Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani koji gledate ovaj prenos. U ime Poslaničkog kluba Nova Srbija govoriću kratko, pa ću na početku reći da Nova Srbija nema ništa protiv donošenja ovakvog zakona na osnovu koga bi građani i svi zainteresovani mogli da vide način na koji se finansiraju političke stranke.
Da bi građani znali, oni koji gledaju ovaj prenos, kakva je forma Predloga zakona, onako kako je on odštampan, idu članovi, pa objašnjenja, pa zakonske sankcije za nepoštovanje ovog zakona, pa ide obrazloženje, e, ja ću poći od tog obrazloženja. Pod rimsko V, na kraju ovog predloga zakona – Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, kaže: „Predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku zbog ispunjavanja međunarodnih obaveza Republike Srbije, koje su preuzete u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.”
Šta je ovde sporno? Na prvi pogled ne bi trebalo ništa da bude sporno, ali kada se malo bolje razmisli, ispada da je Vlada nama ovaj zakon predložila, to po ko zna koji put konstatujemo kod mnogih zakonskih predloga, zato što je to uslov za pridruživanje EU, odnosno za dobijanje kandidature i eventualno datuma početka pregovora. A, mi iz Nove Srbije, uvažavajući taj stav, mislimo da je ovaj zakon trebalo odavno da bude donesen, pošto se stranke finansiraju iz budžeta, neke više, neke manje, u zavisnosti od rezultata na izborima. Takođe, smatramo da smo mi obavezni pred narodom, pred građanima, od kojih mnogi veoma teško žive, ali većina njih izmiruje redovno svoje poreske obaveze, dakle, slivaju svoj znoj i trud u budžet Republike Srbije, iz koga se i finansiraju političke stranke.
Prema tome, ovaj zakon je trebalo odavno da se donese. Verujem da je ovo samo jedan od zakona koji će biti usvojen, a koji će, vreme će to i pokazati, u najskorije vreme morati da bude reformisan, da tako kažem, pošto se sve u ovoj državi reformiše, i da način na koji se stranke finansiraju budu još transparentniji i vidljiviji svima.
Ono što mogu da kažem, ne samo u lično ime, nikada se neće desiti, a znam da je to utopija, to je možda moglo da se desi prilikom prvih višepartijskih demokratskih izbora, znamo koliko su bili demokratski, da sve stranke krenu sa podjednako novca u predizbornu kampanju. Šta to znači? To znači da bi rezultati tih izbora govorili o kvalitetu programa i ljudima koje su stranke ponudile, a ne o novcu.
Zašto ovo govorim? Ovim zakonom nikada neće moći da bude regulisano, to svi ovde i prećutkujemo, a neko je pomenuo, svi znamo jednu prostu činjenicu za koju ni Venecijanska, a ni Evropska komisija možda ne znaju ili ne mogu da veruju da to postoji, inače bi verovatno stavili i u ovaj zakon, postoje ljudi iz vladajućih stranaka koji su na veoma odgovornim i najvažnijim funkcijama, koji imaju namere, koliko vidim, da budu na još većim funkcijama, a, recimo, na „Javnom servisu” imaju zakupljeno 55% komercijalnog prostora, čini mi se, do 2014. godine, nemojte me držati za reč – koji zakon o finansiranju političkih aktivnosti, da ne kažem stranaka, to reguliše? Koliko to košta? To je pod jedan.
Pod dva, uređivačka politika nekih medija takva je da izgleda kao da je prepisani program nekih političkih stranaka? Kako to može da se reguliše? Ovo ne govorim zbog interesa Nove Srbije, niti bilo koje stranke, nego zbog interesa građana. Ako se to tako dešava i to danima, i ako već tri ili četiri godine na nekim televizijama sa nacionalnim frekvencijama imamo praktično promociju programa vladajućih stranka, onda to znači da izborna kampanja traje već tri godine.
Ovaj zakon, kada se radi o izbornoj kampanji, reguliše tih mesec i po ili do dva-tri meseca, vreme za koje su stranke dužne da regulišu svoje radnje koje moraju da se izvrše pre zakazivanja izbora i po zakazivanju izbora. Ko će to da sankcioniše? Ko će to da obrazloži i građanima da objasni? Narod je tu oštećen. Jer, da ti bilbordi, ti TV programi i tolike emisije, ne utiču na opredeljenje građana, onda to stranke ne bi ni radile.
Navešću vam jedan konkretan primer. Pre dve ili tri godine uspeo sam ovde da dobijem neku dokumentaciju koja je teška nekoliko kilograma. Jedan novinar, neću da ga pominjem zato što je mlad dečko, tek treba da napreduje, pre nekoliko meseci mi kaže ovako, molim da svi dobro slušate jer je ovo mnogo bitno, to je srž problema koji treba da se reši i ovim zakonom – gospodine Markićeviću, poslao me Šabić kod vas, jer te papire imate samo vi.
Zamislite sada koliko sam ja bitan i važan, naravno, narodni poslanici jesu važni, imaju veća ovlašćenja i mogućnosti od običnih građana, a tiče se poslovanja nekih ljudi iz "Telekoma". Naravno, gospodin Radujko je bio vrlo ljubazan i poslao mi je svu tu dokumentaciju, ako ni zbog čega drugog, bar zato što on nije bio direktor.
Šta se posle toga desilo? Odbor za sprečavanje sukoba interesa, čiji je pravni naslednik Agencija za borbu protiv korupcije, pokrenuo je postupak protiv nekih ljudi, jedan od njih je i savetnik predsednika Republike. Hteo sam da kažem i vama, gospodine ministre, pošto sam to rekao i ministru policije i predsedniku Vlade, u živom programu, da su mi rekli ljudi iz vrha službe ove države – Markićeviću, dok imaš hrabrosti i snage da o tome pričaš, ne plaši se, neće ti se ništa desiti, skloni te papire na nekoliko mesta, pa sam to i sklonio na nekoliko mesta. I, taj novinar je došao kod mene i rekao – pravimo reakcije na jednoj televiziji, sa nacionalnom frekvencijom, kako se finansiraju stranke.
