Narodni poslaniče, radi se o pravilima o kojima nema pregovora. Radi se o odredbama Poslovnika koje smo dužni da poštujemo i vi i ja. Ukoliko vi insistirate da primenjujem odredbe Poslovnika koje je meni najneprijatnije da primenjujem, a to je kažnjavanje narodnih poslanika zato što smatraju da imaju pravo da samo oni krše odredbe Poslovnika Narodne skupštine, na raspolaganju sam vam. Mislim da ni vi ni ja ne zaslužujemo takve doživljaje, te vas poslednji put, uz upozorenje, molim da svojih deset minuta koristite govoreći o dnevnom redu. Izvolite.

Slušajte, ne mogu danas da vam kažem nešto ružno, 8. je mart. Drugo, dama ste i uvažavam vas. Treće, Časni je post, Čista nedelja, pa nije lepo u Čistoj nedelji posta da neko govori ružne reči i da vas vređa. Ali, to što vi meni radite stvarno više nije humano i nije korektno. Govorio sam direktno po Poslovniku, govorio sam o temi dnevnog reda.

Narodni poslaniče, zahvaljujem. Moći ćete da koristite deset minuta koji su vam na raspolaganju nakon završetka rasprave, a po prijavama za reč i redosledu narodnih poslanika.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika javlja za reč? (Da.)
Narodna poslanica Milica Radović. Samo se prijavite, molim vas.

