Dame i gospodo narodni poslanici, prvi utisak posle nekoliko mojih kolega iz ove skupštine koji su govorili o ovom zakonu je takav da se čovek prosto naježi kad čuje da od iste vlade i sa iste strane dolazi promocija zakona o privrednim društvima, promocija principa korporativnog upravljanja, a istovremeno se hvali zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava. Ako me neko iz vlasti ubedi da postoje dve suštinski zajedničke stvari između korporativnog upravljanja i ovog drugog što Vlada nameće Skupštini i privredi i privrednim društvima, prihvatiću da je ovaj zakon i sve ovo što danas radimo u ovoj skupštini zaista nešto što ima smisla.
Voleo bih da je gospođa Kalanović tu, pošto je malopre jednom kolegi poslaniku rekla da nije čula nijedno pitanje. Pa, neće čuti pitanje zato što niti su sposobni u Vladi da daju odgovore, niti su spremni da se hvataju u koštac sa problemima i da iz te borbe zaista nameću rešenja ovom narodu i ovoj državi, naročito u sektoru privrede, privrednih društava i u celosti u ekonomiji. Šta da pitamo predstavnika Vlade koji nam daje odgovore tako što 73.000 privrednih društava i preduzetnika 2010. godinu završi u blokadi? Šta mogu da daju kao odgovor ljudi iz takve vlade?
Na početku ove sednice predstavnik poslaničke grupe je govorio o deset kompanija koje duguju dve milijarde evra, a to su kompanije koje vi promovišete kao kompanije sa uspostavljenim principima korporativnog upravljanja. Evo, na ovom spisku poslednji, „Rudnap“ duguje sedam milijardi dinara. Pre nekoliko dana ta firma je promovisana kao jedna od najuspešnijih kompanija sa uspostavljenim principima korporativnog upravljanja. Molim vas da mi sada kažete, vi sveznajući iz Vlade ili iz većine, gde je, u kojoj državi ili tački na zemljinoj kugli moguće da sa uspostavljenim korporativnim principima, u razvijenim tržišnim privredama, neko ko je učesnik privrednog života ima ovakve dugove? Zamislite kakav je neukus da vinovnici takvog privrednog ambijenta promovišu principe korporativnog upravljanja!
Ovo što danas radimo u ovoj skupštini zaista liči na jednu avanturu koja dolazi iz iste kuhinje. Bavimo se zakonima koje predlaže Vlada koja vrlo verovatno neće ni biti u prilici da ih primenjuje. Sve ste vi to lepo ispričali, i zakon je moderan, i evropski, i direktive, i jedno i drugo, doći ćemo i do toga, samo niste rekli da ćemo ga primenjivati u idućoj godini, tek.
Voleo bih da nam na pitanje da jedan jedini odgovor gospođa odsutni ministar. Kako će ovaj zakon i ovi što okreću glave unaprediti položaj 73.000 blokiranih preduzetnika u Srbiji, privrednih društava? I kako će ovaj zakon unaprediti samo jednu stvar, recimo, njihovu likvidnost? Nikako. Vi to vrlo dobro znate, ovo je teorija, ovo je fikcija, život i praksa su nešto drugo.
Mislim da bi vam mnogo pametnije bilo da prestanete da usklađujete zakonodavstvo sa direktivama i principima razvijenog tržišta i razvijenih privreda. Mi bismo vam bili zahvalni kada biste samo deo privredne atmosfere iz tih država preslikali u ovu našu zemlju, ali vi niti ste sposobni da to uradite, niti vas to interesuje.
Suštinski problem privrednih društava u Srbiji su loše institucije i nefunkcionisanje institucija u Srbiji. Dok ste vi na vlasti te institucije neće profunkcionisati, a dok one ne profunkcionišu privredna društva neće dobiti adekvatan položaj, privredna društva neće raditi lakše, neće raditi bolje, odnosno ekonomski ambijent u ovoj državi se neće promeniti.
Vi kažete ovde da ste se pozvali na određena pravila i principe zapadnog i modernog sveta, i to je lepo. Nama nije bilo teško da nađemo te analize i studije na koje ste se pozvali; vrlo ste vešto sakrili neke stvari koje vam nisu odgovarale iz tih studija i analiza. U tim studijama i analizama na koje se pozivate stoji da suštinski problem položaja privrednih društava u Srbiji nije uopšte bio u ovom zakonu. Čak se kaže da je ovaj zakon koji je do sada bio na snazi usklađeniji sa principima korporativnog upravljanja ne EU, nego OECD, više nego što su usklađena zakonodavstva i legislative država koje imaju razvijene tržišne privrede i razvijene i uspostavljene principe korporativnog upravljanja. To je samo dokaz da mi suštinski i dalje imamo problem sa institucijama, a ne sa legislativom.
Molim vas da mi odgovorite kako će novi zakon o privrednim društvima unaprediti položaj štrajkača firme „Peti septembar“, akcionarskog društva iz Surdulice? Samo taj odgovor da mi date – da li je zaista nedostatak zakona u Srbiji doveo te ljude u položaj u kakvom oni danas jesu? Nije tačno. Slabosti institucija, slabosti Vlade, politički ili ko zna kakvi pritisci i interesi u Vladi reflektovali su se na katastrofalan položaj tih ljudi dole. To ovaj zakon neće da otkloni. Vašu prirodu ne može da promeni zakon. Suština će se promeniti na izborima, kada institucije države ne budu više u vašim rukama.
Zamislite ironiju, 2005. i 2006. godine su rađene analize o položaju korporativnog upravljanja u Srbiji i tada su mnogi drugi zakoni detektovani kao veći problem, i Zakon o stečaju i Zakon o hartijama od vrednosti, i problemi u zakonodavstvu kojim se reguliše računovodstvo i revizija, pa ste vi kao Vlada sve to menjali. Koliko se u poslednjih šest godina u tim sferama stvar promenila? Nije mrdnula nigde, ali bukvalno nigde.
