Molim vas da se vratimo dnevnom redu. Reč dajem narodnom poslaniku Zoranu Krasiću.

(Dragan Stevanović, sa mesta: Može li on na kraju da govori?)

Bilo je govora o nekoj promeni redosleda.

Bilo je. Izvinjavam se, reč dajem narodnom poslaniku Draganu Stevanoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o jednoj tački u okviru ovih objedinjenih tačaka dnevnog reda, o izboru Fiskalnog saveta. Ono što moram na početku da kažem jeste da konstituisanje i izbor Fiskalnog saveta nije bila niti ideja niti je prihvaćeno od strane Srpske radikalne stranke. S obzirom na to da je vlast predložila Fiskalni savet, čini mi se da je vlast bila dužna da obezbedi jednu ozbiljniju atmosferu i da ovde imamo bar jednog od predlagača kandidata za članove Fiskalnog saveta.
Gospođo Slavice Đukić Dejanović, kada su rađene izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu, kojim je utvrđen ovaj Fiskalni savet, u taj zakon uneli ste preko pedeset članova koji se na taj savet odnose. U ovoj godini, gospođo predsedniče, vaša skupštinska većina je tom savetu odobrila sedamdeset miliona dinara iz budžeta. Morate da priznate da to nisu baš male pare. Zbog svega toga Fiskalni savet bi morao da pokaže malo više poštovanja prema ovom domu, a i oni koji su ove kandidate predložili.
Danas možemo da osporavamo profesionalni kredibilitet ovih ljudi koji su predloženi za Fiskalni savet. Moje kolege su o njima nešto govorile. Naravno, kada je u pitanju profesionalni kredibilitet, Vladi Republike Srbije u ovom sastavu on ništa i ne znači, koliko god da se ovde na njemu insistira i da se o njemu priča. Imali ste jednog ministra sa tzv. profesionalnim kredibilitetom, i to ni manje ni više nego ministra finansija, pa ste ga smenili. Ne žalimo što ste ga smenili, ponavljam priču, treba smeniti ministra finansija koji ne razume svoju političku ulogu. Koliko god da je teoretski potkovan i da razume javne finansije i ekonomiju javnog sektora, ne razume svoju političku ulogu i treba da bude smenjen.
Ali, u toj istoj atmosferi i tom istom logikom SRS će se rukovoditi kada govori o ovim ljudima. Možda su oni najbolji ekonomisti. Kad ne bismo znali neke od njih možda bismo mogli da poverujemo svemu ovome što piše, ali ono što osporava ovu priču jeste – šta će u Fiskalnom savetu čovek u čijoj biografiji se spominje „CES Mecon“? Šta će takav čovek u Fiskalnom savetu? Ni manje ni više, predložio ga je Boris Tadić. Sve je jasno, može da ima 30 ili 130 titula, ne znam ni ja koliko godina radnog iskustva ovde i onde, šta će on tamo, šta će on da kontroliše? Za šta se vezuje „CES Mecon“ u Srbiji, za kakve privatizacije? Jednu ću samo pomenuti: pokušaj privatizacije Sajma, koji je propao itd.
Šta su drugi kandidati? Šta to znači – najmanje deset godina karijere u sferi ekonomije? Sada će oni da kontrolišu ministre koji imaju 30 godina, recimo, iskustva u sferi ekonomije! Pazite apsurd, član Fiskalnog saveta kog je predložila, čini mi se, sada već smenjena... Kako je moguće da gospođa Dragutinović predloži nekog kad nije ministar finansija? Ovde nemamo saglasnost gospodina Mirka Cvetkovića na ovaj predlog.
Predložili su magistra ekonomskih nauka u Fiskalni savet, a stručne službe koje pomažu Fiskalni savet i na usluzi mu stoje za specijalnog savetnika mogu da imaju nekog ko je najmanje doktor nauka. Toliko o ozbiljnosti. Toliko ste vi sami urušili smisao i značaj nečega na čemu ste bogzna kako insistirali. Godine 2009. ste ovo predložili. Od 2009. godine čekamo u Skupštini da date predloge. Jedanput ne možete zato što smenjujete guvernera, pa sada ko zna kakav je izbor, s obzirom na to da ste smenili i ministra finansija i Vladu; jedino je još uvek stari predlagač Boris Tadić, a sa kakvim je predlogom on izašao, evo, i to smo prokomentarisali malopre.
Zašto je ova rasprava bitna? Vi ste nas uveravali u te fiskalne principe i njihov značaj i smisao. Vi ste utvrdili tim zakonom i poverili tom savetu posao podizanja kulture fiskalne odgovornosti, pa ste izmislili fiskalne principe, i opšte i posebne. Kada prođete kroz te opšte i posebne principe i stanje u ovoj državi, onda možete da prepoznate ovu perspektivu i budućnost koju nam neki poslanici Demokratske stranke nude.
Šta je interesantno, takođe, za ove ljude čije su biografije ovde? Svi oni su bili prisutni u sferi javnih finansija u poslednjih deset godina. Poslednjih deset godina, kada je Srbija vodila najgoru fiskalnu politiku. Najgoru fiskalnu politiku. U vreme kada je trebalo da vodi politiku koju nam sad najavljuje do 2020. godine.
