Narodni poslaniče Zorane Krasiću, da li ste spomenuli u negativnom kontekstu narodnog poslanika Žiku Gojkovića? (Niste.) Nažalost, nemam razloga da vam dam repliku.

Da li mogu da dobijem pravo na repliku, zato što je rečeno moje ime u kontekstu koji ne mogu da prihvatim, da objasnim u dve rečenice zašto je rečeno?

Da li ste spomenuli narodnog poslanika Žiku Gojkovića u negativnom kontekstu? Pravo na repliku, narodni poslanik Žika Gojković. Izvolite.

Da ste mi dali reč odmah već bi bilo gotovo. Želim samo da kažem da za SPO tema restitucije nije puko ispravljanje nepravda iz prošlosti, već prilika da se završi sa jednim sistemom koji je baziran na ratnom zločinu i da konačno stavimo tačku na komunističko nasleđe. To nema nikakve veze sa EU, iako to jeste, nažalost, jedan od zahteva EU, da bismo ušli u red normalnih zemalja koje rešavaju svoje probleme, a koje ne čekaju da neko drugi reši njihove probleme.
Nažalost, to je nešto što je ova država nasledila i što još uvek nije rešila. Sem što je neophodno da bismo ušli u EU, usvajanje ovog zakona je i neophodno da bismo konačno stvorili kakvo-takvo nacionalno jedinstvo i nacionalno pomirenje u našem narodu, za šta se zalaže SPO. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u sklopu ovog seta zakona, u raspoloživom vremenu od šest minuta, koliko ima poslanička grupa, osvrnuću se samo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima. Moj prethodnik kolega Đurić je dao detaljno obrazloženje i stav PUPS vezano za Predlog za izmenu i dopunu ovog zakona i mi ga podržavamo i za njega ćemo glasati u danu za glasanje.
Ono što u svojoj kratkoj diskusiji želim da naglasim jeste želja da na neki način pokušam da afirmišem potrebu za ovakvim zakonom i da shvate građani da im se pruža šansa da na osnovu svojih mogućnosti, to jeste vrsta štednje, izdvajaju određena sredstva koja mogu koristiti i koja bi im dobro došla u onom trećem životnom dobu.
Sigurno da ovde postoji mnogo nejasnoća, problema i pre svega shvatanja ovog zakona i zbog toga ga treba u tom smislu afirmisati, pogotovo što naš narod nema navike da razmišlja o nekoj svojoj perspektivi, budućnosti i tome kako će živeti u starosti. To nije zamena, treba posebno naglasiti, da ovaj zakon nema svrhu ni cilj da zameni postojeći državni sistem penzionog i invalidskog osiguranja.
On ostaje kao stabilan, ali on čini jednu dopunsku meru da na bazi dobrovoljnog izdvajanja sredstava čovek može sebi obezbediti neka sredstva za starost. Ima tu dosta nejasnoća, to je sigurno. Nemamo mi tu iskustva i moguće je da isplivaju i određeni problemi u toku funkcionisanja samih penzionih fondova.
Mislim da je dobro što je ovim zakonom predviđeno, možda je čak moglo i strože da se predvidi, ta redovna kontrola poslovanja finansijskog društva za upravljanje ovim fondovima, jer to je suština da ta sredstva budu pravilno upotrebljena. Šta je najbitnije? Najbitnije je da se pokuša da očuva njihova realna vrednost, čime bi čovek ono što je uložio na adekvatan način i dobio.
To je osnovno i to jeste problem – očuvanja osnovne supstance vrednosti izdvojenih ili ušteđenih sredstava, jer je dug period od 20-30 godina, pa se postavlja realno pitanje da li će, recimo, pet hiljada današnjih dinara i koliko vredeti za vreme od 30 godina? Ali, to će sigurno zavisiti od uspešnosti poslovanja i samih novih društava koja će se baviti ovim poslovima.
Otuda mislim da ova kontrola i pravilna upotreba sredstava koja se budu ulagala u dobrovoljne penzione fondove će biti izuzetno značajna da se oni pravilno usmere i pravilno koriste, da ne bude tu nekih zloupotreba.
