Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović. Gospođica Jerkov ima reč.       

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, pre svega treba reći da me zabrinjava sama činjenica da sam imala potrebu da podnesem ovaj amandman. Ono što me još više zabrinjava je odgovor Vlade koji sam dobila, a na početku da kažem da se radi o amandmanu koji je u direktnoj vezi s amandmanom koji smo podneli na član 19. Govoriću ovom prilikom o oba amandmana, a radi se o verskoj nastavi u osnovnim i srednjim školama.
Predlogom zakona o ministarstvima koji smo dobili predviđeno je da versku nastavu, nastavne planove i programe za versku nastavu, razvoj verske nastave pravi Ministarstvo vera. Nadam se da nema potrebe da narodne poslanike podsećam na član 11. Ustava Republike Srbije, koji eksplicitno kaže da je Srbija svetovna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države.
Mislim da je obrazovni sistem svakako veliki deo države, najznačajniji deo države, i zbog toga nije jasno kako to da nastavne planove i programe za versku nastavu sada pravi resorno ministarstvo a ne Ministarstvo prosvete, za koje duboko verujemo da je jedino nadležno, jedino kompetentno i jedino ima dovoljno kapaciteta da pravi nastavne planove i programe za bilo koji predmet, pa i za predmet veronauke.
Lica socijaldemokrata Vojvodine je uvek bila uopšte protiv veronauke u školama. I kada se o tome glasalo, mi smo bili protiv toga, skupljali smo potpise protiv toga, i dan-danas smatramo da veronauci nema mesta u državnim školama, kako osnovnim, tako i srednjim. Mi nemamo ništa protiv toga da neko ide na časove veronauke, ali to može da radi u crkvi ili u verskoj zajednici, a u državnoj osnovnoj školi nema mesta takvoj nastavi.
Zbog toga, ukoliko već imamo versku nastavu koja postoji u osnovnim i srednjim školama, smatramo da ona treba da bude pod strogom kontrolom Ministarstva prosvete i da ne treba da bude izostavljena iz ostalih nastavnih programa kojima se u školama deca podučavaju.
Samim tim što je već bilo podataka o tome da je ta nastava na prilično niskom nivou, postoje zaista ozbiljne sumnje u to na koji način se ta nastava izvodi. Svi se sećamo skandala koji je bio sa onim Malim bukvarom pravoslavlja, koji je deljen učenicima u prvom razredu osnovne škole, u kom je eksplicitno pod slovom "C" pisalo da ko ne ide u crkvu treba da ide kod lekara, zato što su mu roditelji bolesni.
Isto tako, sećamo se da se na toj nastavi veronauke deca podučavaju kreacionizmu. Treba reći da se u istoj toj osnovnoj školi ista ta deca koja su na nastavi veronauke učena da je Bog stvorio svet, Zemlju, čoveka, ženu i sve oko njih, nakon toga, na nastavi biologije podučavaju nekim potpuno drugim stvarima koje su, treba reći, prihvaćene u modernoj nauci, i ne znam kako na obrazovanje jednog đaka osnovne škole može uticati to da u istoj školi, u istom razredu, iz dva predmeta uči dve potpuno različite stvari.
To sve ide u prilog tome da veronauke u školi uopšte ne treba da bude, ali kada je ima, zaista smatramo da ona treba da bude strogo kontrolisana.
Složiću se sa gospodinom Kneževićem da odgovori koje je Vlada davala kao obrazloženje za odbijanje amandmana jesu prilično šturi i uglavnom se svode na to da je rešenje dato u Predlogu zakona celishodnije. Zbog toga neću da ulazim u neke paranoične izjave, ali obrazloženje koje je dato za odbijanje ovog amandmana je potpuno drugačije, i prvo što upada u oči kada se pogleda obrazloženje koje smo dobili je ta razlika u odnosu na ostala obrazloženja, što nekoga ko bi bio sumnjičav može navesti na pomisao da objašnjenje i nije pisano u Vladi.
