Iskorišćeno vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe je devet minuta i četrdeset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Izvolite.

Dame i gospodo, pažljivo smo slušali uvodne reči potpredsednika Vlade. Očigledno je da je jedina stvar u kojoj se slažemo što se tiče ovih zakona da je najvažniji zakon u ovom setu zakona Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o kreditu između EU i Republike Srbije i NBS.
Ovde ste govorili, ne znam na osnovu čega, da ćemo mi na osnovu ovog kredita i na osnovu drugih kredita uštedeti 1,5 - 2 milijarde evra, ako sam dobro razumeo. Čak i ako je tako, ne ulazim u to, dovoljno je da javnost Srbije zna da svake godine imamo deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa EU, koji iznosi oko 2,6 milijardi evra, od januara do decembra prošle godine. Dakle, čak i ako je tačno ovo što ste vi rekli, da ćemo uštedeti na uzimanju „povoljnih kredita“, odgovorno vam tvrdim da je još mnogo veća cifra i veća šteta samo godišnje od razmene u spoljnoj trgovini sa EU. Jer, vi sigurno znate da se, po poslednjem izveštaju Evropske komisije, 57 ili 58% trgovinske razmene odvija između Republike Srbije i EU.
Drago mi je što ste priznali, i tu se moram složiti sa vama, da su politike EU, u ekonomskom smislu, prema Republici Srbiji i MMF-a uslovljene, da su one zajedničke. Konačno ta fama o EU kao nekom „dobrom policajcu“ i MMF-u kao lošem posle vašeg priznanja neće biti više u opticaju, jer je jasno da te dve institucije, MMF i EU, vode istu, usaglašenu politiku prema Republici Srbiji.
U uvodnim delovima Sporazuma o kreditu sa EU se već vidi da je on zaključen između Vlade Republike Srbije, Narodne banke Srbije... Guverner predstavlja Narodnu banku Srbije, s druge strane, nije mi jasno kako je moguće da Evropsku komisiju ne predstavlja makar gospodin Barozo, koji je predsednik Evropske komisije, neki od komesara, nego ste dozvolili da u tom procesu pregovaranja sa druge strane bude generalni direktor za ekonomiju. Mislim da to nije isti nivo i mislim da je to jedna vrsta, moram tako reći, poniženja za Republiku Srbiju.
Takođe, skrenuo bih vam pažnju, ako je već Evropski savet odobrio navodno makroekonomsku pomoć, kao što piše u uvodnim delovima ovog kredita, a i vi ste nam ovde rekli da ste vi koordinator za tu makroekonomsku pomoć, iz članova ovog kredita, iz uvodnog dela, iz aneksa jedan, iz aneksa dva se vidi da se ne radi ni o kakvoj makroekonomskoj pomoći, već o kreditu za koji se, da bi skandal bio još veći, ne zna ni kamatna stopa. Samo se zna da će se taj kredit navodno uzeti uz posredovanje Evropske komisije, nalog Evropskog saveta, i ne zna se od koga. Mogu samo da pretpostavim da je to Evropska banka za obnovu i razvoj, zato što u okviru ovog kredita piše da je merodavno pravo Velike Britanije.
S pravne tačke gledišta, to je potpuna besmislica, priznaćete, jer ipak se Evropska unija, vi to znate, zasniva na jednoj drugoj vrsti i tradiciji prava, na kontinentalnom pravu. Ne moram vas podsećati, ali zbog građana Srbije ću to reći, da Velika Britanija nije u „šengenu“, nije u evrozoni. I, znate koliko se protivila tom veoma važnom dokumentu, Evropskoj povelji o pravima. Nije mi jasno sa pravne tačke gledišta, ali sa ekonomske tačke možda je već dogovoreno da taj kredit bude uzet od neke engleske banke, neke američke banke ili od Evropske banke za obnovu i razvoj, koja ima sedište u Londonu i čiji su najveći akcionari Velika Britanija i SAD.
