Narodni poslanik Ivan Andrić, pravo na repliku, dva minuta.

Prvo, hvala na odgovoru. Mislim da bi bio veliki korak ako bismo uspeli da nekako svi zajedno prihvatimo taj amandman koji je vezan za najbolje rešenje za srednji kurs Narodne banke.
Kada govorim moja namera nije da pravim od banaka neprijatelje, mislim da je to vreme prošlo, i da se nekakav bes usmerava ka bankama, ali vrlo je jasno da one štiteći interes svojih akcionara, to zvuči dosta ambiciozno, u suštini su to strane banke u inostranstvu, gledaju profit. Upravo se radi o kreiranju, mislim da tu vaša uloga može da bude i simbolično važna...
Meni je jasna politika da se plašimo zaduživanja, pogotovo zbog svega što smo prošli i zbog dugova koje, ma kako neko želeo da odbrani devedesete godine, moramo vratiti, ali suština je da uz to vraćanje moramo misliti i na budućnost koja dolazi. Molim vas da negde nađete mesto da Narodna banka pomogne da banke shvate da je atmosfera u Srbiji bolja, da se ne ulaže u keš kredite (naravno, ko iole računa ili ima digitron, shvata koliko su nepovoljni), nego da je bolje novac ulagati u nešto što će proizvoditi bilo kakvu novu vrednost.
Te obaveze... Znam da to nije vaš posao, ali ovo je mesto na kom moramo da kažemo. Neko ko počinje svoj posao, ako mu treba, to je prvi preduslov, da ima trogodišnji bilans, nema šta, biće odbijen od strane onog referenta na ulazu u banku. Znači, treba da probamo zajedno, i parlament vam stoji na raspolaganju, da stvorimo atmosferu u kojoj neće biti nemoguće da samo od autoriteta ili kredibiliteta te osobe, plus od ideje i projekta koji ima, zavisi da li može da započne neki novi posao, koji će zaposliti jedno, dvoje, petoro ljudi i omogućiti stvaranje neke nove vrednosti. Hvala.

Zahvaljujem. Pre nego što dam reč narodnoj poslanici Milici Vojić Marković iz Poslaničke grupe DSS, primenom člana 27, starajući se o tome da svi poslanici dobiju prava koja su im Poslovnikom data na informacije od ovlašćene predstavnice poslaničke grupe Donke Banović i predsednika poslaničke grupe Branka Ružića, imamo imena dva poslanika koja nisu na listi: prvi je narodni poslanik Milan Dimitrijević, omaškom nije unet zbog svojih prethodnih obaveza, da li će biti, tako i narodni poslanik Dejan Radenković.
S obzirom da član 96. stav 4. Poslovnika jasno propisuje da se imena poslanika moraju predati pre otvaranja načelnog pretresa, smatrajući da je način komunikacije između ovlašćenih predstavnika i predsednika poslaničkih klubova i opšti interes takav da primenom člana 27. molim Narodnu skupštinu da uvaži da će reč dobiti i narodni poslanici Milan Dimitrijević i Dejan Radenković, po redosledu na kraju spiska. Molim vas da to uvažite.
Narodni poslanici iz drugih poslaničkih grupa tvrde da ovakav zahtev nije bio uvažen. Ne, ovakav zahtev je prvi put ispostavljen. Nadam se da ćemo zajedno rešavati, starajući se zajedno o redu u Narodnoj skupštini, i u svakom drugom slučaju.
Dakle, narodna poslanica Milica Vojić Marković, pa narodni poslanik Dejan Mirović.
Samo da pogledam u oči druge opozicione poslanike, na tome insistiraju, a vi izvolite.

Hvala, gospođo potpredsednice. Gospodine Šoškiću, dame i gospodo narodni poslanici, iako je ovo vrlo atraktivna tema, ne vidim neko preveliko interesovanje, nažalost.

Čini mi se da je trenutak da odmah kažem da Demokratska stranka Srbije uopšte nije protiv donošenja ovog zakona, ali ono što mi zameramo predlagaču jeste to što donošenje ovog zakona kasni, praktično, osam meseci. On je, naime, trebalo da bude i tako je izgledalo u prvoj integralnoj verziji Zakona o zaštiti potrošača deo tog zakona. Iz onoga što je guverner govorio ovde danas u uvodnoj reči sasvim je jasno da on zapravo jeste integralni deo Zakona o zaštiti potrošača i kao takav morao je građanima Srbije pomoći u regulisanju odnosa sa bankama i finansijskim institucijama još pre osam meseci.

Moram da podsetim javnost, pošto mislim da je to vrlo važno, tokom dve godine, koliko je Ministarstvo trgovine vodilo javnu raspravu o ovom zakonu o zaštiti potrošača, najvažniji i najnoviji deo je zapravo bila priča o regulisanju odnosa između banaka i finansijskih institucija i potrošača, građana Srbije s druge strane, odnosno regulacija potrošačkih kredita. S obzirom na to da u Srbiji ni tad, kao ni dan-danas, nije postojao propis koji je regulisao ove odnose u oblasti prava potrošača, u oblasti finansijskih usluga, odnosa sa bankama i finansijskim institucijama i pitanje uslova potrošačkih kredita, bilo je vrlo važno da takav propis dođe pred Narodnu skupštinu. Mogu samo da kažem, dobro je što je danas ovde pred nama.