Deo objašnjenja glasi da se amandman ne prihvata iz razloga što se na osnovu Zakona o crkvama i verskim zajednicama versko obrazovanje obavlja isključivo u okviru crkava i verskih zajednica. Otuda moje pitanje – šta ono onda radi u osnovnoj i srednjoj školi? Ako se obavlja isključivo u crkvama i verskim zajednicama, ne znam zbog čega bi se bilo koje ministarstvo onda bavilo time i zbog čega bi to bio jedan od predmeta u osnovnom i srednjem školskom obrazovanju.
Isto kako druga ministarstva nemaju pravo da prave nastavni plan i program iz svojih domena, tako i Ministarstvo vera ne može imati pravo da pravi nastavni plan i program iz veronauke. Smatramo da je nastavni plan i program iz bilo kog predmeta koji se izučava u osnovnim i srednjim školama mora biti ekskluzivno pravo Ministarstva prosvete, koje jedino ima kapaciteta i jedino može biti nadležno za tako ozbiljnu stvar kao što je obrazovanje dece. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na naslov iznad člana 13. i član 13. amandman sa ispravkom podnela je grupa 12 narodnih poslanika poslaničke grupe LDP. Reč ima gospođa Vesna Pešić.

Naša koncepcija je bila od početka, ako se sećate, predlagali smo da je najbolje da Srbija ima 12 ministarstava, ali sada, u ovoj raspravi, mi smo smatrali da je najbolje, prvo, ukinuti potpuno neklasična i neuobičajena ministarstva koja gotovo nigde ne postoje, a ne da se menjaju klasična ministarstva i da se ona opterećuju pa da se onda menjaju, da se cepaju rudarstvo i energetika, nego smo predlagali, i to bi bila najveća ušteda, da se takva ministarstva ukinu.
Recimo, predlagali smo, ako se sećate, 2006. godine je to bio Nacionalni investicioni plan, koji je pravljen za izbore, znači za kupovinu izbora, i to je ipak preživelo na nekakav način. Sad je to spojeno s Ministarstvom za ekonomiju, a pritom Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj nije dodalo to ministarstvo u naslov, dok su sva druga ministarstva dodala po pet-šest novih imena.
Tako da nema nikakvog razloga da u jednom slobodnom i liberalnom društvu postoji nekakav paternalizam nad omladinom i omladinskim organizovanjem jer mislim da su omladinci, a upravo je to poenta, da se oni sami organizuju, da sami vode svoju politiku i nema nikakve potrebe da im ministarstvo i država u tome pomažu.
Mogu da razumem da to mogu biti sportska društva, da to mogu biti nevladine organizacije, ali da se država brine i organizuje čime će da se bavi omladina, meni se čini da je to nepotrebno. Onda bismo mogli tako da napravimo i ministarstvo za porodicu, pa ministarstvo za penzionere (zašto da država ne organizuje i penzionere) i razne druge grupe. Znači, specifično organizovanje pojedinačnih društvenih grupa je nepotrebno. Što ne organizujete nekakve druge takve…?
Mislimo da bi u ovoj situaciji raščišćavanje situacije oko ove rekonstrukcije bilo veoma korisno. Neka se ukinu ministarstva koja su najmanje potrebna. Druga su, kažem, spajana, preuveličavana, a ovo ministarstvo je od početka bilo nepotrebno. Hvala vam.

Vreme. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Izvolite.

Mislim da je, naravno, osim toga što je korektno što su ponudili potpuno nov predlog zakona o ministarstvima, sve ovo drugo, praktično, pokriće za neki politički dogovor kako da se očuva neka vlada – jedva se sakupismo nekako da izguramo. I nije ovo prvi put, da budemo iskreni. Odavno je ova situacija sa ministarstvima prilično konfuzna. Ali, mislim da je dobra tema da se otvore neka pitanja, verovatno za ubuduće. Pitanje je čak i to da li ubuduće može ovo da se reši na jedan kvalitetniji način.
