Deset minuta i 50 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković, posle nje narodni poslanik Vladimir Milentijević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu.
Tačno je da smo pre tri meseca imali priliku da govorimo o celovitijoj izmeni ovog zakona, koja je tada obrazložena idejom da se pre svega poveća obuhvat poreskog plaćanja po osnovu poreza na imovinu u celoj Srbiji i, drugo, da se smanje poreske stope koje su bile izuzetno velike u prethodnom zakonu, koji više nije bio primenjiv s obzirom na brojne promene koje su nastale i na našem tržištu nekretnina i u stvarnom životu, ali smo tada imali priliku da govorimo i o nekim osnovnim konceptualnim stranama poreskog sistema i sistema poreza na imovinu.
Danas govorimo o tome kako da uskladimo primenu ovih progresivnih stopa, s obzirom na potrebu da lokalne samouprave steknu mnogo više prava, odnosno ovlašćenja u određivanju njihovih maksimalnih granica, s jedne strane, a s druge strane, o jednoj vrlo važnoj temi, a to je na koji način ćemo oporezivati pravo svojine na zemljištu. Mislim da do sada u ovoj današnjoj raspravi o tome nismo govorili.
Kad se radi o oporezivanju prava svojine na zemljištu, vrlo je važno da se podsetimo da u našem Ustavu postoji jedan princip jednakog tretmana različitih oblika svojine. Zakon koji smo usvojili u decembru je predvideo da se prilikom oporezivanja prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini neće plaćati porez do površine od deset ari. Sada se ovim predlogom izmena i dopuna predviđa da se ni na pravo zakupa u javnoj svojini porez neće plaćati ukoliko se radi o površini zemljišta do 10 ari. Mislim da je vrlo važno da imamo u vidu potrebu da izjednačimo tretman privatne i javne i društvene svojine i da nekim amandmanima koje smo predvideli takvo izjednačavanje tretmana svojine sprovedemo.
Mislim da je to tim važnije zbog toga što do sada oporezivanja dvorišta, okućnica u Srbiji nikada nije bilo u praksi. S obzirom na najavljena povećanja poreza na imovinu, istina do 60%, kako je zakonom predviđeno u ovoj godini, oporezivanje dvorišta, okućnice itd. predstavljalo bi dodatno opterećenje građana i to na svaki način treba sprečiti, kao što sam rekla, radi sprovođenja principa jednakog tretmana različitih oblika svojina.
Ovo je danas ipak prilika da govorimo nešto i o koncepciji Zakona o porezu na imovinu, zbog toga što se ovaj zakon primenjuje, zapravo, na osnovu nekoliko parametara. Jedno su ovi koji su određeni zakonom, drugo su parametri određeni podzakonskim aktima i treće, kao što i danas govorimo, ovlašćenje lokalne samouprave da odredi maksimalne poreske progresivne stope.
Građani su u priličnoj meri zabrinuti zbog toga što ne znaju kako će izgledati njihovo poresko opterećenje u 2011. godini, a naročito u 2012. godini, s obzirom na to da do tada neće postojati ova zaštitna klauzula od 60%. Mislim da je vrlo važno da govorimo o tome da primena ovih različitih parametara na različitom nivou utvrđivanja može dovesti do nekih negativnih posledica, pre svega u centralnim gradskim, beogradskim opštinama. Moram da kažem, na osnovu iskustva koje imam iz poslaničke kancelarije i opštine na kojoj predstavljam građane i centralnih gradskih opština, da su građani zaista unekoliko zabrinuti zbog najava i nekih simulacija kako bi ta poreska opterećenja mogla da izgledaju.
Vrlo je važno zbog toga da naglasimo da svaki porez, da bi bio zaista naplativ, mora da bude srazmeran, da mora da bude snošljiv. Ukoliko to ne bude slučaj, imaćemo zapravo veliku evaziju poreza i moraćemo da smišljamo druge načine da takve nedostatke pokrijemo.