Takođe, ako se već radi o navodnoj makroekonomskoj pomoći EU, nije mi jasno zašto ste pristali da Evropska komisija bude posrednik. Zašto to ne reći? To se vidi u ovoj knjizi čiji urednik je Tanja Miščević, za koju se ne može reći da je kritički raspoložena prema EU. Videćete da Evropska komisija, koja se ovde glorifikuje, ipak ima manje uticaja od npr. KOREPER-a, tj. ambasadora pri EU ili Komiteta za sprovođenje odluka Evropske komisije. U tom smislu, to je opet jedna vrsta neadekvatnog ugovaranja kredita između Republike Srbije, NBS i Evropske komisije ili EU, kako god hoćete.
Ovde se neću baviti tom hijerarhijom, ali vi ste pomenuli da je EU pravno lice; onda treba da kažete da u tom pravnom licu postoje mnogo uticajnije institucije od Evropske komisije, npr. Evropski savet. Ne moram vas podsetiti na čuveni izjavu Žaka Delora, koji je bio ipak najuticajniji predsednik Evropske komisije, koji je rekao da Evropska komisija u praksi i u načinu delovanja EU ne može mnogo da postigne. Međutim, to je već jedna vrsta, neću reći obmanjivanja javnosti, ali netačnog informisanja o pravim odnosima u EU.
U preambuli ovog kredita se kaže da je na zahtev Srbije Savet EU pružio makrofinansijsku pomoć Beogradu, u skladu sa postojećim programom MMF-a. To je dobro i dobro je da se konačno skinu rukavice i da znamo da ono što traži MMF, tačnije njegovi predstavnici u Republici Srbiji, gospodin Lisovik i šef misije za Srbiju Albert Jeger, traži i EU.
Šta je to konkretno? Dovoljno je da pogledate nekoliko poslednjih izjava ovih predstavnika i videćete da su to zahtevi usaglašeni sa EU. Dakle, gospodin Lisovik kaže da treba prodati „Telekom“ jer bi to navodno pomoglo da se smanji javni dug. Znači, prodajemo nešto da bismo vraćali dug, a ne da bismo podigli konkurentnost, kako nas ubeđuje premijer. Takođe, on je protiv neopravdanih ustupaka sindikatima. U trenutku kada je inflacija 10%, to, priznaćete, nije baš dobro, čak je štetno za standard naših građana i zaposlenih. I, podržava politiku NBS, koja je referentnu kamatnu stopu podigla na 12% u trenutku kada guverner Šoškić govori da će navodno inflacija biti 6%. Dakle, ovo se ne slaže sa realnom praksom, ni sa realnom inflacijom u Republici Srbiji.
Takođe, gospodin Jeger, znači EU, usaglašeno podržava i poskupljenje struje od 13,5% i ubeđuje nas u nešto što je nemoguće, da to neće podići inflaciju, što je, priznaćete, za svakog studenta prve godine ekonomskog fakulteta besmislica. U članu 1. Sporazuma sa EU, tj. navodno kredita, navodi se da će se on isporučiti u dva dela po sto miliona evra, da je trajanje osam godina, međutim, već u članu 3. se kaže da će Evropska komisija moći da otkaže taj kredit, znači, to je uslovan kredit, zbog nekakvih vanrednih okolnosti. Kakve su to vanredne okolnosti na tržištima kapitala nije jasno i ne piše u ovom ugovoru. To otvara jednu veliku mogućnost za zloupotrebu. Verujte mi, mislim da to nije dobro ugovoreno jer Republika Srbija u ovom članu nema nikakvo pravo na obeštećenje.
Takođe, iz člana 4. ovog ugovora o kreditu je jasno da će Republika Srbija, tj. njeni građani, iz budžeta plaćati ukupan iznos provizije i troškova vezanih za finansijske transakcije, kao i za pripremu i izvršenje ove transakcije. Dakle, pripremu kredita, troškove kredita, a videćemo i u članovima koji slede za ovim, dolazak tzv. eksperata Evropske komisije u Srbiju će plaćati Republika Srbija i njeni građani.
Znači, ne radi se o nekom povoljnom kreditu. Daleko od toga da je to makroekonomska pomoć; to je jedan kredit koji je više nego povoljan za Evropsku komisiju, koja je posrednik u ovom poslu.