Mi smo pre nekoliko dana ovde raspravljali o Zakonu o tržištu kapitala, kojim će se Zakon o tržištu hartija od vrednosti staviti van snage. Menjali ste zakonodavstvo, da li ste uspostavili tržište kapitala? Niste. Danas, kada uđete u te kompanije, uglavnom ove koje duguju milijarde što građanima, što državi, i pitate njihove menadžmente, na prste jedne ruke mogu da se izbroje procenti koliko njih poznaje međunarodno računovodstvo i međunarodne standarde finansijskog izveštavanja. Kada njih pitate kako će posle ovog zakona obezbeđivati kapital za svoje firme i preduzeća, znate šta kažu – ne pada im na pamet da izađu na tržište kapitala. Da li mislite da te manire promenite ovim zakonom? Nećete, niti možete, niti hoćete.
Naše primedbe u odnosu na ovaj zakon čućete u raspravi o pojedinostima. Ne mislimo da su rešenja iz ovog zakona u funkciji ekonomske efikasnosti, da će se ekonomska efikasnost kroz ovaj zakon unaprediti, da će u tom smislu da se unapredi položaj. Postavljam vam jedno prosto pitanje, gospođo ministre, vi tražite pitanje, ja vas pitam – koji će to mali akcionar u Srbiji ostvariti svoja prava kroz derivativnu tužbu? To da mi kažete, koji će mali akcionar u Srbiji, za čije se pravo i položaj vi, da li je tako, starate i unapređujete ga kroz ovaj zakon, ostvariti svoja prava i interes kroz derivativnu tužbu?
Kad će to u Srbiji, sa nezavisnim sudstvom, pravosuđem vašim, evropskim, nezavisnim, jedan mali akcionar iz Vladičinog Hana da tuži kompaniju u kojoj je akcionar i da na sudu dobije nekog Miškovićevog ili Nicovićevog direktora, menadžera ili agenta? Kada će se to desiti u ovoj državi? Podsmevaju se svima. Dve milijarde evra duguje njih deset, a sto hiljada preduzetničkih radnji koje su registrovane duguju svega dve milijarde dinara. Ni to nije malo. To su zvanični podaci. U takvoj državi apsurda vi promovišete korporativne principe. Vi znate šta su korporativni principi?
Zakon koji smo do sada imali na snazi je bio problem. Nije tačno. Vi se ovde žalite na koncentraciju vlasništva. Ko je kriv zbog koncentracije vlasništva? Šta je u osnovi tog problema? Zakon iz 2001. godine. Vi ste Zakonom o privatizaciji napravili koncentraciju vlasništva. Sada se vi žalite na koncentraciju vlasništva. Možda je namera zakonodavca iz 2001. godine bila najbolja, ali kriminogeni profil vlasti je obesmislio tu dobru nameru iz 2001. godine.
Na kraju krajeva, zašto je problem što je koncentracija vlasništva prisutna? Evo, ovde se pozivate na Evropsku uniju. U kojoj to državi Evropske unije koja je uspostavila principe korporativnog upravljanja nemate dominantnu koncentraciju vlasništva?
Kada ste toliko moderni i posvećeni korporativnom upravljanju zašto niste uspostavili principe korporativnog upravljanja sa anglosaksonskog područja? Oni tamo postoje. Tamo je disperzija, u Velikoj Britaniji i SAD. Tamo imate disperziju vlasništva. Ali, znate gde postoji disperzija vlasništva? Tamo gde imate tržište kapitala. Kada je razvijeno tržište uopšte i uspostavljeni tržišni principi u državi i kada imate razvijeno tržište kapitala, tek tada možete da pravite disperziju vlasništva. Kada se onaj ko ima akcije, a nema mogućnost da utiče na upravljanje, odluči pa te akcije dobro proda na tržištu, a ne da muljanjem pokušava da menja stvari u menadžmentu ili, kako sada kažu, pošto je dvodomno, u nadzornom odboru.
Sada vi nama ovde pričate šta su principi korporativnog upravljanja, sada ćete vi to da sredite, sada ćete vi da to uvedete u Srbiji, i posle usvajanja i primene ovog zakona sve će to da krene evropskim tokom i evropskim putem. To je zaista besmisleno. Mi smo 1991. godine, Srpska radikalna stranka je tražila da se uspostavljaju tržišni principi i liberalna tržišna ekonomija. To smo rekli skoro, kada smo govorili o Zakonu o tržištu kapitala. Devedesetih godina postojale su ideološke barijere. Šta je vama smetalo? Šta je vama smetalo da ove stvari menjate i unapređujete? Nije ništa. Vaša neodgovornost i nebriga za državu, za državnu imovinu u to vreme. Naravno, sada, kakva jeste takva jeste, pod vašom vlašću, dobro je da uopšte nešto radi, funkcioniše i postoji.
Kako je moguće da uspostavljate principe korporativnog upravljanja u državi u kojoj postoje ovi dužnici, u kojoj mehanizam stečaja gotovo da ne postoji? Je li to slabost, nedostatak zakona i legislative? Nije, nego neefikasnog sudstva i institucija ove države. Jednostavno je tako. Ne možete ovim zakonom da promenite principe i manire onih koji danas upravljaju suštinski državom.
Malopre sam pominjao neke tajkune. Kada ćete te tajkune, vi koje su sastavili u Vladi, u takvoj u kakvoj sedite, kada ćete ih naterati da primenjuju principe koji njima ne odgovaraju? Nećete ništa napraviti, naravno da nećete. Kome to činite uslugu ovim drugim zakonom o restrukturiranju dugova itd? Smejurija. To je slika Srbije. To je suštinska slika Srbije, a ne referati i traktati, kako neko od kolega malopre reče, čitanje. Nikada Srbiji u poslednjih trideset godina zakonodavstvo kojim se regulišu preduzeća i privredna društva nije nedostajalo. Uvek je bio problem u primeni tih zakona i funkcionisanju institucija. To novim zakonom ne možete da promenite.
Šta kaže ministar malopre? Elektronska komunikacija će se uspostaviti. Pa, primena člana zakona kojim se promoviše elektronska komunikacija u ovome odložena je za 2014. godinu. Znate li zašto? Zato što su ta privredna društva i preduzetnici ili neprivredna društva u Srbiji u 2010. godini završila sa svega 1.000 elektronskih licenci koje besplatno izdaje Privredna komora Srbije. Usvojili ste sve zakone o elektronskoj trgovini, potpisu itd. Gde smo sada? Nismo nigde.
