Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, kada sam govorio da su neke političke stranke kandidovale američke špijune, nijednom rečju nisam pomenuo SRS. Sami su se prepoznali, sami su se javili za reč. To je njihov problem, a ne moj.
Kada govorimo o Ravnoj gori, za razliku od stranke koja ima himnu "Spremte se, spremte, četnici", mogu uvek da izađem na Ravnu goru i, bez obzira da li će mi neko zviždati ili neće zviždati, mogu da održim govor i nemam problem da izađem pred pristalice drugih opcija.
Nisu tamo samo pristalica SPO. Tamo ima mnogo drugih političkih opcija koje i te kako nisu za one vrednosti koje deli i DS. Imao bih problem da izađem pred pristalice DS pa da mi zvižde, kao što neki imaju problem da izađu pred pristalice sopstvene stranke, pa da se onda suoče sa zvižducima.
Takođe, imao bih problem kada bih izašao pred bilo kojeg građanina ove zemlje, pognuo glavu i kazao – znate, vi ste u pravu. Ne, intelektualac u Srbiji, ako želi da bude intelektualac, vrlo često je u manjini i vrlo često je u stanju da izađe pred onu većinu koja ne podržava njegove stavove, ali nema nikakav kompleks i nikakav strah da se toga uplaši.
Jer kao što je manjina bila u ovoj zemlji pre samo tri godine kada je reč o EU, kada je manjina bila u ovoj zemlji kada je reč o EU tokom 1991, 1992, 1993, 1995, 1996, 1999. godine, tako je ta ideja, zahvaljujući istrajnosti mojih prijatelja i saboraca iz DS, iz SPO, iz G17 plus, iz LSV, pobedila i sada je ta ideja većinski deo u Srbiji i zbog toga sam i ponosan, ali sam zbog toga u obavezi da tu ideju i dalje negujem, čuvam i razvijam.

Samo da se nešto objasnimo. Gospođo Kolundžija, javili ste se po osnovu replike ili kao predlagač? Onda ćemo prvo da damo reč gospodinu Martinoviću. Replika, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Milivojeviću, za vašu informaciju upravo je Vojislav Šešelj u maju 1991. godine organizovao skup na Ravnoj gori, u vreme kada vi verovatno niste ni znali šta je Ravna gora.
Što se tiče toga ko sve dolazi na Ravnu goru, pa potpuno ste u pravu, tamo sve vrvi od članova LSV, GSS, LDP, SPS, PUPS-a, tamo ne možete da dođete, da se popnete na Ravnu goru od ovih iz LDP, LSV itd.
Gospodine Milivojeviću, kao neautentični član DS nego kao pridruženi iz "Otpora", ne znate baš potpuno istorijat DS. Valjda na toj Ravnoj gori ima nekoga ko je član DS. Da li se vi odričete čoveka koji je jedan od osnivača DS – Desimira Tošića? Gospodine Milivojeviću, on je za vreme Drugog svetskog rata, kao omladinac, bio član štaba 501 Jugoslovenske vojske u otadžbini, jedan od glavnih urednika "Naše reči" u Londonu, koja je okupljala političku emigraciju u Velikoj Britaniji.
Nemoguće da od svih ljudi tamo nije bio nijedan koji je pristalica DS. Kako vi baš znate da su vam zviždali ljudi iz SPO? Možda vam je zviždao neko iz DS. DS, gospođo Kolundžija, vi to najbolje znate, to je stranka koja od 1990. godine baštini ravnogorske tradicije. Ne znam zašto vi Ravnu goru vezujete samo za SPO, za LDP, SPS, možda za gospodina Rizu Halimija itd. Nemoguće je, valjda ima na Ravnoj gori nekoga iz DS.
Da sam na vašem mestu, gospodine Milivojeviću, zabrinuo bih se…

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću. Nadam se da smo sa Ravnom gorom završili pre nego što smo i počeli.
Reč ima gospođa Nada Kolundžija, ovlašćeni predstavnik.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, razlog zbog kog ne odgovaram na svaki od argumenata koji se iznosi ovde kada se obrazlažu amandmani jeste, između ostalog, zbog toga što je argumentacija koja se iznosi ovde bila osnovna argumentacija i u raspravi u načelu.
Dakle, mi u raspravi u pojedinostima i dalje govorimo o tome da li će izmene i dopune ovog zakona od parlamenta napraviti pijacu, da li će izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika obesmisliti ili će, pak, po mom dubokom uverenju, napraviti korak dalje u izgradnji političkog sistema u Srbiji.
