Dva minuta. Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Pošto smo završili pretres o amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O MINISTARSTVIMA (pojedinosti)

Primili ste amandmane, koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nenad Konstantinović, Branka Ljiljak, Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Milorad Buha, Aleksandar Martinović, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Dragan Šormaz, Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga, Radovan Radovanović, Živojin Stanković, Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popovića, Nataša Mićić, Nebojša Ranđelović, Bojan Đurić, Ivan Andrić, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Nenad Prokić, Kenan Hajdarević i Žarko Korać, kao i Odbor za pravosuđe i upravu.

Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, kao i mišljenje Vlade o amandmanima.

Narodni poslanici Zoran Nikolić, Miroslav Petković, Arsen Đurić, Miloš Radulović, Radojko Obradović, Milan Lapčević i Zoran Šami povukli su pisanim putem amandmane koje su zajedno podneli na članove: 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 33, 35. i 36. Predloga zakona.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 2. amandman je podnela grupa 21 narodnog poslanika poslaničke grupe ''Napred, Srbijo''. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo poslanici, SNS je još u decembru podneo svoj predlog zakona o ministarstvima i u ovoj raspravi ćemo, faktički,  braniti svoje viđenje kako treba da izgleda Vlada Srbije, kako treba da izgledaju ministarstva i činjenicu da smatramo da sa 12 ministarstava možemo u potpunosti da zadovoljimo potrebe Vlade, s jedne strane, a da, s druge strane, možemo da ostvarimo ozbiljne uštede. Predlog SNS iz decembra nije bio motivisan nikakvim ličnim interesima, nikakvom međupartijskom trgovinom i ličnom sujetom, čega, nažalost, ima danas prilikom konstituisanja ove vlade.
To je zakon, po našem mišljenju, koji bi mogao da bude univerzalan, jer smatramo da Zakon o ministarstvima i ne treba menjati svaki put kada se konstituiše nova vlada. To stvara dosta problema u funkcionisanju izvršne vlasti, uvećava troškove i stvara nesigurnost u delovanju administracije. Od izuzetnog je značaja da Vlada, izvršna vlast, najzad funkcioniše s jednim celovitim konceptom, i da se toga svi, uz međustranački dogovor, što je moguće više, držimo.
Pred nama su ozbiljne društvene promene, ozbiljne društvene reforme, javna potrošnja, javna uprava je u situaciji da mora biti smanjena, očekuju nas bolni rezovi u svakom smislu kada je u pitanju trošenje sredstava i naše društvo je sve siromašnije. Svesni tih činjenica i odgovornosti pred građanima Srbije, predložili smo ovaj koncept zakona o ministarstvima. Nadam se da ćemo u nekoj raspravi, mada sam svestan da vi već imate neke međustranačke dogovore, uspeti da bar neka od ovih rešenja prihvatite.

Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Ovaj zakon predstavlja, kao što to uvek biva, politički preduslov da se koalicione stranke iz vlasti namire po resorima Vlade, da svako dobije ono što mu prema dogovoru pripadne i trebalo bi, da je sreće, da Zakon o ministarstvima posluži kao jedna tehnička osnova za kohezioni i vrlo dobar rad Vlade.
To je, međutim, sve ono što mi u ovom slučaju nemamo, jer ova vlada od 2008. godine ne funkcioniše uopšte. Ne vodi računa o državnom i nacionalnom interesu (štaviše, rasprodaje ga), nema ekonomsku politiku, što znači da ne vodi računa o privredi, ne vodi računa o stopi nezaposlenosti, nema nikakav program zapošljavanja, nema nikakav ekonomski program koji treba da posluži tome da u nekom periodu, koji Vlada sebi odredi kao period svoje aktivnosti, doprinese bilo čemu što će povećati standarda stanovništva.
To je ono što vama nedostaje od 2008. godine. A onda, kada su sve snage posustale, kada je energija pala na minimum, kada postoje ozbiljni politički problemi unutar same vlade, koja je bila doskoro pred potpunim raspadom, onda je neophodno da se napravi jedna marketinška strategija, da se na marketinški način pokrije ono što je ključni i suštinski nedostatak posla koji radite, odnosno ne radite.
