Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 66 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali 89 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine propisani članovima Poslovnika Narodne skupštine.

Podsećam narodne poslanike da utorkom i četvrtkom, a nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici i pre prelaska na dalju raspravu, Narodna skupština radi na osnovu člana 286. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, koji u prvom stavu kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine i predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.

Izuzetno, po stavu 2, predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe ovo pravo iz stava 1. člana 286. može ostvariti i na sednici Narodne skupštine usmeno, u jednom obraćanju, u trajanju do pet minuta, utorkom i četvrtkom, i to odmah nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici.

Pre prelaska na dalju raspravu, pitam da li neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi da iskoristi svoje pravo iz člana 286. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine?

Narodni poslanik Dragan Todorović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitam sve vas – u kakvoj državi mi živimo? Verovatno nemate ni vi sve informacije, ali ću danas pokušati da obavestim i Skupštinu i građane Srbije šta se sve radi u ovoj državi.

Znate, za neke stvari, mogu da kažem, primereno je da se dešavaju u plemenskim zajednicama, ali u organizovanom društvu to je neprimereno, sem ukoliko to nije diktatura i režim koji ne beži od represalija prema članovima svoga društva odnosno prema građanima. Naime, ovde se radi o bližoj i daljoj porodici Ratka Mladića. Ono što ta porodica doživljava, to je prosto neverovatno, da u 21. veku jedna država sme da preduzima ovakve stvari. Samo ću vam reći za neke drastične primere šta se sve radi sa porodicom Ratka Mladića, pre svega sa njegovim šuracima, odnosno braćom njegove žene, Bosiljke Mladić.

U pitanju je Miroslav Jegdić, kome su nudili da bira državu u kojoj će da živi, novac, koliko mu treba, samo da pristane da izda Ratka Mladića. Pošto čovek nije imao šta da izda, niti da potkaže, oni su krenuli da mu prete da će mu zapaliti kuću. Inače, čovek je došao iz Makedonije i pošto nije pristao ni na kakve ucene, oni su mu otkazali gostoprimstvo, proterali ga u Makedoniju, iako je imao produžen boravak na šest meseci u Srbiji. Pa, vi svi znate kako pojedinci dobijaju državljanstvo Republike Srbije.

Sa drugim bratom Bosiljke Mladić, Vukašinom Jegdićem, situacija je još gora. Njega su saslušavali nekoliko puta, pretukli i pretili da će mu oduzeti dete. On je posle toga imao jako velike psihičke traume, završio je u bolnici „Laza Lazarević“. Čovek koji je imao takve probleme, pod lekovima, priveden je, bukvalno priveden od strane pripadnika nekih državni službi, da li je MUP ili BIA, to ćemo naknadno utvrditi. Tražim podatke ko je istraživao braću Jegdić. Priveli su ga u kafanu, iako su znali da je pod uticajem lekova, naterali su ga da uzima alkohol i pretili da će i njega i njegovu ženu i njegovu kuću zapaliti. Posle toga je pokušao samoubistvo i završio u bolnici „Laza Lazarević“.

Bosi Mladić u februaru 2010. godine uzeli su novac, iz njene kuće. Bili su obavezni da ga vrate u roku od 90 dana. Do današnjeg dana nisu vratili ni jedan jedini dinar. Obustavili su isplatu penzije Ratku Mladiću. On nema ni socijalno osiguranje. Praktično, ukoliko se ona razboli, nema para, osuđena je da umre.

Optužili su je za držanje trofejnog oružja Ratka Mladića. Pa, 90% Novog Beograda bi odgovaralo zbog te kazne, manje-više, skoro sve porodice vojnih penzionera imaju trofejno oružje, ali se sudi samo Bosiljki Mladić.

Ono što je posebno interesantno, žena Darka Mladića, Biljana Mladić, 13. maja 2010. godine, iako je bila na bolovanju, dobila je otkaz. Darko Mladić ima privatnu firmu. Obilaze sve njegove komitente i prete inspekcijom ukoliko ne budu prekinuli svaki kontakt sa njegovom firmom.

Pre neki dan, na rođendan Ratka Mladića, uhapsili su u Knez Mihailovoj momka koji je držao sliku Ratka Mladića. Vidite šta se dešava na drugoj strani: neki idiot je nosio majicu sa Jovom Divjakom, Purdu je primila Jadranka Kosor ...

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Svi oni koji su ubijali Srbe imaju sva prava, samo oni koji su branili Srbe nemaju nikakva prava i treba da odgovaraju. To treba da prestane.