I dalje, argumentacija da mi radimo po nalogu, da ovo nije naša volja, da se mi, navodno, ovde stidimo, da smo pognutih glava i takve potpuno besmislene stvari koje ovde čujemo, to je razlog zbog koga ne odgovaram na svaki od tih argumenata, moram priznati ponekad sa jedinom namerom da vređaju druge.
Onaj ko ima nedostatak argumentacije i poseže za uvredom, mislim da zaista najčešće i sve sam sklonija tome, ne zaslužuje nikakav odgovor. Mislim da mu odgovor daju građani na izborima, kao što će odgovor građani na izborima dati i onim strankama koje u parlament uvedu korumpirane ljude koje će neko posle kupiti.
Dakle, građani će dati svoj sud i zato duboko verujem da su ove izmene i dopune Zakona u skladu sa onim što jesu interesi građana, a to je da političke partije, kao nosioci predizbornih aktivnosti i političkih aktivnosti svakako, imaju svoju ključnu aktivnost u organizovanju, sprovođenju, kandidovanju itd.
Po mom dubokom uverenju, mi moramo da tražimo onaj sistem koji će onemogućiti da političke partije postanu gospodari ljudi koje su građani birali, a način na koji je do sada funkcionisala Skupština i tumačenje Ustava po kome su partije vlasnici mandata poslanika, jeste zloupotreba i jeste na neki način izvrgavanje izborne volje građana.
Dakle, Ustav nije rekao da partije imaju mogućnost da raspolažu mandatom, Ustav je rekao da narodni poslanik može, ako narodni poslanik može, onda je potpuno legitimno da se zakonom propišu uslovi koji će omogućiti da narodni poslanik podnošenjem ostavke svoj mandat stavi na raspolaganje stranci sa čije je izborne liste izabran.
Ubuduće, opet ponavljam po ko zna koji put, mi kao svoj politički cilj i program biramo priključenje Srbiji EU, mi hoćemo da uskladimo svoje zakonodavstvo sa nekim standardima, nekim rešenjima koja postoje u najrazvijenijim zemljama Evrope. Nas na to niko ne tera, mi ne radimo po nečijem diktatu, radimo po dubokom ubeđenju da je to u najboljem interesu Srbije i njenih građana.

Reč ima dr Zoran Šami.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Replika.) Nemate pravo na repliku, iznet je stav koji je svima vrlo dobro poznat.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Hajde mi malo vratite vreme.
Imam 40 sekundi, savršeno dovoljno da kažem dve stvari. Prvo, to da je ovaj zakon protivustavan jasno je i pravnim laicima. Ali, u raspravi u načelu sam rekao da on ne samo da je protivustavan, on je protivan zdravom razumu. I da to ilustrujem, naveo sam samo jedan primer od desetine primera koji se, verujte mi, mogu navesti.
Posledica tog mog primera, vezanog za ministre u Vladi, jeste amandman gospodina Ružića. Sad mi je žao što nisam naveo svih 15-ak ili 20 primera gluposti koje su posledice ovakvog zakona. I dalje stojim na stanovištu da je ovaj zakon poguban, protivustavan i protivan zdravom razumu i služiće na bruku i sramotu onih koji ga donesu.

Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ne bih se čudila da je najveći deo rasprave vođen od strane laika i neupućenih ljudi u materiju na način kako je vođen u dobrom delu diskusije. Ne želim da dajem ocenu, kao što ne pristajem da meni neko daje ocene na način izlaganja, ponašanja i ocene koje iznosim kao narodni poslanik.
Ali, građanima dugujemo da kažemo šta je to dobra parlamentarna praksa, šta su iskustva starih demokratija i šta su oni na koje želimo da se ugledamo.
Zaista se čudim da niko od diskutanata nije podsetio na jednu dobru knjigu, koja je ovde u Srbiji prevedena 2008, a izdata je 2006. godine. Molim građane da obrate pažnju na nju, zove se - Parlament i demokratija u 21. veku. To je izdanje UN, računam zajednice na međunarodnom nivou koja zaslužuje poštovanje svih koji žele da čuju i da vide.
Godine 2006. je izdata knjiga koja govori o parlamentu i demokratiji, pravima poslanika, otvorenosti parlamenta, kontrole njegovih troškova, odnosa sa građanima, zaštiti poslanika. Prevedena je 2008. godine, mnogo pre nego je neke šokiralo ono što je moralo da se desi. Iz ove knjige, inače vrlo korisne za čitanje onima koji ne žele da otvore oči i čuju ono što građani žele, u smislu želje za promenom svog života nabolje, da saznaju, da pogledaju makar ono što stoji od 37. do 41. strane, nije mnogo, četiri strane nek pročitaju. Zove se zaštita prava poslanika u vršenju njihovih mandata.