Postoje neke simulacije da će npr. za stan od 100 kvadrata u centralnoj beogradskoj opštini porez biti oko 5.000 mesečno, a ako je, recimo, ekstrazona, da će to biti 10.000-12.000 mesečno, što u današnjoj ekonomskoj krizi građane u priličnoj meri zabrinjava. Ukoliko su takve najave i simulacije tačne, mislim da je vrlo važno da o tome vodimo računa, s obzirom na to da su svi izloženi posledicama ekonomske krize, da su mnogi izgubili posao, da su im realne plate smanjene i da takvi nameti sigurno ne bi bili bezbolno doživljeni od strane građana.
Ono što je vrlo važno, to je, takođe, da vodimo računa o principu pravne i imovinske sigurnosti. S jedne strane, godinama govorimo o tome i sprovodimo mere podsticaja ulaganja u stanogradnju i građevinarstvo. Porez na imovinu ne sme da bude destimulišući. On mora da se pridruži toj politici ulaganja i investiranja u stanogradnju i građevinarstvo. Bilo bi sasvim pogrešno ukoliko bi neko zaključio da je ovde bolje da se kupuju slike ili zlatni satovi, umesto da se štednja i zarada ulažu u nekretnine. Mislim da bi to bila šteta za čitavu društvenu zajednicu i za državu, u krajnjoj liniji, zbog toga što kada neko ulaže u stanogradnju, onda on angažuje građevinsku industriju, plaća porez na dodatu vrednost itd.
Ono što je takođe važno imati u vidu, to je da je stanovanje u Srbiji uvek bilo neka vrsta socijalne kategorije, uvek imalo elemente socijalne kategorije i ne možemo naprasno iz jednog takvog stanja uvesti potpuno tržišne principe. Šta hoću da kažem? Mi smo čak i u socijalizmu imali jedan princip korišćenja stanarskog prava, postojao je standard da se, recimo, porodici sa četiri člana daje stan na korišćenje, po dvadeset kvadratnih metara za člana domaćinstva. To se smatralo standardom dobrog, poželjnog stanovanja. Svaka zemlja u EU ima nešto što se zove poželjni standard stanovanja i opredeljuje određeni broj kvadrata stambene površine za svakog člana domaćinstva.
Posle smo, devedesetih godina, pristupili otkupu tih društvenih stanova, opet po vrlo povoljnim cenama, vodeći računa o socijalnim prilikama, vodeći računa da na najpovoljniji način omogućimo građanima da steknu svojinu nad stanovima u kojima su stanovali.
Kao što se vidi, ta socijalna kategorija je uvek bila prisutna. Mislim da je vrlo važno da o tome vodimo računa, da ne stvorimo kod građana jednu pogrešnu sliku i svest da zbog onoga što su stekli tokom prethodnih decenija sada bivaju na neki način kažnjeni.
Mi smo govorili mnogo, kada smo donosili Zakon u decembru, o problemu poreskog kredita. Zahvaljujući jednom amandmanu gospođe Čomić mi smo uspeli da povećamo poreski kredit, u odnosu na predlog Vlade, sa 10.000 na 20.000 na godišnjem nivou za nepokretnost u kojoj obveznik stanuje. Time smo zaštitili jedan vrlo veliki deo socijalno ugroženog sveta u Srbiji, ali vrlo je važno da imamo u vidu da na taj način nismo u potpunosti proizveli one efekte koje jedna socijalno odgovorna stambena politika s druge strane mora da sprovede.
Moramo da vodimo računa o načelu zaštite porodice, jer ako ste kod svih vrednih nekretnina u stvari izjednačili onog ko izdaje stan i onog ko živi u stanu, pa ste izjednačili onog ko živi sam u stanu i onog ko živi sa dvoje ili troje dece, na taj način možda nismo poslali dobre poruke. Postoje mogućnosti da ove odredbe promenimo i da postignemo neke socijalno odgovornije elemente u samoj poreskoj politici.
Čuli smo već sa više strana i od mojih kolega da porez na imovinu ne pruža u većini evropskih država, pa ni kod nas, neke značajnije poreske prihode. Iako se kod nas u javnosti stvara slika da od toga država može jako mnogo da profitira na prihodnoj strani, istovremeno se stvara jedna pogrešna predrasuda da na neki način kod poreza na imovinu treba da budu kažnjeni svi koji su na neki način nešto stekli u ovoj državi.