U nekim državama je ustavom propisano koliko država ima ministarstava kao organa državne uprave i, kako se menja vlast, oni se organizuju za vršenje poslova državne uprave. Cela izvršna vlast je, praktično, definisana, oivičena tim tzv. konstitutivnim aktom. U nekim državama je to uređeno ne ustavom, nego nekim osnovnim zakonom, ili važnijim zakonom, ali odlikuje ga trajnost, nepromenljivost tih odredbi.
Negde u skladu sa tim, i u Skupštini se vlast i opozicija dele tako što vlast ima Vladu, a opozicija ima vladu u senci, pa otprilike to tako funkcioniše. Kod nas se formirala praksa da se uvek Zakonom o ministarstvima definiše, praktično, organizacija državne uprave. Vidite i sami da je to loš princip, jer nema ni stabilnosti, ni trajnosti, niti neke sigurnosti. Ne samo sigurnosti sa gledišta onih koji treba da formiraju Vladu, nego sa gledišta, pre svega, onih koji treba da poštuju taj propis i tu organizaciju, a to moraju zato što se javljaju kao stranka u postupku ili se javljaju sa nekim zahtevom prema državi.
Kada se uđe u ovu operaciju da propise prilagođavamo političkim interesima, feudalnim interesima ili nečemu drugom, onda smo svi u pravu kad podnesemo amandmane i kada kritikujemo. Svi smo danas u pravu. U pravu su ovi koji su predložili, jer jedino je moguća Vlada ako se izglasa ovakav predlog zakona. U pravu su oni koji kritikuju pa nalaze neku argumentaciju u zdravorazumskom rasuđivanju ili koriste srodnost poslova ili bilo šta kao kriterijum. I oni su u pravu.
Međutim, ova država, ova vlast DOS-a je krenula strmoglavo nizbrdo. Danas su najveći kritizeri agencija oni koji su formirali agencije. To samo u Srbiji može da se desi, nigde više. Ali ima nekih koji su stalno kritikovali ove poteze, koji su loši.
Evo, sad ću da se malo osvrnem na ovaj amandman. Ovaj amandman stvarno otvara temeljno pitanje – šta će nama ovolika ministarstva? Zar nije mogla da se napravi ne samo racionalizacija u smislu broja ministarstava, broja ministara, zamenika sekretara itd.? Zar nije moglo da se pristupi nekoj funkcionalnoj metodi?
Recimo, zar ne postoji logičnija veza između Ministarstva prosvete, ili kako neko kaže - obrazovanja, Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i Ministarstva omladine i sporta? Jednostavno, po prirodi stvari to treba da bude jedno ministarstvo, a u okviru tog ministarstva može da bude sektor za omladinu, sektor za visoko obrazovanje, srednje obrazovanje, sektor za nauku itd.
Ili da uzmem drugi primer. Mi na redovnom zasedanju imamo Zakon o socijalnoj zaštiti. Najmanje 50% institucija socijalne zaštite su u prirodnoj vezi sa zdravstvenim osiguranjem i pružanjem medicinskih usluga. Najmanje 50%. Zar nismo mogli to da spojimo, da bude jedno ministarstvo, da obuhvata zdravlje, rad i socijalnu politiku? Mogli smo. Zar nismo u okvire Ministarstva pravde mogli da ubacimo i lokalnu samoupravu i državnu upravu i ljudska i manjinska prava, kako vi to kažete? Nekada je to bilo i funkcionisalo je.
Zašto je važno da onaj ko se bavi ljudskim pitanjima na nivou Vlade mora da ima status ministra? Zašto je važno da onaj ko se bavi omladinom i sportom mora da ima status ministra? Može da bude pomoćnik ministra u Ministarstvu prosvete zadužen za taj sektor itd. Onda bi imali 12-14 pravih ministara, političara, i ne bi otvarali besmislene rasprave ovde da li ortoped može da bude u građevini, da li ovaj može da bude ovamo, da li može ovaj da bude onamo. Ministar je političar, ali pomoćnik ministra, savetnik ili, kako vi to sada kažete - državni sekretar, on valjda mora da bude stručnjak. On mora da barata propisima, članovima itd.