U članu 4. se govori o nekakvoj nezavisnoj advokatskoj firmi koja je prihvatljiva za Evropsku komisiju. Ne znam šta to znači, verujte mi. Govori se da EU traži od Republike Srbije da Ministarstvo pravde takođe potvrdi ugovor, što je opet neadekvatno kada se sa ove druge strane ne zna ni ko potpisuje u ime Evropske komisije ovaj kredit. Ne potpisuje ga ni Barozo, ni komesar EU, nego mogu da pretpostavim, jer ovde nema nikakvog potpisa niti imena, da je to načelnik Direkcije za ekonomske poslove. To je jedna direkcija koja je ispod običnog člana Komisije, komesara, da ne pričamo o predsedniku Komisije ili Evropskom savetu itd.
U članu 6. navodi se da će Evropska komisija dodatno uslovljavati kredit na bazi nalaza svoje provere da li je ekonomska politika Republike Srbije u skladu sa smernicama Evropske komisije, znači, MMF-a i svega ovoga što sam već napomenuo.
U članu 5. Republika Srbija se obavezuje, citiram, „da neće zahtevati reprogramiranje kredita ili bilo kakvo oslobađanje u pogledu kredita“. Kako je to moguće? Kako su moguće tako detaljne odredbe, a ne zna se ni od koga će se uzeti krediti, ni kolika je kamata, niti neki osnovni delovi kredita?
Takođe se navodi u članu 6, to je skandalozno, da će Republika Srbija plaćati kamatnu stopu u skladu sa pismenim obaveštenjem Evropske komisije. Iz ovog ugovora se vidi da je poslednji rok za pismeno obaveštenje Evropske komisije 15 dana pre isporučivanja prve tranše. Dakle, Republika Srbija, NBS i građani Republike Srbije neće do 15 dana pre faktičke isporuke prve tranše kredita znati kakva je kamata! To je skandal i u pravnom, i u ekonomskom i bilo kakvom drugom smislu.
U članu 6. se, moram tako reći, stidljivo pominje da je predviđeno i plaćanje zatezne kamate. Dakle, ne zna se osnovna kamata, ali zna se da će se zatezna kamata nametnuti u visini godišnjeg euribora, koji je sada oko 1,9%. Podsetiću vas, samo pre nekoliko godina, 2008. godine, on je iznosio oko 5%. Dakle, znamo zateznu kamatu, znamo da je ona promenljiva, znamo da može biti veoma nepovoljna za Republiku Srbiju, ali ne znamo od koga se uzima kredit, koliko je osnovna kamata. Imamo samo floskule i fraze, u smislu one čuvene da EU nema alternativu, da je to navodno makroekonomska pomoć EU. Odgovorno tvrdim, i SRS, da se ne radi ni o kakvoj makroekonomskoj pomoći, već da se radi o uslovljenom kreditu, koji je vrlo nepovoljan za građane Republike Srbije, Republiku Srbiju i NBS.
U tom lihvarskom kontekstu u članu 6. se jasno navodi da je Republika Srbija dužna da plati ne samo zateznu kamatu, već i sve troškove i izdatke.
Takođe, u članu 7, ponovo u lihvarskom kontekstu, navodi se da zajmodavac, tj. Evropska komisija ili neko ko stoji iza nje, verovatno Evropska banka za obnovu i razvoj, neće uključivati klauzulu o prevremenoj otplati u uslove i odredbe ovog kredita, osim ako zajmoprimac izričito to ne zahteva. Međutim, Republika Srbija je, u članu 9, dužna da nadoknadi sve troškove i dodatke, provizije, gubitak kamate pretrpljen usled prevremene otplate.
Dakle, čak i ako kojim čudom Republika Srbija smogne snage i ekonomskih sredstava da plati prevremeno taj nepovoljan kredit, kojem se ne zna ni kamata, ni od koga uzimamo, to neće biti moguće. Faktički to neće biti moguće, jer to ugrožava tu lihvarsku zaradu i sve administrativne i druge troškove koje će naplatiti Evropska komisija, naš navodni prijatelj, Republici Srbiji.