Da, možda neko smatra da ovde može da iznese najgnusniju uvredu, da pokuša da ponizi nekoga iznoseći makar kakvu laž, ničim i nikad dokazivu, zato što ga Komitet za ljudska prava iz 93, Interparlamentarne unije, izdavača ove knjige, štiti sledećom odredbom: "Poslanička nepovredivost se odnosi na sve što je izrečeno ili napisano, ili učinjeno od strane poslanika u obavljanju njegovih redovnih zvaničnih dužnosti. Ovakva zaštita je apsolutna i doživotna i traje čak i po prestanku svojstva poslanika. Sve zemlje, bez izuzetka, prihvataju princip poslaničke nepovredivosti koji je definisan na ovakav način."
Neka građani procenjuju da li baš sve što se kaže za ovom govornicom treba da bude zaštićeno na ovaj način.
Na 39. strani, u odeljku koji govori o individualnim pravima poslanika i stranačkoj disciplini, govori se o tome da je neophodno uspostaviti odgovarajuću ravnotežu između zahteva koje postavlja stranačka disciplina i prava poslanika da slobodno iznose svoje mišljenje. Sve parlamentarne zemlje članice UN nemaju istu praksu, ali imaju određene iste principe kojih se pridržavaju.
Jedino je Indija 1985. godine, u cilju sprečavanja, ''borbe protiv zla, političkog preleta u druge stranke'' za koju su smatrali da može da podrije temelje njihove demokratije i principe koji je održavaju donela mere kojima poslanik mora da podnese ostavku ukoliko se ne slaže sa programom svoje stranke. Jedino Indija 1985. godine.
Švedski parlament ima praksu, to su jedina dva izuzetka od slobodnog raspolaganja poslaničkim mandatom, da ukoliko je poslanik isključen iz stranke ili napušta svoju stranku tokom trajanja perioda na koji je izabran može i dalje ostati poslanik, ali ne može da se priključi drugoj poslaničkoj grupi, niti može formalno da se pridruži nekom drugom organizovanom delu u parlamentu.
Ono na šta ukazujem posebnu pažnju, citirajući udžbenik koji se zove – Parlament i demokratija u 21. veku – koju su neki koji bi da o demokratiji pričaju, ali propustili da ga nauče i kroz praksu i kroz teoriju, jeste sledeće - sigurnost poslanika u pogledu njihovog mandata u parlamentu je od osnovnog značaja za nezavisnost parlamenta.
Te stoga:
a) na isključenje poslanika iz parlamenta kao kaznu za njegov izlazak iz stranke treba gledati kao na moguću povredu nezavisnosti tog poslanika; valjda zato naš Ustav i kaže da poslanik može svoj mandat da poveri eventualno stranci; svoj, a ne bilo čiji; no, mere protiv preleta u druge stranke mogu biti neophodne u nekim pravnim sistemima za rešavanje pitanja korupcije; moj kolega Stanimirović iz DS pre neki dan reče veliku istinu – samo su u Srbiji svi krivi dok se ne dokaže suprotno; nažalost, to je tvrdnja tek nekih koji svoju snagu dokazuju na izborima i ona nije značajna;
b) zakone koji dozvoljavaju opoziv poslanika tokom trajanja mandata trebalo bi uzeti sa oprezom zbog potencijalnog ugrožavanja nezavisnosti poslanika;
c) prestanak članstva u samoj političkoj stranci ne bi trebalo da vodi gubitku mesta u parlamentu.
Evo odgovora svima koji kažu – diktat, nalog, ova ili ona komisija, konvalidacija nečega što se već desilo ili tome slično. Ne, ovo nije moj rukopis, ne, ovo nije moja interpretacija. Ovo je citat knjige koju su izdale UN, a kud ćete veći autoritet? Od mene oni koji žele neće čuti ružnu reč, da se iskupe za sve ovde iznete uvrede.
Cilj je da ovaj parlament bude što manje partijski, a očekivanje mene i mojih kolega je da on bude parlament naroda i građana, a ne pojedinačnih partija. Na nama je odgovornost da tim izazovima odgovorimo.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković. Da li neko želi reč? (Da.)
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Onda povreda Poslovnika.)
Izvinite, gospodine Čolakoviću, za reč se javio gospodin Martinović, reklamira povredu Poslovnika. Izvolite, gospodine Martinoviću.