Ali ne, ovde je dominantno – imamo 126, udomićemo ovu našu trotrećinsku vladu po svom sastavu, a ona je u suštini G17 plus, pošto ima 17 ministarstava plus nešto. Pa jeste, 17 ministarstava ima. (Oni više nisu G17 plus, oni su URS, oni računaju da ćemo mi da zaboravimo na one besplatne akcije itd. Nećemo to da zaboravimo, taman posla. Kako da zaboravimo? Ja sam tu da podsećam stalno.) Zašto niste to napravili?
Drugi veliki nedostatak. Zašto mora u svakom članu gde se definiše ministarstvo da se ovoliko navode…? Sad ne znam kako da definišem ovo što se navodi. Da li može da se kaže da je to delokrug, nadležnost, poslovi? To više niko živ ne može da protumači. I šta ukoliko je u procesu prepisivanja iz konkretnih zakona ispušteno nešto što bi bila nadležnost nekog ministarstva? Da li zbog te tehničke greške može da ispadne da to ministarstvo nije nadležno za te stvari? Može, jer ste vi primenili takav kriterijum.
Pošto ovde nije mesto za ozbiljne teme, jer kada je u pitanju 126 glasova, sve ozbiljno pada u vodu. I Ranđelović zamalo da ostane bez titule doktora pravnih nauka. To može samo u Skupštini. Zar ovde nisu mogli da se primene neki drugi kriterijumi?
Vidite, dao bih vam savet, pošto sada dolazi Putin, da se dobro pripremite za razgovor sa Putinom. Oni imaju jedan od najmodernijih ustava. Tamo nema reči delokrug ili nadležnost, nego poslovi. Poslovi Ruske Federacije, pa kada se to posle razgraniči na nadležne državne organe, onda dobija neke svoje druge termine koji treba da obuhvate šta je delokrug.
Ovaj zakon treba da omogući da se u praksi vidi ko je stvarno nadležan za neku oblast. Ako ste primenili ovu pravnu tehniku i, kažem, slučajno neko copy/paste zaboravio, da li je taj organ izgubio nadležnost?
Samo da vas podsetim, vi ste u propisima za poslednjih 7-8 godina koji su doneti ovde od ministra, kao inokosnog organa na čelu nečega što je organ, ministarstvo, napravili malo božanstvo, apostola. Ministar donosi pravilnik, ministar donosi obavezujuće uputstvo, ministar ovo, ministar ono, pa on se rodio praktično sa ovlašćenjem da potpisuje. Nema više onog – ministarstvo nadležno za poslove. A to je jedina pravilna formulacija za ovo što treba da se radi.
Dakle, pošto smo svi u pravu, a ne može to na glasanju da se tako prikaže, vi koji ste većina, vi ćete da izglasate. Mi, poučeni nekim iskustvima, znamo da ne možemo da damo doprinos da se ovo unormali, pošto je nenormalan pravac kojim Srbija ide. Zato smo mi samo dva amandmana podneli, jedan o kome je pričao gospodin Buha i jedan od sledećih gospodin Martinović ima da obrazlaže. Zašto? Zato što ne možete glavom da udarate u zid, a znate da je zid od kamena ili od cigala.
Mi smo možda pokušavali pre 7-8 godina da vas urazumimo, da damo neku dobru inicijativu, dobru ideju koja bi išla vama u korist. Vi ste sve naše odbijali. I ovo ćete sada da odbijete. Ne želimo da saučestvujemo u tome, zato što je ovde od 2001. godine promovisan princip – mi koji treba da napravimo Vladu imamo apsolutnu slobodu da definišemo organizaciju ministarstva, poslove, nadležnosti itd.
Ali, ako ste dobili to pravo, ne znači da ste uvek u pravu. Pazite, jedna je stvar kada problem može da se reši unutar jednog ministarstva, između dva, tri, četiri sektora koji su nadležni za više oblasti, pa dolaze oni periferni slučajevi kada se preklapa, a potpuno je druga situacija kada se jedna oblast podeli, pa jedna ode u jedno ministarstvo, a druga ode u drugo ministarstvo. Onda je komunikacija između dva ministarstva, a vi znate u praksi i na terenu koji je to problem i oko nadležnosti – ja nisam, ja jesam itd.
