Narodni poslanik Milan Dimitrijević, replika.

Ministar je prosto iskoristio svoj prvi boravak ovde, pa je mimo teme dao određene informacije i obratio se. Mislim da vas je potpuno dobro shvatio, ali, evo, izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dakle, gospodine ministre, pošto ste bili iskreni u svom prvom obraćanju narodnim poslanicima, nastaviću u tom tonu. Pokušaću da vas upozorim na jedno rešenje, a to je predlog radnog tela Zdravstvenog saveta za procenu stanja u banjsko-klimatskim centrima Srbije.
Malopre ste pomenuli jednu pogrešnu odluku, unazad 30 godina, o lečenju kardiovaskularnih bolesnika u klimatskim lečilištima na nadmorskoj visini preko hiljadu metara, verovatno asocirajući na Zlatibor, Zlatar. Vidite, u toj radnoj grupi, što se tiče procene banjsko-klimatskih lečilišta, nalazi se, da ne pominjem ime, daću vam to da pogledate, jedna osoba koja je idejni tvorac toga o čemu ste vi govorili, znate. Dok se otvoreno ne suprotstavimo takvim pojavama ne možemo napraviti nijedan mali korak.

Zahvaljujem.

Da li još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)

Prelazimo na izlaganje poslanika prema prijavama za reč, po rasporedu u zajedničkom jedinstvenom pretresu tačaka koje su na dnevnom redu. Dajem reč narodnoj poslanici Milici Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Ne mogu da ne iskoristim priliku da vas podsetim da sam od ministra koji je u prepodnevnom delu sednice trebalo da bude prisutan očekivala upravo ovo što je gospodin ministar danas pred nama demonstrirao. Ako je to nova energija Vlade, nadam se da će se stvari popraviti, ali se bojim da „petao koji prvi kukuriče ide u lonac“. Ovo je bila šala.
(Predsednik: Znate šta, htela bih da u ime poslanika ne plašimo ministra.)
Naravno, ministra smo pohvalili, ako se ne varam.
S obzirom na to da su u ovoj tački uglavnom kadrovska rešenja, baziraću se na tački koja se odnosi na kadrovska rešenja za člana Upravnog odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
Iako Vlada Srbije svaki put kada se neko od njenih zvaničnika obraća poslanicima ili javnosti ističe da je jedan od njenih primarnih ciljeva borba protiv korupcije i da će se protiv korupcije izboriti, činjenice su malo drugačije i pokazuju da Vlada zapravo i nema iskrenu nameru da se u tu borbu upušta na pravi način.
O kojim činjenicama hoću da govorim? Prva od njih je izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, gde se apostrofira da Srbija ima veliki problem sa korupcijom i da sa tom korupcijom ne izlazimo na kraj već jedno izvesno vreme, do sada već tri godine.
Sledeća činjenica, od prvog dana Vlada je opstruirala rad svih nezavisnih kontrolnih tela. Kako je to radila? Prvo, zakidanjem na kadrovskim rešenjima, uvek su imali manjak stručnih kadrova; zatim, zakidanjem na finansijama; prostor za rad im je uvek bio neadekvatan i vrlo mali; zatim, slabom saradnjom i polovičnim informacijama.
Sledeća činjenica o kojoj želim da govorim je izmena i dopuna Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Te izmene i dopune su, gospodo moja, legalizovale sukob interesa i duple funkcije. Sukob interesa je uvod u korupciju. To je prvi korak u korupciji, a kada Vlada svojim funkcionerima da mogućnost da budu zaštićeni i da budu iznad zakona, onda ona pravi ne prvi korak, nego autoput ka korupciji.
Duplim funkcijama, koje su takođe proizvod ovog zakona, Vlada je pokazala da su vojvođanski poslanici iznad zakona, ali je, bogami, pokazala i da su tri gradonačelnika (Jagodine, Kragujevca i, koliko se sećam, Žagubice) takođe iznad zakona, kao i potpredsednik Skupštine Kragujevca, jer oni nemaju potrebe da poštuju zakon.
Onda se tu pojavilo čuveno pismo koje je Ministarstvo pravde, ničim izazvano, uputilo gradonačelniku Jagodine i aminovalo to da on može da ostane na duplim funkcijama. S tim u vezi, pročitaću šta kaže Čedomir Čupić o tome: „To se može prihvatiti kao jedno mišljenje koje nema pravnog utemeljenja. Agencija za borbu protiv korupcije je jedina nadležna institucija da u konkretnom slučaju donosi pravno valjane odluke vezane za sukob interesa. Tumačenje koje je dalo Ministarstvo samo je mišljenje, koje ne obavezuje i ja tako vidim i tako tretiram ovaj slučaj.“ Pokazalo se da je to mišljenje koje je dalo Ministarstvo bilo upravo mišljenje koje je posle toga morala i Agencija da ispoštuje.
Dalje, u sukobu interesa je i jedan naš kolega, ne samo jedan, više kolega, ali, recimo, gospodin Bajatović, koji je istovremeno narodni poslanik, direktor „Srbijagasa“, predsednik Upravnog odbora „Jugorosgasa“ i takođe prima platu po ta tri, četiri osnova. Kaže, jedan deo će dati u humanitarne svrhe. Ne znamo koji deo i kome.