Prema tome, ovo što danas radimo je samo još jedna, ponavljam, avantura iz kuhinje čiji ste i vi deo, političke kuhinje. Tu su dolazili zakoni koji su u Skupštinu ulazili, sejali političke sukobe, nerazumevanja ili nikada nisu bili primenjeni, kao što je Zakon o regionalnom razvoju, kako što je Zakon o privrednim komorama itd.
Ne morate vi ništa, gospođo ministre, nama da odgovorite danas. Vi ste vaše odgovore Srbiji dali u poslednjih deset godina. Ono što Srbiji treba jeste da vas više ni za šta ne pitaju, jer očigledno niste sposobni da date odgovor na bilo koje pitanje, niti da Srbiji suštinski rešite bilo kakav problem. Srbiji treba nova politika, politika koja će raskrstiti s ovim što se promoviše i uspostavlja poslednjih deset godina, koja nas neće vrteti ili, kako neki kažu, mrcvariti.
Iskreno se nadam da će posle sledećih izbora SRS doći u priliku da te nove principe i novu politiku uspostavi u Srbiji i nešto životno i suštinski ponudi građanima, za razliku od vas koji prodajete evropsku maglu. Hvala.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč da iskoristi svoje pravo? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele: Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa NS, Poslanička grupa SPS - JS, Poslanička grupa DSS, Poslanička grupa ZES i Poslanička grupa SRS.
Prelazimo na deo sednice gde pravo na reč imaju narodni poslanici, po redosledu i prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 1, 2. i 4. dnevnog reda.
Prvi prijavljeni je narodni poslanik Bojan Đurić, a posle njega narodni poslanik Srđan Spasojević.

Poštovana potpredsednice, potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da ćemo pre prelaska na ovaj deo sednice dobiti makar nekakvo obraćanje potpredsednice Vlade ili bar deo odgovora na pitanja koja su ovde postavljana. Ako nisu bila jasna pitanja koja su dolazila u prvom delu sednice iz LDP-a, bilo je pitanja iz nekih drugih poslaničkih grupa, kroz obraćanje ovlašćenih predstavnika. Doduše, potpredsednica Vlade jedan deo sednice nije provela u sali, a nisam primetio da su njeni saradnici zapisivali pitanja, možda su ih pamtili i preneće ih ministarki. U svakom slučaju, neka od ovih pitanja moramo da ponovimo i da probamo da budemo konkretni.
Mislim da na ovo pitanje koje se tiče „Banatskog Dvora“ – ogromna je razlika između strukture vlasništva i upravljačkih prava, odnosno mogućnosti da se donose poslovne odluke koje nisu vezane samo za to privredno društvo nego za čitav energetski sistem i čitave strateške sektore privrede i života u Srbiji, kao što je snabdevanje gasom – nije odgovoreno, a zaslužuje odgovor.
Takvo ponašanje u privrednom životu i političkom životu upravo stvara ova, kako se u obrazloženju zakona kaže, društveno-politička ograničenja za potpuni razvoj tržišnih odnosa, za potpuno funkcionisanje ovog zakona koji je jedan ozbiljan i kvalitetan kompanijski zakon, koji bi mogao da prođe test ne samo EU nego i zakonodavstva zemalja OECD. Ali, on u ovakvom sistemu izgleda kao nekakvo odstupanje za koje svi unapred znaju da neće funkcionisati u realnom životu, odnosno funkcionisaće sa onih 350 - 400 privrednih društava sa različitim oblikom organizovanja koja inače danas u Srbiji funkcionišu, manje-više, po svim onim principima koji jednu firmu kvalifikuju da se na normalan i uspešan način takmiči na tržištu. To su, manje-više ova akcionarska društva koja su navedena u obrazloženju zakona; ne mislim na ona koja su u takav status došla kroz proces prinudne privatizacije.
Tu jeste ključni problem, uz nepostojanje društvenih uslova, kako se nekada izražavao bivši direktor BIA kada je govorio o nemogućnosti da se uhapse haški optuženici. Sličnu matricu trovanja privrednog života, kao što je slučaj sa trovanjem pravnog sistema, imamo i u ovoj oblasti.
U tom smislu je tačan taj problem koji je istaknut u obrazloženju zakona, da ovde tržište, pa ni svi drugi principi koji su vezani za statusni deo kompanijskog prava i za njegov operativni deo, odnosno funkcionisanje tržišta i tržišnih osnova ne mogu da funkcionišu zbog toga što izgledaju kao zakonska obaveza ili zakonsko nametanje koje, s jedne strane, šalje država istovremeno drugim okom namigujući tim istim učesnicima na tržištu, šaljući poruku da ne moraju da se ponašaju u svemu u skladu sa onim zakonom ili sa principima normalnog tržišnog poslovanja, jer ni sama država nije spremna da to čini.
Pred sobom imamo onaj drugi zakon, o restrukturiranju privrednih subjekata, koji donosi čitav niz zastrašujućih podataka. Činjenica da se gotovo petina kredita u Srbiji ne servisira na uredan način obuhvata privredu na jedan generalan način, bez analize, bez podataka o tome koliki je udeo javnih preduzeća ili privrednih društava koja su dominantno u državnoj svojini u formiranju i uvećanju tih dugova, neisplaćenih dugova ili neuredno servisiranih kreditnih obaveza.
Mislim da je to veliki problem i da se tu mogu naći odgovori na pitanje zbog čega je na kraju 2010. godine bilo više od 73.000 privrednih subjekata koji ispunjavaju uslove za blokadu računa, uz ovaj dodatni problem koji su istakle kolege iz SRS, a koji se tiče vrlo selektivnog ili praktično potpunog neprimenjivanja odredaba stečajnog postupka.
Teško je graditi tržišni sistem u zemlji u kojoj ne može da se propadne, u kojoj uvek postoji svest da će priskočiti država, da će država uzeti kredit i da će se na neki način organizovati i poslati poruku da je bitno da izdržimo još šest meseci ili godinu dana sa lošim kreditom, a onda ćemo nekako stati na zelenu granu. To sa privrednim rastom od 1,8 ili 2% godišnje prosto nije moguće, uz ovakvu stopu zaduživanja i uz ovakvu neefikasnost u privrednom životu.