Mi ćemo posle ovoga imati u praksi čitav niz sporova ko je nadležan. Znači, samo na pitanje ko je nadležan organ. Jedan organ kaže – ja više nisam nadležan, drugi kaže – ja nisam nadležan, a građanin kaže – ja sam se obratio državi, mene baš briga ko je od vas nadležan. O tome niste vodili računa. Vodili ste računa kako da se smanji broj na 17 i da budu svi zadovoljni.
I stvarno, desila se neka stvar, od nečeg što može da bude sektor u nekom ministarstvu vi ste napravili ministarstvo. Isto kao NIP kad ste pravili ili ovo informatičko društvo. Pazite, bilo je nekada Ministarstvo za saobraćaj i veze, tu su bile i telekomunikacije itd. Sve je to razdrljano sada, sve je to poremećeno.
Pazite sad, trgovina i poljoprivreda. Kakve veze imaju trgovina i usluge sa poljoprivredom? Ajde da ste u poljoprivredu ubacili ekologiju, vode, veterinu (dobro, veterina jeste), ali da ste ekologiju tamo ubacili… Zašto? Zato što se tu radi o vodi, zemlji, vazduhu. Najprirodnija je stvar da to bude tamo u poljoprivredi. Ne, mora da bude ovamo gde se nalazi građevina. Verovatno je opravdanje – i kad se gradi, gradi se na zemlji i iznad zemlje, u vazduhu, i verovatno pored obale gde ima vode. Koji vam je tu kriterijum?
Znači, trećine. One moraju da budu približno jednake u parama, jer jedino merilo moći su pare. Tu ste se vi dogovorili. Znate da je besmisleno sve ovo što ste napravili, znate da ovo neće da da nikakve rezultate, ali pare su taj lepak koji vas drži. Samo zbog para. Neko da napusti Vladu sada kad je Srbiju ogrejalo sunce? Uzeće 600 miliona evra pomoći. Znate kakav je veliki kajmak tu. Možete da se rastržete vi koji ste na vlasti, ma neće niko da odstupi. Pa su tu tenderi, javne nabavke, pa moji prijatelji, pa moja banka…
To je suština bavljenja politikom ako ideš prema EU, pošto su to evropski standardi – individualizam, koristoljublje, pohlepa. To se instalira ovde kao sistem vrednosti. Sve je moguće, sve je dozvoljeno, ukoliko postoji čak i prividna trenutna korist. I to drži vodu dok majstori odu. Hvala što još nisam dobio opomenu.

Na naslov iznad člana 13. i član 13. amandman je podnela grupa 21 narodnog poslanika poslaničke grupe ''Napred, Srbijo''. Reč ima narodni poslanik Milan Knežević.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što bih izneo i obrazložio ovaj amandman, moram da prokomentarišem mog mlađeg kolegu poslanika kome je u prethodnom mom obraćanju zasmetalo što sam pomenuo da smo mi kao SNS pre četiri meseca podneli predlog. Komentar je bio da nije sve počelo pre četiri meseca i krenuo je unazad i prema zakonu o informisanju i o univerzitetu, a ja uopšte nisam rekao, samo sam izneo činjenicu i konstataciju da smo mi to predložili pre četiri meseca.
A nije ni sve počelo u oktobru 2000. godine, nije ni sve počelo u leto '90, ni '80, nego je nešto počelo i u oktobru 2000. i u leto '90. Da ne dužim dalje, suština je da se neke promene događaju, a da nije sve počelo nijednog od tih datuma, jer postoji prethodna tradicija, istorija i mnogo stvari za koje ovo nije mesto za diskusiju, ali nisam mogao da ne prokomentarišem jer je očigledno da je on bio malo iritiran jednom konstatacijom koja je bila samo činjenično stanje.
