Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, raspravljamo o jednom predlogu izmena i dopuna zakona već drugi dan, bez nekog naročito velikog razloga. Naime, najsporniji članovi koji su bili predmet kritike mnogih opozicionih poslanika, pa i onih koji će začudo glasati za te predloge, iako su ih kritikovali, zapravo su došli iz jedne druge sfere. Oni su došli, zapravo, iz Akcionog plana Vlade Srbije koji je napravljen krajem prošle godine kako bi ispravio neke od grešaka na koje je ukazao godišnji izveštaj Evropske komisije.
Nekako ispada da Evropska unija, a, vidimo sada, i sve njene države članice, jako puno vodi računa o izbornom sistemu Srbije, pre svega o članu 102. stav 2. Ustava Srbije, koji je utvrdio, dakle, da je poslanik slobodan da stavi na raspolaganje svoj mandat stranci koja ga je stavila na listu. Prosto se čovek pita zašto se toliko velika prašina digla oko tog člana i zbog čega je sada Evropska unija toliko aktivna u savetovanju naše države da otklonimo taj nedostatak.
Naime, ovo je situacija koja podseća na kamen koji se sa brda valja, pa zahvati malo snega, pa se pretvori u jednu grudvu snega i pokrene lavinu dok dođe do padine. Zapravo, u Evropskoj uniji i njenim institucijama malo se ljudi bavi Srbijom. To je tema jedne male grupe ljudi zaduženih za zapadni Balkan, koji prosto održavaju kondiciju sopstvene organizacije, Evropske unije, u vezi sa kontrolom zapadnog Balkana. Nije to toliko ozbiljno da bismo prihvatili tako blanko te predloge, jer oni sami nisu ozbiljno razmislili ni domislili.
U krajnjoj liniji, i sam tekst u obrazloženju kaže – ne postoji odgovarajući propis Evropske unije sa kojim bi trebalo da se ovaj zakon uskladi. Naravno, ne postoji takav propis na nivou zakonodavstva EU, niti izbornog zakonodavstva koje se tiče izbora za Evropski parlament, niti na nivou zakonodavstava država članica. To je prosto jedna izmišljena stvar. Ne verujem da je ona izmišljena u Briselu, ona je izmišljena ovde, pa je onda u konsultacijama sa ljudima koji su pravili onaj izveštaj prošle jeseni rečeno da je to jako važna stvar, koju bi trebalo dovesti do pravog završetka, a to je promena Ustava, promena člana 102. stav 2. Ustava, a onda ćemo videti šta sa Ustavom, kako ćemo ga dalje kruniti, sve dok ne ostane sam klip od toga.
Znači, takva je situacija. Vi danas nemate u Evropskoj uniji, niti u parlamentu, niti bilo gde drugde, neku ozbiljnu situaciju, a nama se odavde čini, s obzirom na broj tekstova koji su se pojavili u javnosti, broj tzv. eksperata koji su dali o tome mišljenje, izjave političara itd., da je to najvažnija stvar.
Znate, kada krenete za Brisel, kad sletite na aerodrom prvo vas dočeka policajac kome dajete pasoš a on vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. Onda uđete u taksi da odete do hotela, a taksista vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. Kada dođete na portirnicu hotela portir vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. To je tako važno pitanje. Najzad, sretnete u Evropskom parlamentu nekog parlamentarca koji govori srpski sa slovenačkim naglaskom i on vas pita da li je Srbija ukinula blanko ostavke. To tako deluje sa našeg stanovišta. Zapravo se tamo ništa ne događa.
Mi smo bili potpuno slobodni da ovaj predlog ili, kako se ovde tačno kaže, preporuku Venecijanske komisije i odgovarajućeg tela OEBS-a prosto prihvatimo kao preporuku, tj. da ga možda i ne prihvatimo. Ne, kod nas se dogodilo potpuno suprotno. Mi, kao prvo, stavljamo ovaj zakon pod režim hitnog postupka. Molim vas, predlog zakona je postojao i u februaru mesecu ove godine! Mogli smo ga i u martu mesecu, na prvoj redovnoj sednici, usvojiti. Ne, mi smo ga odložili za sredinu maja zato što je trebalo da ide na proveru kod Venecijanske komisije i kod odgovarajućeg odbora OEBS-a. Dakle, prvo su oni, pre samih poslanika, dobili taj zakon i dali svoje mišljenje, kao što ovde piše, u vidu preporuke. To se ovde shvata potpuno bukvalno, da ta preporuka mora da se pretvori u nalog, a taj nalog u odredbu o promeni odgovarajućeg člana Zakona. Dakle, to je potpuno iracionalno, tragično i komično u isto vreme.