Kada ste prodavali, privatizovali i kada su sredstva spolja dolazila, e tada se štedelo, tada se ulagalo u proizvodnju, tada se stvarao poslovni ambijent u državi. Nije se tad favorizovala potrošnja, pa ste vodili takvu fiskalnu politiku, a računicu nam ispostavili sada. Sada ćemo mi vaš fiskalni nerazum da finansiramo i da plaćamo. Pa nam premijer Cvetković nudi novi model rasta, finansiraćemo i razvijaćemo izvoz, a onda kao meru Vlade predloži novu mogućnost zaduživanja, pa ovde dođe u Skupštinu i kaže – evo, sada ćemo na osnovu te predložene mere dati mogućnost građanima da se ponovo zaduže i kupe nešto. A, sa onim neformalnim centrima moći na Kopaoniku zadržava se, odnosno promoviše novi tzv. model rasta u Srbiji.
Ovde stoji, među tim opštim principima koje će kontrolisati ovaj savet, princip polaganja računa. Juče i danas vidimo koliko je Vlada spremana na polaganje računa. Pitam vas, gospođo Đukić Dejanović, zašto ste spremni da to prihvatite? Dokle ćemo biti taoci neodgovorne Vlade, i juče i danas? Ne prozivaju njih, nas poslanike prozivaju. Koliko košta dnevno Skupština? Juče ih čekamo četiri sata. Dokle ćete na to da pristajete?
Ako vi ne možete da ih zauzdate, kako će Fiskalni savet, koji nema nijednu funkciju, odnosno mehanizam, ovlašćenje da nekog na nešto pozove i sankcioniše? Trošiće bar sedamdeset miliona na godišnjem nivou.
Ovde se priča i o principu pravičnosti, uticaju na blagostanje sadašnjih i budućih generacija. Nismo zadužili sadašnju, nego i buduće i one generacije posle njih. O tome smo stotinu puta govorili. Šta ste im ponudili za te dugove? Za šta da plaćaju? Za šta će generacije i deca da plaćaju vaše dugove? Vi ste te pare trošili. Šta ste im ostavili u nasleđe? Niste im ostavili ništa, sem problema i priče, i sne o tzv. Evropskoj uniji.
Princip stabilnosti, nema naglih promena u makroekonomskim kretanjima. Kako da ne, nema naglih promena, a najveća je inflacija, skok cena kakav jeste, koliko je dinar padao itd.
Princip transparentnosti. Ne možete u jednom komunalnom preduzeću i opštini da dobijete podatak koliku platu direktori primaju. To će Fiskalni savet da promeni. Fiskalni savet će naterati državne organe da kontrolišu koliko vaši direktori u javnim preduzećima primaju. Kada će se to desiti? Ne smeju sudovi da im narede, a kamoli Poverenik za informacije od javnog značaja. Na sva usta ste promovisali ovaj Fiskalni savet i govorili da će on pomoći da se ova država u fiskalnom smislu uredi.
Pogledajte kakvi su vam posebni principi kojima će se baviti Fiskalni savet – održivost duga države. Nije dug jedne države održiv ako ne pređe 40%, koliko ste vi ovim principima predvideli. Održivost duga kvalifikuje ekonomski kapacitet države da vraća svoje dugove. Zašto ne kažete koliko ćemo ove godine samo na kamate da damo? Daćemo 46.000.000.000 dinara. Šta smo ostavili tim generacijama koje će da plaćaju ove dugove, u smislu realnog sektora? Šta će oni da proizvode? Niste ostavili ništa. I za to što eventualno postoji i radi čini se sve da se uništi i da stane. Možda se čini ili ne čini, ali suština je ista.
Uredno servisiranje duga. Sedam milijardi dinara ćete ove godine plaćati na pokrenute garancije zato što vam državne institucije i javna preduzeća ne vraćaju dugove. Koliko su kamate na sve to? Što je dug jedne države veći, kamate su sve veće. Što su kamate veće, imate manje prostora da se bavite ozbiljnim stvarima u jednoj zemlji – da pravite puteve, da uređujete školstvo, da lečite ljude, kako je gospodin Momčilov malopre rekao, da se bavite ozbiljnim i bitnim stvarima za jednu državu i za jedan narod.
Govorite o predvidivosti poreskih stopa i poreskog sistema. Juče ste ovde i prekjuče... Od Nove godine pravite cirkus sa poreskim sistemom, ne znate za šta ste, ne znate protiv čega ste; koje stope PDV-a vlast hoće, a koje stope neće; kakav porez na imovinu treba da bude, a kakav ne treba da bude. I vi govorite o predvidivosti poreskog sistema u Srbiji! Ne možete da se složite oko toga kakvu poresku politiku da vodite. To nam je i bivša ministarka finansija govorila. Ne možete da menjate poreske stope, jer u okviru vlasti ne možete da se dogovorite.
Tražite od nas konstruktivnost i podršku. Naravno da nismo spremni, zato što vi ne znate šta hoćete. Kako mi da vas razumemo? Svako bi u toj vladi da ugradi svoj lični ili stranački interes. Tako ne funkcioniše država. Država je nešto mnogo ozbiljnije i odgovornije. Dok niste spremni da toj državi podredite sve svoje potencijale, ako ih uopšte imate, od ove države neće biti ništa. Biće mnogo lakše da vas oteramo sa vlasti, nego da dalje ovu državu i sve nas u njoj maltretirate.
Od ovog Fiskalnog saveta, gospođo Dejanović, neće biti ništa. Nažalost, biće mrtvo slovo na papiru. Vi ste mu dali značaj, a mi nismo. Ne možemo sa ovim stvarima da se složimo i, naravno, nećemo ih podržati. Hvala.