U ovoj sadašnjoj situaciji, kada mi vidimo u kojoj se situaciji nalaze penzioneri, a da podsetim, sadašnji državni penzioni sistem koji je još Bizmark definisao kao generacijsku solidarnost, on je još tada rekao da će on dobro funkcionisati, samostalno, bez posebnih i drugih fondova, sve do onog momenta dok odnos zaposlenih i penzionera ne spadne ispod 1:3. Mi se nalazimo u toj fazi, ne samo naša država nego skoro ceo svet.
Prema tome, postaje ozbiljan problem funkcionisanje državnog penzionog sistema i zbog toga treba tražiti dodatne mere koje će stvoriti određenu sigurnost života ljudi u trećem dobu.
To je ono što je suština ovog zakona i njega na neki način u svakom slučaju treba afirmisati kod svih onih građana koji to mogu da sebi priušte. Otuda i ostaje onaj problem što će u ovoj situaciji to moći veoma mali broj ljudi, jer su inače plate male, da sebi priušti. Nadamo se da će ekonomska situacija biti bolja i da će sve veći broj ljudi to upražnjavati.
Da li se sećate koliki je bio otpor kada smo uvodili obavezno poljoprivredno penziono osiguranje, tada sam još bio mlad, međutim, onog momenta kada je prvi poljoprivrednik dobio penziju, onda je shvatio blagodeti, bez obzira na visinu te penzije, koja je i sada mala, ali za njega to mnogo znači. Tako će isto i ovi dobrovoljni penzioni fondovi, pored državnog fonda, dobro doći svakome ko bude mogao da je ostvari.
Problem je – kako očuvati realnu vrednost? Mislim da tu država mora naći meru i verovatno će nam praksa nametnuti, što je moje mišljenje, da država o tome mora izuzetno voditi računa i po potrebi preduzimati adekvatne mere za usavršavanje ovog zakona. On daje neke novine, pogodnosti itd, a to znači da ga treba shvatiti kao jedan živi organizam kojega stalno treba dograđivati i usavršavati, a sve radi sticanja što većeg poverenja u jedan ovakav zakon kojeg ćemo, nadam se, izglasati.

Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić. Posle njega narodni poslanik Munir Poturak.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas na dnevnom redu imamo jedan set vrlo važnih sistemskih zakona u oblasti finansija i po ko zna koji put vladajuća većina vrši objedinjavanje rasprave o tako važnim zakonima, a na taj način nas onemogućava da na kvalitetan i valjan način raspravljamo o predloženim zakonima zbog nedostatka vremena. Danas je objedinjeno sedam vrlo važnih zakona i, kao što vidimo, za nekoliko sati će proteći vreme za raspravu. No, o tome više ne vredi trošiti vreme i govoriti.
Govoriću o nekim zakonima u raspravi u načelu, a o nekim u raspravi u pojedinostima, s obzirom da je poslanička grupa DSS podnela dosta amandmana na predložena zakonska rešenja.
Krenuću od zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Iz predloženog teksta jasno se vidi, a to ste i u obrazloženju napisali, da je cilj donošenja ovog zakona usklađivanje odredbi ovog zakona sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i u cilju sprovođenja Akcionog plana Vlade i strateškog opredeljenja za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a sve u cilju dalje liberalizacije spoljnotrgovinskog režima. Mislim da ste u toj liberalizaciji preterali i da ste otišli čak i korak dalje od onoga što su pojedine članice Svetske trgovinske organizacije od vas i tražile.
DSS se apsolutno protivi odredbi ovog zakona kojom se predviđa ukidanje obaveze rezidentima da ostvarenu dobit u inostranstvu po osnovu izvođenja investicionih radova vrati u državu, kao i devize koje je naručilac tih investicionih radova zadržao kao garanciju za dobro obavljene radove.
Znači, u dosadašnjem zakonu je postojala ta vrsta obaveze da se nakon završetka tih radova i nakon završetka isteka tog garantnog roka ta devizna sredstva vrate u državu, a ovim zakonom vi predlažete da ukinete tu obavezu i obavezujete rezidenta da samo izveštava Devizni inspektorat o tome koliku je dobit ostvario. To je apsolutno neprihvatljivo i svakako da nije u interesu države Srbije. Ne znam kada je pisan ovaj zakon i da li ste vi vodili računa o interesima države Srbije i njenih građana ili nekih lobi grupa kojima je ovo svakako interes.