Tražimo sve informacije što se tiče porodice Ratka Mladića, ko je istraživao i kakve su mere preduzimane. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, juče smo imali raspravu o Vladi, pokušali smo da razgovaramo na što je moguće konkretniji način, ali nije bilo previše prostora za sve one teme koje smo želeli da otvorimo.

Pitanje za predsednika Vlade: ko je u ime Vlade doneo odluku o učešću naše države na samitu SAD – Balkan, da bi nakon toga tu svoju odluku Vlada povukla zbog prisustva Hašima Tačija kao predstavnika vlade republike Kosovo?

Mi se ne slažemo sa zvaničnom državnom politikom. Mislimo da politika mora biti razumna, racionalna, da mora težiti ostvarenju onih interesa koji su realni. Nikada nismo ovde u parlamentu ni predstavnike ove vlade ni predstavnike nekih ranijih vlada optuživali kao presudno odgovorne za ono stanje koje je na kraju dovelo do tako poremećenih odnosa između Beograda i Prištine i, realno, poraza naše države i gubitka Kosova, ali ta politika ima neki svoj kontinuitet i uporište, od 2004. godine ili 2005. godine pa do danas.

Srbija manje ili više jasno insistira na teritorijalnoj celovitosti, na poštovanju principa međunarodnog prava i tretira Kosovo kao pokrajinu, u skladu sa preambulom Ustava koji je usvojen 2006. godine. To je bilo poznato Vladi i onda kada je donela odluku o učešću na tom samitu.

Veoma je važno da pokušamo da formulišemo način na koji se odnosimo prema svetu. Previše je prevrtljivosti i neozbiljnosti u našoj politici. Mi privatizujemo NIS tako što Srbija proda svoje vlasništvo Rusiji, uz garancije ili propratnu dokumentaciju koja svedoči o nekom profitu koji je ostao u NIS, a onda se ispostavi da umesto profita imamo neke dugove.

Isti je slučaj sa partnerstvom koje razvijamo sa Kinom. Potpišemo sporazum o izgradnji mosta, a onda smo najveća prepreka za izgradnju tog mosta mi koji smo tražili od Kineza da nam ga naprave.

Onda konačno dolazimo do te kosovske politike zaokreta koji je učinjen u septembru prošle godine, zaokreta koji je realan i koji se kompromituje onim što Vlada potom uradi. U ovom trenutku je za našu državu prihvatljivo da vodi razgovore u Briselu sa potpredsednicom kosovske vlade, ali je za našu državu neprihvatljivo da učestvuje na samitu Balkan – SAD, na šta je inače sama pristala pre nekoliko meseci.

Gde je tu ozbiljnost i gde je tu ona vrsta pristupa koja je neophodna da bismo mi, prvo, uspeli da zaštitimo interese srpske zajednice na Kosovu, da bismo normalizovali svoje odnose sa onim delom sveta sa kojim su ti odnosi više nego sporni i na takav način deblokirali tu realnost koja je frustrirajuća za naše društvo i koja Srbiju opisuje kao zemlju koja je pod najvećim stepenom izolacije analizirajući njene odnose sa EU, sa SAD, sa ostatkom sveta, u čitavom regionu?

Kako je moguće da jedna vlada prvo kaže da će učestvovati na tim razgovorima, a potom povuče svoj pristanak? To ne može da ostane na nivou nekih personalnih stavova, to mora pratiti konkretna odgovornost.

Mislimo da je našoj zemlji bilo mesto na tom sastanku. Ne vidimo nikakvu korist za nas u tome što nam je značajnija činjenica da smo pobegli od Tačija od činjenice da smo mogli da se sretnemo sa važnim ljudima iz SAD i sa liderima država u regionu. Tamo će biti predstavnici, premijeri, predsednici Makedonije, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, BiH, svih balkanskih zemalja. Biće i Hašim Tači. Neće biti jedino nikog iz Srbije.

Kako može biti korisnije za ovu zemlju to što se ona odlučila na ćutanje i distancu od susreta sa onima koji vrlo efikasno mogu da utiču na rešavanje problema o kojima mi tako puno govorimo, recimo o problemima koji potresaju srpsku zajednicu na Kosovu? Da li su ti problemi ozbiljni? Jesu. Kako se mi prema tim problemima odnosimo? Deklarativno, sa velikom zabrinutošću, ali akciono – više nego neodgovorno.

Ovim nismo pomogli ni Srbima na Kosovu, ni Srbiji, a najmanje smo zaštitili ono što mislim da se realno ne može štititi, jer je iznad okvira normalnog života, a to je ta floskula o Kosovu kao delu Srbije, makar se to jedino videlo u mitovima i frazama kojih je prepuna naša dnevna politika. To mora biti sankcionisano i o tome se mora otvoreno razgovarati. Nikada u Skupštini nismo razgovarali o Kosovu, osim onog trenutka kada smo udarili glavom o zid pred Međunarodnim sudom pravde nakon presude i stava tog suda o legalnosti Deklaracije o kosovskoj nezavisnosti.