Narodna poslanica Donka Banović ima reč. Izvolite.

 

Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Ja bih se samo jednom rečenicom osvrnula na izlaganje moje koleginice Nataše Jovanović i debatu koja je kasnije vođena sa kolegom iz Demokratske stranke. Žene možda jesu manje zastupljeni pol i u Skupštini i u delegacijama Skupštine i u drugim nekim telima, međutim, sasvim sam sigurna da su žene ne slabiji pol, nego jači pol. Dakle, mi jesmo manje zastupljene, ali sasvim sigurno predstavljamo jači pol. No, to opet nije razlog da se naši muškarci plaše. Nadam se da se ni ministar nije uplašio kada je moja koleginica navela jednu narodnu izreku da „pevac koji prvi kukurikne završi u loncu“. On se nije uplašio, evo, sedi tu i dalje.

Ovde ima nekih šest predloga, uglavnom su to izbori i imenovanja različitih tela. Osvrnuću se na tačku 25. dnevnog reda, reč je o listi kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije iz reda Konferencije univerziteta Srbije i to umesto, nažalost, preminulog člana Republičke radiodifuzne agencije dr Svetozara Stojanovića.

Dakle, u skladu sa Zakonom o radio-difuziji utvrđeno je da je, u slučaju prestanka mandata pre isteka vremena na koje je član Saveta izabran, ovlašćeni predlagač dužan da u roku od dva meseca dostavi Skupštini, odnosno skupštinskom Odboru za kulturu listu kandidata za upražnjena mesta. Dakle, naš Odbor za kulturu je tražio od strukture koja treba da kandiduje, a to je Konferencija univerziteta Srbije, da dostavi svoju listu kandidata. Takođe, s obzirom na to da tu nije predsednik Odbora, znam da Odbor za kulturu nema nikakvo pravo da bira; on samo utvrdi listu, dakle, one predloge koje dobije i onda to prosledi Skupštini, gde se o tome raspravlja. Inače, i ovaj budući član će se birati na period od šest godina.

Mi smo od Odbora za kulturu dobili listu od dva kandidata, dakle, dva imena: jedno je doktor profesor Nataša Gospić i drugo je gospodin Goran Petrović, iz biografije vidimo da je diplomirani pravnik. Ljudi su dostavili i svoje biografije, to smo mogli da pročitamo, ali ne bih se upuštala u analizu. Pretpostavljam da i jedan i drugi kandidat mogu da obavljaju taj posao. Naravno, skupštinska većina, pretpostavljam, već zna i ima dogovor o tome ko će biti.

Ovo je dobra prilika da se malo porazgovara i o radu ovog tela, odnosno o samom radu Republičke agencije za radio-difuziju zato što ta agencija zaista ima velika ovlašćenja i odgovornost, podvlačim reč odgovornost, kada je u pitanju rad medija, elektronskih medija u Republici Srbiji. Možda su i naša očekivanja od ovog tela prevelika. To telo jeste regulatorno nezavisno telo, možda su naša očekivanja od njih prevelika, da bi oni, u stvari, bili u mogućnosti da reše haos ili deo haosa koji vlada u ovoj oblasti u Srbiji.

Povodom čitavog niza incidenata koji se svakodnevno događaju u rijaliti šou programima na nekim domaćim televizijama... Tako se zovu, mi u srpskom nemamo naziv za tu vrstu emisija, zovemo ih, u prevodu sa engleskog „reality show“, rijaliti šou program. Povodom incidenata koji se dešavaju svakodnevno, zato što je u svakom trenutku neki takav program u toku, bivši ministar kulture gospodin Bradić je izjavio da Savet Republičke radiodifuzne agencije ima ovlašćenje da opomene, upozori ili ukine dozvolu medijskim stanicama za emitovanje određenih programa.

Time je bivši ministar podsetio i članove Saveta, a bogami i sve nas, da ipak može da se nađe neko rešenje i da se spreči kršenje Zakona o radio-difuziji i kršenje Kodeksa o ponašanju emitera i da TV program zaista ne sme da bude svakodnevni izvor primitivizma i nasilja.

Da li smo kao društvo dotle stigli i da li smo spremni i hoćemo da prihvatimo i dozvolimo da elektronski mediji zbog ličnog profita postaju oglasni prostor bede i nesreće? Da li je to obrazac ponašanja koji hoćemo da naša deca prihvate?

Sve nas ću zajedno da podsetim da mnoga ministarstva neke probleme koji postoje u društvu pokušavaju da reše. Na primer, Ministarstvo prosvete godinama sprovodi projekat, negde više, negde manje uspešno, koji se zove „Stop nasilju u školama“, dakle, pokušava da se suzbije, spreči nasilje kod dece. Takođe podsećam da gradovi i opštine grade „sigurne kuće“. „Sigurne kuće“ služe tome da se majka, obično je to majka, skloni u tu kuću, a pre svega da se sklone deca, kako ne bi bila žrtve porodičnog nasilja.