Tada je, pre osam meseci, na zahtev Narodne banke Srbije, što je izazivalo čuđenje nas narodnih poslanika, ali i građana Srbije, praktično ovaj deo izuzet iz Zakona o zaštiti potrošača. Tako je Vlada Srbije ostavila građane Srbije praktično na milost i nemilost bankama osam meseci, jer su banke radile ono što ne rade u zemljama iz kojih su došle u Srbiju.

S druge strane, tim izostavljanjem evropske direktive građani Srbije nisu imali isti nivo zaštite kao građani EU i Evrope uopšte kada je reč o kupovini robe na odloženo plaćanje, odobravanju keš kredita, u slučaju povezanih kredita kada se u lancu pojavljuju banka, potrošač i trgovac. Uz to, banke su imale još godinu dana vremena da praktično menjaju uslove kredita, kako su do tada radile.

Onaj ko prati medije primetio je da su ovih dana dnevne novine pune oglasa banaka koje prodaju imovinu građana Srbije koji su bili prinuđeni da se zaduže, da podignu kredite (objasniću kasnije zašto su bili prinuđeni), a nisu mogli da otplaćuju rate kredita. Banke su pokrenule, naravno na osnovu Zakona o hipoteci, taj proces i počele da prodaju imovinu potrošača, odnosno klijenata. Na taj način je, prema poslednjim podacima, aktivirano između 1.000 i 3.000 hipoteka. Zašto je tako veliki raspon ovoga o čemu ja govorim? Prosto zato što nadležni nemaju podatke o ovome, a banke o ovome vrlo nerado govore, tako da su ovi podaci takvi kakvi jesu. Znači, između 1.000 i 3.000 hipoteka je podignuto. Bankari, naravno, kažu da to nije zabrinjavajuće i da se otprilike samo 20% od toga odnosi na građane pojedinačno. Odnosno, otprilike, kada to pretvorimo u brojeve, 600 građana Srbije je praktično sada u poziciji da gubi krov nad glavom.

Ako pogledate sajt na kome banke oglašavaju prodaju kuća, stanova, zemljišta, poslovnog prostora, možemo da primetimo još jednu vrlo zanimljivu stvar. Prošle godine je, recimo, bilo samo tridesetak takvih oglasa. Danas, na današnji dan, prilično je povećan broj, radi se o broju preko 200.

Kada sam već pomenula zbog čega su građani prinuđeni da podižu kredite, i privreda takođe, firme, moram da iskoristim to što je danas ovde guverner i da kažem da Narodna banka, prema zakonu, treba da vodi računa o inflaciji. Vrlo je važno da se o tome kaže nešto. Inflacija u Srbiji u martu je bila povećana 2,6% u odnosu na februar, a u odnosu na decembar povećana je za 5,5%. Martovske cene su povećane za 14,1% u odnosu na mart prošle godine. Najveći rast cena je zabeležen, na vrlo visokom mestu, kod hrane i bezalkoholnog pića - 5,6%, a i poskupljenje kućne hemije se najavljuje. Kao što sam videla, najavljuje se ponovo povećanje cena javnih usluga, recimo telefona.

Ovi podaci su podaci Republičkog zavoda za statistiku, pošto ovde imam oponente koji uvek kažu da ja to govorim vrlo paušalno. Moram da pročitam komentar gospodina Šoškića: „To je daleko iznad onoga što centralna banka smatra prihvatljivim i ulazi u kategoriju nepovoljnih scenarija.“ On dalje upozorava Vladu da mora da vodi računa o stabilnosti cena.

Dalje, stručnjaci MMF-a, isti oni koji su nas i građane Srbije upoznali s podatkom da je za vreme mandata ove vlade (koja je inače izbore dobila na tome da će otvoriti 200.000 radnih mesta) posao izgubilo 440.000 ljudi, i stručnjaci iz EU su u odvojenim izveštajima ukazali da je Srbija u 2010. godini, sa ovako nesposobnom vladom, sa inflacijom od oko 10,3%, bila rekorder u regionu. Toliko o tome i o izjavama naših neodgovornih političara da su se oni dobro snašli u krizi i da smo mi kao država jako dobro prošli u odnosu na druge države. Ovo da smo rekorder u regionu je vrlo značajan podatak, kao i podatak da imamo najmanje plate u Evropi. Zato smo prinuđeni da se zadužujemo.

