Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo Mesarović, pred parlamentom je danas odluka o izboru članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija, pre podne je bio izbor članova Državnog veća tužilaca.
Principijelno, ne volim da posebno govorim o određenim biografijama, jer, kao što je i sama gospođa Mesarović zbog javnosti rekla i upoznala nas sa nekom biografijom, mnogima od nas ove biografije, osim nekih koje su vrlo korektne, ne znače ništa, mi direktno određene ljude ne poznajemo. Konkretno, jedno ime iz ovog predloga, Blagoja Jakšića, poznajem i reći ću da se radi o izuzetno korektnom čoveku.
Šta je principijelno, po meni, problem kada govorimo o ovom izboru? Gospođo Mesarović, da sam na bilo koji način mogao da utičem na donošenje zakona, pri samom izboru jedan od kriterijuma ko može biti izabran u Visoki savet sudstva, kao i Državno veće tužilaca bio bi sigurno i određeni broj godina. Evo zbog čega to kažem: iz pojedinih impresivnih biografija koje imamo ispred nas vidimo da su ljudi koji se biraju u najzrelijim sudijskim godinama, kada najviše treba da donesu pravosuđu i kada imaju mogućnost da, što bi se reklo, najbolje sude, a u periodu od pet godina ćemo ih praktično staviti u neku fazu mirovanja. Po mojim ličnim uverenjima, tu bi trebalo da prag bude kraj karijere, kada ima do pet godina ili sedam-osam do penzije, kako za pripadnike muškog pola tako i za dame, koje su u pravosuđu Srbije prisutnije.
Zašto to govorim? Ne samo zato što ćemo određenim izborima izgubiti neke ljude koji se, ako su najbolji, biraju, jer oni se ipak biraju da bi birali neke druge. Slažem se da će oni to korektno raditi jer imaju određena iskustva, ali mislim da su neke godine, od četrdesetih godina, najbolje, najproduktivnije, kada jedan delilac pravde može najviše da donese, a onda ga ipak na neki način odvojimo od predmeta, odvojimo od suđenja. Mislim da ćete se tu složiti sa mnom.
Možda bi bilo praktičnije da neki ljudi koji su na kraju karijere dožive ovakvu čast da budu u Visokom savetu sudstva i, što bi se reklo, da bi se na kraju malo odmorili od dugogodišnjeg suđenja. Sa ogromnim iskustvom koje imaju sigurno bi još bolje mogli da biraju one ljude koji će deliti pravdu u ovoj zemlji.
To je jedna dobronamerna sugestija, ništa kritički, ali mislim da bi bilo bolje da se mislilo malo o ovakvom načinu izbora.
Mislim da je tu i u sredstvima javnog mnjenja... Imali smo dosta novinskih članaka i sigurno je da smo dosta čuli o tome. Mislim da se u nekim situacijama, kada su upravo ova lobiranja bila, malo preterivalo sa svim tim. Mislim da je i u samim sudovima stvorena jedna loša atmosfera. Znate, ljudi su lobirali jedni za druge. To nikada nije dobro. Možda treba naći jedan bolji modus, da se uredi prilikom nekog sledećeg biranja. Mislim da se tu određena atmosfera ipak narušava. Znate, ja lobiram za vas, onaj lobira za onog, ali ipak, na kraju krajeva, zajedno sudimo, zajedno smo u većima itd.
Gospođo Mesarović, kao što sam rekao, neću se posebno izjašnjavati o svim ovim kandidatima. Rekao sam da poznajem jedno ime. Radi se o kolegi sudiji koji je zaista korektan.
Možda je trenutak da u nekoj blagoj formi kažemo da je materijalna situacija u sudovima trenutno izuzetno loša. Sigurno znate da treba da preduzmete određene mere sa ministrom pravde da se to popravi jer postoje sudovi koji već godinu dana ne isplaćuju obaveze prema veštacima, porotnicima, pre advokatima po službenoj dužnosti. Sve ćemo ovde konkretno da uradimo, da izaberemo sudije, ali u tom opštem miljeu ne možete od samih delilaca pravde da očekujete odlične rezultate ako, kao što je sada slučaj, postoje veštaci koji kažu – nisam isplaćen, neću da radim predmet. To može u krug da ide. Ko u svemu tome trpi? Na kraju krajeva, nije bitan sud, bitni su građani koji ostvaruju neko svoje pravo.
Verujte, na terenu je zaista ovako kako vam kažem. Situacija je slična i sa porotnicima. Morate naći mogućnosti da od naplate sudske takse, koja nije tako mala... Ali, i tu je jedan zatvoreni krug, narod nema novca da sve to pokrije itd.