Dakle, imamo čitav niz akcija koje kao društvo sprovodimo i hoćemo da sprečimo neke pojave, da ih suzbijemo, da one budu što manje zastupljene, a s druge strane, dozvolili smo da kada god uključimo televizor u kuću nam ulaze primitivizam, nasilje i govor mržnje.

Rekoh da ću se osvrnuti na rad Saveta RRA. Onda sam dužna da još nešto kažem. Nije tačno da Savet RRA nije imao određene pokušaje da stane na put ovakvim emiterima i emitovanju ovakvih programa. Dakle, od 2009. godine oni su reagovali tako kao što im zakon dozvoljava, ali su primenili najblažu meru, odnosno izrekli su opomene i pokrenuli su prekršajne prijave protiv nekoliko televizija.

Dana 3. marta u novinama se pojavila jedna analiza, odnosno RRA obaveštava građane o tome kakve je sve mere preduzimala npr. od 2009. godine, pa je krajem 2009. godine jedna televizija opomenuta i dobila prekršajnu prijavu zbog emisije „Trenutak istine“, 2010. godine bila je prekršajna prijava protiv jedne televizije zbog emisije „Farma“, 2010. godine prijava zbog emisije koja se zove „Luda kuća“, 2011. godine zbog emisije „Dvor“. Dakle, skoro dve godine republički savet pokušava tu da nešto promeni.

Znate li gde je to sad sve stalo? Stalo je u Prekršajnom sudu. Dakle, dve godine sud nije u stanju da čitavu stvar, iako je to najblaža kazna, samo opomena, prekršaj će biti neka novčana kazna... Nije u stanju da to uradi. Gde je zapelo? Zapelo je u sudu za prekršaje. Tu imamo izjavu gospodina koji je vršilac funkcije predsednika Prekršajnog suda u Beogradu, koji kaže – tačno je da postupak još nije okončan, trenutno se nalazimo u fazi saslušanja svedoka itd. Međutim, šta on kaže? On kaže – reforma, kao i štrajk u pravosuđu usporili su rad u izvesnoj meri u tim predmetima. Onda se on dalje žali i kaže da je činjenica da svaki sudija radi na više od hiljadu predmeta i da je on sugerisao svojim kolegama u sudu da na predmete koji su interesantni javnosti obrati veću pažnju.

Dakle, obratili su pažnju. Dve godine nisu u stanju da reše prekršajnu prijavu iz 2009. godine!

Šta se može zaključiti? Dakle, cirkus i lude kuće na televiziji, cirkus u sudstvu i tako mi imamo, bogami, i cirkus i ludu kuću u našim kućama.

Savet RRA se obratio bivšem ministru kulture. Nadam se da će sada i ovaj novi ministar kulture imati razumevanja za njihov zahtev. Dakle, obratio se Ministarstvu, a obraća se i Narodnoj skupštini, nadam se da ćemo mi dobiti taj predlog, da je potrebno izvršiti izmene i dopune Zakona o radio-difuziji na osnovu kojih bi mogao emiterima neposredno da izriče finansijske kazne. Dakle, očekujem da mi dobijemo taj predlog zakona.

No, šta se ovde krije? Sada Savet vidi da je usko grlo, odnosno da naši sudovi ne rade, pa umesto da se tu otklone problemi, sada ćemo mi da menjamo taj zakon na taj način što ćemo Savetu dozvoliti da preskače prekršajne sudove, nego će sami moći da izriču meru. Dakle, i ta izmena i dopuna je mač sa dve oštrice. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Mirku Munjiću.