Moram da kažem da je i stopa nezaposlenosti u Srbiji, nažalost, dva puta veća od evropskog proseka. Podaci za oktobar 2010. godine (verovatno su promenjeni, pošto je prošlo već osam meseci) kažu da nam je stopa nezaposlenosti 19,2%. Hajde da uporedimo samo Nemačku, sa 6,2. Iz toga, naravno, sledi da su plate onih retkih srećnika koji rade a za to primaju plate, jer u ovoj zemlji postoji velika kategorija onih koji ne primaju plate a rade, izgubile bitku sa cenama. Prosečna martovska plata je 2% manja od februarske. Kada je uporedimo sa platom u martu prošle godine, za 6% je manja. Ako je uporedimo sa martom 2008. godine, kada je Vojislav Koštunica otišao sa vlasti, manja je za sto evra. I, podatak da u Srbiji milion stanovnika živi na granici ili ispod granice siromaštva. To je okvir u kome donosimo ovaj zakon koji kasni osam meseci.

Pošto mediji kažu da su se pojedine banke jako naljutile na određene odredbe ovog zakona, koje na prvi pogled izgledaju kao da su u korist građana i da štite prava potrošača, moram da kažem da banke najavljuju da će ukinuti određene vrste kredita i da će neki od tih kredita poskupeti. Pre svega misle na kreditne kartice i na dinarske pozajmice sa fiksnim kamatama. Sada je vrlo zanimljivo pratiti amandmane koji ovde stižu, naročito amandmane poslanika iz vladajućih partija, pošto se u tim amandmanima najčešće dešava ono što se dešava između Vlade i poslanika, odnosno, dešava se da se stvari ispeglaju i da banke budu namirene. Već su stigli takvi amandmani od strane Vlade pred nas, tako da će potrošači zapravo imati velika prava, ali samo na papiru.

Građani će vrlo brzo osetiti na svojoj koži kako izgleda primena ovih zakona, jer pri donošenju predloga ovog zakona nije bilo mnogo dogovora između banaka i Narodne banke, bar se tako čini prema onom kako su mediji izvestili o tome šta kažu iz Udruženja banaka Srbije, šta kažu pojedini predstavnici banaka. Bilo bi dobro da dobijemo od guvernera informaciju da li je bilo, a on je u najavi rekao da je bilo, kontakata, da su se stvari dogovorile, da su se dogovorili kako će izgledati Predlog zakona. Mi ne vidimo da će to tako izgledati zato što mediji izveštavaju sasvim drugačije.

Moram da tražim od guvernera da nam malo prokomentariše i onu smernicu da građani mogu da se zadužuju u vrednosti od 80% svog ličnog dohotka, što je velika suma. Prosto je neverovatno da neko dozvoli da građani žive sa 20% od svog ličnog dohotka, za koji sam već rekla kakav je. To je za mene pravi put da se građani Srbije gurnu u dužničko ropstvo. Zadužiti se do 80% svoje plate unapred, to je jako velika cifra i prosto ne mogu da verujem da, osim nekih ministara koji su kupovali stanove na hektar, neko u Srbiji može da uđe u takve investicije.

Zatim, sporna odredba za nas iz DSS-a je to što će se zakon primenjivati retroaktivno. Kako god vi tumačili da to ne znači retroaktivno, pravnici tumače da je to retroaktivna primena zakona. Ona je nemoguća i svaki sud će oboriti takvu odredbu. Mislim da je vrlo čudno da dvanaest miliona ugovora između banaka i klijenata može da se primenjuje retroaktivno. Volela bih da dobijem objašnjenje kako ste to zamislili.

Dakle, bojim se da iza ovog populistički napisanog zakona... Amandmani će pokazati, a jedan deo amandmana Vlade već pokazuje, da se Vlada predomislila i da vam je zakon prilično slobodouman, ako smem tako da kažem, zapravo, previše je na korist građana, a to Vlada ne voli. Meni se čini da će takva primena, makar bila i za šest meseci (najavili ste da će ovaj zakon za šest meseci zaživeti), predstavljati zapravo nesigurnost u sistemu i da će građani zaista imati problema sa bankama, koje najavljuju rigoroznije uslove za davanje zajmova i kreditnih kartica, a pri tome naročito mislim na privredu. I, što je gospodin Andrić rekao, ljudi koji tek počinju da sa svojim firmama žive na tržištu praktično neće imati šanse na ovaj način. Mislim da to nikako neće biti u korist potrošača.

Naravno, zameram vam i to što je primena odložena za šest meseci. Čekali smo osam meseci da bude donet u odnosu na ovaj osnovni zakon, i još šest meseci do primene, to je četrnaest meseci, više od godinu dana. Zaista, onda nema smisla pričati o tome da nešto hitno moramo da menjamo u državi Srbiji, ako vi imate toliko vremena da ga odlažete. Hvala vam.

Iskorišćeno je jedanaest minuta i trideset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, a posle njega narodna poslanica Judita Popović.