Postoji podatak o tome da u Srbiji ima 700 javnih preduzeća. Stalno govorimo o tome i nikada ne znamo tačan broj. Iskreno da vam kažem, meni je nemoguće da je to okrugla cifra; način na koji je navedena u ovom obrazloženju više govori o tome da čak ni država nema precizne podatke koliko ima javnih preduzeća. Da ne govorim o ovih 359, 360 društvenih preduzeća koja su otrov u privrednom sistemu Srbije. To su ona preduzeća za koja je Vlada pre 15 dana odlučila da će izdvojiti ogroman novac za povezivanje staža radnika u njima, staža koji nije uplaćivan mesecima ili sedam ili osam godina. To nisu ona preduzeća koja je u međuvremenu pod svoje okrilje preuzela ova gigantska kompanija, holding svih delatnosti, koja se zove „Srbijagas“.
Zbog toga svi oni principi koji su na odličan ili na pristojan način uređeni ovim zakonom neće funkcionisati. Vi imate zakon koji će se primenjivati na 300 - 350 akcionarskih društava, gde postoji 50 članova zakona o pitanju položaja direktora, različitih vrsta direktora, različitih ovlašćenja, uslova koje mora da ispuni, procesa kandidovanja. Imaćete 350 takvih privrednih društava koja ovaj zakon poštuju i imaćete 700 javnih preduzeća u kojima ne postoji nijedno pravilo o imenovanju direktora i nijedan uslov, osim jedne rečenice, pretpostavljam, u koalicionim ugovorima koje svi imate i koji određuju kvotu po kojoj će se imenovati direktori tih preduzeća, a to su preduzeća koja blokiraju privredu, koja su akumulirala pet milijardi dugova, prema kojima više niko i nema ambiciju da traži naplatu tih potraživanja, ne zato što se plaši države, jer ne živimo, na svu sreću, više u takvoj strahovladi, nego zbog toga što znaju da ne postoji nikakav realan način da se to potraživanje naplati.
U zakonu o restrukturiranju imate podatak da je u prošloj godini značajno porastao broj dana, odnosno prosečan period u kome se naplaćuje potraživanje od dužnika, kada su u pitanju velika privredna društva u privatnom vlasništvu. Nema takvog podataka kada su u pitanju državna ili javna preduzeća.
Konačno, još jedan od problema o kojima treba govoriti, a mi ćemo o tome više pričati u raspravi o pojedinostima, jeste pitanje šta su manjinski akcionari kod nas. Oni su ovde nevoljni akcionari i nevoljni vlasnici; stalno imate tu situaciju da su to ljudi koji ne mogu da pomire te svoje dve uloge: interes koji imaju kao radnici u tim manje-više propalim preduzećima i očekivanja ili ambicije koje bi morali da imaju kao vlasnici.
Nikada neću zaboraviti neki televizijski razgovor sa ljudima, čini mi se da je to bila ona čuvena privatizacija „Knjaza Miloša“, kada radnica te firme, koja je dobila ozbiljan novčani iznos, govori o tome kako je odlučila da investira svoj novac i kaže da je kupila plac na Zlatiboru da tamo gradi. Da ne ulazim u to da je to gradnja bez dozvole, da ne dolazimo ponovo na teren Zakona o planiranju i izgradnji, pošto ste rekli da o njemu nećete govoriti i da nema veze s vašim resorom. Onda je novinar pitao – a šta ste savetovali vašim kolegama, pošto ste prvi odlučili? Ona kaže da je savetovala koleginicama da kupe zemljište pored nje, da grade iste objekte i da se bave istom privrednom delatnošću.
Kako da vam kažem, to nije racionalan ekonomski izbor. Niko ko svojom voljom, sa ambicijom da se ozbiljno bavi poslom, ulazi u taj proces neće razmišljati na taj način.
Zbog toga je važno ono o čemu smo danas govorili, da se ova rasprava ne može svesti na jedno prepodne i pola popodneva u kojima se onako... Ima u zakonu tih pojmova mirovanja prava i obaveza, u onom drugom zakonu. Vi se ovde danas nekako ponašate kao da vam miruju prava i obaveze u ovih nekoliko sati dok ne pređemo na sledeću tačku dnevnog reda, ili dok ne počnemo da zasmejavamo građane Srbije pokušavajući da im objasnimo da je za njih važnija izmena Zakona o izboru narodnih poslanika nego zakon o privrednim društvima, koji je dosta čudno preveden na engleski jezik, čiji je naslov dosta čudno preveden u onom obrazloženju o usklađenosti sa evropskim standardima. Izraz „kompanija“, pogotovo u anglosaksonskim zemljama, znači nešto što drugo i ne obuhvata sve druge oblike privrednih društava. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević, a posle njega narodni poslanik Đorđe Milićević. A narodni poslanik Bojan Đurić iskoristio je devet minuta i dvadeset sekundi od vremena za poslaničku grupu.
Narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, danas imamo na dnevnom redu dva vrlo važna zakona, Predlog zakona o privrednim društvima i Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava; naravno, i ovaj treći zakon, o kojem ćemo više govoriti kada budemo govorili o amandmanima, s obzirom na vreme koje je predviđeno za Poslaničku grupu Nova Srbija.
Mi, u proseku, na svakih pet-šest godina donosimo novi zakon o privrednim društvima. Postavlja se opravdano pitanje, s obzirom na to da je u pitanju krovni ili sistemski zakon, u čemu je zaista naš problem? Da li je razlog toliko dinamična društvena i pre svega ekonomska tranzicija kroz koju Srbija prolazi već punu deceniju i svetlo na kraju tunela se i ne nazire? Ili je jednostavno u pitanju profesionalna sposobnost onih koji pišu ovakve zakone da anticipiraju neminovne promene koje nastaju u našem privrednom ambijentu i da im zakonskim rešenjima na vreme pođu u susret?