Zatim, sledeća činjenica koja nije baš mnogo osvetljena u javnosti, vrlo je poučna, čini mi se, to je tzv. afera „Pismo“. Naime, jedan građanin, sa punim imenom i prezimenom, uputio je Agenciji za borbu protiv korupcije pismo u kome je ukazao na osnovanu sumnju da se jedan funkcioner nalazi u sukobu interesa. To pismo je bilo naslovljeno Agenciji za borbu protiv korupcije, ali je nekim čudom, ako se to zove čudo, stiglo u MUP.
Sada moramo da postavimo pitanje – ko je taj ko je mogao da pretresa poštu Agencije za borbu protiv korupcije? Ko se to u demokratskoj policiji, jer ako je ona Slobina do 2000. godine bila nedemokratska policija, a ova sada je demokratska policija, ko se to na takav drzak način usudio da krši ljudska prava i slobode? Samim tim što je to pismo dospelo tamo gde mu nije bilo mesto, a nije poštar pogrešio, prekršeno je ustavno pravo građana na nepovredivost pisma. Dodatna povreda je u tome što je reč o zadiranju u rad Agencije, koja je nezavisno regulatorno telo. Da ne govorim o tome da je ovde reč o jednom elementarnom nedostatku domaćeg vaspitanja, kada preturate po tuđim pismima, i da je to vrhunac neukusa i zloupotrebe.
Ono što je dalje sledilo je još zanimljivije. Pogledajte samo odgovor gospodina Šabića, Poverenika za javne informacije. Očito je da ovo nije izolovan eksces, dakle, ovo preturanje po pismima nije izolovan eksces. Dešavalo se dugo vremena i sa tom praksom se mora prestati bez odlaganja. Notorna je činjenica da MUP ne sme da otvara poštu koja mu ne pripada, osim ako za to nema nalog, kao i da je, ako su tvrdnje da je pismo sadržalo i informacije o pošiljaocu tačne, prekršen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Ali, ni Agencija, ako već tvrde da se to dešavalo, nije smela da čeka da dođe do presretanja delikatne predstavke da bi reagovala. Možemo samo da zamislimo o kome su se ovde informacije davale, kada je to tako delikatno pismo.
Dalja činjenica, kažu da se oko desetak hiljada funkcionera u Srbiji trenutno nalazi u sukobu interesa po raznim osnovama, ali nikada nije objavljen spisak tih funkcionera. Nekim imenima se operiše, ali tog spiska nema javno. Ko su ti ljudi? Zašto njih nema na tom spisku?
Sledeće, zaključili smo da Agencija radi u vrlo teškim uslovima, bez prave podrške države, a onda se još dešava da neki javni funkcioneri i političari zaključe da su oni iznad zakona i održavaju ovaj položaj Agencije i dalje. Još je interesantnije što im je država dala pravo da tako rade.
Ne mogu da se otmem utisku da je ponovo došlo ono vreme kao kada smo devedesetih u „Dugi“ čitali ko će od političara biti javno ispljuvan, ko će biti uhapšen, a ko će biti trajno odsutan. Sada imamo ne samo „Večernje novosti“, sada imamo i neke druge medije koji to rade.
Dakle, među tim koji su iznad zakona direktorka Agencije za borbu protiv korupcije navodi Čedomira Jovanovića, narodnog poslanika, i Božidara Đelića, potpredsednika Vlade Srbije. Protiv njih je Agencija podnela prekršajne prijave zbog toga što nisu obavestili Agenciju o prenosu upravljačkih prava u svojim firmama, a zatim su krenuli pritisci kojima su bili izloženi direktorka i zaposleni u Agenciji.
Evo odgovora Odbora Agencije za borbu protiv korupcije: „Odbor je konstatovao da pozivi i poruke koje su uputili javni funkcioneri Božidar Đelić i Čedomir Jovanović, odnosno osobe koje su se predstavile kao njihovi predstavnici, prevazilaze standarde dodatnog interesovanja za podnete prekršajne prijave i da po svojoj dinamici i sadržaju predstavljaju pokušaj zastrašivanja i nedozvoljenog uplitanja u rad samostalnog i nezavisnog organa.“ To je saopštenje Agencije za borbu protiv korupcije. „Odbor Agencije najoštrije je osudio tu pojavu i upozorio da će ubuduće svaki sličan pokušaj za posledicu imati obaveštavanje nadležnog organa radi pokretanja zakonskog postupka.“ Sada ne razumem zašto se i u ovom slučaju ne obavesti nadležni organ, ali valjda oni znaju zbog čega je to tako.
Zbog svega ovog što sam rekla nije čudo što je moj utisak da Agencija više nije nezavisno telo. Zašto mislim da nije nezavisno telo? Evo, taj čuveni slučaj Dulića, koji se prvo pokazao kao čovek koji ne ume da popuni prijavu, u kojoj nije naveo da je mnogo bogatiji nego što jeste, a zatim nije naveo ni taj podatak koji se kasnije otkrio u medijima, pa je direktorka rekla da je sve u redu, da on kao vlasnik firme koja prodaje kompjutere isključivo posluje sa javnim preduzećima i ustanovama i od toga ubira desetine miliona.
Neću da kažem šta je sa izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, koje su direktan generator korupcije, prosto zato što hoću da ostavim vremena i mojim kolegama, ali sve ovo me danas uverava da ovaj član Upravnog odbora Agencije ništa bitno u ovome neće pomeriti. Hvala.