Ti papiri su bili vrlo važni, jer se tu radi o desetinama i stotinama miliona evra, verovali vi ili ne, gospodine Markoviću.
Možete u Agenciji za privredne registre da vidite kako su neke firme povećale prihod, a bave se marketingom, jedan od glavnih ljudi je i član predsedništva vaše stranke, od Odbora za sprečavanje sukoba interesa rečeno je da on nije funkcioner, već da je samo član predsedništva vaše stranke, gledajući strogo zakon to je i tačno. Nikome nisam ništa implicirao, da je neko radio bilo šta kriminalno, bilo šta nečasno, već sam samo pitao, imajući u vidu da u Srbiji grca ogromna većina, 90% medijskih kuća, a pogotovo lokalnih i regionalnih televizija i glasila, da ne kažem da ljudi nisu primili po pet, šest meseci platu, samo me je interesovalo kako su te marketinške kuće uspele da povećaju svoj prihod za po 22.000%, sa pet, šest zaposlenih?
Po meni, tu nešto nije bilo u redu. Uredno sam to dobio i kao narodni poslanik izvršio sam svoju dužnost i obavezu, gospodine Markoviću, ali neki državni organi nisu. Najmanje sam očekivao bilo je da će neko da me pozove i da me pita – ej, čoveče, šta to pričaš? Problem je što su svi ti papiri koje imam overeni pečatima državnih organa, kao što je Agencija za privredne registre i tamo se lepo vidi da je tačno da su te kompanije, da ih ovde ne ređam, i tamo su zaposleni neki ljudi i rade, imale prihod po nekoliko hiljada puta veći. Ne, to se poklopilo, gospodine Markoviću, sa dolaskom ove vladajuće koalicije.
Ne tvrdim da tu nešto nije u redu, već samo govorim kako i na koji način se to radi. E, sada, jedan od tih ljudi ima 55% na „Javnom servisu”. Znate li koji je to javni servis? Onaj, čiji se novi Upravni odbor izvinio, što pozdravljam, svim građanima Srbije, za ono što je RTS u nekoj bliskoj prošlosti radio i tako se ogrešio o mnoge građane i narode, kako u našoj državi tako i u stranim državama. Pitam, kada će da se izvini za prevaru koji je taj javni servis izvršio putem onih SMS poruka? Ja bih time njih ohrabrio da oni upute izvinjenje za ono što se dešava ovih dana na tom javnom servisu.
Dakle, da se konkretno vratim temi – koji zakon i da li ovaj zakon, reguliše taj uticaj? Da li neko razuman hoće da kaže da ne postoji utica, pitanje je kojim novcem može, a ovaj ga zakon ne tretira, da se definiše neko ko ima 55% zakupljen reklamni prostor na „Javnom servisu”? Pazite, na „Javnom servisu”! Neću da apostrofiram nijednu drugu televiziju koja je akcionarsko društvo ili koja je u privatnom vlasništvu, zbog proste činjenice da taj javni servis svi mi građani finansiramo putem televizijske pretplate.
Drugo, hoću da kažem, gospodine Markoviću i vama, po ko zna koji put, gledajući masu zakona koje mi donosimo ovde i na koje ni mi iz Nove Srbije nismo imali nekih većih primedbi, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što želim da obavestim i vas, gospodine Markoviću, a i javnost, sa ponosom, da je Poslanička grupa Nova Srbija grupa koja ima najviše prihvaćenih amandmana u ovom sazivu, za tri godine, i u apsolutnom i u procentualnom iznosu. To govori da smo mi amandmane podnosili radeći stručno i konsultujući stručne ljude iz stranke, ne zbog toga da bismo dobili neka dva minuta, nego da bismo zaista pomogli da ti zakoni budu bolji. U najvećem broju slučajeva ministri su, a i vi, gospodine Markoviću, prihvatili neke amandmane koji su popravili tekstove zakona, a zbog toga niti je pala kruna vama, niti nama, kao opozicionoj stranci.
U tom smislu, hoću da vas podsetim da smo mi ovde postavili poslaničko pitanje i dobili odgovor od bivše ministarke finansija, gospođe Dragutinović. Zamislite, mi više ne znamo kome da se obratimo u gradu Nišu, u skupštini? Stranci koja se zove Nova Srbija i koja je imala toliko mandata koliko je imala, jednostavno, uskraćena su sredstva. Tražili smo i privremenu meru i mišljenje Ministarstva finansija, i nikom ništa. Nije to jedino. Vodi se spor koji se nikada neće završiti. Dakle, isplaćuje se nekim ljudima koji su nakon izbora postali neka grupa građana, a radi se o nekoj sumi koja je respektabilna, bar što se tiče Nove Srbije.
Želim da ponovim, pošto sam rekao da ću kratko govoriti, da neću dužiti, da Nova Srbija nema ništa protiv da se usvoji bilo koji zakon koji će pomoći u rasvetljavanju finansiranja stranaka. Nama je možda to i najlakše da kažemo, jer odgovorno tvrdim, i u javnom i u direktnom prenosu, da Nova Srbija nema nijednog finansijera, neka se javi neko ko je dao „žutu banku” Novoj Srbiji. Možda to i nije za pohvalu. Možda bi ljudi iz vrha Nove Srbije trebalo da objasne zašto nisu više radili na marketingu, ali, mi smo se tako opredelili.
