Odmah ću vas prekinuti, jer vi niti ste ovlašćeni predstavnik, niti ste zamenik šefa poslaničke grupe, kao narodni poslanik u spominjanju poslaničke grupe nemate pravo da dobijete reč.
Zloupotrebili ste pravo iz člana 103. stav 1, pa vas upozoravam na stav 7. istog člana koji mene obavezuje na određeno drugo ponašanje…

Ni koleginica Grubješić nije ovlašćeni predstavnik.

Izvolite, gospodine Aligrudiću, ne znam po kom osnovu, povreda Poslovnika?

Pa da, mislim da pogrešno vodite ovu sednicu. Ja ću vas upozoriti i zamoliti da to ubuduće ne radite, ceneći pre svega i vaše iskustvo do sada i vašu dobru nameru u koju ne sumnjam.
Naime, prepodnevni deo sednice i jedan deo oko podneva protekao je u jednom vrlo čudnom nahođenju potpredsednice Skupštine, gospođe Čomić, u pogledu prava na repliku. Taj trend se održao i kasnije i to je jedno mnogo šire pravo, nego što je bilo ranije dato i potpuno odudara od onoga što smo navikli u Skupštini Srbije. međutim, utoliko je manje bilo i isticanja povreda Poslovnika, što je logično. Meni nije zaista stalo da branim bilo koga iz neke druge poslaničke grupe, pogotovo ne nekoga ko pripada političkoj stranci koja je dijametralno suprotna političkim stavovima DSS.
Malopređašnji govornik koji se javio za reč, insistirao je da obrazloži povredu člana 27. Minimum koji ste imali kao obavezu da uradite jeste da ga pustite da završi sa obrazloženjem. Najlepše vas molim, ako Gordana Čomić to radi i seče ljude pre isteka ukupnog vremena, dok se ne donese zaključak o vrednosti onoga što je neko rekao, nemojte to i vi činiti.

Nema povrede odredbe člana 27. obzirom da je moja draga koleginica Goca Čomić, inače tolerantnija od mene očigledno, dozvoljavala upotrebu instituta, replika u delu koji se odnosio na izlaganja ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa i time svakako doprinela da diskusija u parlamentu povodom ove tačke dnevnog reda bude onakva kakva je, interesantna, dobra i argumentovana.
Sada smo u delu sednice gde diskutuju narodni poslanici. Gospodine Aligrudiću, i vi i ja dobro znamo striktnost odredaba u tom delu sednice. Dakle, ma koliko ja diskreciono cenio i voleo živahnost rasprave, obavezuje me ipak da kada se spominje poslanička grupa reč mogu da dam samo ili šefu ili ovlašćenom predstavniku. Mislim da se tu slažemo.
(Miloš Aligrudić, s mesta: Može li da se odluči u danu za glasanje?)
Ako niste zadovoljni ovim objašnjenjem, upućujem vas da pročitate odredbe Poslovnika, a Skupština će se u danu za glasanje svakako izjasniti o vašim primedbama, da li sam ja ovim objašnjenjem i prethodnom radnjom povredio odredbe Poslovnika. Hvala lepo.
Reč ima gospođa Lučić.