Dame i gospodo, veoma smo pažljivo saslušali guvernera i njegovo izlaganje koje je trajalo preko trideset minuta i to izlaganje nas je uverilo da je zaključak koji smo doneli posle pažljivog čitanja Predloga zakona potpuno ispravan. Mislimo da je namera koja je postojala pri donošenju ovog predloga zakona, koji će se verovatno usvojiti, dobra i da je ovaj zakon neophodan, međutim, i sam guverner je pomenuo jedan od ključnih članova, ili ključni član ovog zakona, a to je član 54. Dakle, radi se o sporu kojem smo prisustvovali već duže vreme u javnosti – da li je moguća retroaktivnost, kakva je ta retroaktivnost, da li će biti delimična, da li će biti potpuna, da li će ona ugroziti pravnu sigurnost, kao što je rekao guverner?
Smatramo da je guverner, nesumnjivo, stručan čovek, može se reći najstručniji od svih guvernera do sada, posebno u odnosu na Jelašića. Jer, poznato je da ste vi profesor na Ekonomskom fakultetu. U tom smislu, treba da ide dalje i da uvede potpunu retroaktivnost, jer se retroaktivnost, sa pravne tačke gledišta, uvodi kada je povoljna za one na koje se odnose članovi zakona.
Ovaj zakon, koliko znamo, odnosi se upravo na potrošače, a ne na banke. U tom smislu, guverneru, mislimo da je trebalo da pokažete još veću principijelnost, doslednost i da izbegnete privid, to je moj lični utisak, da je pravi guverner u ovoj zemlji gospodin Dugalić. On se, vi to sigurno znate i viceguverner to zna, tako žestoko borio protiv ovog zakona i tako neprincipijelno nastupao kao sekretar Udruženja banaka da je to ostavilo jedan mučan utisak i u stručnoj i u široj javnosti. Prema tome, ako je on bio protiv te retroaktivnosti koja je, po našem mišljenju, u skladu sa pravnom sigurnošću, što se tiče onih ljudi na koje se odnosi ovaj zakon, trebalo je da budete dosledni u članu 54. i da na svih dvanaest miliona ugovora primenjujete ove odredbe koje će se samo delimično primenjivati.
Zašto tako mislimo? Danas smo imali priliku da ovde ugostimo ljude iz Fidesa. Pogledajte šta radi njihov premijer, pogledajte sa kakvom hrabrošću se bori i sa kakvom hrabrošću primenjuje zakon, koji je pravedan zakon u socijalnom, ekonomskom i svakom drugom smislu, pogledajte kako se principijelno odnosi prema pogubnim stavovima MMF-a.
Sigurno znate, kao stručnjak, kao profesor, da, najblaže rečeno, one formulacije iz pisma o namerama koje je potpisao guverner Jelašić, vaš prethodnik, nisu dobre, posebno iz pisma o namerama od 3. decembra 2009. godine, gde se doslovno kaže da „treba likvidirati preostalo učešće srpskih banaka na našem tržištu“. Prema tome, vaša formulacija da je među ciljevima ovog zakona, između ostalog, i rast konkurencije jednostavno nije tačna. Na ovom tržištu postoji monopol banaka iz zapadne Evrope. Možemo da pričamo o italijanskim bankama, o austrijskim. Vi to sigurno znate i znate da je procenat prisutnosti tih banaka preko 70% na srpskom tržištu. Dakle, oni drže monopol i oni su ti koji određuju neprirodno i potpuno neekonomski visoke kamate, o kojima je govorio naš ovlašćeni izvestilac.
Što se tiče usaglašavanja sa EU, nadam se da vi nemate istu nameru kao gospodin Jelašić, a to je da u potpunosti kopirate Statut Evropske centralne banke, jer smatramo da je to duboko nedemokratski princip delovanja. Vi znate kako je Žan-Klod Triše izabran, po osnovu političkih kriterijuma, za tzv. guvernera Evropske centralne banke. To je nešto što zabrinjava, isto kao i nedostatak parlamentarne kontrole nad Evropskom centralnom bankom, koja ne postoji od strane Evropskog parlamenta.
Ovde kako-tako još uvek postoji neka kontrola nad centralnom bankom, iako vi nećete da kažete, što mislim da je potpuno pogrešno, šta je sa našim deviznim rezervama, gde se one nalaze i da li je to, u sklopu ove velike krize, koju ste isto pomenuli, neka banka koja je sigurna, neka kojoj treba pomoć ili nacionalizacija, kao što je bio primer sa „Hipo-Alpe-Adria bankom“.
