Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, kolege poslanici, moj razlog da se javim vezano za ove zakone iz razvoja finansijskog tržišta pre svega je da pokušam da našim građanima kažem koje su prednosti izmene ovih zakona i kakav to negde u budućnosti za svakog od nas, pre svega zbog odgovornosti prema nasleđu, prema onima kojima smo podarili život, ima značaj.
Krovni zakon o tržištu kapitala pre svega reguliše nadzor i jednu vrstu mogućnosti, široku lepezu hartija od vrednosti, koja prosto podstiče neke nove naše mlade, obrazovane snage da iskoriste potencijale koji mogu biti na našem tržištu u okruženju.
Sam ovaj zakon i zakoni koji, uz ovaj koji sledi, čine jedan set celokupne ponude da bi se stvorili dobri uslovi na našem tržištu ne samo za naše investitore nego i za strane investitore. Ako ne stvorimo sigurnost, ako ne stvorimo dobar nadzor, ako ne obezbedimo dobru javnost, pre svega, onim korisnicima ovih zakona, posledice mogu biti loše.
Ovi zakoni regulišu i javnost, i nadzor, i stabilnost svih investitora. Ako ne obezbedimo sredstva kroz oblike udruživanja kapitala, to obezbeđuju investicioni fondovi, to fond o dobrovoljnom penzijskom osiguranju obezbeđuje. To je prilika da se tako akumulirana sredstva mogu plasirati tamo gde mogu brže da se oplode, gde mogu veći prinos da stvore svojim članovima društva.
Iz tog razloga, zagovornici, ili sumnje koje se postavljaju u određene institucije – investicione fondove ili dobrovoljne penzione fondove, jeste stvar ličnosti i mentaliteta ljudi. Oni koji žele brzo da dođu do određenog kapitala, prinosa ili većih sredstava, mogu da budu članovi investicionih fondova u okviru kojih imaju - otvorena i zatvorena društva. Otvorena društva nude kroz deonice manji prinos i manji rizik. Zatvorena društva kroz akcije nose veći rizik, ali zato nose i veći prinos.
Kroz dobrovoljne penzione fondove imamo situaciju u kojoj se javlja jedna odgovornost, kako da regulišemo stabilnost u svom životu za one naše godine kada smo manje sposobni da radimo, kada očekujemo da penzija može da pokrije deo naših potreba. Iz tog razloga je to jedan od stubova finansijskih za nekakav kvalitetniji život i zato se javljaju dobrovoljni penzioni fondovi.
Koliko je bitno, i poenta i jeste u tome, da ljudi shvate, da ljudi razumeju zašto su dužni, odgovorni i obavezni da deo svojih sredstava, koliko god da je mali ili veliki, dužni su da sebi jednu egzistenciju nadomeste za starije dane svog života.
Ako pokazatelji govore da se životni vek za žene produžio čak i do 80 godina, za ljude do 75 godina, da su zbog sticanja prava na penziju posle 65 godina, životni vek korišćenja tih penzija povećan na 25 godina, a da se odnos ljudi koji rade u odnosu na one koji ne rade ili koji koriste sredstva onih koji rade je 1:1 ili nešto malo više u korist onih koji rade. Neophodno je zato da se stvori taj treći stub penzionog fonda, da svako od nas to koristi.
Želeo bih da svako od nas bude, možda, i primer drugima, bez obzira kolika su primanja. U našem obračunu dohotka građana je minimum 3.500 dinara, da može poslodavac ili radnik da svojim radnicima obezbedi sredstva kojima će se obezbediti jedan kontinuitet u isplati dodatnog stuba u penzionom osiguranju.
Mnogi su se odlučili na taj korak zato što su u tome videli da svoje radnike na taj način mogu da stimulišu. Radnik koji je lojalan, koji zna, koji brine o firmi u kojoj radi, zaslužuje jedan takav stimulans, jednu takvu nagradu, u kojoj se te 3.500 dinara izdvaja svakog meseca i ne oporezuje, ne plaćaju doprinosi na socijalno osiguranje.