Vlada je umesto dosadašnjeg člana Agencije za borbu protiv korupcije, kako to i predviđa Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, predložila novog člana, gospođu Zlatu Đorđević, koja je u stvari zamenik glavnog i odgovornog urednika Novinske agencije BETA, kako se to kaže u obrazloženju Vlade. Dalje se za ovog kandidata kaže da predloženi kandidat ima dugogodišnje iskustvo u oblasti borbe protiv korupcije. Dakle, dugogodišnje iskustvo u oblasti borbe protiv korupcije.
Da bi potkrepila tako nešto, dakle, to dugogodišnje iskustvo u borbi protiv korupcije, Vlada kaže da je ona pohađala određene kurseve i seminare, pa navodi te kurseve i seminare. To su neki kursevi u Londonu vezani za standarde u javnim institucijama, zatim u Istanbulu, Uloga medija u borbi protiv korupcije, u Ilinoisu, u Ajovi - Sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javne službe itd.
Postavlja se pitanje da li su to dovoljne reference za člana jedne ovako važne agencije? Normalno, mi iz SRS personalno protiv te osobe, kao i ostalih koji se biraju ovde danas, odnosno predlažu, nemamo ništa, ali smatramo da ono što je napisano u njenoj radnoj biografiji zaista ne uliva dovoljno poverenja da će kandidat sa takvim referencama biti dovoljno dobar, dovoljno kvalitetan za obavljanje ovako važne i odgovorne funkcije.
Gospodine ministre, konkretna pitanja traže i konkretne odgovore. To je nešto što je, siguran sam da se slažete sa mnom, zaista logično. Da li ova vlada, ovakva kakva jeste danas, dakle, rekonstruisana, ima odgovore na konkretna pitanja? Konkretna pitanja vezana za ovu oblast o kojoj govorim su personifikovana u stvari u konkretnim mukama miliona nezaposlenih, u konkretnim mukama miliona gladnih i siromašnih u ovoj zemlji, stotina hiljada onih koji su sa posla otpušteni, kao i miliona obespravljenih građana Srbije. Da li ova i ovakva vlada ima odgovore na ova konkretna pitanja ili na ove njihove konkretne muke, ili nema?
Ne treba zamajavati ljude, ne treba zamajavati ovaj narod raznim obećanjima. Sećate li se samo kakva ste obećanja davali kada je formirana ova Agencija za borbu protiv korupcije? Zaista ne treba zamajavati građane praznim obećanjima o raznim agencijama, komisijama i o svemu onome što vi smatrate da će te agencije i komisije uraditi.
Da li vi imate, gospodo iz Vlade, snage, da li imate dovoljno snage za jedan konkretan obračun sa svima onima koji su se nezakonito obogatili? Ima li dovoljno ova agencija snage za to? Ima li snage za obračun sa svim onim pijavicama u ljudskom obliku koje sišu poslednje kapi krvi ovog naroda? Te odgovore danas od vas traže građani Srbije. Te odgovore od vas danas tražimo mi, u ime velikog dela građana Srbije.
Hoće li možda ova agencija da bude paravan za silne afere i korupcije koje se svakodnevno dešavaju? Mislite li vi da će jedna „Kolubara“ skrenuti pažnju sa stotina i hiljada korupcionaških afera koje su bile i koje se odvijaju i dan-danas, koje prete da ovu državu jednostavno dovedu na rub propasti, koje prete da je dovedu do bankrotstva?
Ne rešava se, gospodo iz Vlade, ovakva kriza praznim obećanjima. Ne rešavaju se nagomilani problemi nekom marketinškom kampanjom. Ne rešavaju se ovakvi problemi izborom nekih agencija, izborom nekih komisija itd.
Pitamo se hoće li građani Srbije progutati još jednu udicu, udicu koju ste vi vešto kamuflirali sjajnom pričom o još sjajnijoj Evropskoj uniji, u kojoj navodno teku med i mleko? Tako nešto, gospodine ministre, sigurno znate, u ribolovu ima praktičan i prepoznatljiv naziv, zove se varalica. Znate, to je ono što se okači na udicu, sjajno, pa se prevari riba i ona se upeca. Kako drugačije nazvati tu priču koju ste okačili na udicu, da će današnji nedostatak hleba, mleka itd. nadomestiti jedan divan kolač kada se uđe u EU? Da li je to samo zavaravanje građana Srbije i da li je to nešto što se zove, kao ovo ranije, jedna varalica?