Što se tiče konkretno ovog zakona, smatramo da je on mogao biti kraći i jasniji. To pokazuje da je postojala jedna vrsta lošeg kompromisa između onih koje zastupa gospodin Dugalić, tj. banaka iz EU, i vas kao stručnjaka koji je očigledno imao dobru nameru, ali nije išao u toj dobroj nameri do kraja.
Pre svega, član 6, koji se tiče oglašavanja finansijskih usluga, mogao je da bude jasniji. Po nama, trebalo je iskoristiti jednu definiciju da sve odredbe moraju biti ispisane na isti način. Znate da je to jeftin trik banaka, gde su odredbe ispisane na različit način, i u tom smislu se najveći broj ljudi varao pri uzimanju kredita.
Takođe, sličnu odredbu ste mogli da primenite i u članu 15, a to je informisanje u predugovornoj fazi; u članu 19, a to je ugovor o kreditnim elementima; posebno u članu 17, koji je veoma obiman i ima oko dvadeset stavova.
Takođe, ako ste već tako detaljno prikazali, vidim da je to jedna vrsta novog manira, videli smo i u prethodnom zakonu, usklađenost sa direktivama Evropske unije, dali ste čitavu tabelu, zašto niste dali obrazac koji se pominje u članu 19? Vidimo da se on pominje i u članu 25. Mislim da je taj obrazac mnogo važniji od evropske direktive, za koju ćete priznati da je ona u sklopu Aki komunitera, na jednom mnogo nižem nivou nego uredba. Ta direktiva, šta god se prikazivalo u našoj javnosti, jeste jedna vrsta okvirnog zakona, okvirnog uputstva, koje čak ni zemlje članice EU ne primenjuju. Dovoljno je da pogledate sve presude Evropskog suda pravde koje nisu primenjivane u Nemačkoj, Francuskoj i u svakoj drugoj zemlji. Prema tome, ne treba praviti fetiš od te direktive, posebno što sami kažete u toj tabeli na kraju Predloga zakona da nisu usaglašene sve odredbe.
Takođe, što se tiče člana 9. i opštih uslova poslovanja, opet jedna neodređena definicija koja je u kontekstu ovoga što sam prethodno pričao. Pošto, priznaćete, postoji monopol banaka iz EU na našem tržištu, trebalo je napisati, recimo: uslovi poslovanja banaka moraju biti slični ili isti kao što su uslovi u centralama tih stranih banaka.
Takođe, što se tiče člana 10. i obaveze informisanja, trebalo je iskoristiti neku formulaciju – odmah, ili dati neki rok. Slično mislimo i za član 13.
Što se tiče člana 14. i obuke zaposlenih, nije jasno gde će se vršiti ta obuka, u banci ili u NBS. To je potpuno nedorečeno i nejasno, kao što je čitav zakon.
Što se tiče člana 16, on je veoma dobar, jer se kaže da se zabranjuje korišćenje izraza „besplatan kredit“. Ali, molim vas, to treba da bude manir koji se mora primeniti na sve finansijske uslove, na sve kredite. Na primer, gospodin Đelić predstavlja kredite Evropske centralne banke kao pomoć, kao donaciju. Ne postoji pomoć kada se radi o kreditu, samo postoje kamate i uslovi vraćanja. Prema tome, radi se o jednoj vrsti zamene teza, najblaže rečeno. Slično je i sa kreditima EU itd. To su već neki drugi zakoni, o kojima smo već pričali.
Što se tiče člana 29. i obaveštenja o nominalnoj kamatnoj stopi, takođe treba da postoji neki rok. Ovo je opet nešto okvirno, nešto nedorečeno i nešto što, priznaćete, ne obavezuje banke na neki rok koji je prihvatljiv.
Takođe, u članu 42. piše da je banka dužna da odgovori u roku od 30 dana na prigovor korisnika. Trebalo je da stavite rok od sedam dana. Trebalo je da primenite ovlašćenja koja imate, vi ste ipak guverner NBS, bez obzira na sve one koje predstavlja gospodin Dugalić, bez obzira na MMF, bez obzira na pismo o namerama, bez obzira na uslovljavanje EU. Kao intelektualac, kao profesor, ipak morate da iskoristite nešto što je u okviru vaših mogućnosti, a to je predlog ovog zakona, koji je mogao biti još jači i principijelniji.