Ako u sebi vidimo da u nerazvijenim zemljama sa postojećim penzijama obezbeđujemo skoro svega 25% životnih potreba koja su u to vreme, a da čak u razvijenim zemljama taj iznos nije veći od 40%-45%, sasvim je logično, sasvim je normalno, sasvim je pristojno da odgovoran čovek brine o tom delu svog života i da takav jedan stub sebi obezbedi.
Lepeza takvih mogućnosti postoji u raznim oblicima. Segment investicionih fondova je jedna takva mogućnost. Neko ko ima novca će verovatno na taj način, želeći veći prinos kroz investicione jedinice, da sebi možda obezbedi veću i bržu mogućnost zarade. Dobrovoljni penzioni fondovi obezbeđuju nešto što je, pre svega, stvar mentaliteta jednog čoveka, nekoga ko je odgovoran i brine o svom nasleđu, kao i o generacijskim obavezama prema svojoj deci i prema svom okruženju.
Takav segment sredstava i takvim ukrupnjavanjem kapitala, i kroz investicione fondove i kroz dobrovoljni penzioni fond, ne stvara se samo nekakva odgovornost i stabilnija budućnost, nego je to pitanje ljudi koji žele da brinu o svom okruženju.
Ako imaju stabilnije okruženje, ako imaju svojim primerom snage da pokažu i drugima da se i za druge bore, za one koji su posle nas, za svoju decu pre svega, onda je to korak da ova država bude i stabilnija i sigurnija. Mislim da je to jedan čin odgovornosti svakog čoveka.
Jedino što mogu iz primera mnogih mojih poznanika, firmi koje za svoje najbolje radnika uplaćuju takvu jednu vrstu dobrovoljnog penzionog osiguranja, vidim da ta firma ima stabilne korake, stabilne temelje za poslovanje, bez obzira kakva se situacija na tržištu dešava. Imaju lojalne radnike koji i kada je teško rade prekovremeno da bi takva firma zajedno sa svim svojim radnicima nosila teret teškoća.
Jedini način da se iz cele situacije, kakva god da je ovog trenutka i jeste teška, ali nad teškoćama, nad problemima i nad svim onim što nam se dešava je najlakše kritikovati, najlakše je, kako kažu, da se plače i da se na nekog trećeg usmeravaju problemi.
Ako sami ne zasučemo rukave, ako se sami ne budemo trgli iz ovih problema i ne udružimo se, ako se udružimo kroz razne oblike, pa čak to bili dobrovoljni penzijski fondovi, investicioni fondovi, kao i razne vrste udruženja koja su sada na sceni, kako bi se ljudi na neki način zaštitili i izvukli iz ove situacije, ne samo zbog sebe, nego i zbog zaštite tržišta na kojem funkcionišemo, ako se na vreme ne udružimo, ako na vreme ne vidimo naše potencijale, ako na vreme ne utvrdimo i ne uključimo zajednički kapital, bojim se da će ovo tržište biti nečije i drugačije će funkcionisati.
Ovo je trenutak i ovo je momenat u kojem svako od nas bilo gde, na svakom koraku, treba da svoje pozitivno iskustvo prenese ljudima da bi se kroz ova zakonska rešenja koja donosimo i usvajamo, koja pružaju stabilnost i sigurnost ljudima, podsticali i ohrabrivali. To je jedini način da se izborimo i sa nekom apatijom i sa strahovima koji mogu da se čuju i iz ove same skupštine ili iz medija, ili od ljudi koji možda više imaju straha nego hrabrosti da se nose sa ovim problemima.
Pozvao bih kao poslanik Sandžačke demokratske partije, neko ko je dugo vreme u privredi bio, da bez obzira na sve što nam se dešava, i bez obzira na sve medijske i druge akcije, jer je jedini način, izlaz i jedina mogućnost za nas da se što više približimo jedni drugima, da što više udružimo kapital kroz razne oblike, pa i kroz ove koje sam pomenuo, koji su danas kroz zakonsku regulativu ponuđeni, da stanemo i da budemo na korist generacijama koje dolaze, u korist ove zemlje u kojoj želimo da bude stabilna, sigurna za investitore i za naša radna mesta koja na taj način mogu da se otvore.