U tom smislu, u članu 8. se izričito navodi da će Republika Srbija snositi sve troškove i izdatke isplate kredita, kao i bilo koje druge troškove u vezi sa kreditom. Koji su to drugi troškovi? Srbija mora da plati troškove, citiram, dobijanja pravnih mišljenja, kreditne dokumentacije, troškove rejtinga i naravno putne troškove.
Šta to znači u praksi? Da će neko doći, recimo, iz Evropske komisije ili iz Evropske banke za obnovu i razvoj, utvrđivati uslove kredita, u kojima se ne zna ni kamata, ni da li će se isplatiti svih dvesta miliona evra, i te troškove će plaćati građani Republike Srbije. To je pravi evropski put i to je ono što se pokušava sakriti iza nekakvih fraza da EU nema alternativu i da ćemo živeti bolje ako uđemo u EU.
Ovaj kredit i svi ekonomski podaci pokazuju da se neće to desiti i da nećemo živeti kao građani u zapadnoj Evropi, nego kao građani u Rumuniji, Bugarskoj, da ne navodim druge primere, kao u Mađarskoj itd. A vi znate šta se tamo dešava, znate kakva je kriza i znate šta radi premijer Orban – pokušava da spasi tu zemlju od uslova EU, MMF-a, uvođenjem finansijskih poreza upravo bankama, stranim preduzećima iz EU. Dakle, to je cilj do kojega se stiže kada se ide putem bez alternative.
Takođe, Republika Srbija je dužna (ne zna se kome, jer se ne zna ko sa ove druge strane potpisuje ovaj nepovoljan dokument) da dostavlja relevantne informacije i dokumenta drugoj ugovornoj strani. Kome? Pitam vas otvoreno, kome? Da li gospodinu Barozu, da li nekom komesaru koji je nadležan za finansije, Evropskom savetu, koji ima realnu moć u toj instituciji, u toj tvorevini EU, nekom neimenovanom načelniku neke direkcije koji je ispod komesara EU ili možda ovim komitetima koji imaju stvarnu moć i koji usmeravaju pravi rad Evropske komisije? Ni tu ne vidim nikakvu detaljnu formulaciju.
U članu 9. ugovor je uslovljen time da će otplata ovog kredita biti prioritet i biće uslovljena drugim, navodno, kao što vi kažete, povoljnim kreditima EU. Dakle, ako se desi da Republika Srbija zbog uslova MMF-a i EU dođe do jedne vrste krize, bude na pragu bankrota, kao što su bile Irska ili Grčka, onda će prioritet imati ovaj nepovoljan kredit, za koji se ne zna kolika će biti kamata, a ja vam tvrdim da će biti više nego nepovoljna i da to demantuje upravo način rada Evropske banke za obnovu i razvoj i svih onih poverilaca koji stoje iza nje i iza duga Republike Srbije.
U članu 11. se stidljivo navodi da će sa druge strane potpisati rukovodilac odeljenja Generalnog direktorata za ekonomske i finansijske poslove Evropske komisije. S druge strane, ovde imamo spisak srpskih ministara, guvernera i, vidimo, imamo i garanciju ministra pravde. Priznaćete da je to malo neprikladno, jer ipak smo mi ozbiljna država, bar se nadam, da se u tom smislu ponižavamo, u pravnom i ekonomskom, da se ređa red lica koja vode ovu državu, a sa druge strane se ne zna ko je taj činovnik koji će to potpisati. Mislim da je trebalo, pošto je to ipak vaš partner, da razgovarate sa gospodinom Barozom ili sa komesarom za finansije u Evropskoj komisiji, pa da oni to potpišu i da to dobije neku vrstu ozbiljnosti, a ovako je više nego neozbiljno.
Naravno, u članu 12. se govori o pravoj svrsi ovog kredita, a to je regulisanje uslova pod kojima će EU staviti na raspolaganje zajmoprimcu tj. Republici Srbiji novčana sredstva od odgovarajućih finansijskih transakcija aranžiranih od stane EU. Dakle, Evropska komisija je samo jedna vrsta posrednika koji će zaraditi na ovom kreditu i koji će omogućiti da neko, da li Evropska banka za obnovu i razvoj ili neka privatna banka, zaradi na budžetu Republike Srbije i na građanima koji pune taj budžet.