Kada to građani Srbije budu spoznali bićete u prilici da od njih dobijete etiketu običnih prevaranata. Još vam nije kasno da učinite nešto za građane Srbije, još vam nije kasno da učinite nešto za ovaj narod. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje, kako ćete vi to da izvedete kad je prosečna neto zarada u Srbiji u januaru, onih srećnika koji imaju priliku da rade, da su zaposleni, iznosila 34.009 dinara, što je realno manje po statističkim podacima za 15,3%, a nominalno manje za 14,1% nego pre samo mesec dana? Hoće li Agencija rešiti bilo kakve probleme, i u ovom punom sastavu u kakvom bude sada?
Kako ćete vi rešiti nagomilane probleme kada ste rasprodali, obično u mafijaškim privatizacijama, mnoga srpska preduzeća, gotovo sve što se moglo prodati? Nije li „Kolubara“ samo jedan paravan za nešto što će se dogoditi, odnosno nije li ona samo jedan scenario, isti scenario koji smo viđali godinama od donošenja Zakona o privatizaciji do sada? Taj scenario je svima dobro poznat – obezvredi što više i prodaj što jeftinije, a proviziju, naravno, strpaj u džep. Ali, građani Srbije treba da znaju da se bliži kraj tome. Šta ćete prodati kada prodate Telekom i EPS?
Mislite li da je najvažnija stvar zadovoljiti formu i izabrati samo neke članove agencije, pa neke članove komisije itd? Nameću se neka konkretna pitanja. Hoće li Agencija za borbu protiv korupcije rešiti sve nagomilane probleme korupcije u ovoj zemlji ili ne? Hoće li ih bar detektovati i prijaviti? Dalje, kakvi su efekti konkretnih aktivnosti Agencije za borbu protiv korupcije do sada, od momenta njenog osnivanja do danas? Imate li vi, gospodo iz Vlade, konkretne podatke o procentima eventualnog smanjenja korupcije od časa kada je formirana pa do danas, što bi opravdalo njeno postojanje? Normalno, u pametnim državama, ukoliko to nije slučaj, ne treba nam ta agencija. Ne samo ona, nego ni mnoge druge.
Dalje, kako stojimo na listi korumpiranih zemalja, gledajući od momenta osnivanja ove agencije do danas? Da li smo povećali, smanjili rejting itd? Da li ima neko te podatke? Dalje, kako da verujemo da će Agencija opravdati svrhu svog postojanja, koja je predviđena u zakonu o ovoj agenciji, ako je skoro najveća korumpiranost kod onih koji treba da procesuiraju ono što Agencija sutra preda kao korumpirane slučajeve? Sve ovo pod uslovom da to dođe do tužilaštva ili do suda, a vrlo često ne dolazi, znate vi to. Dakle, ovo je samo jedna maska, ovo je samo jedna farsa.
Šta je rešenje ili šta je bar prvi korak u rešavanju ovog problema? Pod jedan, sve kriminalce u zatvor, bez izuzetaka. Dakle, nema selektivnog pristupa ovom problemu. Da li ste vi spremni da to obezbedite? Očigledno da niste. Dalje, svaku korupciju istražiti sa istom pažnjom i svakog ko je u korupcionaškoj aferi obavezno smestiti tamo gde mu je mesto. Dakle, i ovde bez selektivnog pristupa.
To je samo prvi korak za oporavak države. Međutim, pitanje je da ali vi možete uopšte da napravite taj prvi korak. Mislimo da ne možete. Ne samo da niste napravili taj prvi korak, nego ste, takoreći, još u kolevci. Nema tog prvog koraka još, nažalost.
Ovoj zemlji treba nešto drugo, ovoj zemlji treba odgovoran državnik koji će imati dovoljno ličnog, moralnog i ljudskog integriteta, snage i hrabrosti da se uhvati u koštac sa ovim problemima i da svakog lopova strpa u zatvor. To je onaj prvi korak koji treba napraviti. Mogu vam reći, ubeđeni smo da je taj državnik dr Vojislav Šešelj. Njegovim povratkom ćete videti kako se rešavaju ovi nagomilani problemi. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Imate još šesnaest minuta.