Takođe, što se tiče člana 43, vezano za zahtev Narodne banke Srbije upućen bankama u okviru ovog procesa, mislimo da rok treba da se smanji sa osam na tri dana.
Naravno, što se tiče pravnih osnova na kojima možete da zasnivate svoju politiku i oštriju politiku prema bankama, koje se, priznaćete, kao što je rekao gospodin Buha, minimalno kažnjavaju... Kazne su potpuno neadekvatne njihovim prihodima; vi znate da smo u prva tri meseca ove godine imali preko dvesta miliona evra prihoda i da je to preko 30% više u odnosu na prošlu godinu. Znači, jedini deo našeg društva i naše ekonomije i finansijskog tržišta, jedini deo koji se u okviru ove krize i u okviru ovog siromašenja građana razvija na osnovu lihvarskih kamata, jeste strani bankarski sektor koji je prisutan na našem tržištu. To je činjenica koju ne možete izbeći i ne možete reći da nije tačno.
U jednom delu obrazloženja pominjete Ugovor o funkcionisanju EU, član 169. Radi javnosti, radi se o famoznom Lisabonskom ugovoru. Taj Lisabonski ugovor, kao primarno pravo koje je iznad direktive EU, daje vam mogućnost, pošto se već pozivate na njega i pošto ovde postoji jedna, ne mislim na vas lično, ali postoji jedna opšta histerija da se mora ući u EU po svaku cenu... On vam dopušta, u stavu 4, citiram, „strože mere zaštite“, znači, strože mere zaštite u odnosu na potrošače. One moraju biti usmerene na banke monopoliste, na lihvarske kamate koje postoje i na ovo drsko i sramotno ponašanje koje ovaj gospodin koji je dobio nagradu najevropljanin, gospodin Dugalić, pokazuje u medijima.
Što se tiče Direktive 48 iz 2008. godine, koja je u tom sistemu ispod Lisabonskog ugovora, i u njoj imate opravdanje za ovo što mi tražimo od vas. To su, citiram, „efikasne, srazmerne i odvraćajuće kazne“. Kazne su morale da budu veće, to je nešto minimalno što ste morali da uradite.
Znam da niste u mogućnosti da uradite kao premijer Orban, znam da niste u mogućnosti da vodite jednu potpuno nezavisnu politiku u odnosu na MMF i na one koji stvarno vode privredu i ekonomiju ove zemlje, pre svega mislim na EU i na sve one ultimatume koji su potpisani u pismu o namerama, ali kao čovek koji je stručan vi možete mnogo više da uradite. Očigledno je da postoji neki minimalni napredak u odnosu na gospodina Jelašića koji nam je ovde držao neka predavanja i pokušavao da skrene razgovor na devedesete, što je, priznaćete, jedan jeftin trik i nije primereno jednom zakonu koji se pre svega odnosi na budućnost, a budućnost ove zemlje je za vas, ne za vas lično, nego za većinu, ulazak u EU. Mi smatramo da nije, već da je budućnost u saradnji s Rusijom, ali to je već neka druga tema.
Što se tiče samog Lisabonskog ugovora, možete da primenite neke dobre stvari iz tog Lisabonskog ugovora. Ako već stremite ka toj Evropskoj uniji, ka tako netransparentnim sistemima kao što je onaj koji se tiče Evropske centralne banke, imajte u vidu da postoje i negativne strane tog Lisabonskog ugovora, koji će se primenjivati ako, ne daj bože, uđemo u EU. Vi ćete biti ispod finansijskog tužioca koji će se uvesti zbog Lisabonskog ugovora i koji će imati pravo da dolazi ovde i da određuje da li su interesi zapadnih banaka ugroženi, a sigurno će biti iz neke zemlje kao što su Nemačka, Francuska. Jasno je kako će se sve to završiti.
U tom smislu, imate jedan rok da pokušate da izmenite ovaj zakon, da pokušate da pomognete potrošačima, da pokušate da pomognete da ovo tržište ipak u okviru nekih pravila ekonomske struke postoji kao tržište gde se konkurencijom, a ne monopolom određuje cena kamate koja je, priznaćete, to je javni podatak, toliko velika da je u Evropi veća samo možda u Moldaviji. Prema tome, to je naš opšti stav, a u raspravi o amandmanima iznećemo još neke detalje. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je četrnaest minuta i dvadeset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić.