Uvaženi predsedavajući i kolege poslanici, za DS je jačanje lokalne samouprave, kako njenih nadležnosti, tako i njenog finansijskog položaja, dakle, za nas je to i programsko i strateško opredeljenje. Namerno započinjem raspravu o predlogu ovog zakona ne koristeći izraz, pojam decentralizacija, jer oko njega, to smo danas mogli da čujemo, vlada mnogo nerazumevanja i konfuzije. Trebalo bi mnogo više vremena nego što je to jedna skupštinska rasprava danas da bismo o tome mogli na relevantan način da raspravljamo. Ono što je svakako tačno, dekoncentracija nije decentralizacija. Zato smo mi kao poslanički klub ipak podržali da se predlog ovog zakona nađe na dnevnom redu, da o njemu raspravljamo i da vidimo da li ovaj predlog koji je pred nama, a namera mu je da ojača položaj lokalne samouprave, postiže, jer svako rešenje mora da postiže barem dva osnovna cilja, da li predložena rešenja jesu održiva. Pre svega, mislim da li su finansijski održiva, a drugo, da li ovaj predloženi model doprinosi onome što je najveći problem u razvoju društva u Srbiji, smanjenju razlika u razvijenosti, odnosno da li doprinosi ujednačavanju regionalnog razvoja?
Moram reći da prve analize predloženog zakona govore o tome da su i njegova održivost i smanjivanje razlika u stepenu razvijenosti opština i gradova vrlo problematični i diskutabilni i da današnja rasprava mora da odgovori na sve te naše zabrinutosti i zapitanosti povodom predloženi rešenja, a isto tako i da amandmani, koje je pre svega definisala poslanička grupa, da ti amandmani pokušaju da one strepnje koje mi imamo kada se radi o nepostizavanju cilja smanjivanja nejednakosti u razvoju opština i gradova ipak na neki način ublaži.
Ono što je svima jasno danas u raspravi, to se ne može izbeći, ta konstatacija, predložena rešenja, to je jasno, proizvode budžetski deficit. Mislim da je zbog javnosti jako važno da danas ne licitiramo oko toga koliki je taj budžetski deficit, da li je on 40 milijardi ili 20 milijardi. Mislim da bi bilo korektno da javnost obavestimo da je ovaj deficit 40 milijardi, ako imamo u vidu budžet koji je ovaj parlament izglasao za ovu godinu, da možemo reći da je on 20 milijardi u odnosu na postojeći Zakon o finansiranju lokalne samouprave, koji se delom, kao što znate, ne realizuje, ali svi to znamo i zašto, iako danas baš tako jasan i eksplicitan stav nisam prepoznala u drugim diskusijama.
Naime, mi kao društvo trpimo posledice ekonomske krize. Mi smo se ovde u ovom parlamentu dogovorili da tu krizu solidarno raspodelimo. Tu krizu su podneli svi zaposleni građani, pre svega građani u javnom sektoru zamrzavanjem svojih zarada i penzioneri i, logično je bilo, lokalne samouprave, smanjujući svoju potrošnju. Danas kada hoćemo da kažemo – ne, to je samo 20 milijardi, jer 20 im se još duguje, to bi bilo kao kada bi građani Srbije rekli – država nama duguje zamrznutih zarada i penzija u ovih prethodnih dve godine. Ne, to je bio dogovor, to je bilo glasanje o budžetu u ovom parlamentu, gde smo jasno rekli šta može da se finansira i jasno limitirali koliki je deficit budžeta.
Dakle, nesporno je da ovaj predlog povećava deficit za skoro 40 milijardi, zato je vrlo važno da se što pre u parlamentu otvori rasprava na koji način mislimo da ovaj deficit smanjimo, da ga uskladimo i sa Zakonom o finansijskoj odgovornosti, koji je isti ovaj parlament doneo. Naime, mi ovde možemo raspravljati da li ćemo taj deficit smanjiti uvećavajući prihode budžeta. To znači, na primer, povećanje poreza i doprinosa, što mislim da je potpuno neprihvatljivo s obzirom na ekonomsko stanje u ovom trenutku u zemlji, posebno imajući u vidu standard građana. Drugi način može da bude kroz delegiranje nekakvih nadležnosti i funkcija sa centralnog nivoa na lokalni nivo, što opet znači da nam je potrebno da neke zakone menjamo, da povedemo ozbiljnu raspravu o fiskalnoj decentralizaciji. Svakako da ta rasprava, da taj koncept decentralizacije, oko kojeg bi trebalo da se dogovorimo, mora biti lišen svakog paternalizma koji ja osećam da je u ovom predlogu zakona vrlo prisutan. Šta mi kažemo u stvari? Mi kažemo – evo lokalnim samoupravama nešto prihoda koji je izvorno centralni prihod, jer to je prihod od zarada. Daćemo vam nešto i iz fonda koji ćemo formirati, fonda solidarnosti, ali ono što je vaš izvorni prihod, to ćemo mi na centralnom nivou da uredimo i da kažemo koliki on mora biti. Dakle, moramo se lišiti takvog paternalističkog pristupa ako hoćemo u Srbiji da razvijemo istinski koncept decentralizacije.
Želim da istaknem i da je posebno važno da ovaj predlog zakona ne izazove dalje produbljivanje nejednakosti između gradova i opština, posebno imajući u vidu da su sve prethodne vlade, od 2000. godine do danas, kao svoj prioritet svoje politike isticale smanjivanje regionalnih razlika, da smo formirali ministarstva koja su isključivo to imala u mandatu, da smo donosili strategije, da su sredstva trošena za te namere. Ne bi smelo da se dogodi da se ovim predlogom zakona, ne samo ostanu razlike kakve jesu, nego one se i prodube, a neki ozbiljni teoretičari i ekonomisti kažu da kada god se radi o restribuciji centralnog izvornog prihoda, on vodi produbljivanju nejednakosti. Mi smo kao poslanička grupa nekim amandmanima pokušali da te opasnosti jednog ovakvog predloga zakona, koji na prvi pogled ne umanjuje nejednakosti između gradova i opština, smanjimo takve opasnosti i očekujemo da ćemo te amandmane usvojiti u ovom parlamentu.
Posebno hoću da skrenem pažnju na nešto što smatram da je jako nekorektno, način na koji se vodila kampanja za predlog ovog zakona, naročito u unutrašnjosti. Dakle, u unutrašnjosti se kampanja za predlog ovog zakona vodila kroz satanizovanje svojevrsno Beograda. Zaboga, tu su sve pare, tu je centralizovan novac. Danas u raspravi mi čujemo – Beograd je bogata prestonica, provincija je siromašna, ne može samo Beograd u EU. To prosto nije tačno. Znači, Beograd po prirodi stvari ima najraznovrsnije i najmnogobrojnije različite resurse, uključujući i finansijske. Bilo bi jako pošteno da se građanima kaže da i ovaj predlog zakona daje takva rešenja po kojima Beograd zadržava sa punim pravom i očekivano takvu poziciju.
Dakle, to bi bilo jako pošteno da se građanima kaže. Zato mislim da je jako važno da vodimo ozbiljnu raspravu o ovom zakonu, da odmah započnemo raspravu kako ćemo deficit kojim će biti izazvan dakle ovakvim rešenjima sanirati i da normalno u danu za glasanje pokušamo da usvojimo što više amandmana opasnosti od nekih rešenja koji su ovde ponuđeni da ovaj predlog zakona skriva. Zahvaljujem.