Sada ću vam reći da sam pre tri-četiri meseca... ovde sam dobio podršku od kolega i od advokata i od same ministarke pravde... Idemo u susret izmeni Zakona o izvršnom postupku, ali u okviru toga treba uraditi jednu stvar kako bi građanima bilo lakše i kako bi se sudije i izvršitelji i novi izvršitelji potrudili da se zaista nešto promeni, da se takse na tužbe, presude, takse na izvršenja naplaćuju od građana na kraju spora, kada se sve naplati. Vi znate jako dobro da se ljudi sude, da plaćaju jednu, drugu, treću taksu i kad to ode tamo negde u izvršenje obično se vrlo retko izvrši. Ljudi se naplaćuju i prema državi i prema advokatima itd. i na kraju ne mogu da ostvare neko svoje pravo iz ovih ili onih razloga. Da li je to loš Zakon o izvršnom postupku (evo, sada ćemo ga promeniti), ali, u principu, ne vidi se da će to biti bolje; računa se na neke privatne izvršitelje, neke agencije itd. O tome ćemo, naravno, kada dođe vreme.
Sigurno, ako država zaista misli da reši, pre svega mora da zaštiti građane koji ulaze u neki spor. Oni moraju da imaju sigurnost da će se to... Pretpostavka da će nešto sigurno biti izvršeno upravo je ovaj predlog koji predlažem – možda razmisliti da taksa za tužbu bude u startu, a sigurno taksa na presude, na izvršenje na kraju spora. Mislim, ima tu različitih modaliteta. Namera mi je da dam neke konstruktivne ideje. Sigurno se kolege sećaju kada sam pričao o tome, i znam da sam od kolege Boška Ristića, gospodina Krasića, a i same ministarke Malović dobio podršku da je to jedan dobar predlog.
Sigurno da je trenutak da kažemo da je masa predmeta u izvršenju, samo je u Kraljevu taj broj 20.000. Ali, kako predsednica insistira i sigurno neću dozvoliti da kaže da se vratim na temu, vratiću se.
Ovom prilikom bih vas zaista zamolio, nije nikakav pritisak, ovde smo u novembru ili decembru mesecu, kada smo imali jednu konkretnu situaciju, slučaj Velimira Ilića i suđenja u Novom Sadu... Presuda po izostanku, vi ste informisani tada prvi put, znam da niste bili informisani o tome – deset miliona dinara. Ponoviću još jedanput da je prvi put u izvršenju stavljena adresa gospodina Velimira Ilića, gde on živi. Znači, nikada nije imao tužbu, nikada nije dobio presudu, niti je imao mogućnosti da se žali.
Priznaćete i vi, kao i sve moje kolege i bilo koji građanin Srbije, da bi neko ko bi dobio tužbu za deset miliona sigurno bar odgovorio na tu tužbu i sigurno bi procesuirao stvar. Ovako, vrlo nezahvalno, sa kamatom od 120.000 evra... Vi jako dobro znate da su za ljude koji su poginuli na Kosovu porodice dobijale odštetu od milion dinara za neku nematerijalnu štetu. To je nonsens. Očekujem od vas, reći ću vam ovom prilikom, a i molio bih vas da preduzmete nešto. Zahtev za ponavljanje postupka je podnet pre dve godine i još nije odlučeno.
Sve ćemo ovde birati, radićemo, ali ako pored ovolikog insistiranja da se samo odluči (nikakav pritisak) ne može da se uradi, šta će građanin koji nema mogućnost da napravi jednu intervenciju, na kraju, da ukaže građanima Srbije o kakvoj se nepravilnosti radi?
Usput da kažem, taj sudija je ponovo izabran. Pogledajte malo kada je prvi put birana za sudiju, pa će vam sve biti jasno.
Još jedanput, sudijama koji budu izabrani želim da u ovom Visokom savetu dostojno obavljaju svoj posao, uz jednu primedbu – da zaista razmislite. Zakoni se pišu, ali zakoni nisu nešto nepromenljivo. Mislim da je dobro, pogotovo jutros... To nije vaša direktna nadležnost, ali mislim da se i kod Državnog veća tužilaca premladi ljudi, ljudi koji najviše mogu da urade i koji imaju kvalitete, na neki način prebrzo sklanjaju, dozvolićete mi da kažem, u nešto što nije direktno vezano, praktično u neku administraciju. To bi bila moja sugestija. Zahvaljujem vam se, i ljudima koji će verovatno biti izabrani želim uspeh u radu.