Hvala lepo. Ako mi dozvolite, kratko bih da se osvrnem na neki od stavova gospode narodnih poslanika. Čuli smo da ovaj predlog zakona kasni osam meseci i da je zapravo trebalo da bude deo jednog drugog zakona. Naše uverenje kao predlagača je da ovaj zakon mnogo celovitije i sveobuhvatnije reguliše materiju zaštite korisnika finansijskih usluga.
Podsetiću vas da bi Zakon o zaštiti potrošača zapravo tretirao samo pitanje potrošačkih kredita. Mi ovde tretiramo vrlo ozbiljno i prisutno pitanje hipotekarnih kredita i drugih finansijskih proizvoda, uključujući i otvaranje računa u bankama, platnih kartica itd. Dakle, sa te tačke gledišta, mislim da je teško reći da je u pitanju kašnjenje, mislim da je u pitanju jedno celovitije tretiranje materije u celini. Primena jeste odložena za šest meseci, potrebno je da se pripreme podzakonski akti i da se konačno finansijske institucije prilagode novom zakonu.
Naše uverenje je zapravo isto kao ono koje ste vi izneli. Ne bismo želeli da domaće finansijske institucije budu u lošijem, ali ni u povoljnijem položaju u odnosu na njihovo poslovanje u EU, i to jeste bio cilj ove regulative, ali smo u određenim domenima otišli i korak dalje u odnosu na ono što jeste praksa EU, pre svega u domenu toga da li jeste ili nije moguće ograničavati odgovarajući iznos kompenzacije koja se plaća bankama u slučaju prevremene otplate. Naš predlog zakona ide korak dalje, jer to ograničava ne samo u slučaju potrošačkih kredita, već i u slučaju hipotekarnih kredita, što nije inače sadržano u direktivi EU koja reguliše ovu oblast.
Po pitanju stepena zaduženja, a to pitanje je dotaknuto iako nije u kontekstu rasprave o današnjem predlogu zakona, podsetio bih vas da u Srbiji ni država, ni preduzeća ni građani zapravo nisu u relativnom smislu zaduženi kao u drugim, razvijenijim zemljama. Dakle, tamo gde je finansijski sistem razvijeniji, tamo gde je veći nivo bruto domaćeg proizvoda i ukupno po glavi stanovnika stepen zaduživanja je po pravilu veći.
To nikako ne treba tumačiti kao poziv na prekomerno i dodatno zaduživanje, ali s obzirom na to da je spomenuto u više navrata da je Narodna banka Srbije restriktivna po pitanju kreditiranja građana i pravnih lica, podsetiću vas da su odgovarajuće administrativne mere koje su imale restriktivni karakter uvedene u vreme privredne ekspanzije i finansijske ekspanzije, dakle pre ove finansijske krize, kada je postojala latentna opasnost da dođe do preteranog zaduživanja domaćih pravnih i fizičkih lica. Te mere su praktično ukinute; ako pratite dešavanja po pitanju regulative NBS, videćete da danas većina tih mera gotovo da ne važi upravo zbog toga što se i privredni sistem, odnosno aktivnost zemlje i ukupni finansijski sistem nalaze u drugoj situaciji.
Po pitanju retroaktivnosti, da li je zakon retroaktivan, pa da je to loše ili da nije dovoljno retroaktivan, pa da je to ponovo loše, išli smo u ovom predlogu zakona sa stavom za koji smatramo da je dovoljno razuman, a to je da Predlog zakona ne ide u pravcu ulaženja u završene i okončane privatne pravne poslove koji su započeti i okončani u prethodnom periodu na osnovu slobodno izražene volje ugovornih strana u jednom obligacionom odnosu koji je već okončan i da u tom smislu nema retroaktivnosti.
Takođe smo svesni činjenice, i to je ono što mislimo da jeste interes korisnika finansijskih usluga, odnosno građana naše zemlje, da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve one finansijske poslove, odnosno ugovore koji imaju još uvek pravno dejstvo, odnosno gde se još uvek vrše odgovarajuće otplate po preuzetim obavezama koje su građani preuzeli u poslovima kreditiranja, odnosno prihvatanja kreditnih obaveza od strane banaka.
Mislimo da retroaktivnosti nema, ali takođe mislimo da neće biti, ako se ovaj predlog zakona usvoji kako je predložen, ni situacije da će neko uspeti da nastavi sa lošom praksom koja odudara od onoga što srećemo u razvijenim i uređenim državama.
Pitanje monopola banaka je ponovo jedno pitanje koje nije neposredno u domenu ove rasprave, ali svakako bih želeo da vas podsetim da u Srbiji operišu 33 banke. To nisu banke samo iz zapadne Evrope, to su i banke iz Grčke, Mađarske, Rusije, ima i domaćih banaka. Srpsko bankarsko tržište je, s jedne strane, otvoreno i, s druge strane, konkurentno u većoj meri nego što je slučaj u nekim drugim zemljama. Dovoljno je uzeti primer Švajcarske gde imate dve dominantne poslovne banke koje zapravo obavljaju najveći deo bankarskih usluga u zemlji, ili nekih drugih zemalja gde imate visoki nivo koncentracije.
Kod nas tog visokog nivoa koncentracije nema, ali smo u situaciji da pratimo dešavanja i da uočavamo odgovarajuće poteze među poslovnim bankama koji bi sugerisali da postoji osnov za sumnju da se određene aktivnosti sprovode u manje ili više formalnim dogovorima između banaka. Narodna banka Srbije je spremna da odgovarajućim administrativnim merama reaguje ukoliko se smatra da takvo ponašanje narušava konkurenciju na tržištu.
Ponovo je spomenuto pitanje deviznih rezervi. Podsetio bih vas da na sajtu Narodne banke Srbije imate uvek na raspolaganju podatke o nivou deviznih rezervi i o tome da li Narodna banka jeste ili nije intervenisala iz deviznih rezervi na domaćem međubankarskom tržištu. To su podaci koji su javni i dostupni. Mi ih publikujemo. To je nešto u čemu je NBS na mnogo većem nivou transparentnosti, odnosno otvorenosti u odnosu na prosek evropskih centralnih banaka, mi mislimo sa razlogom, jer verujem da nema razloga da se u tom domenu bilo šta krije.