Zahvaljujem.

Dajem reč narodnoj poslanici potpredsednici Nataši Jovanović. Nije tu.

Replika. Samo se prijavite.

(Aleksandar Martinović, s mesta: Gospodin Paja Momčilov je tu.)

Izvinite, imala sam dogovor sa Natašom da ona bude sada, ali pošto ste vi došli, daću vam reč. Replika prvo.

Narodni poslanik Dejan Pisarević ima reč.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moje drage kolege, ulažem repliku na osnovu izlaganja prethodne sagovornice, zato što je pomenula mog predsednika Dragana Markovića Palmu, koji nije tu. Želim joj reći da je gospodin Marković dobio poverenje građana da bude i narodni poslanik, kao i gradonačelnik Jagodine. On je to dokazao svojim delom, i to ne u jednom, nego u dva mandata. Nadam se da će i u trećem mandatu tako da radi. Njegov primer treba da slede svi. Hvala.

Zahvaljujem. Mislim da nema potrebe za replikom. Milica Vojić Marković, replika.

Hvala. Završiću taj krug replika. Meni je jako žao što moram da pomenem vašeg predsednika, gradonačelnika, narodnog poslanika i slično. Zaista nemam ništa protiv toga da se on na narednim izborima kandiduje i za predsednika Rusije. Prosto nemam razloga da sumnjam u to da će da osvoji. Ali, ono što je činjenica, ne postoji ni način, ni zakon da se kandidujete i za jedno i za drugo u istom trenutku. Ni to nije bitno. Ono što je bitno, govorim o povredi zakona, a vašeg gradonačelnika nema potrebe da pominjem ni po ovom, ni po onom osnovu. Govorim o zakonu o sukobu interesa, o tome i o pismu koje je uputilo Ministarstvo pravde. Dakle, o tome govorim. On se pominje prosto kao neko ko je nosilac toga.