Takođe, posebno je skandalozno, sa pravne tačke gledišta, to što se u članu 12. Sporazuma o kreditu pozivate na Ugovor o funkcionisanju EU. Da objasnimo našim građanima, to je Lisabonski ugovor. Lisabonski ugovor je izuzetno nepovoljan za nove članice i za Republiku Srbiju. Opet ću vam navesti ovu knjigu. Ponovo je urednica Tanja Miščević i ponovo nema nikakve veze sa nama. Ovo je edicija o evropskim vrednostima, o uslovima EU. Jasno piše u tom ugovoru da će Evropska komisija od 2014. godine biti za jednu trećinu manja, što znači da ako jednog dana, ne daj Bože, Republika Srbija uđe u EU, mi po pet godina nećemo imati komesara u EU. To nas čeka kada uđemo u taj navodni raj.
Takođe, u članu 42. tog Lisabonskog ugovora, na koji se vi pozivate u ovom kreditu, potpuno nepotrebno, piše da će sve članice EU, znači, buduće, ako Srbija, ne daj Bože, jednog dana bude član te organizacije, morati da pomognu u slučaju oružanih sukoba drugim članicama EU u skladu, citiram, „sa obavezama u okviru Severnoatlantskog saveza“. Dakle, put ka EU je put ka NATO paktu. To jasno stoji u Lisabonskom ugovoru, na koji se vi pozivate u članu 12. To su isto, kao i u slučaju MMF-a, dve povezane institucije, dve povezane organizacije i nikakve fraze o Evropskoj uniji bez alternative, o nekakvoj neutralnosti, ne mogu sakriti tu istinu.
Takođe, Lisabonski ugovor nam može doneti još jednu veoma nepovoljnu odredbu. Vi znate da se predviđa, nije još konkretno realizovano, ali se predviđa Lisabonskim ugovorom uvođenje tužioca za zaštitu finansijskih interesa EU. Zamislite sad da uđemo u Evropsku uniju i taj tužilac ovde kaže da su dobri krediti evropskih banaka, koji su posle Moldavije najveći u Evropi. Šta ćete uraditi? Ništa. Aki komuniter će biti iznad prava Republike Srbije. Kao što ste i predvideli u članu 13. Sporazuma o kreditu EU da Sud pravde Evropske unije, koji niko ne poštuje u Evropskoj uniji, prva ga Nemačka ne poštuje, bude iznad prava Republike Srbije. Zahvaljujem.

Reč ima potpredsednik Vlade Božidar Đelić.

Nekoliko elemenata, pošto se pričalo dosta o ovom aranžmanu. Vidite, interesantno je da čujem uglavnom političke stavove vaše partije, koja se dosta jasno protivi ulasku Srbije u EU. Moram da kažem da radikalna stranka ima jasan stav – protiv je ulaska Srbije u EU. Međutim, obrazlažući ovaj aranžman dali ste veliki broj argumenata koji nedvosmisleno ukazuju na to da bilo koja zemlja koja uđe u EU apsolutno se ne odriče svog suvereniteta.
Kao što ste i sami rekli, i najmoćniji predsednik Evropske komisije u poslednjih 40 godina, Žak Delor, vi ste ga citirali pa da ponovim, rekao je koliko ta komisija zapravo zavisi od onog prostora koji daju zemlje članice. I, sigurno je da EU nije mesto gde se prenosi suverenitet politički, na način da je to bez povratka.
Pomenuli ste Lisabonski sporazum. U nekim zemljama koje su izrazito evroskeptične, poput Velike Britanije, tražila se procedura ne samo za ulazak, nego i za izlazak iz EU. Po Lisabonskom sporazumu postoji pravno utemeljena procedura da se izađe iz te Evropske unije ukoliko narod, koji ostaje suveren u suverenoj državi, smatra da to više nije u njegovom interesu.