I tako, Zakon o ministarstvima zapravo pravi jednu sliku potrebnog broja ministarstava i potrebnog broja resora, koji ćete vi između sebe podeliti. On je preduslov rekonstrukciji Vlade. Nekih imena u Vladi više nema, neka nova imena će doći sledeće nedelje i sve to mora nekako da se fizički i zakonski uklopi. Ovaj zakon je preduslov tog uklapanja koji vi radite.
Kakvog to smisla ima? Apsolutno nikakvog. Jedini pravi smisao u svemu ovome bi se našao kad bi ova vlada prestala da postoji. Jer čovek bez autoriteta, koji napaja sebe autoritetom iz Andrićevog venca, ne može uspešno da vodi ni ovu rekonstruisanu, ni smanjenu vladu po ministarskim resorima, ni veću vladu od ove. Ne može da vodi nikakvu vladu. Ne može da vodi upravu mesne zajednice, a kamoli vladu jedne države. I taj čovek, Mirko Cvetković, treba da podnese ostavku. To je jedino normalno razrešenje ove situacije.
Nova vlada se ne može formirati i treba da idemo na izbore. Ako je tačno da ova država gubi vreme, a sigurno je tačno da gubimo vreme već dve i po godine, ili tri, onda nama treba ne rekonstrukcija Vlade, nego nam hitno treba nova vlada, na osnovu novih izbora, koji bi verifikovali nov odnos snaga u Srbiji prema izbornoj volji građana, a ne prema ovom haosu i cirkusu koji danas imamo.
Šta mi ovde imamo u ovakvim predlozima zakona i kako na njih reagovati? Videli smo da se broj ministarstava smanjio na 17. Svako ko čuje da je broj ministarstava smanjen na 17, sa 20 i kusur, mora da postavi prosto pitanje – zašto ste to uradili? Da li imate odgovor na pitanje zbog čega je to urađeno?
Ja ga nemam, jer iz ovoga što ovde piše ne vidim nikakav koncept. Ništa se ne dešava. Ništa nam se ne predočava zbog čega bismo mi verovali da će sad rekonstruisana vlada sa smanjenim brojem ministarstava bolje funkcionisati nego ovaj karambol do sada. Nema nikakvog osnova za to. Šta će da bude? Jeftinije? Ekonomičnije? Kako? Objasnite nam kako.
Ako neko ne zna, ja ću to da vam objasnim vrlo prosto i jednostavno. Ne zavisi trošak države od broja ministarstava, nego od načina organizacije državne uprave, da li je ona jeftina ili nije. To što ćete smanjiti broj ministarstava na 17, uopšte ne znači da će broj izvršilaca posla za potrebe državne uprave biti manji. To što ćete smanjiti broj ministarstava na 17, znači da ćete smanjiti za 4-5 plata (čak ne ni za toliko, nego za 3-4 plate) troškove Vlade i ništa više. Čak nećete otpustiti ni sekretarice, zato što će one dobiti neki drugi posao. Nećete smanjiti ni broj vozila.
To su, naravno, sve demagoške gluposti, ovo što pominjem, ali mora tako na demagošku glupost koju smo dobili. Ne mogu da shvatim šta se postiže bilo kakvim ozbiljnim predlogom amandmana na ovakav neozbiljan predlog zakona? Kako znamo koja je to mera? Pa, mi ovde vidimo da je spojeno sve i svašta, bez ikakvog rezona, samo iz političkih razloga. Nema koncepta, nema cilja u svemu ovome.
Mi smo razmišljali da li da podnesemo neke amandmane, prosto zbog rasprave, dobili bismo po dva minuta na svaki, i onda smo i podneli neke amandmane, pa smo u poslednjem trenutku od toga odustali. Zašto? Zato što su ti amandmani čist sarkazam na ovo što smo dobili, sarkazam na sarkazam, i onda smo na kraju razmišljali da će, ako ti amandmani stvarno ostanu u proceduri do kraja, neko pogrešno razumeti.
Sada ih nema u proceduri, ali ćemo ih vrlo jednostavno prepričati, bez obzira što nisu u proceduri, aludirajući pre svega na amandman o kojem raspravljamo sada, koji je, naravno, ozbiljan, daje predlog da se smanji sa 17 na 12. Sve je to legitimno, ali čemu? Gde je tu cilj? Gde je tu ušteda? Gde je tu ekonomska logika?