Čini mi se da tu postoji sklonost u našim medijima, pa ponekad čak i među političarima, da nešto što je socijalna odgovornost, znači, socijalno odgovorna politika, zamenjujemo jednom vrstom demagogije, hoćemo da kažemo – e, sada svi koji nešto imaju treba da na neki način budu kažnjeni. To ne bi bilo dobro. To ne bi bilo dobro zato što mi ne želimo da pravimo i da gradimo takvu zajednicu. Želimo da gradimo zajednicu u kojoj ljudi jesu preduzimljivi, u kojoj se razvija preduzetnički duh onih koji žele i mogu da privređuju, da zapošljavaju druge ljude i na taj način prave prihod za ovu zajednicu, i ukoliko nešto steknu, ne smeju zbog toga biti kažnjeni.
Naravno, ne pada mi na pamet da na bilo koji način branim one koji su nešto stekli zato što su imali neke državne privilegije, zato što su kršili neke propise, ali čak i u tim slučajevima porez na imovinu nije način da to ispravimo. Onda moramo da primenimo krivične istrage, krivične postupke, moramo da vidimo da li su odgovorni za poresku utaju, da li su na bilo koji način zakon prekršili.
Dakle, da se razumemo, sigurno je da imućni treba da plaćaju više, ali i to mora da bude srazmeran i snošljiv porez. To je nešto gde moramo da nađemo dobru formulu kako da do toga dođemo.
Na samom kraju želim još nešto da kažem, a to je o nekim porukama koje su se povodom ovog zakona pojavile u našoj javnosti, u našim medijima, koje su poslate penzionerima, koje su slali čak i neki naši liberalno orijentisani ekonomisti – iselite se iz svojih stanova ako nemate para da plaćate porez na imovinu.
Pre svega, tu se radi o jednom ozbiljnom nerazumevanju političke korektnosti. To je diskriminacija po osnovu starosti, to je nešto što je danas u Evropi vrlo ozbiljna tema, i kada govorimo o EU o tome treba da vodimo računa. Drugo, to je jedna prilično velika socijalna neosetljivost. Pre svega, to su ljudi koji su svoju penziju zaradili; dakle, ne dajemo im danas ništa što nisu zaradili, s jedne strane. S druge strane, tokom svog života su štedeli, bilo u nameri da nešto ostave svom potomstvu, bilo da u starosti žive dostojanstveno.
To nisu dobre poruke. Ako neki novinari ili ekonomisti misle da treba da promovišemo iseljavanje čitavih gradskih četvrti, to je prosto neprihvatljivo. To piše u nekim našim medijima, bio je jedan naslov: „Penzioneri drhte u saloncima“.
Dakle, zalažem se za to da na vrlo odgovoran način naša vlada i naše lokalne samouprave učine sve da ta poreska opterećenja pre svega budu ravnomerna, pravična i snošljiva, srazmerna prihodima, jer to je ono što pokazuje određenu ekonomsku snagu svakog poreskog obveznika. Naravno, da ne pogoršavamo životni standard građana, ali i da ne šaljemo nikakvu pogrešnu poruku da se rad i sticanje imovine na bilo koji način kažnjavaju, da se štednja u Srbiji ne isplati ili da investiranje u Srbiji nije sigurna stvar. To bi bila jako loša poruka.
Verujem da je ova vlada socijalno odgovorna, mislim da je to pokazala delimično i kroz ovaj zakon, kao i kroz druge projekte koje sprovodi, ali isto tako verujem da ova vlada želi da stvori uslove za normalno privređivanje, za povećanje bogatstva, za ulaganje, investiranje u ovu našu zajednicu. Verujem da ćemo pronaći najbolje rešenje da to i ostvarimo. Hvala na pažnji.

Iskorišćeno je dvanaest minuta i trideset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Milentijević, a posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Gospođo predsedavajuća, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zajednički načelni i jedinstveni pretres o osam tačaka koje, i potpredsednik Vlade se složio, nemaju baš mnogo zajedničkog, ali nije to neka novost, to je stara praksa da se u jednu tačku dnevnog reda u načelnoj raspravi stavljaju i porezi, i garancije, i sporazumi, i krediti, i memorandumi, i ugovori i ne znam još šta.