Dakle, ako imamo parlament, ako imamo instituciju za postavljanje poslaničkih pitanja, onda to nije prilika da mi ovde potrošimo pet minuta kako bismo imali neki efektivan nastup u toku dana, nego valjda prilika da se otvore krupne teme i na njih ponude konkretni odgovori, ne u pisanoj formi, nego pozovite, kao potpredsednica Skupštine, Vladu i tražite u ime nas odgovornost za one koji takvu politiku vode ili argumentaciju za taku neozbiljnu politiku, koje mislim da uopšte nema.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč.

Gospođo predsedavajuća, narodni poslanici, iz štampe i medija ovih dana moglo se zaključiti da se vodi nekakav postupak, ili će biti vođen nekakav postupak, za nekakvo krivično delo ili nešto tome slično što se zove – politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića. Pošto ja ne znam zaista kao pravnik kakvo je to krivično delo „politička pozadina ubistva“, ili bilo kog krivičnog dela, pod jedan, bih molio gospođu Malović, ministarku pravde, da mi to objasni. A zašto? Zato što se specijalni tužilac oglasio ovih dana tvrdeći da će u vezi s tim, dakle, kako sam to nazvao, „političkom pozadinom ubistva“, između ostalih (a u kom svojstvu, to saopštenje nije reklo) biti saslušan i predsednik DSS Vojislav Koštunica, koji je dva puta bio premijer ove države i prvi demokratski izabrani predsednik SRJ.

Dakle, ono što mene tu interesuje, želim da se uklone određene opskurnosti iz te cele priče. Da bi one bile uklonjene neophodno je da određeni državni organi, pre svega određeni ministri, kao što je ministar pravde ili ministar unutrašnjih poslova, daju svoj iskaz o tome, a ne da ih čujemo parcijalno i na onaj način kako je to bilo prethodnih dana kada je reč o ministru unutrašnjih poslova. Naime, on je juče izjavio, prema onome što čitamo u novinama, da će dvadesetak lica biti saslušano po zahtevu tužioca, pri čemu nije naglašeno ko i u kom svojstvu, kada je reč o tim licima koja će biti saslušana. Neka imena su nabrojana, ali ne tačno ko i u kom svojstvu. Pri tom je rekao da ne postoji zahtev, odnosno da na tom spisku zahteva za saslušanje nije dobio ime Vojislava Koštunice.

Opet, sa treće strane, znamo da postoji privatna tužba protiv predsednika DSS Vojislava Koštunice za tu famoznu političku pozadinu krivičnog dela. Ono što je sada tu interesantno, gledajući različite emisije na raznim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, kao što je bila jedna sa nazivom „Naša privatna stvar“, u subotu, videli smo da tu postoji očigledno nečiji privatni interes, pod jedan, da nekog politički diskredituje. Sve je to bilo tako i tako smo to tretirali do momenta dok se nije oglasio tužilac Radisavljević. Tog trenutka to više nije privatni interes. Mi do dana današnjeg ne znamo šta su planovi tužioca Radisavljevića. Nemoguće je da ministarka Malović o tome ne zna ništa, nemoguće je da Ivica Dačić o tome ne zna ništa. Trebalo bi da o tome budemo obavešteno, naravno, insistiram.

S druge strane, kada je reč o takvoj floskuli kao što je „politička pozadina ubistva“, tu moramo da budemo vrlo oprezni, jer kada se radi o političkoj pozadini onda imamo političku kvalifikaciju, ne krivičnopravnu. U krivičnopravnom smislu postoje pomagači, saučesnici, organizatori, podstrekači i ostali za određeno krivično delo; to se zove tim imenom.

Ako neko želi da se drzne da predsednika SRJ, prvog legitimno i demokratski izabranog, Vojislava Koštunicu, nazove pomagačem za izvršenje jednog krivičnog dela, neka to kaže tim imenom, pa ćemo da vidimo kakvog to osnova i utemeljenja ima i na osnovu kojih činjenica. Da li su činjenice to što je u određenom periodu Demokratska stranka Srbije politički bila suprotstavljena Vladi Zorana Đinđića? To jeste činjenica, ali ako je to činjenica, onda za svaku buduću nesrećnu okolnost (ne daj Bože da se nekome nešto desi) svaka opoziciona stranka koja je politički suprotstavljena nekome mora biti odgovorna ili inspirator nekog zločina.