Možete da nam dajete bilo kakve primedbe, ali o poštenju, o onome što se u nekim medijima priča da je neka stranka prijavila da nije imala nikakvu donaciju i da ni od koga nije uzimala, postavlja se moralno pitanje da li je to pozitivno ili negativno? Ili neke stranke koje su prijavile nekoliko miliona, a svi znamo koliko košta stranka, znamo koliko ima zaposlenih u nekim strankama, ne želim da pominjem nijednu, znamo svi koji se bavimo političkim radom, kao i vi, gospodine ministre; mislim da je vaša karijera dugo godina bila uzlazna, sa raznoraznim i stranačkim i državnim funkcijama, i svi znamo koliko to košta.
Zbog čega sve ovo govorim? Zato što će i posle sledećih izbora građani biti oštećeni, zato što njihova prava izborna volja, a možda je ovo što ja pričam utopija, nikad neće biti reflektovana na dane i godine njihovog života i njihove dece, zbog lomova koji će se desiti u ovoj državi, a ti će izbori jednom morati doći, zato sve stranke treba da krenu sa isto novca. Neću da kažem da smo se ogadili narodu, nego je poznato šta svi nudimo, počev od Nove Srbije. Zašto je onda potrebno 1.500 bilborda? Zar se ne zna koji je program Demokratske stranke? Zar se ne zna šta je Nova Srbija ili koji je ljudi zastupaju? Zašto je onda potrebno, kad dođe kampanja, da na šest nacionalnih televizija sa nacionalnom frekvencijom, tačno znamo u ta tri minuta koga ćemo da vidimo kada uključimo? Dakle, da se utiče na svest građana novcem i medijima.
Zašto da ne učestvujemo svojim obrazom, svojim poštenjem i svojim programom? Kad se to jednom desi, ovoj državi će krenuti nabolje i onda građani neće optuživati stranke, nekad i bez pokrića, da su one najkorumpiranije. Kaže se da je to refleksija, obično, službe iz javnog sektora i političke stranke, dakle, da su najkorumpiranije. Voleo bih kada se to govori, da se kaže konkretno i tačno o kome se radi.
Ponavljam, dok ne bude izbora gde će stranke krenuti sa podjednakim iznosom novca, ali da njihova jačina bude merena po uverljivosti njihovih programa, ljudi koje nude i njihovim biografijama, sreće neće biti, makar mi doneli i 10 ovakvih zakona i makar to bio uslov Evropske komisije. Hvala lepo. (Aplauz)

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je 14 minuta i 45 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić, pet minuta.

Htela bih da dodam nekoliko stvari za koje mi se čini da ovde nisu rečene, a odnosi se na prethodni zakon, koliko sam ga ja analizirala i koliko se o tome zna u javnosti, šta su bile njegove osnovne slabosti. To je bio kontrolni organ. Prema tome, u prethodnom zakonu, kontrolisanje redovnog rada finansiranja stranaka i izbori i kampanje, bilo je dato Republičkoj izbornoj komisiji i Odboru za finansije Skupštine Srbije. Glavna zamerka je bila da u stvari partije same sebe kontrolišu, jer su oba organa bila sačinjena praktično od predstavnika stranaka. Verovatno da je ta kritika bila dobra.
Htela bih da kažem da ovaj zakon neće u potpunosti otkloniti slabost kontrole, zato što Agencija za borbu protiv korupcije nije opremljena da se bavi ovako ogromnim poslom. Prvo, svako može, kao običan građanin, da primeti da se ta agencija gotovo uopšte i ne čuje u javnosti. Ona ima velika zaduženja da kontroliše i finansijske situacije i promene pojedinih poslanika, i druge ogromne zadatke, recimo, kao sukob interesa. Međutim, mi gotovo ništa od te agencije ne čujemo. Ona se možda javi dva ili tri puta godišnje povodom određenih slučajeva, što znači da uopšte nije dobila bilo kakvu afirmaciju u javnosti, da bi kao jak kontrolni organ mogla da preuzme ovakve zadatke kakve joj zakon daje.
Navešću samo nekoliko primera koji će se opet ponoviti i ovde, kao i u onome što Agencija i do sada kontroliše, a to je iz ovog zakona, recimo, član 37. Tu se kaže, da ukoliko su finansijski izveštaji nepotpuni ili ne odgovaraju propisima, onda, Agencija može određenim upozorenjem, bez učešća javnosti, da otkloni to, pa, ukoliko to upozorenje ne bi vredelo, onda bi moglo da dođe do pokretanja prekršajnog postupka.
Mi smo već imali određene slučajeve za to „šaputanje na jastuku” između Agencije i pojedinih predstavnika vlasti ili povlašćenih ljudi. Recimo, slučaj Dulić. On je imao 70 ugovora sa svojom privatnom firmom sa javnim firmama i samo je rečeno javnosti da je to sve u redu, da se u tom kontaktu sve to raščistilo. On, takođe, nije imao preneta ovlašćenja, ali se opet to rešilo van javnosti.
Kao što vidite, na ključnim momentima javnost se isključuje. Zašto nam se nije onda, a ni sada, a treba i u budućnosti, podnosio izveštaj o tome u čemu ta stvar nije bila dobra, kako je ona otklonjena, itd, umesto što se to prikriva? Ona je i do sada pokazala da ima tendenciju da prikriva ovakve stvari i da javnost ostane uskraćena za to ''šaputanje'' između nje i pojedinca, funkcionera, između nje i stranke, itd. I to može da se nastavi i dalje. Do sada se nije potvrdilo da ta agencija zaista može da uživa jedan ugled i da može ovako velike zadatke da preuzme na sebe.
Druga stvar koju sam htela da kažem, a to je već rečeno, odnosi se na zloupotrebu državnih funkcija u kampanji. Postoje najnoviji podaci o kretanju naše zaposlenosti. Vidi se da se mnogo više zapošljavaju ljudi u javnom sektoru, što je zaista jedna devijacija, a pada zaposlenost u privatnom sektoru. U prošloj kampanji, ljude koje sam ja upoznavala i koji su se zapošljavali u javnom sektoru, pre svega u javnim preduzećima, ali i u administraciji, pri lokalnim samoupravama, gradskim, pokrajinskim, da su onda te armije bile naterane da idu od kuće do kuće i da idu u kampanje, zato što su se zapošljavale.