Sam predlagač zakona pravdajući potrebu za donošenjem novog zakona konstatuje da su se tokom primene važećeg Zakona o privrednim društvima pojavili brojni problemi u praksi a, što je još gore, i pitanja koja predstavljaju pravnu prazninu.
Složićemo se svi oko činjenice da ni preduzetnici, ni ortačka, komanditna, akcionarska, niti društva sa ograničenom odgovornošću ne predstavljaju nove, revolucionarne pravne kategorije čije se bitisanje nije moglo na adekvatan način regulisati postojećim zakonom na duge staze. Ovako stvaramo ambijent pravne nesigurnosti koji i dalje odbija strane investitore koji logično razmišljaju kako da bilo šta dugoročno planiraju u zemlji u kojoj se sistemski zakoni menjaju svakih pet godina, a nekada i kraće.
Šta tek sa pravnom regulativom nižeg hijerarhijskog sistema kada imamo ovakve probleme? Na primer, sa famoznom Komisijom za hartije od vrednosti koja je veoma često, što ovde priznaje i sam predlagač zakona, svojim mišljenjima krojila zakonske norme prema sopstvenom nahođenju i time stvarala ambijent apsolutne neizvesnosti u poslovanju, posebno otvorenih akcionarskih društava.
Dakle, povezano sa prethodnim što sam govorio, mnoga rešenja u ovom zakonu podrazumevaju prethodno usvajanje drugih zakonskih predloga, i tako se nalazimo u svojevrsnom preticanju. Zašto je predlagač zakona bio tako siguran da će, na primer, Zakon o tržištu kapitala, koji je do pre pet dana još uvek bio u proceduri, biti usvojen, pa je na mnogim mestima pretpostavio shodnu primenu odredaba tog zakona?
Ima mnogo primera i članova koje ćemo navesti poimence. Nova Srbija podnela je dosta amandmana; očekujemo zaista da će nekim amandmanima, ukoliko ih predlagač prihvati, zakon umnogome biti popravljen. Samo ću u ovoj raspravi u načelu navesti jednu situaciju. U članu 249. stav 2. Predloga zakona se kaže da je Centralni registar dužan da akcionaru na njegov zahtev, najkasnije narednog radnog dana od dana podnošenja zahteva u skladu sa svojim pravilima poslovanja, izda potvrdu o akcijama čiji je ovaj akcionar zakoniti vlasnik, sa svim podacima o tim akcijama o kojima ova institucija vodi evidenciju. Dalje, u stavu 3. istog člana kaže se da se na izdavanje dokaza o vlasništvu nad akcijama primenjuju propisi kojima se uređuje tržište kapitala.
Ko se nekada malo zanimao ovom materijom zna da je Centralni registar u svojoj osnovi koncipiran kao ekskluzivna institucija koja sa trećim licima, akcionarima, komunicira isključivo posredstvom svojih članova po pravilu brokersko-dilerskih društava. Po aktuelnim pravilima poslovanja akcionar može u roku od dva radna dana po konačnom zahtevu da izvrši uvid u knjigu akcionara i to u prisustvu predstavnika svog korporativnog agenta. Dakle, mora prethodno da angažuje brokera i da neminovno plati za tu uslugu, i to bez prava na kopiranje, a kamoli na traženje od Centralnog registra potvrde o vlasništvu. Ono što može da dobije na listu papira je izvod sa njegovog vlasničkog računa hartije od vrednosti u brokersko-dilerskom društvu čiji je klijent.
Dakle, ova odredba člana 249. stav 2. je trenutno neprimenjiva, a, iskreno rečeno, teško je zamisliti situaciju u kojoj će sutra, bez obzira na rešenje u novim propisima iz ove oblasti, Centralni registar promeniti svoja pravila poslovanja na način kako je to ovde predviđeno, pogotovo ako se uzme u obzir broj novopečenih akcionara u Srbiji.
Naravno, biće primedaba i na čl. 189, 192, 331. i 337, ali, kao što sam rekao, o njima ćemo više kada budemo raspravljali o amandmanima.
Vezano za Predlog zakona o privrednim društvima u ovom uvodnom delu, u načelu, imajući u vidu činjenicu da je u pitanju sistemski zakon i samim tim jedan od najbitnijih zakonskih predloga, kao što sam rekao, Poslanička grupa NS podnela je dosta amandmana, očekujemo da ih vi kao Vlada uzmete u razmatranje i da određene amandmane koji su smisleni i prihvatite.
Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava je još jedan od zakona čije se usvajanje predlaže sa ogromnim kašnjenjem u odnosu na prilike i surovi ambijent koji je postao naša svakodnevica. Na ovaj način se indirektno priznaje činjenica od koje se ne može pobeći, a pred kojom aktuelna vlast već godinama žmuri, a to je da nam je privreda u stanju kolapsa. Pored ogromnog broja privrednih subjekata koji su već u stečaju ili likvidaciji, još je veći broj praktično na pragu bankrota, što automatski povlači novi talas nezaposlenosti i sve što on sa sobom nosi.
Sa neoliberalnim ekonomskim konceptom kakav valjda ne postoji nigde na kugli zemaljskoj, kako kaže moj kolega Stevanović, i ja isto, sa makroekonomskom politikom koja zavisi od dnevnog interesa krupnog kapitala, pogledajmo šta nam se dešava sa kursom nacionalne valute i kakva sve stručna objašnjenja možemo da čujemo od nadležnih institucija, sa kamatnom politikom tzv. domaćih banaka, nije ni čudo što je i ono malo zdravog privrednog tkiva praktično izolovano i sada je đavo praktično došao po svoje. Krug se polako zatvara i banke i poverioci dolaze u situaciju da ih dužnici, kao davljenici koji se hvataju za slamku, vuku za sobom pod vodu.
Teško da će rešenje koje se predlaže ovim zakonom imati neke bitnije efekte ukoliko se ne naprave suštinske promene u makroekonomskom ambijentu, jer ukoliko stvari nastave da se odvijaju na isti način, dužnicima koji se nalaze u vrtlogu kamata i ostalih obaveza teško da će biti pomoći. Period mirovanja dugova predviđen ovim zakonom predstavlja samo stavljanje na aparate za održavanje u životu, ali sa ograničenim rokom trajanja; njegovim protekom isti tužni kraj za veliku većinu je neminovan.
