ na sport, od energetskih napitaka do doping sredstava. Da li ste nešto tu uradili? Znamo da su Kina i Indija u svetu poznate kao najveći proizvođači sportske opreme. Znamo da se proizvodi 30 vrsta lopti, od one košarkaške, najveće, preko one manje ping-pong, do loptice za igru koja se (ako ne izgovaram pravilno, nemojte mi zameriti) zove „subuteo“ i ima prečnik 2,2 milimetra.
Gde smo mi našli svoje mesto u proizvodnji, proizvodnji uopšte, ili i ovde uništavamo industriju i proizvodnju, pa i u oblasti pratećih delatnosti za sport? Tu se, u toj oblasti, zarađuje blizu četiri milijardi evra, u Kini i Indiji. Šta bi to za jednu Srbiju značilo?
Mi imamo pomodno bavljenje sportom, i to u teretanama, u trenutku kada vam je, na primer, 2005. godine, Iranac Husein Rezazadeh imao 263 kilograma i bio težak kao jedan koncertni klavir, a dizanje tereta i ta vrsta sporta promoviše u stvari oblikovanje tela. To su ti apsurdi koje nam sport nudi, a mi, umesto da ih promovišemo u tom pozitivnom delu, preuzimamo iz sveta samo ono što je, na primer, jedna Italija uradila... Nismo čak ni njihovo iskustvo preuzeli, da u sedam hiljada teretana, koliko ih imaju, obrću godišnji promet od četrnaest milijardi evra.
Ko u ovom poslu koji se zove sport, a koji više nije amaterizam, zarađuje? Posrednici, menadžeri, oni koji su prisvojili akcije od imovine društva i države na sportskim terenima, oni koji su povezali sport, biznis i politiku i koji naplaćuju i tuđi talenat, trgujući njime bez ikakvih pravila igara. Vi ih ovim zakonom niste definisali i zato se za ovaj zakon ne može glasati, ali se otvaraju vrlo bitna pitanja, pred kojima žmurite, zato što na njima zarađuje neko drugi, ne država, ne građani, nego jedna lobistička grupa prijatelja, koju i na ovaj način pokušavate da promovišete. Hvala.