Zbog toga, kada nudimo evropski put, to je put u kome se vagaju i prednosti i mane. Ništa nije perfektno u životu, ali, kao što ste briljantno dokazali, gospodine Miroviću, na ovom finansijskom primeru, ne pada na pamet zemljama članicama EU da jedna komisija kroji njihovu sudbinu. Zbog toga mislim da bi radikalna stranka trebalo da revidira sopstvenu poziciju, jer sada ste govorili sa stanovišta realnosti Evropske unije.
U pravu ste, Evropska komisija ne može mnogo šta da uradi a da za to ne znaju zemlje članice i da to ne odobri KOREPER, koji ste pomenuli, koji predstavlja stalno telo ambasadora svih zemalja članica EU. I Srbija će, kada bude članica EU, imati sopstvenog ambasadora, koji će ravnopravno učestvovati u tim raspravama.
U tom smislu, EU zapravo jeste jedna forma ravnoteže, ravnoteže između onih domena gde postoji interes da se radi zajedno i drugih gde je bolje da se ostane na nacionalnom nivou. Tako će biti i u budućnosti.
Pošto ste pravnik, želim da vas podsetim da je Ustavni sud Nemačke u Karlsrueu pre dve godine, u momentu kada se raspravljalo o Lisabonskom sporazumu, doneo jednu mnogo važnu odluku, kojom je zapravo omeđio budući razvoj EU, ograničio mogućnost prenosa suvereniteta na tu EU i dodatno ojačao poziciju nemačkog parlamenta, koji mora (evo primera za Srbiju), kao izraz suvereniteta nemačkog naroda, da odobri poteze nemačke vlade u daljem proširenju EU. To će se, u to sam duboko uveren, i desiti u novembru mesecu ove godine, kada nemački parlament bude razmatrao pitanje dodeljivanja statusa kandidata našoj zemlji.
No, da se vratim na nekoliko tehničkih elemenata. Što se tiče Memoranduma o razumevanju, imao sam tu čast da ga potpišem sa Olijem Renom, koji je, kao što dobro znamo, bio komesar za proširenje, a sada je komesar za ekonomiju i finansije, tako da nije ni na koji način napravljena neka greška.
Mi smo, ulazeći u ovaj sporazum, imali potrebu da pregovaramo. Nije lako dobiti ovaj aranžman. Mogu vam reći da sam inicirao diskusiju o ovom aranžmanu sa jednim drugim komesarom, gospodinom Almunijom, koji je sada potpredsednik Evropske komisije i bavi se antimonopolskom politikom. Tada je on bio na mestu koje danas zauzima gospodin Oli Ren, i to je bilo leto 2008. godine, kada smo prvi put počeli da pričamo o ovom aranžmanu. Zašto? Zato što smo već tada videli da dolazi finansijska kriza. Zato što smo hteli da obezbedimo našoj zemlji mogućnost da se finansira na najjeftiniji mogući način.
Ono što piše ovde nedvosmisleno, to je da Evropska unija uopšte ne zarađuje na ovom aranžmanu. Jasan stav je u ugovoru da one uslove koje obezbedi za sebe... Jer, ona izlazi na tržište kapitala, ona izdaje obveznice i taj novac se posle prosleđuje našoj zemlji bez ikakve zarade. Do te mere se ništa ne zarađuje da su osetili potrebu da pomenu neke manje troškove ako dođe neko da nas obiđe i da vidi kako ide sprovođenje ovog kredita. Baš zbog toga, za razliku od nekih drugih aranžmana, jer ti troškovi su ugrađeni u kamatu i neke druge troškove, ovde ih nema. Zbog toga je sve drugo taksativno pomenuto.
Osam godina, po kamati koja, kada uračunate sve, u ovom momentu nikako ne može preći 2,5% - 3%. Složićemo se, to je neuporedivo bolje od onoga što Srbija može danas postići i na domaćem i na međunarodnom tržištu kapitala.
Kada govorite o onim drugim elementima, to su, a ja znam da vi to veoma dobro znate, nego pomenuli ste to kao neku specifičnost... Naravno, kada tražite kredit uvek postoji neka odredba koja kaže da onaj ko treba da vam obezbedi novac ne može vam ga dostaviti ukoliko i sam nije bio u stanju da ga obezbedi. To je „force majeure“, koji ste citirali, i to je klasični element u bilo kakvom ugovoru, pa i u ovome koji sada imamo sa EU. Zbog toga, gospodine Miroviću, hvala što ste dokazali da Srbija treba da uđe u Evropsku uniju. Hvala puno.