Nismo dobili ni jedan jedini argument, sem argumente za suprotno, da će ovde bilo šta dobro funkcionisati. Sve što se juče po podne dešavalo u Parlamentu, ceo ovaj dijalog između LDP i ministra koji ovde zastupa Vladu a u nekoj je tehničkoj ostavci, govori o nerazumevanju suštine, o nerazumevanju odnosa Vlade prema Parlamentu, o nepoštovanju institucija.
Prvenstveno mora da se poštuje institucija koja je izabrala jedan državni organ. Ne može biti obrnuto. Kako možemo da skrivamo činjenice jedni od drugih? Na šta to liči? Kako možemo da dobijemo pismo predsednika Vlade gde se objašnjava kako će namerno da prekrši Ustav i zakon i još smatra da je, ako Skupština ne uvaži njegov stav o kršenju Ustava i zakona, onda Skupština neozbiljna i ruši sopstveno dostojanstvo? Pazite, on nam još drži predavanje. I to je ta vlada koja se ovde rekonstruiše pod vođstvom tog predsednika Vlade, koji je inače marioneta Andrićevog venca. Na šta to liči?
Mi smo predložili amandman tako da se smanji broj ministarstava na tri, pri čemu uvažavamo Ministarstvo finansija, koje može istovremeno i predsednik Vlade da drži, zato što ste takav zakon predložili. Na šta to liči? Naravno da je to cirkus, naravno da je to skarada, naravno da taj predlog nije bio ozbiljan i zato smo ga formalno i povukli, ali smo razmišljali o tome da ga održimo do kraja. Pa ipak, nećemo mi da doprinosimo tome da ovaj dom bude do kraja neozbiljan.
Ozbiljno smo razmišljali da se do kraja tako našalimo i da taj predlog ostane u proceduri do kraja. Svejedno, bio je podnet, povučen je, nalazi se u arhivi; koga zanima, može da pogleda. Bez obzira što se o njemu neće, naravno, glasati; bilo bi besmisleno. A u tom obrazloženju lepo stoji da Vlada od tri člana može biti ekonomičnija i bolja nego Vlada od 17, kao što Parlament može verovatno biti ekonomičniji i bolji da ima 12 poslanika umesto 250.
Znači, mi ne samo da trpimo efekte loše vlade, koja uništava zemlju i privredu već dve i po ili tri godine, što će sigurno još godinu dana činiti onako tek, nego moramo da trpimo njenu naopaku logiku, koja je inače u narodu poznata kao logika ''šorom šajke, a Dunavom čeze'' i, na kraju krajeva, posle svega toga i posle sve te naopake logike moramo da trpimo i pogubne negativne posledice još najmanje godinu dana. Zašto?
Zašto to neko radi sopstvenoj državi? Kako je moguće da neko nema elementarnog osećaja za stid kada mu je posao potpuno propao, ne radeći ništa ili radeći naopako tri godine, da želi za sebe da zadrži poziciju još, u ime toga što će se na jesen otvoriti mogućnost kandidature Srbije za EU? U to ime da građani Srbije trpe i da im bude sve gore i gore iz dana u dan, zato što niko ne može da vodi računa o njihovim svakodnevnim elementarnim potrebama? Je l' to cilj? Je l' to bio cilj svega ovoga?
Zaista je vrlo teško na ozbiljan način raspravljati o predlogu koji smo dobili. On je isključivo i samo refleksija najobičnije političke igrarije i trgovine unutar vladajuće koalicije da bi ona mogla da preživi do određenog datuma. Zašto? Zato što i to smatraju svojim marketinškim potezom. Taj datum nije ništa realno, on je takođe samo goli marketing. Od toga se ne živi. Od toga ljudi ne mogu 'leba da jedu.
Ljudima treba neko ko je odgovoran, ko će da stvori mogućnosti za posao, ko će da stvori mogućnosti da oni koji su socijalno ugroženi dobiju svoj novac, a taj novac se neće uštedeti tako što ćemo uštedeti četiri plate godišnje. O čemu vi, ljudi, pričate? Kako vas nije sramota? Uradite ono što pošten svet u ovakvim situacijama i okolnostima mora da uradi.
Propala je politika koju ste vodili. Doveli ste državu na ivicu potpunog kolapsa. Uradite ono što normalan čovek u toj situaciji treba da uradi – povucite se s vlasti, dopustite da građani na izborima organizuju drugačije ovaj parlament, naprave drugačiju političku podelu i da se formira drugačija i odgovorna vlada.

Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS ovim je iskorišćeno. Ovlašćeni predstavnik ima još tri minuta. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Svaki zakon o ministarstvima, nov zakon, kada se donosi, ima za cilj izbor nove vlade. Ovo je prvi put u srpskoj višepartijskoj istoriji da se na osnovu novog zakona bira isti premijer u jednom mandatu. Posledice ovog zakona koji je sada donet, neka građanima bude jasno, jesu da su u čitavoj vladi svi ministri podneli ostavku osim samog premijera. Nađite primer u političkoj istoriji ili situaciju u bilo kojoj evropskoj zemlji ovakvog jednog skandala i cirkusa. Svi ministri u ostavci osim premijera – to su posledice ove vaše tzv. rekonstrukcije i ovog političkog i pravnog haosa u koji ste nas uveli.
Uvek se u srpskoj istoriji, u poslednjih 20 godina, otkad je uveden višepartijski sistem, na osnovu novog zakona o ministarstvima birala nova vlada. Prvi put se sada događa da se novim zakonom o ministarstvima u jednom mandatu jedne vlade jedan premijer bira, a dva nova zakona. Gospodo, ovim što ste sad uradili, osramotili ste Srbiju i zaista je učinili neozbiljnom državom. To je apsolutno neprihvatljivo.
Jedini način je da, što je rekao moj kolega Aligrudić, zbog sramote koju ste naneli Srbiji, podnesete ostavku i Mirko Cvetković da dođe ovde u ponedeljak i da, umesto ekspozea i novih ministara, podnese ostavku i kaže – ja ovo više ne mogu da radim, sve pritiske koje sam trpeo više ne mogu da trpim, niti želim kao častan čovek da ovo dalje radim. Podneti ostavku, na nove izbore.

Dva minuta.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman sa ispravkom podnela je grupa 12 narodnih poslanika poslaničke grupe LDP. Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da svaka vladajuća koalicija, u skladu sa svojim međusobnim odnosima, treba da formuliše i osnove na kojima će vršiti vlast, i ovakva vrsta rasprave je unapred osuđena na neuspeh. Jer, na čemu počiva pravo opozicije da od Vlade traži da deluje onako kako bi ona sama to radila? Međutim, ono što je osnovni argument za amandman koji smo mi podneli je javni interes. Mi nismo gledali šta je ono što u ovom trenutku radi vladajuća koalicija, kada smo ovom parlamentu podneli predlog izmena i dopuna Zakona o ministarstvima.
Mi smo 9. aprila 2009. godine predložili Vladi da započne projekat reforme države. Tada smo rekli da nam je država preskupa i previše nesposobna. Tada smo predložili i izmene Zakona o ministarstvima, ne sa ambicijom da varamo građane nudeći im kao ključnu argumentaciju podatak da će biti 12 ministarstava umesto 20 ili 17, nego pre svega sa ambicijom da limitiramo nefunkcionalnost države i tu državu prisilimo na onu vrstu poslova koje u svakom normalnom društvu država treba da radi.
Tada smo predložili 12 ministarstava – ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo odbrane, unutrašnjih poslova, finansija i ekonomije, pravde i javne uprave, poljoprivrede i životne sredine, privrede i trgovine, urbanizma i građevine, obrazovanja, nauke i kulture, zdravlja, rada i socijalne zaštite, saobraćaja i telekomunikacija.
Ono što prati ovako organizovanu Vladu je široka reforma. Nema smisla rekonstrukcija Vlade ukoliko se istovremeno ne menja i način na koji funkcioniše čitava država.
Gospodine Markoviću, 12 ministarstava o kojima smo govorili pre dve godine ne obavezuje samo na redukciju broja ministara, nego i poslova kojima se Vlada bavi. Mi smo predložili i privatizaciju javnih preduzeća, njihovu transformaciju u akcionarska društva, jer je već tada bilo jasno, u aprilu 2009. godine, da je zaista previsoka cena partijske države koja je uspostavljena.
Zašto nismo zadovoljni načinom na koji je urađen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima? Zbog toga što on proizlazi iz partijske logike vladajuće koalicije i, pre svega, iz potreba te vladajuće koalicije. On nije izraz nove sveti Vlade koja upravlja ovim društvom tri godine i partija koje su je formirale o neminovnosti podele odgovornosti, prava i obaveza, s obzirom na činjenicu da je očigledno Vlada bila neuspešna u poslovima koje je radila.