Narodni poslanik Paja Momčilov ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice parlamenta, poštovani ministre Stankoviću, evo, mi raspravljamo, kao što je već rečeno, opet o jednoj združenoj grupi propisa koje ovaj parlament treba da usvoji. Pravo da vam kažem, mi smo već oguglali na to i navikli smo se na to. Više bih se iznenadio da je situacija drugačija, da možemo svaki od ovih propisa koji su danas na dnevnom redu u jednom razložnom vremenu i na kvalitetan način da razmotrimo, pa onda, naravno, nakon toga da skupštinska većina donese meritornu odluku. No, šta je tu je, nama je već ovo stalna praksa.
Budući da sam iz zdravstvene delatnosti, iz struke, u svom izlaganju ću se osvrnuti, naravno, na ovaj predlog o izboru člana Zdravstvenog saveta Srbije. Pretpostavljam da su moji prethodnici već jasno ukazali na osnovni problem sa kojim smo se mi sreli. Koristim samo priliku da iznesem dodatno možda neku argumentaciju, vezano za rad Saveta, za očekivanja nas iz Odbora za zdravlje, a verujem i javnosti Srbije, građana Srbije, šta su očekivali od jednog ovakvog tela, šta mi to danas imamo, a onda ćemo sve to upodobiti da dođemo na konkretni materijal kojim treba da se bavimo.
Gospodin Stanković nije kriv za propust koji je načinjen i mi nemamo biografiju profesora Savića, koji je, pretpostavljam, istaknuti stručnjak. Međutim, koliko možemo da verujemo, toliko imamo pravo i da ne verujemo da je to tačno. Samo ću podsetiti ovaj parlament kako ste na Medicinskom fakultetu posle 2000. godine zdušno oduzimali profesorska zvanja mnogim profesorima; ne samo profesorima, nego i docentima. U svakom slučaju, raspravljati bez biografije je nekvalitetno i nedozvoljeno. Šta bi bila prava mera? Prava mera bi bila da se povuče ovakav dokument, a ne da se izvinjava. To bi bila prava mera u jednoj normalnoj i civilizovanoj zemlji.
Zašto? Dodatna argumentacija zbog čega smatram da je to neophodno – na Odboru za zdravlje mi smo blagovremeno stavili pretres i razmatranje ovog predloga kao tačku dnevnog reda, posebno. Možete se uveriti ako vidite dnevni red poslednje sednice Odbora za zdravlje. Niko nije došao od pozvanih predstavnika Ministarstva zdravlja. Nama je jasno da je to jedna nova situacija, da je verovatno tamo rasulo nastalo. Uvek su nam se odazivali i uvek su dolazili. Na našu intervenciju tokom samog sastanka, koji je započeo, da li će doći, odgovoreno nam je da neće niko doći.
Prvi put je došlo do tog kuršlusa, ali smo insistirali kod njih na prethodnom sastanku, kada su bili prisutni, da nam dostave i biografiju profesora Savića. Ministarstvo zdravlja je obećalo da će to poslati. Znači, nismo to dobili. Sada smo mi u velikim sumnjama zbog čega je to tako, da li je to tanka biografija, da li je to nešto što je problematično? Ne kažem da jeste, ali u civilizovanoj zemlji ovo ne bi došlo na sednicu parlamenta.
Hajde sad sa par reči da se malo osvrnemo na Savet. Zašto je važno da ovaj savet radi onako kako je zakonskim normama zamišljeno? Znate dobro da je 2005. godine Zakon o zdravstvenoj zaštiti svojim članovima jasno propisao nadležnosti ovog saveta. Ovaj savet bi praktično trebalo da bude, po meni, jedan savet mudraca (arhont kod starih Grka), koji vodi brigu o zdravstvenoj politici. On je glavno savetodavno i stručno telo.
On je sa velikim zakašnjenjem oformljen pre godinu dana i mi smo ulagali primedbe na pojedina kadrovska rešenja u tom savetu. Bogami, imate tamo predloge i Stomatološke komore, koja uopšte nije zaživela i nije radila, da figurira u ovom savetu. Da ne govorim sada o tim drugim problemima sa kojima smo se sretali. Evo, posle godinu dana rada ovog saveta na poslednjoj sednici smo imali izveštaj koji je upućen Skupštini.
Ono što verujem da je i gospodin Dimitrijević rekao, ne znam da li je moja koleginica Vjerica Radeta to kazala, mi smo imali frapantnu situaciju: vidite, ovaj Zakon o zdravstvenoj zaštiti se praktično krši u tri člana. Jedan član, koji propisuje ko može biti član Saveta, jasno kaže da ne može biti direktor neke institucije, ali mi imamo članove Saveta direktore institucija. Po meni je ta odredba tog zakona besmislena. To smo kritikovali kada je donošen, da je to besmisleno. Znamo i zašto je to doneto, niske su pobude, da se sada njima ne bavimo. To je stvarno besmisleno, ali tako piše u Zakonu. Međutim, direktori sede, i sam predsednik Saveta je direktor instituta.