Osvrnuo bih se na ovaj Zakon o davanju garancije Republike Srbije u korist „Hipo-Alpe-Adria banke“ a.d. po zaduženju opština Kosovska Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok, a u cilju regulisanja problema vodosnabdevanja te tri opštine na severu Kosova i Metohije.
Ovo je upravo jedan tehnički zakon, koji rešava životno pitanje za tri nabrojane opštine, projekat vodosnabdevanja koji se pokriva ovim zakonom. Sve bi to bilo u redu, čuli smo danas ovde da su svi srećni što se jedan takav zakon našao pred Skupštinom Republike Srbije i mislim da je to jedinstveni zakon kada je Kosovo i Metohija u pitanju, ove vrste, koji se donosi u Narodnoj skupštini od 2000. godine. To bi bilo sasvim u redu, ne bi bilo primedaba ni sa jedne strane, ali su se čuli neki tonovi vezani za taj projekat gde se pokušavalo da se to prebaci na teren politike i da se prikaže da će se tim projektom ovajditi lokalne vlasti te tri opštine. Zašto lokalne vlasti te tri opštine? Zato što lokalne vlasti te tri opštine ne pripadaju koaliciji na vlasti u Republici Srbiji.
Pošto su se ti tonovi čuli unazad onoliko koliko traje taj projekat, zbog javnosti ću reći sve vezano za transparentnost tog projekta. Naime, svedoci smo da je Zakonom o budžetu za 2009. godinu predviđena mogućnost zaduživanja opština Kosovska Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok radi izgradnje regionalnog vodovoda ove tri opštine. Iznos od oko devet miliona i ne znam koliko tačno utvrđen je, gospodine predsedniče Vlade, na bazi mogućeg zaduženja tri opštine u skladu sa Zakonom o javnom dugu. Ovaj zakon ništa nije epohalno, jer u članu 3. Zakona se decidno kaže – otplatu kredita vrše zajmoprimci, a zajmoprimci su tri opštine na severu Kosova i Metohije.
U tom momentu postojao je idejni projekat izraelske firme koja je po sistemu „ključ u ruke“ nudila opštinama izgradnju sistema za vodosnabdevanje, uz uslov obezbeđivanja državne garancije. Međutim, taj predlog projekta nije mogao biti prihvaćen od strane opština iz sledećih razloga: prvo, zbog lošeg predloženog tehničkog rešenja koje je podrazumevalo prepumpavanje vode na velikim visinskim kotama, što iziskuje veliku potrošnju električne energije i održavanje pumpi; drugo, zbog visoke predračunske vrednosti ukupne investicije, koja se kretala oko petnaest miliona evra; treće, zbog zakonskih ograničenja visine zaduženja; četvrto, zbog neophodne procedure primene zakona u postupku zaduživanja opština kada je ovaj kredit u pitanju.
Nakon toga opštine su, na osnovu međusobnog ugovora o zajedničkoj izgradnji regionalnog vodovoda, napravile zajednički ugovor i ušle u projekat, pokrenule postupak javne nabavke finansijskih sredstava i usluga kredita u skladu sa zakonom. Na tenderu su učestvovale tri banke: „Hipo-Alpe-Adria banka“, „Banka Inteza“ i „AIK banka“. Najpovoljniji ponudu je ponudila „Hipo-Alpe-Adria banka“. Ona je ponudila najbolje uslove i sa njom je potpisan ugovor o finansiranju.
U međuvremenu, opštine su pokrenule postupak javne nabavke usluga izrade projektno-tehničke dokumentacije za izgradnju regionalnog sistema vodosnabdevanja. Na tenderu je učestvovalo pet projektantskih kuća: „Energoprojekt“ Beograd, Saobraćajni institut CIP, „Velika Morava“, „Vodotehnika“ i ne znam tačno koja je peta firma. Najbolje uslove je ponudio Saobraćajni institut CIP. Nakon završetka tog projekta raspisaće se javni poziv za izvođenje radova, uz zakonsku obavezu objavljivanja prethodnog raspisa.
Ova procedura kroz koju su opštine prolazile vršena je uz stalnu konsultaciju i saglasnost Ministarstva finansija, odnosno Uprave za javni dug.