Koji su najveći problemi i šta je na prvom mestu rang-liste problema u Srbiji? Ekonomija, finansije, pare, plata, penzija. Mi u 12 ministarstva imamo više onih koji se bave ekonomijom i privredom, nego što je u ovom slučaju, sa predlogom od 17 ministarstva iza kojeg je stala vladajuća koalicija, a predlog uputio Parlamentu Mirko Cvetković. I to je ono što nas zabrinjava.
Kada smo analizirali izmene i dopune Zakona o ministarstvima, onda smo se zaista suočili sa tako krupnim anomalijama, da vam predlažemo da prihvatite ovaj naš amandman i potom, zajedno sa nama, početne da gradite onakvu državnu administraciju kakva je Srbiji u 21. veku potrebna.
Besmisleno je, gospodine Markoviću, u ovom trenutku nuditi Srbiji Ministarstvo za kulturu, informisanje i informaciono društvo. Kojim se to poslovima bavi Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva? Prvo, za ministra je predložena osoba koja sama za sebe kaže da je po zanimanju državnik. Ne želim da vas nasmejem, ali gde je država tog državnika na osnovu koje je on zaključio da, recimo, ima pravo da od nas zatraži podršku za obavljanje tog posla?
U zakonu koji smo mi predložili nema ministarstva kulture. Mi smo spojili ministarstvo obrazovanja sa ministarstvom nauke i u okviru toga ostavili prostor za oblast kulture u onoj meri u kojoj država treba da bude prisutna u kulturi.
Ako govorimo o ministarstvu životne sredine, ako govorimo o ministarstvu planiranja, urbanizma i rudarstva, govorimo o nespojivim temama. Mi smo povezali ministarstva poljoprivrede i životne sredine. Nemamo ministarstvo energetike uopšte. Imamo ministarstvo privrede, ministarstvo finansija i ekonomije, ministarstvo poljoprivrede i urbanizma i građevine. Motor razvoja ove zemlje u okolnostima u kojima se ona danas nalazi su građevinska industrija i poljoprivreda, i mi tome poklanjamo posebnu pažnju.
Čime će se baviti Ministarstvo energetike i infrastrukture? Koje resurse ste ostavili na raspolaganju ministru Mrkonjiću kada ste formirali takvo ministarstvo? On ima Ministarstvo infrastrukture koje se bavi javnim radovima, ali nema preduzeća koja su javna i koja te radove treba da realizuju. To je previše skupo.
Ako zajedno analiziramo obrazloženje koje nudimo, onda ćete videti da je suština u jednostavnom nastojanju da se demontira partijska država. Ta partijska država od nas danas traži da mi postanemo onakvi kakva je vladajuća koalicija koja ju je u velikoj meri nasledila i koja je održava u životu. To je neprihvatljivo.
Postoje i drugi predlozi. Mi se sa njima ne slažemo jer su demagoški. Nema smisla govoriti o redukciji ministarstava, a izbegavati temu privatizacije i transformacije javnih preduzeća. Nema smisla govoriti o smanjenju ministarstava, a ostavljati istu širinu nekom novom, koje će biti formirano spajanjem dojučerašnja dva. Povlačenje države iz svakodnevnog života, iz privrednog, sportskog, kulturnog, obrazovnog – to je ono što nam je potrebno. Našim amandmanom se stvaraju pretpostavke za tako nešto.
Pošto ne možemo da budemo toliko nenormalni pa da tražimo od vladajuće većine da se ponaša onako kako bismo se ponašali mi koji smo u opoziciji, ovo shvatite ne kao lekciju, nego pre svega kao našu obavezu prema društvu kojem smo dužni da kažemo, da smo u aprilu 2009. godine, pre dve godine, ovom parlamentu podneli zakon koji ničim ne ugrožava vladajuću koaliciju (to nije slučaj ni danas, kao što nije bio slučaj ni tada), ali ostavlja mogućnost za uspostavljanje onakve državne organizacije koja je potrebna da bi se efikasno reformisala zemlja, modernizovalo društvo, uspostavile evropske vrednosti i tako stvorile pretpostavke za ostvarenje onog što jeste u najvećoj meri izraz težnji građana ove zemlje, a to je život koji je vredan onoliko koliko su vredni oni sami u njemu.