Predlaže se, kao jedan od legitimnih načina sporazumnog redefinisanja dužničko-poverilačkih odnosa, konverzija potraživanja u kapital i namirenje kroz različita sredstva obezbeđenja, najčešće realizaciju hipoteka. Biće baš zanimljiva situacija kada nam banke postanu vlasnici većine firmi i nekretnina u Srbiji, a to je neminovno da se dogodi sa ovakvom politikom. Načelo podobnosti, načelo dobrovoljnosti, načelo održivosti poslovanja dužnika, načelo postupanja u dobroj veri (bona fide), načelo saradnje i koordinacije poverilaca, načelo ravnopravnosti poverilaca, načelo pristupa podacima itd; sve u svemu, ovaj zakonski predlog predstavlja spisak lepih želja i dobrih poslovnih načela, ali plašim se da je to sve. Suviše su surove dužničko-poverilačke relacije u Srbiji da bi se na bazi dobrovoljnosti nešto suštinski promenilo.
To bi bile osnovne primedbe kada su u pitanju ova dva zakona. Ako uz to dodamo i surovu realnost ne samo preduzetnika, već i fizičkih lica (iako se zakon ne odnosi na njih, ali posredno da) koja su u ogromnoj prezaduženosti, a onda i probleme sa svim ovim o čemu sam govorio, zemlja se zaista nalazi u jednoj veoma opasnoj situaciji. Mogli bismo da mislimo da je predlagač zakona dobronameran kada nešto ovako predlaže u ambijentu u kojem je, na primer, mesec april obeležila situacija da je 15% poskupela struja, da su naftni derivati jedni od najskupljih u okruženju, da je problem kursa praktično smrtan ishod za izvoznike, što ćete veoma brzo videti, ide polako ova situacija oko berbe malina i videćete kako će tu tek biti problema zbog ovog kursa. Jedino se nešto ide naruku onima koji uvoze, ali valjda je glavni cilj jedne makroekonomske politike da se izvozi iz zemlje, što omogućava veliki broj radnih mesta itd. Sve ovo, s obzirom na 73.000 blokiranih firmi, zbog ogromne nezaposlenosti, dovešće zaista do velikih problema.
Svedoci smo ovih dana da se govori u medijima da će za novozaposlena lica država nešto olakšati kod doprinosa, odnosno poreza. Zaista ne vidim razlog zašto se svima ostalima ne omogući, kao što je u drugim zemljama, da ti porezi budu manji, jer firmama treba sada pomoći. Ako im namete kroz porez na imovinu, kroz struju, kroz naftne derivate... Ljudi su u ogromnim kreditima, ne mogu da stignu da vrate ni pola rate, jer svakog dana država im uzima nešto novo; oni su pod hipotekama i svi zajedno propadaju, bojim se da neće biti u situaciji da prime bilo kog novozaposlenog. Treba prvo krenuti od onih koji su zaposleni, da bi bilo mesta za novozaposlene. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, posle njega narodni poslanik Milan Lapčević.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Poštovana ministarka Kalanović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, još jednom ću na samom početku reći da će Poslanička grupa SPS - JS podržati zakon o privrednim društvima, jer smatramo da ovaj predlog donosi bolja rešenja i da pojednostavljuje praksu.
Tačno je da je današnji Zakon o privrednim društvima, koji je stupio na snagu 2005. godine, napravio jedan korak napred u regulisanju privrednih društava u Srbiji, ali je praksa u periodu nakon usvajanja ovog zakonskog predloga pokazala da postoje izvesni problemi kada je reč o primeni određenih odredaba, da postoje određene nejasnoće u primeni, odnosno da postoje određene pravne praznine.
Naravno, s druge strane, postoji i potreba usaglašavanja zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, izmenjenim nakon stupanja na snagu Zakona o privrednim društvima, i ta potreba jeste karakteristična kada je reč o zemljama u tranziciji.
Ono što je takođe važno, postoji potreba da se reše određene kontradiktornosti između Zakona o privrednim društvima i Zakona o tržištu hartija od vrednosti, odnosno da se Zakon o privrednim društvima uskladi sa novim Zakonom o tržištu kapitala.
Razlozi koje sam naveo, uz sve ostale razloge koji su vrlo precizno i taksativno navedeni u obrazloženju ovog zakonskog predloga, jasno govore ne o neophodnosti izmene i dopune postojećeg zakona, imajući na umu pre svega ono što se definiše ovim zakonom, značaj oblasti koja se definiše, obim neminovnih promena, već o potrebi donošenja jednog novog zakona koji će normativno uneti i pravnu sigurnost i jasnoću privrednog okruženja i koji će sprečiti, kako bih rekao, unošenje štetne neizvesnosti u poslovanje.
Takođe želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je, vezano za ovaj zakonski predlog, na čijoj izradi se, koliko smo mogli čuti, radilo jako dugo, vođena kvalitetna javna rasprava (o tome smo mogli čuti u uvodnom izlaganju ministra) u kojoj su učestvovali, kako je između ostalog rečeno, predstavnici međunarodnih institucija koje su uključene u reformu privrednog zakonodavstva. To je nešto što treba da bude praksa kada je reč o suštinski važnim zakonskim predlozima, odnosno kada je reč o sistemskim zakonima.
Naravno, podržavajući ovaj zakonski predlog pre svega želimo da podržimo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je jasna dodela i utvrđivanje načina sprovođenja i zaštite vlasničkih prava u odnosima koje privredno društvo uspostavlja i, naravno, onaj osnovni ekonomski cilj, o kojem je takođe bilo reči, a to je smanjivanje transakcionih troškova koji se javljaju u razmeni i sprovođenju i zaštiti vlasničkih prava u platnom prometu.
Kao važni specifični ciljevi, od čije realizacije će zavisiti ostvarivanje, suštinski, ovog osnovnog ekonomskog cilja koji nacrt treba da ostvari, navode se i: doslednije razlikovanje društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskih društava, pojačana odgovornost direktora, ali i članova - akcionara, uvođenje jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja, kao i detaljnije uređenje zaštite poverilaca.