A kada bismo sada diskutovali o Zakonu o informisanju i Zakonu o univerzitetu, moram sada i to da kažem, i kada bismo uzeli mnogo drugih iskustava, ima i drugih mišljenja, i tada kada su neki zakoni doneti, u to vreme su korišćena iskustva nekih drugih država, isto demokratskih država u to vreme i u tom trenutku istorijskog okruženja. Tada je bilo drugo istorijsko okruženje, a sada je drugo, a svako događanje u jednoj državi je ono što se događa u toj istoj državi, ali i u okruženju geografskom, političkom, ekonomskom i nema izuzetaka, nego sve to čini jedan milje nekih istorijskih događaja, demokratije, kretanja napred.
Tu ima boljih stručnjaka, ali ja sam malo uzeo vreme da prokomentarišem to i da ne uđem u raspravu, ali opet u skladu s tim predlogom koji smo dali ranije (nadam se da neću da iritiram nikoga) mi smo smatrali i ovde isto što sam obrazlagao i za prethodni, a što se tiče Ministarstva prosvete, nauke, omladine i sporta, da je logična doktrinarna povezanost da bude ministarstvo za, kako smo dali i predložili amandmanom, zdravlje, porodicu i socijalnu i dečiju zaštitu.
Smatramo da je, isto što sam i malopre rekao, bilo koja argumentacija stvarno suvišna, jer je i običnom čoveku i laiku i svima jasno da sve ove oblasti koje sam pomenuo imaju jednu doktrinarnu povezanost, isprepletenost, a iz toga svega, opet što sam već rekao, proističe uvek i bolja funkcija i organizacija, tako da je trebalo na ovaj način, i prethodnim amandmanom, na onaj član 12, i na ovaj, naći logičnu funkcionalnu doktrinarnu povezanost i ova dva ministarstva, na način kako smo mi predložili kroz ova dva amandmana, usvojiti.
Ako neće ova vlada, sigurno će neka buduća ovo da prihvati, jer su argumenti tako jaki da bi nabrajanje, samo suvoparnom argumentacijom za sve ove oblasti, moglo da traje satima. Završavam sa diskusijom jer je isti komentar za odbijanje, suvoparno – rešenje Vlade je celishodno, i nikakvog drugog objašnjenja za odbijanje naših amandmana nema. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 14. i član 14. amandman je podnela grupa 21 narodnog poslanika poslaničke grupe ''Napred, Srbijo''. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 15. i član 15. amandman sa ispravkom odnela je grupa 12 narodnih poslanika poslaničke grupe LDP. Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege, i ovaj amandman ima slično obrazloženje kao i naši prethodni amandmani, u sklopu je onoga što smo pokušali da napravimo amandmanskim poboljšanjem jednog jalovog posla koji se zove nepostojeća rekonstrukcija Vlade. Ovim pokušajem amandmanskog poboljšanja zakona hteli smo, u stvari, da skrenemo pažnju na to da naš projekat zakona o ministarstvima gde će postojati 12 ministarstava niko nije ozbiljno uzeo u razmatranje i nama je jako žao što je to tako.
Ovaj amandman se tiče Ministarstva rada i socijalne zaštite i tu smo sadržinski pokazali kako može da bude ustrojeno jedno ministarstvo i kako može efikasno da funkcioniše, jer se sadržina tiče svih atributa rada Ministarstva rada i socijalne zaštite, ali sadrži i odredbe o postojanju Uprave za rodnu ravnopravnost u sastavu tog ministarstva, kao i Inspektorata za rad, što je u sadržini i obrazloženju detaljno objašnjeno.
S druge strane, moram i na to da se osvrnem, naš pokušaj da jedan ovako jalov posao popravimo pokriven je onim što je odlika čitavog ovog posla i svega onoga što se danas događa u Skupštini. U stvari, ova rekonstrukcija Vlade je pokriće za jednu političku svađu koalicionih partnera, odnosno daj bože da je to samo politička svađa. Niko nam nije objasnio kakva je racionalizacija, kakvi će biti efekti racionalizacije i kakve će biti uštede. Na ta pitanja nismo dobili adekvatan odgovor, odnosno nismo dobili nikakav odgovor.