Dame i gospodo narodni poslanici, prva stvar koju ovde treba razrešiti je da li se popis stanovništva zaista odlaže za šest meseci ili se odlaže u nedogled? Ovo prvenstveno pitam zbog onoga što je napisano u samom obrazloženju zakona, koje govori u prilog tome da je vrlo neizvesno da li su te pare u budžetu obezbeđene, da li će i na koji način popis uopšte moći da bude finansiran. Naime, jasno je da u budžetu te pare do sada nisu obezbeđene.
U obrazloženju se kaže da će deo sredstava biti obezbeđeni iz donacija EU. Takođe se kaže u obrazloženju ovog predloga zakona da za finansiranje popisa stanovništva nije potrebno izdvojiti dodatna sredstva. Onda se kao logično pitanje nameće, ako nije potrebno izdvojiti dodatna sredstva, kako će popis biti finansiran i u tom odloženom roku od šest meseci?
Neprihvatljivo je da Vlada ne zna način kako da finansira sam popis. Neprihvatljivo je što tih sredstava u budžetu nema. Imali bismo razumevanja za činjenicu da para nema, ukoliko su te pare iskorišćene, recimo, za rast privredne proizvodnje, rast zaposlenosti, stimulisanje zaposlenosti ili smanjenje zaduženosti. Ali, na delu imamo potpuno drugačiju i suprotnu situaciju od one koju sam maločas navela. Naime, samo u januaru i februaru ove godine Vlada se dodatno zadužila za milijardu evra. Industrijska proizvodnja je danas na nivou nižem od onog koji je bio 1990. godine, a broj onih koji su ostali bez posla, samo za ove dve i po godine, koliko traje mandat ove vlade, popeo se na 400.000.
Sada se postavlja jedno logično pitanje – zbog čega je važno izvršiti popis? Zbog toga što će nam on, nažalost, pokazati koliko smo se kao narod smanjili od prethodnog popisa, koliko nas je manje, kako izgledaju pogranični delovi naše države, kako izgledaju određene oblasti, prvenstveno u jugoistočnom i istočnom delu naše teritorije, koje su potpuno demografski počele da se prazne, kako izgleda naše selo, koliko je samo škola po selima zatvoreno zbog toga što nema ko da ih pohađa i koliko je, u krajnjem slučaju, mladih stručnjaka iz zemlje otišlo zbog toga što u svojoj rođenoj zemlji ne mogu da nađu zaposlenje.
Demografska obnova zemlje je danas najvažniji zadatak, zadatak koji bi trebalo da predstavlja prioritet svake vlade, i ove vlade. Ali, moram da kažem da ništa nije toliko bitno kao što je ova tema i da nijedna stvar nije toliko važna, ukoliko nas u nekom doglednom trenutku u budućnosti ne bude više ili nas ne bude dovoljno da postojimo kao narod.
Šta država radi da spreči ona vrlo negativna predviđanja da će 2052. godine Srba na ovom prostoru da bude manje za dva miliona ili da će 2032. godine stanovnika Srbije da bude manje nego tri decenije pre toga? Ona svojim delovanjem, nažalost, zaustavlja rađanje. Ovde ću prvenstveno pomenuti onu famoznu uredbu po kojoj su porodilje, preduzetnice, bile u obavezi da vrate celokupan iznos zarade, naknade na koju su imale pravo i koju su primale dok su bile na porodiljskom odsustvu, samo zbog toga što u trenutku kada su otišle na trudničko bolovanje nisu odjavile svoju radnju, odnosno nisu odjavile svoju firmu, a po toj uredbi, sa kojom su tek kasnije bile upoznate, to su morale da urade. Tako se ne vodi računa o natalitetu jedne države, tako se ne podstiče rađanje.
Moram da kažem da je dobro što je država, ova vlada napravila Strategiju podsticanja rađanja, ali je vrlo loše što se ta Strategija podsticanja rađanja apsolutno ne primenjuje. To nije dobar način i dobar pokazatelj kako država treba da rešava ovaj danas najvažniji problem. Zato, naravno, ne čudi što nas je svake godine 30.000 manje i što smo samo zbog tog trenda od 1992. godine do danas izgubili 377.000 stanovnika.
Fenomen nedovoljnog rađanja je danas centralni problem demografskog razvoja Srbije i demografske slike Srbije. Stopa rađanja je za 30% ispod potrebne da bi uopšte došlo do prostog obnavljanja stanovništva. Ogroman problem je, naravno, i negativan prirodni priraštaj, koji je u Srbiji prisutan još od 1992. godine. Frapantan je podatak da je negativan prirodni priraštaj ili nulti prirodni priraštaj, od 165 opština u Srbiji, prisutan u 158 opština! U čak 42 opštine stopa negativnog prirodnog priraštaja je toliko visoka da demografi upozoravaju, ukoliko se ta stopa nastavi i taj trend nastavi, da će doći do nestajanja tih opština. Ti procesi demografskog pražnjenja su vrlo vidljivi u pograničnom delu naše teritorije i, naravno, u jugoistočnom, odnosno istočnom delu.
U takvim prilikama, u takvim okolnostima, nedopustivo je da država ćuti i da nema nikakav odgovor na takve negativne demografske trendove. Država bi trebalo da sprovodi jednu jasnu, efikasnu populacionu politiku, koja bi trebalo bar, ako ništa, ono u početku da zaustavi taj negativan trend. Ali, ukoliko to ne radi, onda bi trebalo da konačno shvati ozbiljnost ovih demografskih negativnih trendova i da shvati da posledice ovakvih negativnih demografskih kretanja mogu da budu pogubne za celokupan narod.
Za razliku od Vlade, Demokratska stranka Srbije je vrlo ozbiljno shvatila ove negativne trendove i izradila program demografskog razvoja koji predviđa određeni niz kako edukativnih, tako i ekonomskih mera i koji kao takav predstavlja dobru polaznu osnovu za suočavanje sa ovakvim, rekla bih danas najvažnijim, problemom koji se nameće državi.