Mislim da nije korektno prema ljudima koji su predloženi da se izaberu za ovu funkciju to što ste spojili šest tačaka dnevnog reda; onda neko pogrešno protumači da kritikom nekog predloga neko izražava stav da se kritikuju i svi drugi kandidati. Ovde se spaja nespojivo, pa je ovo, praktično, posledica. Zato moramo da jurimo kroz delove ove objedinjene tačke dnevnog reda.
Na početku bih rekao da je Fiskalni savet formiran, praktično, poslednjom izmenom Zakona o budžetskom sistemu; formiran je po nalogu iz inostranstva, jer je to jedan od uslova da bi se išlo ovom jednosmernom ulicom i da bi se Srbija nekako kandidovala da ima pristup tim pretpristupnim fondovima, a to je najvažnija stvar od 2000. godine naovamo – kako da se uzmu pare. Jer, kod nas se politika sada svela na to: prodaj, potroši, zaduži. To su te tri stvari koje se uporno rade ovih deset-jedanaest godina.
Znate, kada žaba vidi gde se konji potkivaju, i ona digne čaponjak, batak, pa dobije potkovicu. To je narodna izreka. Tako je neko čuo da postoji neki standard, neki propis za radio-difuziju, neka ranija vlada naručila nacrt zakona, usvojen predlog zakona, zakon je prošao skupštinsku proceduru, počelo je sa primenom, ali se videlo da to ne daje nikakve rezultate. Menjalo se, opet nema rezultata.
Slično vam je i sa Agencijom za borbu protiv korupcije – nalog sa strane da mora da se formira. Formirana je. Izmenama zakona o rešavanju o sukobu interesa napravljen je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i data jedna oblast koja se odnosi na funkcionere. Tu se nalazi sada broj funkcija, imovno stanje itd. Onda se neko dosetio da proširi nadležnost, pa su izvršili izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih stranaka i tamo gde je bila Republička izborna komisija i Odbor za finansije oni su samo napisali – Agencija za borbu protiv korupcije.
Zašto ovo pričam? Iz prostog razloga što se ovde mnoge stvari normativno urede baš na način kako je nalogodavac i tvorac zamislio da to izgleda. To stvara frustracije i kod političara, i kod medija i kod građana, izražavaju svoje nezadovoljstvo, bune se zato što nema te odlučnosti da se saseče nešto. Moram da kažem da nije ni planirano da se to preseče odlučno, čvrsto i jasno, da se ide sa nekim prepoznatljivim sistemom vrednosti. Ne, namerno se u propisima prave rupe, kolizijske norme, nejasnoće itd.
Onda u toj, na prvi pogled neregulisanoj pravnoj situaciji – plove. Svi plove. Slično ovome što radi Tužilaštvo za ratne zločine: navodno, podigli su optužnicu protiv nekoga, raspisali su poternicu, uhapse tog čoveka u inostranstvu, onda dva-tri meseca trla baba lan, puste tog čoveka zato što se ne priznaje, onda ovi naši pametni odustanu od optužnice i predmet zatvoren, predmet rešen. Znači, ako hoćeš da budeš pravosnažno nevin, samo neka Vekarić goni, ali pod uslovom da nisi Srbin. Ako si Srbin, onda ti odrape po nalogu Nataše Kandić i kriv si i za ono što jesi i što nisi.
Tako je i sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Neću da govorim imena zato što je to već opštepoznato. Tamo se u prvom naletu smestila jedna poprilično značajna grupa javnih ličnosti, profesori itd., koji su kritikovali stranku gospođe Đukić Dejanović, kritikovali Slobodana Miloševića, kritikovali Ivicu Dačića, kritikovali Dačića kao svog učenika. Ne znate vi to? Kažu da je bio dobar učenik, a šta mu bi, polude i ode u SPS. Svašta su ga napadali. Branio sam Dačića.
Znate, Montgomeri je napustio Srbiju zato što je napravio stratešku grešku 2003. godine prilikom onih izbora, dao je pare i promovisao neke da osvoje cenzus, pa sa demokratama da nastave da vladaju. Međutim, propao je koncept, a nema para. Ti što su propali, oni su se kasnije vratili na sve funkcije i oni sada vrše monitoring Demokratske stranke, da ne zabrljaju nešto. Tu su, javljaju se po potrebi, i kada imaju dozvolu i kada nemaju dozvolu, a od milošte ih zovemo ovde „primerci“.
Vidite, tako nešto se koncentrisalo i u Agenciji za borbu protiv korupcije. Vi imate tamo ljude koji su po definiciji u sukobu interesa, ne bi mogli tamo da sede, zato što već obavljaju nekoliko javnih funkcija. Jedan je veliki stručnjak za sindikalne proteste, kolektivna ugovaranja. Neću danas uopšte da pričam o imenima, zna on, rekao sam to njemu u lice. Javlja se kao predstavnik sindikata, javlja se na fakultetu, javlja se u ovim emisijama, kritikuje sve i svašta.
Znate, ovde postoji nalog, vi čoveka morate da izaberete. Nije bitno ko je, šta je, morate njega da izaberete, a onda se u kuloarima kuka i kaže – gde izabrasmo onoga u tu agenciju itd.
Znači, ovde imamo nešto što se zove personalni sastav, kadrovska rešenja. Pitanje je koliko oni ispunjavaju uslove da to savesno rade, čestito i u skladu sa zakonom. Tu stoji otvoreno. Onda imamo propise gde takođe imamo veliki ambis. Sada ću na jednom primeru da vam objasnim.
Kada je 2003. godine u onoj zgradi bio donet Zakon o finansiranju političkih stranaka svi su se hvatali za glavu. I Srđa Popović, koji je bio zamenik predsednika poslaničke grupe, molio je Božidara Đelića da shvati, i onu Aleksandru Drecun, kako beše, da ne mogu neka rešenja, jednostavno su u praksi neprimenljiva. Ne, evropski standard. On čovek napisao knjigu, već je prodao u pretplati itd. Kasnije je došlo do prihvatanja nekih amandmana, pa se promenio zakon. Međutim, knjiga je pre štampana, pa je onda došlo do sukoba između Zorana Živkovića, Biserke Živković, s jedne strane, koji su to promenili, i Božidara Đelića sa druge strane. Sve je to zapisano.
Šta se desilo? Postoji tamo jedna odredba, čini mi se član 18, kaže: predsednik Odbora za finansije prijavljuje nadležnim organima... Pre nekoliko godina je promenjen taj zakon. Umesto Odbora za finansije napisano je – Agencija za borbu protiv korupcije, pa sada direktor Agencije za borbu protiv korupcije prijavljuje nadležnim organima, i niko ne zna koji je nadležni organ. Evo, ovih dana direktorka Zorana potpisuje neke zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka, ali ne može da se definiše kao organ; ima problem kako da se definiše kao organ, kada po zakonu nije organ. Ne piše tamo – ovlašćena da pokreće postupke, nego – prijavljuje nadležnim organima. Prekršajni sud nije nadležni organ kome se nešto prijavljuje. Pred njim se podnosi zahtev, pa se vodi prekršajni postupak.