Dakle, moraš da odradiš zaposlenje, a ovaj rast zaposlenja, upravo u tom sektoru gde ne treba da bude zapošljavanja, to ne možemo da kontrolišemo. To je jedna ogromna besplatna armija koja će da radi na sledećim izborima i koja se ni na koji način ne može izmeriti.
Konačno, mislim da kod nas ne može uopšte da se donese zakon koji može da predvidi sve inovativnosti koje se mogu u Srbiji izmisliti. Kako jedan zakon može da izmisli da se kontroliše ucenjivački kapacitet pojedinih stranaka koje čine vladajuću koaliciju. Mi imamo primer da je sada jedna stranka u vladajućoj koaliciji prešla u opoziciju i tera svoju izbornu kampanju skupljanjem potpisa, na osnovu svog napisanog programa donosi ovde u skupštinu predloge preko svoja 24 poslanika i ako Skupština ne prihvati njihove zakone, svi mislimo ovde da li će sutradan da padne vlada, zbog toga što tako nešto nismo predvideli.
Dakle, sada jedna stranka koja ima ucenjivački kapacitet, koja pripada vladajućoj koaliciji, nije joj dovoljno dva meseca izborne kampanje, nego je rešila da ima godinu i po dana izborne kampanje i lepo da to čini besplatno. Čak, ovakve stvari koje u svakom normalnom društvu ne bi mogle da se dogode, u našem društvu se događaju. (Predsedavajuća: Pet minuta.) E, hvala.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da iskoristi svoje pravo na reč u ovom delu sednice? (Ne)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele: Poslanička grupe LDP, Poslanička grupa manjina, Poslanička grupa SPS-JS, Poslanička grupa DSS, Poslanička grupa ZES, Poslanička grupa SRS, Poslanička grupa Napred Srbijo i Poslanička grupa Nova Srbija.
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika i prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Bojan Đurić, a posle njega narodni poslanik Riza Halimi.

Uvažena potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, dobro je da ste se u međuvremenu vratili u salu.
Mislim da bi bilo mnogo bolje da ste tokom i ove rasprave ili onog perioda kada su govorili šefovi poslaničkih grupa bili u sali, ne zbog formalne primedbe da je uvek dobro da ministar kao ovlašćeni predstavnik predlagača bude u sali, nego zbog toga što bismo onda izbegli neke potpuno nepotrebne rasprave.
Mi smo ovde 15 ili 20 minuta slušali besmislenu raspravu između gospodina Nikolića i gospođice Kovač, oko jedne sasvim evidentne i očigledne stvari koja vrlo jasno piše u zakonu, a koju gospodin Nikolić očigledno nije shvatio, kao ni mnogo toga drugog što je u svojoj raspravi rekao.
Mislim, da to prilično kontaminira ovu raspravu i baca jedno negativno svetlo na napor ili na pokušaj koji je učinjen pripremom i pisanjem ovog zakona koji ima mnogo nedostataka, neki od njih mogu biti ispravljeni kroz amandmane. Verujem da će neke amandmane Vlada usvojiti ali ono što je mnogo veći problem jeste atmosfera u kojoj se ovaj zakon usvaja.
Ono što danas emitujemo iz parlamenta, kao dodatak na tu atmosferu ili poruku javnosti, poruku medijima svakako neće doprineti da izađemo iz toga, slobodno mogu da kažem, ludila u kome političke stranke polako ali sigurno postaju dežurni krivci za sve i kroz ovaj zakon dolazimo do nadležnosti Specijalnog tužilaštva i Specijalnog suda za krivična dela za koje je predviđena kazna zatvora od tri godine.
Ne mislim samo da je to, na neki način, dezintegracija političkog sistema, mislim da je to dezavuisanje i samog Specijalnog tužilaštva, odnosno Specijalnog suda, ali šta da radimo kada smo došli u takvu situaciju, naravno da najveći deo odgovornosti za to snosi vladajuća koalicija koja je ovde godinama pokušavala, najpre, svu odgovornost sa sebe, tu pre svega mislim na Vladu, za lošu situaciju u zemlji da transferiše na parlament. Pa smo u jednom trenutku došli u situaciju da je ključno pitanje opstanka demokratije ili razvoja u Srbiji cene u skupštinskom restoranu. Sada pokušavamo nekako da izađemo iz toga, ali naravno da to ide teško. Neće doprineti tome ni ova situacija ili, recimo, ponavljanje situacije koju smo imali kod usvajanja zakona o izboru narodnih poslanika.
Dakle, da ne dođemo za tri ili četiri dana u istu situaciju kao prošli put, da stranke koje su predlagale zakon ili za njega i glasale, u javnosti u televizijskim emisijama pred biračima, javno saopštavaju da misle da zakon ili nije sprovodljiv ili da u svom najvećem ili značajnom delu uopšte ne može da se realizuje u praksi. Šteta od takvog ponašanja je mnogo veća od bilo kakve koristi, pa čak i od pozitivnog odgovora na kandidaturu Srbije koju očekujemo krajem ove godine. To blamira taj proces evropskih integracija, a građane nervira i zbog toga procenat poverenja građana u uspeh evropskih integracija, ali pre svega u koristi koje će za njih doneti, lično, drastično pada.
Prva važna primedba koju moram da istaknem u odnosu na ovaj zakon ili generalno na pravila koja pokušavamo da uspostavimo, neke od primedaba, o kojima ću govoriti, nisu materija samog zakona, ali mislim da se moralo razmišljati o tome da izmene zakonodavstva budu mnogo šire. To je to pitanje, u stvari posrednog finansiranja ili uloge javnog sektora, pre svega javnih preduzeća u finansiranju partija, političkog rada, političkog života. Neke kolege narodni poslanici o su tome govorili.