Pravo na repliku, narodni poslanik Dejan Mirović. Dva minuta.

Moram da priznam da ste vi izuzetno duhovit čovek. Odmah ću vas demantovati, što se tiče kamate. U aneksu 2 ovog ugovora se navodi, citiram: „Ukoliko Evropska unija ne bude u mogućnosti da dobije ove uslove, ona neće biti u bilo kakvoj obavezi da isplati sredstva. U tom slučaju, Republika Srbija može da zatraži od EU da predloži nove maksimalne kamatne stope.“ Ovo je izvanredno za zajmodavca. Znači, sam dužnik će tražiti od zajmodavca maksimalne kamatne stope. To je stvarno nešto što je samo u EU moguće, i u tim nadnacionalnim sistemima.
Vi ste pominjali gospodina Delora. Tačno je da nije imao nikakvu samostalnost u odnosu na Nemačku i Francusku, ali to je samo u odnosu na te dve zemlje, koje su faktički motor te nadnacionalne tvorevine. Šta je sa Grčkom, šta je sa Španijom i sa svima ovima koji sada pristaju na uslove Angele Merkel zbog dobijanja pomoći, tj. formiranja novog fonda od četiristo i nešto milijardi evra? Isto kao što ste desilo 1992. godine, kada je upravo zbog pritiska Nemačke i gospodina Kola, i Mastrihta i svega, rasturena Jugoslavija, desiće se nešto slično i sa Kosovom. Biće ponovo političkih uslova.
Ovde ne zastupam političke stavove. Kada bih zastupao političke stavove, onda bismo govorili o otimanju Kosova i Metohije. Isključivo govorim o ciframa, i da li je u ekonomskom smislu dobro da uđemo u EU ili ne. Tvrdim da nije i da je naše jedina alternativa ono što je realno – ugovor o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, dalji nastavak saradnje, a ne jedna vrsta neiskrenog odnosa, koji će kulminirati jedan dan pre posete Putina, kada ćete vi, gospodine Đeliću, i partner iz EU imati sastanak o ukidanju dvostrukih akciza u Strazburu, to je sastanak u vezi sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Zahvaljujem.

Reč ima potpredsednik Vlade Božidar Đelić.

Gospodine Miroviću, ja bih vam predložio da radimo zajedno na afirmisanju EU. Dali ste dodatne argumente. Evo još jednog velikog argumenta koji ste dali. Znači, rekli ste da ta zla Nemačka i Francuska, koje izgleda ipak imaju neku autonomiju prema tom otuđenom Briselu, a drugi nemaju... Pa, vidite, u ovom momentu evropske konstrukcije, ona je naravno pogođena krizom, pronađen je kapacitet za solidarnost. Vi ste pomenuli cifru, u pravu ste, četiristo milijardi evra, ali to je nešto što će se sada biti revidirano i ukoliko bude potrebno (o tome je raspravljano i dogovoreno je), ta suma će biti povećana.
Danas, bez tog zaštitnog mehanizma jedna Grčka bi bankrotirala. To svi dobro znaju. Bez tog zaštitnog mehanizma jedna Irska bi bankrotirala. Sada ću da dam jedan podatak koji je možda manje poznat u našoj javnosti. Govorim o evrozoni. Grčka je deo evrozone, kao i Francuska, kao i Nemačka. Irska je deo evrozone, ali Velika Britanija nije. Velika Britanija nije, ali ono što je veoma interesantno, to je da u momentu kada je EU odlučila da obezbedi skoro sto milijardi evra podrške Irskoj da ne bankrotira, da zaštiti njene građane, da zaštiti mogućnost da se isplate plate, penzije, da funkcioniše ta država, da ne bude ostavljena sama na milost i nemilost međunarodnoj špekulaciji, jer i to je nešto što omogućava ova solidarnost, ovo što je finansijski instrument za iskazivanje solidarnosti između zemalja koje čine EU, ta Velika Britanija je ipak odlučila da izloži sopstvene javne finansije, u iznosu od nekih 12 milijardi funti, da bi podržala Irsku.