Ta pileća logika, mogu da razumem, dolazi od naših političkih protivnika koji se bave politikom, ali ne mogu da razumem da politički protivnici smognu snage da tu pileću logiku proture državnim organima. To je ono što meni najviše smeta i to je ono što boli i to je ono što ovo društvo vuče unazad. Pri tome, određene činjenice, činjenice na koje se do dan-danas nije odgovorilo, lebde u vazduhu. Tužilac je svojevremeno pustio ubice Zorana Đinđića iz zatvora, taj isti tužilac do dana današnjeg nije odgovarao, jer ne postoji ni oslobađajuća ni osuđujuća presuda, jer se postupak u nedogled odugovlači. Ko to radi, ko je posećivao ljude u Šilerovoj, ko im je bio prijatelj? To su ključna pitanja.

Narodni poslanik Dragan Šormaz ima reč.

Pošto juče u raspravi o rekonstrukciji Vlade i po rečima samog predsednika Vlade gospodina Cvetkovića nismo mogli da čujemo operativne mere i koji će biti rezultati... Znamo šta su ciljevi, koji postaju nedostižni za ovu vladu, pošto idu stalno unazad i sve je lošija i lošija situacija, ti ciljevi bivaju sve dalji i dalji.

Zahvaljujem, gospodine Omeroviću, na interesovanju za ono što govorim. Drago mi je da to slušate. Onda, verovatno, ne bi morao ministar ni da obećava kako će nekome srediti invalidsku penziju. Za invalidsku penziju postoje zakonski uslovi, kako se dobija ili ne. Ne može da se sredi i obezbedi. Inače, vode se istrage i suđenja po tom pitanju.

Da se vratim na temu, pošto sam bio prekinut od strane kolega poslanika. Želim da postavim jednostavno pitanje, i kratko ću, predsedniku Vlade gospodinu Cvetkoviću. Nadam se da će u roku da mi odgovori, pošto to juče građani Srbije nisu mogli da čuju, a mišljenja sam da ove stvari koje ću ga pitati njih u stvari najviše interesuju. Kolike će biti plate, a kolike penzije, prosečne, u Srbiji do kraja godine? Da nam sada kaže, na osnovu rada njegove vlade, da li će biti za 100 evra manje, kao do sada, i 40 evra penzije, što je bio rezultat njegove prethodne vlade, ili će biti barem za jedan, dva evra bolje? Neka nam kaže tačno i vrednost u evrima, da ne priča u dinarima, pošto to možemo odmah podvesti pod drugo potpitanje: kolika će biti inflacija u toku ove godine? Znači, ne da mi odgovori koliko je predviđeno, mene interesuje kolika će biti inflacija na kraju godine.

Zatim, koliko će biti novozaposlenih, a da niko u međuvremenu ne izgubi posao? Jer, 44 osobe, 44 građana Srbije svakog sata u Srbiji izgubi posao. To je rezultat dosadašnjeg rada kabineta gospodina Cvetkovića.

Sledeće pitanje za njega je: koliko će koštati hleb „sava“ 1. aprila? Već danas u nekim prodavnicama košta 69,9 dinara. Znači, koliko će vekna hleba „sava“ koštati 1. aprila? Neka mi odgovori na to pitanje.

I, poslednje što želim da pitam: kako će Vlada gospodina Cvetkovića odgovoriti na to što raste cena nafte u svetu svakoga dana rapidno? Nema nikakvog odgovora do dana današnjeg, dok vlade u svetu reaguju bilo puštanjem svojih rezervi (koje mi nemamo), bilo promenom akcizne ili poreske politike. Recimo, Hrvati, naše komšije, već u petak su smanjili akcize na naftu kako bi to opterećenje cene goriva bilo lakše, kako ga uopšte ne bi bilo za njihove građane i za privredu.

Da li će takvu meru sprovesti ova vlada? Predlažem im kao poslanik da to urade. Ili će i dalje misliti samo na punjenje budžeta, što je pogrešno? Jer, ako ostave ove akcize, cena nafte i goriva na našim pumpama i kod snabdevača privrede će morati da ide nagore. To će opet povećati inflaciju, budžet od toga neće imati koristi. Ako se smanje akcize, normalnom ili povećanom potrošnjom će se preko PDV-a moći naplatiti više i budžet neće izgubiti.

Ali, meni se čini da za takve poteze ova vlada neće biti sposobna, kao što nije bila ni prethodna. Zbog toga i postavljam konkretna pitanja, da vidim da li će biti konkretnih mera, a ne da slušamo uopštenu priču i bajke, koje smo slušali tri godine, pa i juče, vezano za rad nove vlade. Zahvaljujem.