Kad pogledamo samu suštinu stvari, ona izgleda otprilike ovako: naime, taj član 102. Ustava, stav 2. niko nije izmislio iz zlih namera. On na prvi pogled možda deluje čudno, ali on je prosto posledica našeg parlamentarizma od 2000. godine, ili možda od 1990. godine, i tada je bilo puno tih „preletanja“ i promene mandata. Dakle, posledica je srpskog parlamentarizma od kada je on postao višestranački parlamentarizam. Unesen je jedan mehanizam u Ustav kojim se predupređuje, možda ne na najbolji način ali svakako na određeni način, ta loša praksa koja je ovom parlamentarizmu donela jako puno lošeg, naročito u periodu od 2001. do 2003. godine, a onda i u kasnijem periodu. I danas donosi puno toga lošeg.
Verujte da se nije niko u Briselu, niti u Venecijanskoj komisiji, niti u ovom odboru OEBS-a bavio analizom situacije u Srbiji zbog koje je nastao taj mehanizam odbrane. Taj mehanizam odbrane je zapravo odbrana mladog, nejakog parlamentarizma u Srbiji i samog parlamenta. Ako se dopustilo da poslanici tako da prelaze, kao što je sama praksa pokazala, iz jednog kluba u drugi, iz jedne stranke u drugu, onda je to zaista bio alarm, jedno zvono za uzbunu da se nešto učini. I učinilo se to što se učinilo, donet je taj član. Štaviše, taj član je formulisan na jedan vrlo, da tako kažem, fakultativan način. Ta odredba stava 2. nije imperativna odredba. Čitajte je pažljivo. Njen sadržaj je fakultativan – poslanik je slobodan da to učini. Dakle, nije obaveza.
Razlog je, razume se, takav da stranke, kao najvažniji učesnici političkog života, ipak treba da preuzmu odgovornost za razvoj i odbranu parlamentarizma u Srbiji. To je konkretna situacija Srbije, to niko ne poznaje, niti Venecija, niti Brisel, niti bilo koja država, i na svoj način odgovara na tu stvar.
Šta smo učinili? Mi smo prionuli na jednu doktrinu koja kaže – nećemo imperativni, hoćemo slobodni mandat jer to je rezultat liberalne demokratije itd. Kao prvo, dosta smo toga čuli danas ovde, veliko je pitanje na šta liči taj slobodni mandat iz vremena ranog liberalizma u Engleskoj 17. i 18. veka i danas. Sasvim je normalno da je on drugačiji nego što je bio pre dva, tri veka.
Znate, sa jednakim pravom glasa nastupila je masovna demokratija. U takvim prilikama jedino su jake organizacije mogle da sažimaju velike društvene interese i da vode politiku, i u parlamentu i van parlamenta, a to su stranke. Ako se stranke ne učvrste, ako se stranački sistem ne učvrsti, vi nećete imati parlamentarizam.
U ovom trenutku važnije je, iako to deluje paradoksalno, sačuvati i odbraniti stranku u Srbiji nego poslanike, zato što je poslanik postao izvor remećenja parlamentarizma, sa puno primera preletanja, preskakanja, korupcije itd. Jedini način da se to učini jeste da stranka disciplinuje poslanika.
Dakle, to je ustavna odredba kao opšta ustavna odredba, formulisana na fakultativni način. Ona to ne mora da čini, ona to može da čini. I, poslanik ne mora to da čini, da stavlja svoj mandat na raspolaganje stranci, nego može to da čini. U krajnjoj liniji, praktična primena je bila vrlo šarolika, ali institut je morao da se sačuva zato što je trebalo sačuvati i odbraniti sam parlamentarizam.
Tu je naš problem. Mi nemamo spor oko toga da li smo za imperativni ili slobodni mandat. To ne postoji. Mi imamo spor oko toga da li ćemo od ove prostorije učiniti berzu mandata ili parlament. Mi smo za to da ga učinimo parlamentom i zato član 102. stav 2. mora da ostane. U krajnjoj liniji, i Ustavni sud, inače vrlo nepouzdana ustanova, imaće prilike da se pozabavi zakonom ako se donese onako kako ga vi predložite. Hvala.