Ako se ovaj zakon usvoji u obliku kakav ste vi predložili, to će dovesti do novog povećanja platno-bilansnog deficita, koji je samo u 2010. godini iznosio blizu tri milijarde dolara, a to u ovim uslovima kada imamo drastično smanjene strane direktne investicije može ugroziti dodatno stabilnost dinara i povećati ionako previsoku inflaciju. Mi smo kao poslanička grupa podneli amandman na ovaj član zakona, a ja se iskreno nadam da ćete ga do dana za glasanje još jednom razmotriti i prihvatiti u interesu države Srbije.
Takođe smo protiv predložene odredbe da se javnim preduzećima i pravnim licima, čiji je većinski vlasnik država Srbija, omogući davanje garancije nerezidentima odnosno stranim pravnim licima, jer je to izuzetno rizično.
Država do sada već kroz davanje garancija svojim javnim preduzećima i pravnim licima, čiji je većinski vlasnik, duguje oko milijardu i po evra, a sada dolazimo u situaciju da će država indirektno, preko garancija koje će izdavati javna preduzeća, preuzimati garancije i prema stranim pravnim licima, što je apsolutno neprihvatljivo.
Koliko ste olako pisali ovaj zakon govori amandman koji je na njega podnela NBS. Naime, u članu 36. Zakona koji se odnosi na prelazne i završne odredbe predviđeno je da prestaje kontrolna funkcija NBS kada su u pitanju menjački poslovi, a da te poslove ovim zakonom preuzima devizni inspektorat, ali od 1. januara 2011. godine. Tu je nastala jedna praznina.
Znači, ako se zakon usvoji onako kako je predložen, njegovim stupanjem na snagu ostavlja se prazan prostor od nekih osam ili devet meseci odnosno do 1. januara 2012. godine i u tom periodu niko neće imati ovlašćenja da vrši nadzor nad menjačkim poslovima. Tako da mislim da ćete, pretpostavljam, prihvatiti taj amandman i otkloniti tu anomaliju koja je nastala u pisanju zakona.
Kada je reč o Zakonu o tržištu kapitala, osvrnuću se na deo koji se odnosi na Komisiju za hartije od vrednosti. Kao što znate, Komisija za hartije od vrednosti je nezavisno regulatorno telo koje bira Narodna skupština i ona bi trebalo da bude oslobođena bilo kakvog uticaja od strane izvršne vlasti. Tu vi pokazujete potpunu nedoslednost prilikom pisanja zakona.
Naime, kada pišete zakonske predloge apsolutno ispunjavate sve zahteve i direktive EU, sve zahteve Svetske trgovinske organizacije i raznih drugih institucija, a kada te iste institucije od vas traže nezavisnost regulatornih tela tu ne ispunjavate te uslove do kraja, odnosno uvek ostavljate prostora da na nekakav indirektan način možete da utičete na ta regulatorna tela koja bi trebalo da budu nezavisna.
To se jasno vidi u članu 262. predloženog zakona, gde su definisane nadležnosti i poslovi Komisije za hartije od vrednosti. Tu su u 19 tačaka nabrojani nadležnosti i poslovi te komisije. Od tih 19 tačaka, u 15 tačaka komisija obavlja te poslove kao poverene, što je potpuno neprihvatljivo i ne postoji nigde u svetu da komisija obavlja te poslove kao poverene.
Takođe, smatram da bi komisiji trebalo dati malo veća ovlašćenja kada uzmemo neka iskustva zemalja iz našeg okruženja. Tu komisije imaju pravo da obustave potpuno transakciju ukoliko posumnjaju da postoje elementi nekakvog krivičnog dela, ako postoje elementi prekršaja, do otklanjanja tih nedoumica i mislim da bi tu vrstu ovlašćenja trebalo dati i našoj Komisiji za hartije od vrednosti.
Zakon o investicionim fondovima je značajan za razvoj finansijskog tržišta kod nas i izmene zakona iz 2009. godine, po tadašnjim a i sadašnjim obrazloženjima u ovom zakonu, imale su za cilj da se obezbedi stabilnije i sigurnije poslovanje investicionih fondova i da se obezbedi jedna stabilnost i sigurnost članova tih investicionih fondova. Nažalost, te mere koje su sprovedene 2009. godine nisu dale očekivane rezultate, kao uostalom i sve mere ekonomske politike koje sprovodi ova vlada.