Kada je reč o društvu sa ograničenom odgovornošću, ključne novine su vrlo precizno definisane i ogledaju se u tome da je isključeno ograničenje broja članova koje društvo može da ima; ukinuta je knjiga članova društva, odnosno uvedena je evidencija; svojstvo člana stiče se upisom u registar. Osnovni kapital izražava se u dinarima i iznosi 50.000 dinara. Upisani kapital se uplaćuje nakon registracije društva. Razrađen je sistem dodatnih uplata. Data je mogućnost izbora između jednodomnog i dvodomnog sistema upravljanja i mogućnost postojanja više direktora koji mogu biti i pravna lica i nepostojanje, o tome je govorio kolega Radenković, upravnog odbora. Funkcija upravljanja odvojena je od nadzora. Postoji razlikovanje isključenja člana odlukom skupštine i u sudskom postupku; razrađene su odredbe o istupanju članova.
Što se tiče akcionarskog društva, dva su rezultata jednog suštinski novog pristupa: prvi, podela na zatvorena i otvorena akcionarska društva je suvišna, i drugi, broj akcionara nije važan u određivanju da li društvo može, odnosno mora da bude javno.
Ono što je takođe važno i što treba reći kada je reč o akcionarskim društvima, dakle, akcionarska društva će morati da imaju statut, što do sada nije bila obaveza. Direktori su i do sada odgovarali svojom imovinom ako se dokaže da su napravili štetu, ali sada su uvedene dodatne i precizirane postojeće odredbe vezane za njihovu odgovornost. Precizirano je na koji način se sankcioniše povreda tih dužnosti. Detaljnije je propisana nadležnost sudova. Verujemo da će to dovesti do jedne bolje, odnosno ozbiljnije primene u praksi nakon usvajanja ovog zakonskog predloga.
Takođe, želimo da verujemo da će novo zakonsko rešenje ukloniti uočene probleme u praksi kada je reč o zaštiti poverilaca, manjinskih akcionara, i o tome je takođe bilo reči.
Predlog zakona se opredelio za slobodu izbora upravljanja akcionarskim društvom, ali, za razliku od onog rešenja koje danas imamo, način izbora i nadležnosti organa u oba sistema upravljanja dosledno su uređeni, što uostalom i jeste praksa kada je reč o zemljama EU.
Ovim zakonskim predlogom rešena je jedna pravna praznina koja je predstavljala ozbiljan problem, a tiče se toga kako određene grupe lica mogu da ostvare svoja prava ako su privredna društva brisana iz registra, odnosno nije sproveden stečaj i nije sproveden postupak likvidacije, što takođe smatramo izuzetno važnim.
Kada je reč o likvidaciji, to želim da kažem na samom kraju kada već govorim o ovom zakonskom predlogu, predviđena je i prinudna likvidacija, čime je takođe, rekao bih, popunjena pravna praznina važećeg zakona, koji inače jeste predviđao likvidaciju kao nužnu meru, zavisno od odluke društva, što je nekada, naravno, značilo i nemogućnost sprovođenja.
Dakle, još jednom, na samom kraju, kada je reč o ovom zakonskom predlogu, Poslanički klub SPS - JS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog.
Takođe želim da kažem da ćemo podržati i Predlog zakona o sporazumnom restrukturiranju privrednih društava, jer podržavamo ono što se želi postići, a to je blagovremeno prepoznavanje i rešavanje finansijskih poteškoća preduzeća i stvaranje uslova za nastavak njihovog poslovanja. Dakle, suština je stvoriti institucionalni okvir za efikasnije pregovaranje preduzeća sa bankama o restrukturiranju njihovih dugova. Odnosno, ovaj zakon treba da stvori jedan kvalitetan pravni okvir za vansudsko sporazumno restrukturiranje dugova privrede prema bankama i drugim poveriocima. Kao što je već rečeno, posredničku ulogu u ovom procesu imaće Privredna komora Srbije. Privredna komora treba da dovede u vezu dužnike i poverioce i da posreduje u procesu pregovaranja, radi definisanja dužničko-poverilačkih odnosa i sklapanja uspešnog sporazuma.
Kada je reč o samoj Privrednoj komori, naravno da je bitan odgovarajući kapacitet, mislim na administrativni kapacitet kojim raspolaže Privredna komora Srbije, naravno da je bitno iskustvo koje komora ima u postupku arbitraže; s druge strane, članovi Privredne komore jesu i privredni subjekti i preduzeća i jesu banke, što svakako treba da obezbedi lakšu vezu između dužnika i poverilaca radi pokretanja i sprovođenja postupka, i u tom kontekstu smatramo da je postojanje posrednika izuzetno važno.
Dakle, šta je važno i neophodno za otpočinjanje samog procesa (i o tome je, između ostalog, bilo reči)? Da postoje najmanje dve banke koje će učestvovati u pregovorima, odnosno koje će prepoznati da je oporavak preduzeća održiv na duži period i da im restrukturiranje omogućava povoljno namirenje potraživanja. Naravno, potrebno je da se pregovori vode uz posredovanje Privredne komore Srbije, koja donosi i poseban akt kako bi se bliže definisala cela procedura.
Naravno da želimo da verujemo da je usvajanje ovog zakonskog predloga jedan ogroman korak napred ka rešavanju opšte nelikvidnosti privrede, koja uz ogroman broj blokiranih računa jeste zaista ozbiljan problem poslovanja danas u Srbiji. Upravo iz tog razloga poslanički klub SPS - JS u danu za glasanje podržaće i ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Deset minuta i deset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, posle njega narodni poslanik Vlatko Ratković.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo potpredsednice Vlade, kao što reče gospodin Milićević, i ja bih zaista voleo da verujem da će ovo zakonsko rešenje da proba da reši problem ogromne nelikvidnosti privrede, ali se bojim da je to više marketing nego što zaista može da bude rešenje rastuće nelikvidnosti privrede, kao najvećeg problema srpske privrede danas.
Ministar je u obrazlaganju predloga zakona rekao da su razlozi za donošenje zakona zaštita poverilaca, rastuća nelikvidnost privrede i sprečavanje stečaja za ona preduzeća koja mogu da se oporave. Zaista bi bilo jako dobro da čujemo obrazloženje, ako je moguće, na koji način će zakon rešiti problem nelikvidnosti srpske privrede.