Našim amandmanom je tako nešto omogućeno. Nažalost, vrlo malo od onog što smo mi utvrdili kao kriterijume i standarde prepoznajemo u predlogu o izmenama i dopunama koje je podnela Vlada, samu sebe smanjujući na 17 ministarstava, ali zadržavajući širinu koju je imao i prethodni kabinet.

Sedam minuta i 45 sekundi je iskorišćeno vremena predsednika poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš i Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, daleko od toga da LSV smatra da će se ovim zakonom rešiti svi problemi koji postoje u našem društvu. Kao što to nije slučaj ni sa jednim zakonom, sam zakon, kao takav, ne može da reši zaista duboke probleme koje naš javni sektor ima, koje Vlada ima, koje država ima, i ne smatramo da je ovaj zakon kraj procesa koji treba da dovede ka efikasnijoj državi, ka jeftinijoj državi, ali smatramo da on može biti dobar početak tog procesa.
Ako se pogleda Predlog zakona, mi ne vidimo kako će on dovesti do uštede. Puko spajanje ministarstava na takav način da jedno ministarstvo preuzima sve obaveze, sva sredstva, sve zaposlene, sve poslove tog ministarstva, zaista ne vodi ka uštedi. Upravo je to razlog zbog kog očekujemo da je ovo rešenje samo prelazni period, da će nakon ovog uslediti jedna temeljna analiza svih ovih novih ministarstva, njihovih potreba, njihovih kapaciteta, njihovih resursa i da će u narednom periodu doći do nove sistematizacije, da će uslediti jedna reforma koja će voditi zaista ka tome da građani u ovoj reformi Vlade vide svoj interes i svoju potrebu i da će se pokazati da je ovo sve imalo smisla.
Međutim, i u ovom samom predlogu, koji ćemo podržati, vidimo izvesni prostor za promenu, za poboljšanje. Mi smo podneli nekoliko amandmana. Ovaj o kom trenutno govorim je u direktnoj vezi sa amandmanom koji smo podneli na član 9. Oba se odnose na isto ministarstvo. Radi se o Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i amandmani su zapravo sa tim ciljem da se ovaj zakon približi realnoj situaciji u Srbiji, koja se ne dopada nikome, a ponajmanje građanima Republike Srbije.
Realnost naša trenutna, kada je u pitanju regionalni razvoj, jeste da je Srbija, osim Albanije, jedina zemlja u Evropi koja nema regione i koja nije regionalno podeljena. To je jedna situacija koja se ponajmanje dopada LSV, koja se 20 godina zalaže za regionalizaciju naše zemlje. Mi zaista smatramo da je jedini način za ravnomerni regionalni razvoj zapravo istinska, prava regionalizacija, a ne kvaziregionalizacija, kakvu imamo mogućnost da dobijemo.
Zbog toga smo podneli amandman kojim zapravo tražimo da se nadležnosti ovog ministarstva ograniče na jedine regione koje mi u našoj zemlji imamo i koje Ustav i zakoni poznaju, a to su statistički regioni. Smatramo da bi svako drugo zakonsko rešenje moglo zapravo naštetiti procesu regionalizacije naše zemlje, koja je pre svega potreba građana Republike Srbije, zbog toga što su zapravo jedini entiteti koji bi se mogli smatrati regionima u postojećem zakonskom sistemu Republike Srbije AP Kosovo i Metohija, AP Vojvodina i Grad Beograd.
Grad Beograd funkcioniše po jednom potpuno drugom zakonu, AP Kosovo i Metohija ima poseban status u pravnom sistemu Republike Srbije, a AP Vojvodina ima svoje sopstvene organe koji imaju svoje nadležnosti, a delokrug ovog ministarstva bi u određenoj meri upravo zadirao u ono što jesu nadležnosti AP Vojvodine po važećim zakonima i po Ustavu Republike Srbije.
Zbog toga, da bi se nadležnosti ovog ministarstva svele na realno stanje u Republici Srbiji i na ono što realno može biti okvir rada ovog ministarstva, mi smo predložili da se svuda gde se govori o regionima u ovom predlogu, zapravo govori o statističkim regionima, jer smatram da bi bilo koja paušalna podela na nekakve regione koji u našoj zemlji ne postoje u budućnosti naštetila procesu regionalizacije.