Te mere su bile zakasnele, neadekvatne, iako smo mi kao poslanici opozicije na vreme upozoravali šta su mogući negativni efekti i posledice svetske ekonomske krize. Tada smo bili proglašavani pesimistima, defetistima, ljudima koji šire paniku, međutim, nažalost, bili smo u pravu.
Da je ovo istina govori podatak o tome da imovina investicionih fondova drastično opala u poslednjih nekoliko godina u odnosu na vrednost investicione jedinice koju su oni imali prilikom svog osnivanja.
Ono što je za nas neprihvatljivo i sporno i u ovim, ali i u prethodnim izmenama 2009. godine, jeste što se društvima za upravljanje investicionim fondovima daje mogućnost da otkupljuju imovinu fonda kojim upravljaju do 20% od neto vrednosti imovine fonda.
Na taj način se ostali članovi fonda stavljaju u potpuno neravnopravan položaj, jer ukoliko društvo za upravljanje jednim investicionom fondom postane i vlasnik 20% kapitala tog fonda, ono svakako ima preciznije i detaljnije podatke o poslovanju tog fonda, o vrednostima u odnosu na ostale članove i mislim da ne može da se dozvoli da ti ostali članovi budu u nepovoljnijem položaju u odnosu na društvo koje upravlja fondom.
Očigledno je da ste prilikom pisanja ovih zakona vodili računa o investicionim fondovima, o društvima za upravljanje investicionim fondovima, o društvima za upravljanje dobrovoljnim penzionim fondovima, a manje o članovima tih fondova, a to ću obrazložiti kroz Zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima.
U tom zakonu želim da pohvalim jednu odredbu koja se menja izmenama i dopunama tog zakona. To je smanjenje naknade za upravljanje fondom, koja je u dosadašnjem zakonu bila propisana u maksimalnom iznosu od 2%. Pretpostavljalo se da će tržište i želja za konkurentnošću uticati da društva za upravljanje fondovima smanje tu vrstu nadoknade. To se očigledno nije desilo.
Pretpostavljam da se jednom ozbiljnom analizom došlo do toga da je dovoljno 1,25%, koliko je ovim zakonom propisana maksimalna nadoknada za upravljanje fondovima, pa se došlo do tog smanjenja. Lično mislim da su ti troškovi manji i da se moglo ići i na 1% nadoknade za upravljanje fondom.
Ono što je sporno u ovom zakonu, to je proširenje mesta za ulaganje imovine dobrovoljnih penzionih fondova. Član sam jednog dobrovoljnog penzionog fonda, kao i oko 170.000 ljudi koji su članovi. Jedan od motiva kada su se opredeljivali za ulaganje u te fondove to je bilo svakako jasno zakonsko ograničenje gde ti fondovi mogu da plasiraju svoja sredstva.
Dosadašnjim zakonom fondovi su mogli da plasiraju sredstva u hartije od vrednosti koje izdaje NBS, u hartije od vrednosti koje izdaje Republika Srbije, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, zatim na hipotekarne obveznice, novčane depozite u bankama itd.
Znači, jasno je bilo definisano da se sredstva mogu ulagati u one stvari koje ne nose veliki rizik. Iz tog razloga dobrovoljni penzioni fondovi i beleže konstantne prinose odnosno rast imovine i rast vrednosti investicionih jedinica, pa čak i u vremenu ekonomske krize beleže solidne prinose.
Problem je u tome što se ovim zakonom omogućava društvima za upravljanje fondovima da sredstva fondova mogu da ulažu i u jedinice otvorenih investicionih fondova. To su plasmani visokog rizika, posebno ako se ima u vidu činjenica da su ti otvoreni investicioni fondovi doživeli drastičan pad vrednosti svoje imovine, odnosno vrednosti investicione jedinice i na taj način mi sada dajemo mogućnost društvima za upravljanje fondovima da sredstva dobrovoljnih penzionih fondova plasiraju odnosno vrše neke rizične plasmane. Mislim da to nije dobro i mislim da tu odredbu iz ovog zakona treba izbrisati.
O zakonu o zateznim kamatama i platnom prometu govoriću kada bude rasprava u pojedinostima, obzirom da imamo veliki broj podnetih amandmana.