Ono što je dalje kršenje ovog zakona, po meni... U jedanaest tačaka je pobrojano koji su zadaci Saveta. Recimo, tačka 1 – da prati razvoj sistema zdravstvene zaštite. Znači, to je osnovno, da se bavi sistemskim pitanjima, onim što je najbitnije. Ako gledate, videćete da je jedan od zadataka koji su predviđeni akreditacija programa kontinuirane edukacije i, praktično, Savet se tokom čitave godine svog rada najviše time i bavio. Međutim, bavio se na jedan, po nama krajnje loš, način, pogrešan način, bio je zatrpan hiljadama papira, koje nije mogao sam da reši; onda je to prosledio Komori, koja mu je pomagala da bi rešio tu situaciju.
Iks puta smo ukazivali na moguća racionalnija rešenja, gde treba delegirati pravo Srpskom lekarskom društvu da programi koji se ostvaruju u aktivnostima tog društva, koje već više od sto godina traje na ovim prostorima, koje jeste najznačajniji faktor za struku i nauku, treba da nose i akreditaciju, bez dodatne papirologije i stalnog pisanja i ponavljanja. Na kraju krajeva, nema nikakve kontrole sadržine onoga što se kroz kontinuiranu edukaciju događa. Znači, to je ono na šta smo ukazivali i na šta je valjalo obratiti pažnju.
Ako se pogleda dalje šta je kršenje zakona, u članu 155. jasno se kaže da su u budžetu obezbeđena sredstva. Nama je predsednik Saveta rekao da oni rade volonterski, da ni telefon nisu imali, a da su dobili dve prazne sobe u Nemanjinoj pre par meseci. Čitao je pismo koje je uputio Vladi Srbije, gde moli za osnovni nameštaj, ne za luksuz, nego fotelje, ne za aerodrom i pepeljare. Dobio je odgovor – snađite se sami, nađite sponzora. Tako se Vlada odnosi prema vrhunskom stručnom telu, i to je realna situacija danas.
Rekao sam, nažalost, mi živimo u vremenu kada institucije ne predstavljaju ono što bi trebalo da predstavljaju, kada moć odlučivanja nije u institucijama. Ono što iz toga proističe, kao ovakvo pismo Vlade jednom ovakvom organu, jeste samo jedna karikatura koja se namerno crta da bi se obezvredile institucije sistema Srbije u ovom interegnumu od upumpavanja sadašnje tzv. nove energije do one naredne koja vas čeka na jesen, kada ćete projektom uništavanja i podvođenja tobožnje opozicije pod nekog novog gazdu ili starog gazdu imati naredne izbore. To je suština.
Elem, hoću da kažem i ovo. Pročitao sam, gospodine ministre, da ste vi kazali da ćete kao prioritet u vašem radu imati borbu protiv korupcije. Nemojte, neka vam bude to drugo, treće. Treba da bude vama zadatak briga o zdravlju naroda, koja je katastrofalna. Mi smo biološki ugroženi.
Ako uzmete strateški dokument ove vlade o održivom razvoju, pročitajte sedam tačaka koje se tiču zdravstva, ima i korupcije na kraju, gospodine ministre, vi ste dužni da odgovorite na ovo. Kaže ovako: „Od oko 6.000 obolelih pacijenata u Vojvodini koji čekaju na radioterapiju, njih 3.500 zbog malih kapaciteta i trgovine listama čekanja na Institutu ne dobijaju šansu da se leče“. To je vaš prioritet, gospodine ministre. Hteli vi to ili ne, vi ćete morati to da rešite.
Da vam ne čitam pismo Dežeru, koje ćete i vi sigurno dobiti, koje je upućeno od strane pacijenata, gde kažu da je u Novom Sadu danas moguće da jedan lekar zaradi godišnje 500.000 evra. To ombudsman saopšti u Subotici, na Višegradskoj inicijativi. Mislim da bez korupcije nema tog posla. To sigurno treba rešiti.
Znači, problem je kako da reforme sprovedete. Reforme su izmena politike. Deklarativno su prethodni ministar i njegovi pomoćnici prihvatili da sprovedu reforme, međutim, samo na rečima, na delu ne. To je veliki problem tranzicionog društva Srbije. To vi treba da radite.
Iskreno da vam kažem, vrlo sam skeptičan da ćete to moći uraditi. Cenim vaš dosadašnji stručni opus i politički opus; ne volim da pročitam da ste bili ekspert političkog haškog suda za ratne zločine, time se nikada ne bih hvalio. Sada je možda prilika da kao ministar zdravlja, nasuprot svim drugim pokušajima da se o Vojislavu Šešelju i njegovom zdravstvenom stanju ne govori, kako u Skupštini Srbije, tako i na Odboru za zdravlje, kao čovek humanista podignite svoj glas i stanete na čelo nas koji smatramo da njemu treba pomoći. Hvala.