Ako ništa drugo, mislim da je neophodno da se za sam početak obezbede sredstva za finansiranje ovog popisa, kako bismo se što pre pripremili za preuzimanje jedne proaktivne uloge, tu apelujem na sve, kako bismo svi zajedno uspeli da promenimo ovako lošu demografsku sliku Srbije.
Naravno, danas je na dnevnom redu izmena Zakona o popisu poljoprivrede. Reći ću par reči i o tome. Pozdravljam ideju što se popisuje poljoprivreda, s obzirom na činjenicu da ona nije popisana od 1960. godine. Meni samo nije jasno, i tražim odgovor na to pitanje, zbog čega se ne vrši istovremeno popis poljoprivrede i popis stanovništva? To prvenstveno ističem zbog toga što smatram da bi se određena, ako ne i značajna, finansijska sredstva na taj način uštedela, a s druge strane, bili bismo u prilici da rezultate tog popisa poljoprivrede dobijemo u neko dogledno vreme, a ne da čekamo 2014. godinu da bi nam se kazalo koliko to zemljišta u Srbiji ima, odnosno koliki je broj poljoprivrednih gazdinstava.
Ovako se popis odlaže za godinu dana, a ne za šest meseci, kao što je to sa popisom stanovništva. Stvarno ne vidim razlog. Ili, ako se dovoljno razumem u ovu temu, mislim da je trebalo u samom obrazloženju bar da se kaže zbog čega ova dva popisa nisu mogla da idu istovremeno.
Za jednu agrarnu državu, kakvu bi Srbija trebalo da predstavlja, vrlo je važno da zna koliko poljoprivrednih gazdinstava ima, koliki je njen zemljišni fond, koliko hektara obradive površine ima, da bi na osnovu svih tih relevantnih podataka mogla da planira kako će da izgleda njena poljoprivredna proizvodnja i kako će ona da se razvija.
Srpsko selo danas najbolje prikazuje kakvo je stanje u poljoprivredi. Srpska sela danas zamiru, nestaju, seosko stanovništvo migrira ka većim gradskim sredinama. Srbija danas, kao što je neko danas rekao, ima 4.800 sela, a prognoze govore da će za deceniju i po, ukoliko se nastavi ovakav trend, imati 25% sela manje, odnosno 1.200 sela, zbog proste činjenice da je u tim selima danas prosek starosti 60 godina. Danas već imamo 200 sela u kojima nema nijednog stanovnika koji je mlađi od 20 godina, a 190 sela, ako se uopšte tako mogu nazvati, u kojima nemamo ni jednog jedinog stanovnika.
S obzirom na činjenicu da opet govorimo o tome da bi Srbija trebalo da bude agrarna država, poljoprivreda bi morala da bude izvozna i razvojna šansa Srbije, ali u toj situaciji bi trebalo, ako ništa, bar da definišemo samu agrarnu politiku. Da je poljoprivreda, kao što to mnogi govore, strateška grana privrede danas, onda ne bi bilo moguće da za agrarni budžet danas bude izdvojeno samo 2,5% ukupnog republičkog budžeta.
Rezultat te činjenice, a i činjenice da država ne vodi računa o poljoprivredi je nestašica mleka, ulja, šećera, uništavanje stočnog fonda, nekontrolisano kretanje cena i naglo poskupljenje osnovnih prehrambenih proizvoda u Srbiji, koji su kao takvi osnovni generator same inflacije.
Samo u prošloj godini stočni fond je smanjen za 110.000 grla stoke. U poslednje dve decenije ukupna stopa smanjenja stočnog fonda kreće se između 3 i 4%, a proizvodnja mesa je pala sa 600.000 tona na 457.000 tona. Koliko je loša situacija u stočarstvu najbolji je pokazatelj to da od devet hiljada tona junetine koliko je iznosila izvozna kvota, što je Evropska unija odobrila Srbiji, mi nismo uspeli da izvezemo čak ni jednu petinu. Ako se ne varam, 1.600 tona junetine smo uspeli da izvezemo.
Ovo govorim zbog toga što Srbija nema nikakvu strategiju kada je u pitanju poljoprivreda. Nemamo ni zemljišnu politiku, koja je osnov same agrarne reforme. Proizvodnja u današnjem poljoprivrednom gazdinstvu je isključivo namenjena ličnoj potrošnji, a ne i tržištu. To govorim zbog toga što u Srbiji svake godine ostaje 600.000 hektara neobrađenog zemljišta i što Srbija u poslednje vreme uvozi ono što se ranije nije moglo zamisliti da će moći da bude uvezeno.
Govorim o tome da je samo u 2009. godini, odnosno početkom 2010. godine uvezeno poljoprivrednih proizvoda za milijardu i trista miliona evra i da su prednjačili luk, krompir i jabuke. Da stvar bude još tužnija, mi smo uvezli i 400 tona maline! Maline, koja predstavlja sam izvozni brend Srbije, izvozni adut.
Pored toga što Srbija ipak ostvaruje suficit u izvozu hrane, FAO nas upozorava da ćemo postati zavisni ukoliko nastavimo sa ovakvom praksom uvoza hrane. Danas imamo ovakvu situaciju jer država ne vodi računa o poljoprivredi, o poljoprivrednoj proizvodnji, što je velika šteta. Država Srbija se, za razliku od zemalja EU, nalazi u jednom povlašćenom položaju. Moram da kažem, za one koji ne znaju, da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja po glavi stanovnika ima 0,6 hektara obradivog zemljišta. Kada bismo koristili samo tu prednost na način da to bude produktivno i profitabilno, Srbija bi danas mogla da bude poljoprivredna velesila. Nažalost, to nije tako.
Ostaviću još pet minuta za kraj, zato ću ovde da završim, ali vas molim da mi odgovorite na pitanje s početka: zbog čega ova dva popisa nisu mogla da se sprovedu istovremeno, zbog čega se popis poljoprivrede odlaže za godinu dana, ukoliko nam je u interesu da znamo kakva je struktura nacionalne poljoprivrede da bismo na osnovu toga mogli da planiramo svoju poljoprivrednu proizvodnju?