Toliko, gospodo narodni poslanici, o transparentnosti tog projekta. Dobro je što će projekat biti realizovan, ali se postavlja jedno gorko pitanje – da li će nam trenutni odnos predsednika Republike Srbije, Vlade Republike Srbije i koalicije na vlasti omogućiti da vodovod koristimo u svojoj državi ili će ostati u nezavisnoj državi Kosovo?

Šest minuta i pedeset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodna poslanica Smiljana Milisavljević želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Član 104, dostojanstvo Narodne skupštine, zato što su izrečene kritike i neistine. Posle izlaganja prethodnog govornika mogu samo da postavim jedno pitanje: kako to, a svi znamo da je vodovod veoma bitan za egzistenciju srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, nije realizovan za vreme vladavine Vojislava Koštunice? Znači, nijednom nije ušao u budžet. Mogu samo da pretpostavim da ili poslanici Demokratske stranke Srbije nisu podnosili amandmane za izgradnju vodovoda ili ih nije prihvatao Vojislav Koštunica. Znamo da mu je Kosovo i Metohija na srcu.
Dakle, moje iskustvo je drugačije. Ja sam 2008. godine podnela amandman i Vlada je odmah prihvatila, a dve godine kasnije, kada sam videla da sredstva neće biti iskorišćena... Znači, lokalne vlasti nisu imale volju, možda ni kadrove, da iskoriste sredstva iz budžeta i da naprave vodovod. Tražila sam od ministarke finansije da se napravi neka koordinacija i da Vlada nađe rešenje. Rešenje je stiglo. Stigao je zakon po hitnom postupku. Dakle, Vlada pokazuje da zaista rešava probleme građana Kosova i Metohije. Toliko. Hvala.

Nema povrede Poslovnika, iz vrlo jednostavnog razloga – narodni poslanik ima pravo da iznese svoj stav. Ne mogu da cenim da li je činjenica koju iznosi istinita ili ne, mogu da reagujem samo u slučaju očiglednih uvreda.
Narodni poslanik Vladimir Milentijević, pravo na repliku. Samo se prijavite, molim vas. Izvolite, dva minuta.

Mislim da sam bio dovoljno jasan i uopšte nemam nameru da budem jasan gospođi Smiljani. Hoću da budem do kraja jasan sa ovim projektom, što se tiče ove Narodne skupštine i građana koji gledaju ovaj prenos. S obzirom na to da gospođa Smiljana uvek ima pomešana osećanja kada govori o Kosovu i Metohiji, čas govori u interesu građana Kosova, čas žali spaljene albanske punktove na administrativnim prelazima, stvarno ne mogu da je razumem.
Ovde je potpuno jasno, vi, gospođice Smiljana, vršite vlast i treba da vršite vlast, a ne da se zalažete ili da pomažete amandmanima ili zahtevom. Morate da vršite vlast i da budete uslužni servis Srba koji žive na Kosovu. Vi ništa epohalno niste učinili, jer je ova država dala garanciju za kredit koji će da vraćaju opštine.
Nisam kritikovao državu Srbiju i Vladu Republike Srbije. Čak sam pozitivno govorio o tom projektu, što i jeste pozitivno. Jednostavno, nisam želeo da ostane neraščišćeno i da se tonovi kakve ste vi iznosili u prethodnih godinu ili dve dana vežu za taj projekat kad nije istina.
Ko je kupovao stanove u Londonu? Ko treba da se obogati na ovom projektu? Vi to treba da znate i treba da vršite vlast, da nađete te krivce ako postoje i da ih izvedete pred sud. Imate tužilaštvo, imate policiju, završite jednom tu priču. Nemojte vi da budete član orkestra koji orkestrira ovu priču i ovu kampanju protiv DSS-a.

Narodna poslanica Smiljana Milisavljević, pravo na repliku.

Gospodine, mi jesmo vlast u Republici, ali vi ste vlast na terenu, na lokalu. Ne mogu ja da izgradim vodovod. Znači, mi smo vam obezbedili sva sredstva. Ako nemate ljude, ako nemate kadrove, sklonite se, prepustite to nama. Garantujem vam da će u rekordnom roku biti izgrađen vodovod. Zahvaljujem.