Reč ima gospodin Milan Dimitrijević.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Gospođo ministre, moj kolega gospodin Pejčić vam je objasnio gde je problem što se tiče ovog amandmana iz jednog ugla, a ja ću vam objasniti gde je problem iz drugog ugla i zašto nije dobro kad odredba zakona glasi – može.
Dakle, vi ste nama u obrazloženju odgovorili na sledeći način, a to je da je ovaj član Predloga zakona u skladu sa propisima kojima se uređuje obavezno zdravstveno osiguranje. Moje prvo pitanje, gospođo ministar, jeste koji su to propisi koji uređuju zdravstveno osiguranje? Bavim se dvadeset godina tim stvarima i znam samo za jedan propis, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju. Znači, nisu propisi, nego jedan zakon.
S druge strane, ovo otvara dve vrste problema. Prvi problem, znate, kada se govori na taj način da nešto može, podsetiću vas na jedan detalj iz 2009. godine. Dakle, vaš stranački kolega, bivši ministar zdravlja, u jednom momentu zavapio je kako doprinosi za zdravstveno osiguranje u 2009. godini nisu uplaćeni u iznosu od 84 milijarde dinara, a onda je ova skupština oprostila tim koji nisu platili obavezno zdravstveno osiguranje. Vidite sad kako to izgleda: i kada je norma obaveza zakonodavca da se uplati, a on ne uplati, država oprosti u ime nečega.
Druga vrsta problema je da ti ljudi mogu doći u status zdravstveno neosiguranog lica. I oni ljudi koji su zaposleni dolaze u status neosiguranog lica, pa ih zato vraćaju iz domova zdravlja ne pružajući im određene usluge. Znate li koliko država izdvaja po jednom neosiguranom licu? U budžetu Ministarstva zdravlja izdvaja 500 dinara u toku jedne godine. Vidite sada kako izgleda ovaj vaš član. Hoće li tih 500 dinara, u slučaju nekih zdravstvenih potreba, pokriti troškove lečenja sportiste amatera? Neće, niti može.
Zato vas molim da prihvatite ovaj amandman. To mora biti obaveza. Znate, ne možete vi crpeti iz zdravstvenog osiguranja koje je neko uplatio da biste trošili za nekog ko nije uplatio. To jeste humano, ali je neodgovorno, jer će onda nestati novac za onoga ko je uplaćivao zdravstveno osiguranje. U tome je problem. Zato se ovo mora promeniti i mora se doneti obaveza da mora uplatiti obavezno zdravstveno osiguranje.

Na član 17. amandman je podnela grupa od 21 poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima dr Mileta Poskurica.

Srpska napredna stranka ima nameru, sve u uverenju da može da popravi zakon tako što će smanjiti njegov obim i učiniti ga jasnijim, da i ovde objedini nekoliko stavova u članu 17. Pročitaću kako smo zamislili, čini se vrlo jednostavnim, da prikaže potrebu i obavezu sportskih organizacija da svojim sportistima obezbede adekvatno lekarsko i zdravstveno uverenje, bilo da je reč o uverenju o opštoj zdravstvenoj sposobnosti ili posebnoj.
Kako smo zamislili? „U sportskom takmičenju i drugoj sportskoj aktivnosti može učestvovati sportista i drugi učesnik kod koga je utvrđena opšta i posebna zdravstvena sposobnost, u skladu sa pravilima nadležnog sportskog saveza, odnosno organizatora aktivnosti“. To radi ovlašćena zdravstvena ustanova. Dakle, samo u dva stava, saželi smo nešto što je ovde u šest stavova dato. Pojednostavili smo stvari.
U vašem predlogu u stavu 1. se govori o nekakvim opštim zdravstvenim sposobnostima, u stavu 2. o posebnim, i već se licitira sa rokovima u kojima treba to uverenje da bude sveže, svi znamo o čemu se radi; to je najčešće šest meseci, možda negde treba i kraće. Vi nudite varijantu i sa tri meseca. O tome koliko će često biti, šta će pregledi sadržavati, obim pregleda, o potrebi da neko ide vanredno ili redovno vi ne razlažete ovde detaljno, ostavljate da se dva ministarstva oko toga dogovore. Ali, potpuno isključujete sportske saveze. Oni očito imaju jedan uhodani ritam, znaju koja je vrsta sposobnosti potrebna, koje uverenje ko izdaje, gde izdaje; ogromno akumulirano iskustvo, plus komunikacija sa međunarodnim asocijacijama. Dakle, oni treba da budu nosioci tog predloga. Naravno, kako tehnički izgleda pregled, šta se od vitalnih parametara uzima, to treba da radi Ministarstvo zdravlja.
Trebalo bi da tu Ministarstvo sporta posreduje oko nekih zakona, oko nekih segmenata koji daju obavezujući karakter, koji predviđaju kaznene norme ako se to ne uradi itd. U protivnom ćemo dobiti jedan vrlo razuđeni član, u kome je sve moglo da se kaže na jednostavniji način. Otvara se mogućnost da se u podzakonskim aktima, ono što će dogovorno utvrditi dva ministra, dva ministarstva, stvori takva prilika koja možda bude... posebno u odnosu na ovaj poslednji stav u kome se govori da te troškove pregleda, možda prečesto za neke sportske aktivnosti, snosi sam takmičar, recimo, individualac o kome smo govorili. Šta ako nije preduzetnik, nije bogati profesionalac, kao neki u individualnim sportovima? Dakle, to će kasnije da se tiče i drugih obaveza.
Možda je u to trebalo ići neutralnije, kao što smo mi dali, a detalji se razlažu kad se govori o zdravstvenim institucijama koje su nadležne za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti. I tu imamo neke amandmanske predloge, ne da to samo nomenklaturno izmenimo, nego i da sadržajno to promenimo i na kraju dovedemo u red stanje stvari. Znamo da su i danas, posebno kod amaterskih sportova, rukovodioci tih sportskih organizacija u stanju da jure lekare po domovima zdravlja da sami stave pečat, štambilj, sami sebi vežu oko vrata. To treba rešiti. Nažalost, dešavaju se i smrtni slučajevi zbog pregleda ovlaš; često pregled nije ni učinjen, svestan sam da to postoji.
Ova izmena koju dajemo apsolutno ne ostavlja mogućnost da se to i dalje dešava, samo na jedan uređeniji i jednostavniji način otvara teren za diskusiju, kao i u narednim članovima, o tome ko daje, koliko često daje. Vi ste predvideli da će to biti niz podzakonskih akata kojima će se to rešiti. Mi smo bili namerni da vam predložimo ovo rešenje. Zahvaljujem.

Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Ranđelović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima gospodin Oto Kišmarton.

Poštovane kolege narodni poslanici, Srbija ima izuzetne talente za sport i može se reći da je Srbija zemlja sportista. Naši sportisti postižu izuzetne rezultate u ekipnom i pojedinačnom sportu. Ti rezultati su postignuti zahvaljujući talentu i napornom radu sportista, i to u mnogo lošijim uslovima za trening nego što njihovi vršnjaci imaju u drugim državama. Mnoga talentovana deca ostala su na nivou talenta, jer u sportskim klubovima, posebno u amaterskim i malim klubovima, u klubovima koji se bave manje popularnim sportovima, nije bilo uslova za njihovo dalje razvijanje.
Što se tiče amaterskog sporta, postoji jedan hronični nedostatak para za funkcionisanje tih klubova. U Kikindi postoje ti mali klubovi, koji imaju dobre takmičare koji postižu dobre rezultate, ali imaju problema čak i sa odlaskom na takmičenje.
Mi iz Srpske napredne stranke smo predložili brisanje člana 19. ovog zakona, jer se ovim članom stavlja novi namet sportskim klubovima. Član 19. uvodi obavezu osiguranja vrhunskih sportista i propisuje sume osiguranja. Prihvatanjem ove obaveze većina amaterskih sportova bi bila dovedena u situaciju da te obaveze ne može da ispuni, zbog čega bi vrhunski sportisti bili onemogućeni da se takmiče. Mnogi amaterski klubovi jedva stižu na takmičenje, kao što sam rekao, zbog nedostatka para, pa bi se ovim članom zakona još više pogoršala finansijska situacija klubova, a u mnogim amaterskim klubovima postoje i vrhunski sportisti, tako da će, ukoliko se ne izbriše ovaj član, to biti jedan veliki namet za sportske klubove. Hvala.

Hvala vama. Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Reč ima gospodin Dimitrijević.

Zahvaljujem, gospodine Novakoviću. Gospođo ministre, imamo potpuno suprotan stav od stava nekih drugih stranaka i smatramo da mora postojati obavezno osiguranje vrhunskih sportista, zbog povreda, zbog nemogućnosti nastavka karijere itd.
Ono što smo mi želeli jeste da se nametne opet jedna imperativna obaveza u zakonu, dakle, da ne stoji: „dužna je“, nego da stoji: „u obavezi je“. Smatramo da je to daleko preciznije.
Ono što ste naveli kao razlog za neprihvatanje ovog amandmana je prosto začuđujuće. Odgovorili ste nam da se amandman ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju za neprihvatanje amandmana pod rednim brojem 45. Znači, to je bio prethodni amandman. Obrazloženje je da se taj amandman ne prihvata u cilju zaštite sportista. Mi štitimo sportiste na jedan obavezniji način, da budu osigurani, a vi nama odgovarate potpuno suprotno. Upravo hoćemo još više da zaštitimo sportiste. Prema tome, obrazloženje za neprihvatanje našeg amandmana nije u skladu sa amandmanom. Nismo mi protiv toga, nego smo za pojačavanje tih stvari. Dakle, mi štitimo sportiste.
Ne možete nam odgovoriti na ovaj način da ne prihvatate amandmane. Ljudi, da li vi čitate šta piše u amandmanima? Ne možete ovako odgovarati na amandmane. Ovo je neozbiljno. Ili niste čitali ili to serijski pustite i – nećemo da prihvatimo zato što nismo prihvatili sledeći amandman. To nije u redu.

Zahvaljujem. Na član 22. amandman, u istovetnom tekstu, zajedno su podnele narodni poslanici Zlata Đerić i Aleksandra Ilić, narodni poslanik Nebojša Ranđelović i grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Vlada i Odbor za omladinu i sport su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima gospodin Ranđelović.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, zahvaljujem na datoj reči, nije uobičajeno da se govori o amandmanu koji postane sastavni deo zakona, zato što je i smisao amandmana da se zakon popravi i da Vlada usvoji mišljenje opozicije.
Priroda člana 22. je takva da bih se ja malo osvrnuo na ono o čemu smo govorili, uopšte na prirodu čitavog zakona i na prirodu svih amandmana koje smo podneli, pa ako budem prekoračio vreme predviđeno za obraćanje po amandmanu, molim da se uzme vreme ovlašćenog predstavnika.