Naravno, da zakon kao i onaj prošli zakon ima formalnu odredbu o tome kako je zabranjeno davanje priloga od strane javnih preduzeća ili svih drugih vrsta privrednih subjekata koji u svojoj vlasničkoj strukturi imaju državni kapital itd. Međutim, finansiranje političkog rada stranaka se obavlja na posredan način, bilo time što se investira u one delove zemlje ili u one programe koji su određenoj političkoj stranci bitni, bilo zbog toga što se zloupotrebljava pristup medijskom prostoru, da tako kažem oglasnom prostoru, pre svega u elektronskim medijima. Svi u Srbiji znaju da se to redovno dešava, pogotovo u situaciji kada stranke nisu međusobno ravnopravne.
Mislim, da se u ovom zakonu moralo ići za tim da se strankama obezbedi ravnopravan pristup medijima, odnosno dobijanje medijskog vremena, medijskog prostora u izbornoj kampanji, pod potpuno ravnopravnim uslovima. Do sada takva mogućnost nije postojala.
Mi imamo iskustva i kao LDP iz nekih prethodnih kampanja, da smo, recimo, tada na „Javnom servisu”, ali i na nekim drugim televizijama bili primoravani da praktično čitav iznos sredstava koji je zahtevan kao cena za emitovanje predizbornog ili propagandnog materijala bude zahtevan unapred. Pouzdano smo znali da druge stranke nisu u takvoj poziciji, a pogotovo da stranke vlasti nisu u takvoj situaciji. Ne znam nijedan posao u kome se posluje kroz 100% avansa, kako vrlo često neki mediji, pogotovo ako vladajuća struktura ima na njih nekog uticaja, mogu da zahtevaju od političkih stranaka i da ih time dovode faktički u vrlo neravnopravan položaj.
Mislim da u mnogim delovima ovaj zakon operiše, da ne kažem terminima, ali doživljajem političkog života i političke kampanje koje su bile karakteristične za pravu polovinu 20 veka, a ne za 2010. i 2011. godinu. Danas je struktura troškova stranke i između izbora, a naročito tokom izborne kampanje, drastično različita nego pre nekoliko decenija kada se tadašnji kandidat za predsednika Amerike Lindol Džonson pojavio na nekoj poseti u Evropi sa reklamnim hemijskama, olovkama, sa svojim imenom. Svi su u Evropi smatrali da je reč o neukusu, da je to još jedna američka izmišljotina, da političaru ne priliči da se na taj način oglašava, a deset ili petnaest godina nakon toga je postalo apsolutno nemoguće zamisliti izbornu kampanju bez takve vrste propagandnog materijala. Slična je danas situacija sa delom novca koji iz tih sredstava namenjenih kampanji kod političkih stranaka odlazi na oglašavanje u elektronskim medijima i na korišćenje, čak i ove nove generacije elektronskih komunikacija koje se tiču „interneta” i uopšte elektronske sfere. O tome zakon vrlo malo govori.
Sledeća stvar o kojoj bi trebalo razmišljati na nešto drugačiji način jeste i pitanje osnovnih pojmova, odnosno definicija osnovnih pojmova. Mislim da je to član 2, odredbu koja definiše šta je to izborna kampanja, pa onda sve rokove i sva prava koja stranke imaju, recimo, i na prikupljanje sredstava za troškove izborne kampanje, kao i za otvaranje računa vezuju za trenutak raspisivanja izbora.
U drugim zemljama nije tako. Barak Obama je pre mesec ili mesec i po dana najavio svoju nameru, intenciju da se kandiduje na predsedničkim izborima koji će se održati u novembru 2012. godine. On to nije uradio samo iz političkih razloga, da tako kažemo, da bi relativno rano ili na vreme ušao u predizbornu kampanju, nego zbog toga što iz te činjenice da je popunio takvu vrstu izjave dobija pravo da prikuplja novčana sredstva koja će koristiti u kampanji.
Mi smo usvojili drugačiji pristup, da od dana raspisivanja izbora, što je po novim izmenama zakona, dakle, najranije 60 dana pre onog dana kada će se izbori zaista i održati, da na taj način definišemo ono što je izborna kampanja. Teško da danas ima razlike između prvog dana nakon održanih izbora i onoga što je dan pred sledeće izbore, ili ono što je predizborna tišina. Ovde je neko o tome govorio, a mislim da nezavisno od ovog zakona treba da razmišljamo o tome da se taj institut predizborne tišine ukine u našem zakonodavstvu. On ima sve manje smisla.
Navođeni su neki primeri šta stranke uglavnom vole da rade na terenu u ta poslednja dva dana pokušavajući da dobiju poverenje birača. Mislim da ima i drastičnijih i opasnijih primera. Ako neka vlada, recimo, pretposlednjeg dana svog mandata, odluči da potpiše ugovor sa „Fijatom” ili da, s druge strane, prihvati Energetski sporazum sa Rusijom, onda bar ne treba da se foliramo i da tvrdimo da postoji predizborna tišina, nego da svim strankama obezbedimo isti pristup medijima, bez obzira da li su funkcioneri vlasti u njima ili imaju položaj opozicione stranke.
Naravno da će ovo jemstvo biti vrlo veliki problem u praksi. Nešto se o tome ovde govorilo. Mislim da se vrlo često gubi iz vida kako u stvari izgleda izborni proces, pogotovo kada su u pitanju lokalni izbori. Ako u istom trenutku imate parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore, da li to znači da će političke stranke praktično morati da obezbede 150, 160 jemstava za nastup u svakoj od opština i gradova u Srbiji, 60 jemstava za svaku kandidaturu na pokrajinskim izborima, u onom delu koji se bira po većinskom sistemu, jedno jemstvo za listu na pokrajinskim izborima, jedno jemstvo za parlamentarnu listu? To je preko 200 sredstava obezbeđenja, da tako kažem, govorim u tehničkom smislu. Bankarska garancija je instrument koji se daje na određeni iznos. Ne može stranka da ima jednu veliku bankarsku garanciju i da je položi za svaku vrstu izbora.