Deviznim rezervama se upravlja na način koji je definisan zakonom. Pre svega, u pitanju su najsigurniji mogući plasmani, a stopa prinosa na takve plasmane je sekundarna u odnosu na sigurnost i likvidnost tih plasmana. Jasno je definisano za šta se te devizne rezerve koriste. Podsetiću vas da organ koji je zakonom uspostavljen, a to je Savet guvernera, ima neposredan uvid i u taj deo aktivnosti NBS, a to je organ koji je birala Narodna skupština Republike Srbije.
Osvrnuću se samo kratko na to što je rečeno da je Narodna banka Srbije mogla dodatno da precizira odgovarajuće uslove. U članu 17, podsetiću vas, u poslednjem stavu stoji da NBS utvrđuje sadržaj obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku. To jeste prilika da se precizno definišu svi elementi te ponude i da se uvede jedna vrsta fer-pleja u odnos koji finansijske institucije imaju prema korisnicima finansijskih usluga. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Šoškiću. Reč ima potpredsednica Judita Popović.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovani gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, u pretežnom delu zakon je dobar i nemamo suštinske zamerke na njega. Reguliše zaštitu potrošača, korisnika finansijskih usluga, a dobro je da se davaoci finansijskih usluga obavezuju da čine transparentnim, jasnim, odredivim uslove pravnog posla. To je sve u redu i tu možemo da kažemo da zakon podržavamo. Međutim, pitanje je sledeće, i tu treba da se pogleda druga strana medalje – imaju li naši građani standard da se koriste benefitima koje im nudi ovaj zakon?
Hajde da pitamo bivše radnike fabrike tepiha „Proleter“ u Zrenjaninu nameravaju li da koriste kreditne kartice, kupuju nekretnine na kredit, automobile na lizing, fabrike u kojoj se stečaj ni posle deset godina još uvek nije završio i bez skorih izgleda na kraj. U stečaju je stečajni upravnik ostvario svojih 50.000 evra, a radnici još uvek nisu dobili svoja potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada, što iznosi 30% od ukupnog iznosa od 210.000 dinara po jednom radniku, to je 70.000 dinara po radniku; i tako već deset godina, bez ijednog procenta kamate. Magacini su još uvek puni tepiha koje su oni nekada davno napravili, a fabričke hale mašina koje rđaju i propadaju, a koje su isti ti radnici kupili i otplatili.
Možda bi pitanje trebalo uputiti Vladi, jer država ima obavezu da stvori poslovnu klimu, uslove za privredni rast, rast zaposlenosti, rast standarda. Postoji pet neophodnih uslova za taj razvoj, to su: da se maksimalno iskoriste mogućnosti svetskog tržišta; da se akcenat stavi na uvoz proizvodnih i upravljačkih znanja usmerenih na rast produktivnosti a ne potrošnih dobara, sa izvozom prilagođenim svetskoj tražnji. Kao drugo, makroekonomska stabilnost. Da li je mi ovde imamo? Ostvariti visoku dinamiku efikasnih investicija, privatne, javne investicije, strane investicije. Da li mi to ovde imamo i da li se trudimo da povećamo sve ove investicije? Kao četvrto, aktivna industrijska politika bez favorizovanja privrednih subjekata i bez rasipanja sredstava. Da li mi zaista imamo takvu vrstu industrijske politike bez favorizovanja? Dovoljno je da pomenemo skandal sa „Gorenjem“. Kao peto, stabilna, poštena, predana i kredibilna Vlada koja bi stvorila povoljne makroekonomske uslove, odnosno makroekonomsku klimu.
Potrebne su krupne promene u načinu razmišljanja i ponašanja da bismo dobili kredibilnu vlast, koja može da generiše neophodni politički i društveni konsenzus neophodan za uspešni privredni razvoj. Nije dovoljno, na primer, da porez na korporativnu dobit bude 10%, što je pozitivno, kada sudovi ne funkcionišu, pa se ne može naplatiti isporučeno, čime porez narasta na 100%. Nije dovoljno ni imati visok nivo ekonomskih sloboda, jer valuta je precenjena, pa se ne isplati investirati. Kakva je investiciona klima u Srbiji? Nepovoljni poslovni ambijent u Srbiji, a rezultat je smanjen broj novoosnovanih privrednih društava, a trend je izražen od 2009. godine.
Specifičnost srpske privrede je da više od četvrtine privrednih društava u Republici Srbiji čine ona društva u kojima nije zaposlen nijedan radnik, a više od polovine zapošljava od jednog do pet radnika. Društva koja zapošljavaju do deset radnika čine 86,9% svih privrednih društava, a u njima je zaposleno 15,6% od ukupnog broja radnika. Izrazita koncentracija vlasništva kao posledica privatizacije. Imamo 15,6% radnika zaposlenih u privrednim društvima koja čine vlasništvo u privatnoj svojini. Gde rade ostali radnici? Da li sve njih država zapošljava? Da li su svi oni na budžetu? Da li svi oni predstavljaju teret za one koji plaćaju poreze?
Postoji konfuzija oko prodaje navodno najuspešnijih firmi u državi. Pomenuću NIS i „Telekom“.
Kada pogledamo sve ovo zajedno onda se stvarno postavlja pitanje da li je dovoljno samo da pišemo dobre zakone, da usvajamo dobre zakone, koji ispunjavaju sve standarde koji su predviđeni propisima EU? Da li ćemo na taj način u potpunosti da realizujemo onaj krajnji cilj tog zakona, ukoliko, s druge strane, država ne čini ono što je u njenoj nadležnosti i što je inače obaveza Vlade i vladajuće koalicije? Ukoliko se ona druga strana medalje zaista ne pokrene sa one nulte tačke na kojoj se nalazi, u tom slučaju ćemo imati samo još jedan zakon koji se iscrpljuje na deklarativnom nivou i onda se na kraju sve to definiše – zakon drumom, a praksa šumom.