Iskorišćeno je petnaest minuta i trideset sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na sledeći deo, na tok sednice gde pravo na reč imaju poslanici koji su predali svoje prijave i to pravo na reč dobijaće po redosledu narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: SRS, Poslanička grupa manjina, DSS, Poslanička grupa Napred Srbijo i Poslanička grupa ZES.
Prvi prijavljeni govornik na listi je poslanik Nikola Žutić, a posle njega Srboljub Živanović.

Kolege poslanici, gospođo ministar, osnovne etnološke kategorije kod popisa stanovništva su nacija, jezik i vera. Međutim, po mom mišljenju, država Srbija slabo vodi računa o navedenim etnološkim znamenjima. Dakle, evidentna je statistička ugroženost srpstva u današnjim uslovima, koju projicira ova, u svom većinskom delu anacionalna, koalicija.
Zbog svega navedenog pitam se u kojoj će meri biti realni statistički pokazatelji, odnosno kategorije nacionalnog, verskog i jezičkog u Srbiji?
Gde je danas istorijska srpska osnova? Od 1945. godine do danas proizvedene su nove nacije: crnogorska, makedonska i muslimansko-bošnjačka. Promovisani su novi jezici, oteti od srpskog: hrvatski, bošnjački, pa na kraju i crnogorski. Stvaraju se nove vere: makedonska pravoslavna crkva, crnogorska pravoslavna crkva, moguće i vojvođanska protestantska crkva, pa, na kraju krajeva, čujemo da se formira i hrvatska pravoslavna crkva.
Ova vlast, kao ni prethodne, nije se trudila da u dovoljnoj meri zaštiti prvenstveno srpski jezik. Jasno je da Republika Srbija ne brine o zaštiti srpskog jezika. U Skupštini je nedavno ratifikovana Konvencija o zaštiti kulturnih i nematerijalnih dobara, u koja na prvom mestu spada jezik.
Dakle, pasivnost i dodvoravanje srpskih vlasti okolnim novostvorenim državicama ogleda se u mnogim državnim i civilizacijskim segmentima, a naročito kroz pasivno i neodgovorno ponašanje prema srpskom jeziku, koji je ostao državno nezaštićen pred neprimerenim otimanjem od vlada okolnih država.
Treba istaći činjenicu da Vlada Srbije jednostavno ne poštuje obavezujuću pomenutu Konvenciju o zaštiti nematerijalnih i kulturnih dobara.
Pre nekoliko meseci i sam sam u Narodnoj skupštini govorio o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti nematerijalnih kulturnih dobara, odnosno o zaštiti jezika i pisma. Postoji međunarodna konvencija koja štiti jezik kao osnovno etničko znamenje jednog naroda i kojoj je osnovni zadatak da spreči prisvajanje tuđih jezika od novih političko-nacionalnih skupina.
Jezička statistika u budućem popisu će biti prosto katastrofalna. Prema brojnim primerima iz prakse, država svoj narodni i službeni jezik uopšte ne štiti, pošto se on danas slobodno i u samoj Srbiji naziva hrvatskim, bošnjačkim i crnogorskim.

Narodni poslaniče, ja vas molim da poštujete obavezu iz člana 106. i govorite o dnevnom redu.

Govorim o jeziku kao osnovnom statističkom pokazatelju. Ako se srpski jezik u dovoljnoj meri ne tretira u statističkim podacima, normalno je da ta statistika neće imati svoju svrhu.

Narodni poslaniče, tekstovi zakona nemaju nikakve veze sa kreativnošću vašeg pristupa, te vas molim, o dnevnom redu.

Popis stanovništva u etničkom smislu se vrši prema jeziku, veri i naciji, pa sadrži, i to je jedno od vrlo bitnih pitanja pri popisu. Ne vidim koji je tu problem, da li mi treba strogo prema nekim kanonima da govorimo?