Drugo, veliko je pitanje šta znači mogućnost polaganja državnih zapisa, hartija od vrednosti, kao sredstvo obezbeđenja u ovom procesu. Kako političke stranke uopšte mogu da stiču takve hartije? Šta je vrednost tih hartija u svakom trenutku itd, itd.
Mi smo podneli jedan vrlo precizan amandman, kada je reč o jemstvu, tražeći da se nezavisno od amandmana koji je podneo kolega Đurišić, čini mi se, i koji pokušava na jedan prilično, rekao bih, nesrećan način da otkloni jednu primedbu koja je postojala oko neizvesnosti oko toga koliki novac treba da se položi da stranka dobije mogućnost da se odrekne prava da koristi onaj deo sredstava koji se unapred isplaćuje, dakle, pre održavanja izbora. Dakle, 20% budžeta ukupno namenjenog strankama.
Mislimo da postoje praktični razlozi da stranka izbegne onaj proces traženja, polaganja jemstva, prolaženja kroz tu proceduru, da izjavu da kako ne želi da koristi sredstva unapred, a da ipak zadrži pravo da nakon održanih izbora u skladu sa svojim izbornim rezultatom, odnosno ako ispuni uslove da osvoji najmanje 5% glasova u slučaju parlamentarnih izbora, učestvuje u raspodeli onog drugog dela sredstava, dakle, onih 80% koji se dodeljuju političkim strankama posle izbora.
Bilo je dosta nedoumica oko toga prilikom javne rasprave, u kojoj vi, gospodine Markoviću, niste učestvovali koliko znam, pa me zbog toga i čudi da u ovom trenutku prosto ne pratite ono što govorim, jer se radi o vrlo ozbiljnom problemu. Da na ovo nismo ukazali pre mesec dana zakon bi bio nesprovodiv. Samo želim da vas pitam, da li je za vas, kao predstavnika predlagača, prihvatljiv amandman LDP. Prema tome, da stranka može da negativnu izjavu da i da ne želi da koristi sredstva unapred iz budžeta, a da nakon izbora, u skladu sa svojim izbornim rezultatom, koristi deo preostalih sredstava od 80% koja su namenjena.
Mislim da bi to mnogo pomoglo političkim strankama. Vi znate kako stvari funkcionišu, iako u zakonu piše da se ova sredstva unapred isplaćuju u roku od pet dana od proglašenja liste. Realno, dobijete ih u sredu, četvrtak ili petak pred izbore. U fizičkom smislu taj novac strankama ne znači mnogo u samoj kampanji, a postojanje ovako vrlo strogih formalnih uslova za polaganje jemstva pretvoriće stranke u nove izvore masovnog zapošljavanja. Ne znam da li ste o tome vodili računa kad ste pisali ovaj zakon. Ima toliko zahteva koji se nameću ili stavljaju pred političke stranke, da će one morati u značajnoj meri da povećaju broj ljudi koji rade u strankama.
Vodite računa da je vrlo problematično, sa aspekta ovog zakona, i to postojanje volonterskog rada, da praktično svako pružanje usluga stranci bez naknade i uslove koji su jeftiniji od tržišnih moralo bi da se računa kao prilog u smislu ovog zakona.
Još jedno pitanje vezano za jemstvo. Kada stranka traži bankarsku garanciju, a bankarska garancija se ne daje na lepe oči, uvek mora da postoji neka kontračinidba od strane onoga ko traži i dobija garanciju. Kako će stranke znati da su dobile apsolutno ravnopravne uslove kod banaka, a vi banke ne možete naterati na to, ako banke daju strankama, ne samo po ovom poslu, nego po bilo kom pravnom aranžmanu, različit tretman u smislu visine cene za uslugu koju pružaju, onda je to prilog u smislu ovog zakona. To stranke moraju da vode u svojim knjigama i da iskazuju kao prilog koji su dobile.
Konačno, što se tiče tih amandmana koje smo podneli u pokušaju, sa pozicije stranke koja je imala 150, 160 incidenata u poslednjih pet godina gde su rušene, lomljene, uništavane prostorije i druga vrsta imovine ili je prećeno funkcionerima i ljudima koji su vezani za LDP, da probamo da postavimo neko pravilo koje bi zaštitilo ili makar ne bi demotivisalo one koji su raspoloženi da daju prilog, kao fizičko ili kao pravno lice, političkoj stranci, da ne budu izloženi onome čemu smo svedoci i danas, ali smo mnogo više bili tokom 90-tih godina.
To su vanredni tehnički pregledi za one koji daju autobus pristalicama opozicione stranke koji idu na miting u Beograd, tako da različite vrste inspekcije ne izlaze iz firme koja je dala prilog ili pomoć opozicionoj stranci. Mi smo osim zabrane takve vrste, 'ajde da kažem, šikanoznog ponašanja, pre svega, od strane države prema takvim pravnim licima, smatrali da je neophodno da, ako već zakonodavac želi da propiše krivično delo, i da ustanovimo nadležnost Specijalnog tužilaštva i Suda za krivično delo iz člana 38. ovog zakona, koje se odnosi na nelegalno finansiranje, da isto takva krivična odgovornost postoji i za one koji prete, vrše nasilje i na bilo koji način dovode u neravnopravan položaj ili uskraćuju neko pravo ili na zakonom zasnovan interes nekom pravnom subjektu, fizičkom ili pravnom licu samo zbog činjenice da je ono dalo novčani prilog određenoj političkoj stranci.
Mislimo da je to dobro i u smislu prevencije, ali i u smislu raščišćavanja situacije, odnosno da izbegnemo te stalne sumnje koje postoje u javnosti da je neko u povoljnijem položaju ili da je diskriminisan zbog činjenice da je dao prilog određenoj političkoj stranci. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a posle njega narodni poslanik Đorđe Milićević.

Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na početku ja ću da podržim nastojanje da se dobije zakon o finansiranju političkih aktivnosti, po kome bi svi tokovi i redovnog finansiranje, a i finansiranja izborne kampanje, bili transparentni. Mislim da je situacija jasna.
Međutim, pokušaću bliže da razmotrim predložene novine finansiranja redovnog rada političkih subjekata iz sredstava javnih izvora, a pre svega političkih subjekata koji predstavljaju nacionalne manjine. Još za vreme pripreme Predloga ovog zakona imao sam prilike da iznosim primedbe na predložene promene finansiranja redovne delatnosti i uvođenja formule proporcionalne raspodele sredstava. U završnoj pripremnoj fazi uveden je korekcioni faktor od 1,5, koji čuva dosadašnji nivo finansiranja kod stranaka nacionalnih manjina koje mogu da obezbede četiri ili više poslaničkih mandata. Ovom prilikom nije se obraćala pažnja na stranke nacionalnih manjina koje se bore da imaju jednog predstavnika u Narodnoj skupštini, što je slučaj sa većinom nacionalnih manjina, kojima će se orijentaciono oko tri puta smanjiti sredstva u odnosu na dosadašnji način finansiranja.
Zbog toga sam upravo podneo amandman, kojim predlažem da se, kao i kod finansiranja troškova izborne kampanje, sačuva dosadašnji model raspodele sredstava iz javnih izvora, s tim što bi se procenat sredstava koji se deli na jednake delove za sve parlamentarne stranke umesto dosadašnjih 30% smanjio na 20%, što bi ublažilo predloženo drastično smanjenje finansiranja stranaka nacionalnih manjina koje ne mogu da osvoje više od jednog poslaničkog mandata.
Sigurno će, dodatno, još veći problem biti član 25. Predloga zakona, ako ostane predloženo rešenje o izbornom jemstvu, jer će većina stranaka nacionalnih manjina biti eliminisana još na samom startu. Zapravo, ovim članom je predviđeno polaganje izbornog jemstva i za sredstva koja se ostvaruju nakon objavljivanja izbornih rezultata, što je po meni sasvim nelogično.
U toku prepodnevne diskusije izneta je procena da bi taj iznos mogao biti oko 26 miliona dinara, što bi bilo nedostižno skoro za sve stranke nacionalnih manjina, ako je taj podatak tačan. ''Koaliciji Albanaca preševske doline'' na prethodnim izborima bilo je preneto oko tri miliona dinara nakon proglašenja izborne liste i oko milion dinara za jedan osvojen poslanički mandat. Za sredstva koja se ostvaruju nakon proglašenja izborne liste, a računam da će biti između tri do četiri miliona dinara, mogla bi nekako da se obezbedi, naravno, iz redovnog finansiranja, uz dosadašnji način finansiranja, bankarska garancija, ako to zakon dozvoljava.
Ako uzmemo u obzir da imamo manjinske stranke koje trenutno nisu parlamentarne, imamo romske partije koje su u prethodnom sazivu bile prisutne, a sada ih nema, pa je verovatno bilo i drugih nacionalnih manjina koje nisu uspele da prođu prirodni prag na prethodnim izborima, onda je tu situacija veoma dramatična, pa ne vidim uslov jemstva kako će da se obezbedi. Ako se ovim restriktivnim izmenama načina raspodele sredstava iz javnih izvora doda i činjenica da je nakon usvajanja izmena i dopuna Zakona o izborima narodnih poslanika ostala obaveza obezbeđivanja 10 hiljada overenih potpisa za podršku izborne liste i kod manjinskih stranaka, onda je jasno da će naredni saziv Narodne skupštine biti bez poslanika stranaka nacionalnih manjina, sa izuzetkom predstavnika SVM, koji, pretpostavljam, neće imati ovaj problem, i, eventualno, stranaka Bošnjaka.
Po meni, sada je to jako problematično, ovim merama mi se vraćamo nazad, slično je bilo kao kada je onom zakonskom regulativom iz decembra 2000. godine uveden cenzus od 5%, a cela Srbija je bila jedna izborna jedinica, i onda nijedna manjina, nijedna stranka manjina nije mogla da uđe u parlament.
Mislim da ovim merama idemo u ovom pravcu. Priča, maločas smo je čuli, da su ravnopravni poslanici, i oni koji preko centralnih stranaka ulaze u parlament i oni koji idu preko stranaka nacionalnih manjina, to poslanici jesu ravnopravni, ali vidite u praksi – kad se ti poslanici javljaju da brane interese manjina, i u kojoj meri, kad pripadaju jednoj centralnoj stranci, i na kraju krajeva, kakva je situacija u društvu, koliko su manjine integrisane, uključene u društveni i politički život?
Mislim da u je ovoj fazi u kojoj se trenutno nalazimo to nedopustivo, da je iluzorno očekivati kod dosta manjina, pa i kod Albanaca, da će u nekom tamo narednom izbornom roku biti dovoljno glasova da preko centralnih partija imate ovde predstavnike, zbog niza okolnosti, nemamo vremena za tu neku dublju analizu. A, kada pogledamo okruženje, nije to slučajno, pogledajte i Mađarsku i Hrvatsku i Crnu Goru, da ne govorimo o ''parlamentu Kosova'', kako se ova problematika rešava.
Doduše, ja nisam bio pobornik ni toga da se preko rezervisanih mandata i sa daleko manje glasova ulazi u parlament, jer ne vidim da bi to bilo legitimno, ali ove, da tako kažem, možda neopažene mere da se preduzimaju, ponovo tvrdim, vode nas nazad i, apsolutno, dovešće do toga, sa izuzetkom jedne ili dve stranke koje zastupaju manjine, da ostale ne mogu da ispune uslove da se prijave za izbore. O tome treba ozbiljno razmišljati, ponavljam, u ovim aktuelnim trenucima, mislim da nije neki prioritet da se, baš, od stranaka manjina, i ja postavljam pitanje koliko će dobiti većinske centralne stranke što će sada proporcionalnim sistemom, kažem, imati nešto veća sredstva, ali neka se izmeri koliko su to veća sredstva, a na račun drastičnog smanjenja stranaka nacionalnih manjina, koje se bore samo da uđu u ovaj parlament.(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme.)