Još jednom vas pozivam da razmotrite amandmane koje je podnela poslanička grupa DSS, da ih prihvatite, jer će na taj način svakako ovi zakonski predlozi biti popravljeni.

Reč ima narodni poslanik Munir Poturak.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, kolege poslanici, moj razlog da se javim vezano za ove zakone iz razvoja finansijskog tržišta pre svega je da pokušam da našim građanima kažem koje su prednosti izmene ovih zakona i kakav to negde u budućnosti za svakog od nas, pre svega zbog odgovornosti prema nasleđu, prema onima kojima smo podarili život, ima značaj.
Krovni zakon o tržištu kapitala pre svega reguliše nadzor i jednu vrstu mogućnosti, široku lepezu hartija od vrednosti, koja prosto podstiče neke nove naše mlade, obrazovane snage da iskoriste potencijale koji mogu biti na našem tržištu u okruženju.
Sam ovaj zakon i zakoni koji, uz ovaj koji sledi, čine jedan set celokupne ponude da bi se stvorili dobri uslovi na našem tržištu ne samo za naše investitore nego i za strane investitore. Ako ne stvorimo sigurnost, ako ne stvorimo dobar nadzor, ako ne obezbedimo dobru javnost, pre svega, onim korisnicima ovih zakona, posledice mogu biti loše.
Ovi zakoni regulišu i javnost, i nadzor, i stabilnost svih investitora. Ako ne obezbedimo sredstva kroz oblike udruživanja kapitala, to obezbeđuju investicioni fondovi, to fond o dobrovoljnom penzijskom osiguranju obezbeđuje. To je prilika da se tako akumulirana sredstva mogu plasirati tamo gde mogu brže da se oplode, gde mogu veći prinos da stvore svojim članovima društva.
Iz tog razloga, zagovornici, ili sumnje koje se postavljaju u određene institucije – investicione fondove ili dobrovoljne penzione fondove, jeste stvar ličnosti i mentaliteta ljudi. Oni koji žele brzo da dođu do određenog kapitala, prinosa ili većih sredstava, mogu da budu članovi investicionih fondova u okviru kojih imaju - otvorena i zatvorena društva. Otvorena društva nude kroz deonice manji prinos i manji rizik. Zatvorena društva kroz akcije nose veći rizik, ali zato nose i veći prinos.
Kroz dobrovoljne penzione fondove imamo situaciju u kojoj se javlja jedna odgovornost, kako da regulišemo stabilnost u svom životu za one naše godine kada smo manje sposobni da radimo, kada očekujemo da penzija može da pokrije deo naših potreba. Iz tog razloga je to jedan od stubova finansijskih za nekakav kvalitetniji život i zato se javljaju dobrovoljni penzioni fondovi.
Koliko je bitno, i poenta i jeste u tome, da ljudi shvate, da ljudi razumeju zašto su dužni, odgovorni i obavezni da deo svojih sredstava, koliko god da je mali ili veliki, dužni su da sebi jednu egzistenciju nadomeste za starije dane svog života.
Ako pokazatelji govore da se životni vek za žene produžio čak i do 80 godina, za ljude do 75 godina, da su zbog sticanja prava na penziju posle 65 godina, životni vek korišćenja tih penzija povećan na 25 godina, a da se odnos ljudi koji rade u odnosu na one koji ne rade ili koji koriste sredstva onih koji rade je 1:1 ili nešto malo više u korist onih koji rade. Neophodno je zato da se stvori taj treći stub penzionog fonda, da svako od nas to koristi.
Želeo bih da svako od nas bude, možda, i primer drugima, bez obzira kolika su primanja. U našem obračunu dohotka građana je minimum 3.500 dinara, da može poslodavac ili radnik da svojim radnicima obezbedi sredstva kojima će se obezbediti jedan kontinuitet u isplati dodatnog stuba u penzionom osiguranju.
Mnogi su se odlučili na taj korak zato što su u tome videli da svoje radnike na taj način mogu da stimulišu. Radnik koji je lojalan, koji zna, koji brine o firmi u kojoj radi, zaslužuje jedan takav stimulans, jednu takvu nagradu, u kojoj se te 3.500 dinara izdvaja svakog meseca i ne oporezuje, ne plaćaju doprinosi na socijalno osiguranje.