Da li to jedna Nemačka, Velika Britanija rade zbog toga što osećaju naročito dozu ljubavi, simpatija prema drugim narodima? Apsolutno ne. Iza svega ovoga postoji jedan zajednički interes. Taj zajednički interes jeste mogućnost koju formira jedno veliko tržište od petsto miliona potrošača, koje omogućava da i oni koji proizvode u EU imaju veće tržište.
Ako pogledate Veliku Britaniju, makar ne bila u evrozoni, ona učestvuje u mehanizmu spasavanja jedne Irske, zato što su njene banke izložene riziku zbog Irske i zato što je Irska drugo najveće tržište za izvoz iz Velike Britanije.
U tom smislu, nemojte kod mene tražiti evroentuzijastu. Nema ga. Ali, nema razloga da izmišljamo probleme tamo gde ih nema i nema nikakvog razloga da nipodaštavamo značajna dostignuća koja je formirala Evropska unija, ne zato što narodi vole jedni druge, ne zato što žele da prenesu suverenitet, nego zbog toga što su otkrile da u svetu, gde postoji jedna Amerika, gde postoji jedna Kina, gde postoje neke druge sile, koje će postati, postoje neki domeni gde je u interesu zemalja koje konstituišu geografski Evropu, a sve više EU, da rade zajedno.
Danas za Srbiju imamo makrofinansijsku podršku. Danas je ta makrofinansijska podrška, prema trenutno raspoloživim ciframa, nešto što će na razini od ovih dvadeset miliona evra uštedeti do šezdeset miliona evra našim građanima troškova kamate, koje nećemo platiti. Niko ne može da kaže da to nije u interesu naših građana. Hvala.

Molim vas da ne dobacujete.
Narodni poslanik Dejan Mirović, kao ovlašćeni predstavnik, ima pravo na repliku.
Molim vas da na sednicu ne unosite nered kršenjem Poslovnika Narodne skupštine.
Narodni poslanik Dejan Mirović, pravo na repliku. Dva minuta. Izvolite.

Vidim da ste izbegli da govorite o dvostrukim akcizama, o direktivi iz Brisela. Neću vas podsećati, ali opet kažem da se radi o jednoj vrsti ekonomske provokacije i da ste nesrećno, neću da kažem svesno, ali nesrećno ste izabrali dan pre posete ruskog premijera.         Dakle, do toga nas dovodi politika da EU nema alternativu.
Što se tiče Grčke, Irske i drugih zemalja koje ste pominjali, ne radi se ni o kakvoj filantropiji, niti bilo kakvoj pomoći, radi se o kreditima nemačkih i francuskih banaka koji su dati tim zemljama. Oni su sada smanjeni, ali još uvek su negde na četiri i nešto procenata.
Što se tiče evra, pogledajte šta kaže guverner češke narodne banke, pogledajte šta kaže gospodin Klaus – ne pada im na pamet da pristupe evrozoni. Zašto? Zato što je evrozona politički projekat. To je veštačka valuta, jer ne postoji budžet koji stoji iza nje. Ne postoje zajednički evropski porezi, ne postoje zajedničke evropske akcize, iako vi tvrdite da postoje.
Dakle, radi se o jednom veštačkom projektu, koji najviše pogodnosti donosi izvoznicima iz zapadne Evrope, a najveći izvoznik u Evropi, i drugi u svetu, jeste Nemačka. I, ne radi se ni o kakvoj zloj Nemačkoj, već se radi o tome da ona višak proizvoda usmerava ka istočnoj Evropi i da uništava konkurenciju u zemljama kao što su Rumunija, Srbija itd. Neću ovde da spominjem užasne scene koje smo gledali u rumunskom parlamentu, ali to samo pokazuje kakvo je očajanje tamo i kakva je prava socijalna situacija u tim zemljama koje su ušle u taj navodni raj zvani Evropska unija. Zahvaljujem.