Neko od mojih prethodnika je izneo podatak da je danas u Srbiji blokirano oko 70.000 preduzeća, da im preti stečaj, a da međusobna potraživanja tih preduzeća iznose oko trista milijardi dinara. Čuli smo pre izvesnog vremena da je na jednom okruglom stolu predstavnik vladajuće koalicije, inače direktor „Srbijagasa“, rekao da država jeste inicijator tih međusobnih dugovanja koja su ciklična i da država treba da podigne nove kredite, u iznosu od šeststo-sedamsto miliona evra, kako bi prekinula taj lanac dugovanja, jer kada država duguje preduzećima koja imaju podizvođače za određene poslove onda imate jedan ciklus ogromne nelikvidnosti preduzeća koja preti da ta preduzeća potpuno potopi i da još 200.000 ljudi ostane bez posla, što bi bio katastrofalan scenario za Srbiju, s obzirom na to da je u ove tri godine u Srbiji 400.000 ljudi ostalo bez posla, iako smo dobijali lažna obećanja vladajuće koalicije da će biti novih poslova, novih 200.000 radnih mesta. Nažalost, nije se obistinilo nijedno novo radno mesto, čak su i oni koji su radili ostali bez posla.
Šta je, u stvari, obaveza države i koja je njena uloga u privrednom razvoju? Njena uloga je da stvori ambijent za razvoj privrede i da sa što manje dažbina i u što predvidljivijem ambijentu za poslovanje stvori mogućnost da preduzeća mogu da posluju, da znaju kakvi će im biti zakoni, da im porezi i nameti koje država propisuje ne budu preveliki, kako bi svoje privredne aktivnosti mogli da finansiraju i da od toga što rade plaćaju uredno svoje obaveze, da plaćaju radnike, poreze državi i da tim privrednim subjektima ili njihovim vlasnicima ostaje određeni profit kako bi sve to imalo smisla.
Kakvo je stanje privrede Srbije danas? Od nekih desetak hiljada blokiranih preduzeća 2008. godine, koja su realnost privrede u tranziciji, mi smo došli, posle tri godine i nakon svetske ekonomske krize, do situacije u kojoj je 70.000 privrednih subjekata blokirano i preti im gašenje. S druge strane, oni koji nisu blokirani, koji nešto rade, uglavnom su pod ogromnim kreditima, hipotekama nad imovinom prema bankama, a bez realnog osnova i realne mogućnosti da ti krediti budu vraćeni, odnosno finansirani iz proizvodnje, zato što te proizvodnje realno u Srbiji ima jako malo. I, ako je ima, ona je vrlo neprofitabilna u najvećem broju slučajeva i ne omogućava čak ni prostu reprodukciju, tako da preduzeća koja su jednom uzela kredite zbog ogromnih kamata i nepostojanja profita moraju da uzimaju reprogram tih dugova, da zapadaju u mnogo veće dugove i u jednom cikličnom lancu mogu samo da očekuju da će otići u stečaj ili u propadanje.
I tu je jedan od kreatora ili motora negativnog ambijenta država zato što je, umesto da podstiče svoju privredu što manjim dažbinama, što nižim porezima, s jedne strane, a s druge strane što povoljnijim kamatama koje bi se na tržištu postigle od strane banaka da bi preduzeća mogla da uzimaju kredite za finansiranje proizvodnje i da bi bila konkurentna sa određenim proizvodom na tržištu, prodala svoje državne zapise po visokim cenama. Tako je bankama, umesto da pare ulože u privredu, mnogo isplativije bilo da po 14% od državnih zapisa plasiraju prema državi, da kupe državne zapise i da podignu kamate za privredu. Zašto bi davale niže kamate privredi kada su im ta dugovanja teže naplativa nego od države; jednostavnije je plasirati sredstva prema državi. Tako, praktično, država formira visinu kamatne stope prema privredi. Naravno, nijedno preduzeće, nijedna firma ne može sa 16-17% ili 20% kamate, kolika je kod komercijalnih banaka, da finansira proizvodnju i da bude konkurentna na tržištu.
Ako se tome doda činjenica da je početkom 2009. godine jednostranom primenom SSP-a i potpunom liberalizacijom tržišta Srbije privreda najviše ugrožena zbog proste činjenice da nema mogućnosti da se bori sa jakom privredom EU, koja je podržana od njihovih zemalja, jasno je da je država, da je sadašnja vlast koja vodi državu glavni inicijator lošeg stanja u privredi koje se može meriti sa opštom katastrofom.
Da je to tako govore nam i prihodi u budžetu Republike Srbije, koji su svake godine za po milijardu evra „kraći“ od onoga što država planira da potroši, zbog proste činjenice da ne postoji dovoljno privredne aktivnosti da može da bude toliko profita u državi da se finansiraju svi državni nameti, koji su, uzgred budi rečeno, mnogo veći nego što bi realno mogli da budu.
Trista miliona evra godišnje Srbija direktno gubi zbog liberalizacije tržišta, odnosno jednostrane primene SSP-a, a za uzvrat od evropskih fondova dobija reda veličine oko stotinu miliona evra. Dakle, očigledan debalans. Da ne pominjemo tu poljoprivredu, ili druge grane koje su mnogo ugroženije nego što su u nekim zemljama EU; u tim zemljama su, inače, privredne grane i privreda mnogo više novčano podržane od izbijanja krize. Dakle, sećate se koliko su razvijene zemlje Evropske unije, naročito Nemačka, Francuska, Engleska, upumpale para u privredu kako bi se postigao neki novi razvoj, kako bi se sprečio totalni kolaps sistema.
Dakle, mislim da je ovakav zakon, bez obzira na to koliko su određena rešenja korektna, zakasnio; bojim se da će vrlo malo moći da se pomogne ovakvom stanju privrede, koja je očigledno na izdisaju i koja, pre svega zbog takvog odnosa države, pati i ima ogromne štete. Hvala.

Iskorišćeno vreme od vremena poslaničke grupe je devet minuta. Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.