To je veliki problem bio još 2003. godine, kada se donosio evropski zakon prve demokratske Vlade Srbije. Ne znam, ovo je danas treća demokratska vlada. Verovatno ova treća treba da bude bolja od prve, verovatno treća mora da bude bolja po sistemu iskustva i vremena. Jeste, na televiziji je ona prva najbolja. Imamo prvog demokratskog premijera, prvog demokratskog ministra, pa prvog demokratskog poslanika. Sve je to krenulo od 25. januara 2001. godine. Ništa nije postojalo u Srbiji. Apsolutno ništa nije postojalo. Ja ne znam zašto nisu od 1990. godine bile demokratske vlade? Sve one koje su proistekle kao rezultat izbora i glasanja u Narodnoj skupštini valjda su demokratske. Sada imamo treću demokratsku vladu, koja je prepuna, prekapacitetna, kako to kažu.
Vidite, promenjen je propis. Ovde se isto pričalo o lepim namerama. Kada se raziđe ta magla, lepe namere, lepe želje, da vidimo šta je ostalo. Ostalo je neregulisano stanje i ne može da se završi posao. Onda imamo situaciju da neko uradi u skladu sa zakonom, iskoristi svoja ovlašćenja, a onda Pajtić skoči – ma to ne važi za pokrajinu Vojvodinu, molim vas, ma, ta agencija će sad nama da priča u pokrajinskoj skupštini šta mogu da imaju pokrajinski poslanici, šta nemaju. Ne može to da priča. Kako on to može da priča? Kako može Agencija da upozorava predsednika demokratske vlade Autonomne Pokrajine Vojvodine? Ne može. Zabranjeno je.
Kada slušam ovde koliko se sada priča kako su ovo evropski standardi ne znam šta da verujem. U šta da verujem? Ne znam. To je ta situacija. Menja se propis zato što treba da uvedemo evropske standarde. Prođe dva meseca, moramo ponovo taj isti propis da menjamo. Zašto, nisu se valjda promenili evropski standardi u međuvremenu? Šta se to promenilo? Ništa se nije promenilo. Ili je neka nevladina organizacija otišla u Brisel pa prijavila ili je Nataša Kandić zagrmela tamo.
Evo, danas Toma podnosi izveštaj tamo. Kritikuje i vas, gospođo Đukić Dejanović, što mu ne dajete replike, što mu uskraćujete pravo, a vi mu napravili stranku. Vidite? Vi mu ovde napravili stranku, on otišao da vas kritikuje. To je ona stara izreka: „Hrani kuče da te ujede“. To je ta stara srpska izreka. Vi ga sve lepo spremili, osposobili itd., on otišao da vas prijavljuje. On kaže – ja sam korak pre, korak sam brži.
Dobro, to je sada, ne mogu da mirim ove koji su za EU i NATO pakt. Ja sam tu da vas posvađam, da iz te vaše svađe idemo u neku drugu situaciju, i to vrlo dobro radim, verujte mi. Vrlo dobro radim. Taj mi posao ide dobro od ruke. Dva oka u glavi mogu da posvađam. Računam da ću ovu vladu G17 plus da posvađam, sa vašom argumentacijom, što je dozvoljeno. Molim vas, sa vašom argumentacijom, to je sve dozvoljeno.
Na jednom primeru sam vam rekao kako je, recimo, kod Agencije za borbu protiv korupcije to osmišljeno da tako bude. Znači, ništa ne sme da se reguliše. Nema čistog računa. Zašto? Jer onda u toj žabokrečini može da se izvuče, sad ćemo ovoga, dobar je, nek ide u soške, sad ćemo ovoga. Uvek može da se nađe neki pravni osnov.
Skoro sam gledao jedan zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji je napisan od strane Agencije. Ubiše se jadnici kako da nađu pravni osnov za ono što pišu, pa su citirali član 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. U istoriji prava se nije desilo da 1. član nekog zakona definiše nadležnost ili ovlašćenje za pokretanje prekršajnog postupka. Nije se desilo. Oni moraju negde da iščeprkaju.
Sada su nam oni tvorci Zakona o finansiranju političkih stranaka. Više nismo političke stranke, da znate. Sada ćemo da budemo politički subjekti. Zašto? Jer se zakon pravi za nevladine organizacije kao političke subjekte, a mediji treba da kod građana stvore osećaj gađenja prema Narodnoj skupštini i svim političarima, da se promoviše nešto drugo. Juče smo imali prilike da po zvanju vidimo da je rudar, a po kilaži bismo rekli da radi u kasapnici. On zastupa rudarska prava.
Danas je u Srbiji takva situacija, svako može da zakači tablu, predstavi se da je to i to, takav i takav. Da li to može da prođe? Zavisi od medija i zavisi od većine. Nema drugog kriterijuma.
Znate šta bi se dešavalo... Izvinjavam se, imam li još vremena? Šta bi se dešavalo u profesiji gospodina Paje Momčilova, gospodina Zorana Stankovića (nema mog Marinkovića), kada bi se u njihovoj profesiji koristio princip većine, izvinite, gospođo Đukić, i kod vas isto, kada biste vi u vašoj profesiji koristili princip većine, da li bi se neki vaš pacijent ikada izlečio? Stankovićev nijedan, on se po definiciji ne bi izlečio, ali da li bi se neki vaš pacijent izlečio? Šta bi, recimo, gospodine Stankoviću, bilo kada biste vi po nekom principu većine napisali ekspertski izveštaj i uzmu petorica vaših kolega da pogledaju? Ne moraju da vide ime i prezime. To ste i vi radili u superveštačenju itd.
Dajte, vratimo se nečemu normalnom. Ako želimo neku oblast da regulišemo, dajte da regulišemo sa svih strana tu oblast.
Samo da vas podsetim, na sve ovo smo vam na vreme ukazivali, podnosili amandmane. Ukazivali – nemojte u Agenciju da birate te i te ljude. Neću namerno da pričam o imenima. Znate zbog čega? Zato što oni više ne odgovaraju ni ovima koji su na vlasti. Moraćete da ih trpite, vaš izbor je bio. Morate da ih trpite da biste skupili hrabrosti da kažete vašem gazdi da ne možete bespogovorno sve da izvršavate. To je taj naš problem, sa ovim našim propisima i našim izborima. Ovde ima svojevrsne zbrke. Nisu ovi vaši toliko nezavisna, niti toliko regulatorna tela koliko im se daje neki značaj, ali se to u javnosti tako predstavlja zato što imamo loše zakone.