Ako u sebi vidimo da u nerazvijenim zemljama sa postojećim penzijama obezbeđujemo skoro svega 25% životnih potreba koja su u to vreme, a da čak u razvijenim zemljama taj iznos nije veći od 40%-45%, sasvim je logično, sasvim je normalno, sasvim je pristojno da odgovoran čovek brine o tom delu svog života i da takav jedan stub sebi obezbedi.
Lepeza takvih mogućnosti postoji u raznim oblicima. Segment investicionih fondova je jedna takva mogućnost. Neko ko ima novca će verovatno na taj način, želeći veći prinos kroz investicione jedinice, da sebi možda obezbedi veću i bržu mogućnost zarade. Dobrovoljni penzioni fondovi obezbeđuju nešto što je, pre svega, stvar mentaliteta jednog čoveka, nekoga ko je odgovoran i brine o svom nasleđu, kao i o generacijskim obavezama prema svojoj deci i prema svom okruženju.
Takav segment sredstava i takvim ukrupnjavanjem kapitala, i kroz investicione fondove i kroz dobrovoljni penzioni fond, ne stvara se samo nekakva odgovornost i stabilnija budućnost, nego je to pitanje ljudi koji žele da brinu o svom okruženju.
Ako imaju stabilnije okruženje, ako imaju svojim primerom snage da pokažu i drugima da se i za druge bore, za one koji su posle nas, za svoju decu pre svega, onda je to korak da ova država bude i stabilnija i sigurnija. Mislim da je to jedan čin odgovornosti svakog čoveka.
Jedino što mogu iz primera mnogih mojih poznanika, firmi koje za svoje najbolje radnika uplaćuju takvu jednu vrstu dobrovoljnog penzionog osiguranja, vidim da ta firma ima stabilne korake, stabilne temelje za poslovanje, bez obzira kakva se situacija na tržištu dešava. Imaju lojalne radnike koji i kada je teško rade prekovremeno da bi takva firma zajedno sa svim svojim radnicima nosila teret teškoća.
Jedini način da se iz cele situacije, kakva god da je ovog trenutka i jeste teška, ali nad teškoćama, nad problemima i nad svim onim što nam se dešava je najlakše kritikovati, najlakše je, kako kažu, da se plače i da se na nekog trećeg usmeravaju problemi.
Ako sami ne zasučemo rukave, ako se sami ne budemo trgli iz ovih problema i ne udružimo se, ako se udružimo kroz razne oblike, pa čak to bili dobrovoljni penzijski fondovi, investicioni fondovi, kao i razne vrste udruženja koja su sada na sceni, kako bi se ljudi na neki način zaštitili i izvukli iz ove situacije, ne samo zbog sebe, nego i zbog zaštite tržišta na kojem funkcionišemo, ako se na vreme ne udružimo, ako na vreme ne vidimo naše potencijale, ako na vreme ne utvrdimo i ne uključimo zajednički kapital, bojim se da će ovo tržište biti nečije i drugačije će funkcionisati.
Ovo je trenutak i ovo je momenat u kojem svako od nas bilo gde, na svakom koraku, treba da svoje pozitivno iskustvo prenese ljudima da bi se kroz ova zakonska rešenja koja donosimo i usvajamo, koja pružaju stabilnost i sigurnost ljudima, podsticali i ohrabrivali. To je jedini način da se izborimo i sa nekom apatijom i sa strahovima koji mogu da se čuju i iz ove same skupštine ili iz medija, ili od ljudi koji možda više imaju straha nego hrabrosti da se nose sa ovim problemima.
Pozvao bih kao poslanik Sandžačke demokratske partije, neko ko je dugo vreme u privredi bio, da bez obzira na sve što nam se dešava, i bez obzira na sve medijske i druge akcije, jer je jedini način, izlaz i jedina mogućnost za nas da se što više približimo jedni drugima, da što više udružimo kapital kroz razne oblike, pa i kroz ove koje sam pomenuo, koji su danas kroz zakonsku regulativu ponuđeni, da stanemo i da budemo na korist generacijama koje dolaze, u korist ove zemlje u kojoj želimo da bude stabilna, sigurna za investitore i za naša radna mesta koja na taj način mogu da se otvore.