Ovo je suština, i dajte isto kao onih 10 hiljada potpisa, a ja sam pisao predsednici Narodne skupštine, i nije moj zahtev uvažen kada smo na prethodnoj sednici imali izmene i dopune Zakona o narodnim poslanicima.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, a posle njega narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Zahvaljujem, gospođo Čomić, poštovani gospodine ministre Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o finansiranju političkih aktivnosti, jedan važan zakonski predlog i ja na samom početku želim da kažem da je Vlada Republike Srbije i parlamentarna većina u Srbiji konstituisana  i formirana na bazi pet ključnih principa i načela. Jedno od pet proklamovanih načela, a i jedan od ciljeva, vladajuće koalicije u Srbiji jeste borba protiv korupcije i kriminala. Želim da kažem da je Srbija u proteklom vremenskom periodu ostvarila izuzetne rezultate i veliki uspeh, napredak u borbi protiv organizovanog kriminala. Zakonski predlog o kojem danas govorimo, ubeđeni smo, stvoriće jedan realan osnov za jedan ogroman korak napred, za korak dalje u borbi protiv korupcije.
Želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog biti važan argument, važan segment prilikom odgovora na pitanje – ima li korupcije u državi među državnim funkcionerima i političkim strankama.
Poslanički klub SPS, danas tokom rasprave u načelu, želi, pre svega, da podrži suštinu ovog zakonskog predloga, a to je: transparentnost, kontrola, uvođenje reda kada je reč o finansiranju političkih stranaka i finansiranju političkih aktivnosti.
Dobro je da o ovom zakonskom predlogu raspravljamo i da ovaj zakonski predlog usvajamo neposredno pre bilo kojih izbora i parlamentarnih i lokalnih. Tačno je da ova oblast u Srbiji dugo nije bila regulisana na adekvatan način, odnosno da važeći zakon, kako je rečeno u uvodnom izlaganju iz 2003. godine ima određene normativne nedostatke i kada je reč o kontroli finansiranja političkih subjekata, trošenja sredstava iz različitih izvora i privatnih i javnih.
Važno je da je ovaj zakonski predlog usaglašen sa standardima EU, odnosno da su u ovaj zakonski predlog ugrađene preporuke Evropske i Venecijanske komisije.
Takođe, važno je da je održano više kvalitetnih javnih rasprava, dakle, pored pribavljenog mišljenja Venecijanske i Evropske komisije kroz javnu raspravu, javno slušanje, moglo se čuti mišljenje brojnih međunarodnih organizacija, nevladinih organizacija i eminentnih pojedinaca i stručnjaka i sve to, naravno, treba da doprinese kvalitetnoj skupštinskoj raspravi, a u cilju izglasavanja što boljeg i kvalitetnijeg zakona o finansiranju političkih aktivnosti.
Prema tome, ovaj zakonski predlog treba da omogući i obezbedi kontrolu i javnost u finansiranju političkih stranaka, da precizira izvor i način finansiranja. Uveden je novi termin ''politički subjekt'', on podrazumeva i grupe građana i političke stranke i o tome je bilo reči. Nema više anonimnih donacija, što smatramo da je jako dobro, jer se sprečavaju brojne zloupotrebe.
Dakle, svako ko želi da finansira političku stranku to može učiniti sa svog računa otvorenog u banci, a svaki prilog će biti objavljen na veb-sajtu političke stranke ili Agencije za borbu protiv korupcije, koja će vršiti kontrolu primene ovog zakona.
Ono što je izuzetno važno, građani Srbije će znati kako će i na koji način stranke da se finansiraju i kako i na koji način stranke troše novac koji dobijaju iz republičkog budžeta.
Verujemo da će ovaj zakonski predlog doprineti uvođenju, rekao bih, reda na političkoj sceni Srbije, da će sprečiti da određeni neformalni centri moći na određeni način utiču na donošenje važnih odluka, ali, sa druge strane, očekujemo da će ovaj zakonski predlog omogućiti da svi politički subjekti po potpuno jednakim i unapred definisanim uslovima stiču potrebna sredstva za svoj rad.
Suština je legalno, shodno zakonu, obezbediti sredstva za nesmetani rad političkih aktivnosti, političku kampanju i uspostaviti kontrolu trošenja. Nemamo ništa protiv, ali opšte je poznato, i o tome je danas bilo reči, da se tokom kampanje najviše sredstava troši na oglašavanje u elektronskim medijima i postavlja se pitanje kako u tom kontekstu obezbediti da svi politički subjekti imaju ravnopravan tretman.
Kada je reč o izbornom jemstvu, treba tragati za najboljom formulacijom koja će omogućiti realizaciju cilja koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a koji sa druge strane neće biti smetnja u nesmetanom radu političkih subjekata.
Tačno je da je usvajanje ovog zakonskog predloga jedan od uslova za članstvo Srbije u EU, ali neko je već rekao i želim još jednom to da ponovim, potreban nam je kvalitetan zakon o finansiranju političkih aktivnosti, pre svega zbog nas, pre svega zbog Srbije, a ne zbog EU, pre svega zbog ciljeva koji se žele postići usvajanjem ovog zakonskog predloga.
Na samom kraju, želim još jednom da ponovim ono što je ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-JS rekao – Poslanički klub SPS-JS podneo je određeni broj amandmana i o tome ćemo govoriti tokom rasprave o pojedinostima. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić, a posle njega narodna poslanica Jelena Trivan.