Devet minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Vlajko Senić je prijavljen, ako želite repliku, nema osnova za repliku. Tu je predstavnik predlagača ako želi naravno može da odgovori poslaniku.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč, posle njega narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala. Prava sreća i zadovoljstvo se moglo čuti u prethodnu diskusiju poslanika DS Ljiljane Vučić. Zašto počinjem od toga? Na kraj pameti mi to nije palo, dok nisam naravno čuo njeno izlaganje. Znam da njeno izlaganje ne znači da će DS biti protiv predloga koji je danas na dnevnom redu. Znam i najavljeno je sad smo čuli da su podneti određeni amandmani i treba da pomognu kako smo čuli malo čas da ovaj predlog bude prihvatljiviji. Iz toga proističe da jasno priznao prethodni govornik i neko ko predvodi grupu ZES da se ovde radi o jednom političkom kompromisu. Zbog čega mi imamo političke kompromise u ovakvim stvarima? Zbog toga što nemamo konsenzus i uopšte ushićenje donošenja ovakvog propisa. Mi smo od predstavnika predlagača i pojedinih članova te grupe URS ovde u Skupštini Srbije čuli jednu neverovatnu tezu da ko nije za ovaj zakon, da je protiv decentralizacije, da ko ne podržava konkretna rešenja koja su ovde data da je taj licemeran ako tvrdi da je za decentralizaciju u ovoj državi.
Naravno, takva teza je politički nekorektna. To bi praktično značilo da svako ko ima neki predlog ovde ga iznese i koji deklarativno ide za nekim ciljem, da svi koji su protiv takvog konkretnog predloga su svi automatski protiv tog cilja. To nije tačno. Znači, to je jedna potpuno naopaka teza. Moram da vam kažem odmah u startu zašto bi mi rado bili, šta lepo zvuči u ovom predlogu, možda ćete biti i pleonazam što ću ja reći, a onda moram da kažem i zbog čega bismo bili protiv toga da glasamo za ovaj zakon. Dakle, šta je to lepo, šta tu lepo zvuči?
Naravno da lepo zvuči da postoji neki prihod koje će opštine po određenom utvrđenom mehanizmu i gradovi ubirati kao što je ovaj rečen u ovom zakonu kada je reč o porezu na zarade, koji će biti u većem iznosu nego do sada, koji će se spustiti iz centralne kase u opštine tako što će opštine dobiti taj prihod po tom vrlo prostom i jednostavnom kriterijumu koji isključuje partijsku ili centralističko partijsku distribuciju po nahođenju. Dakle, tu nema nikakvih nahođenja. Ako neko dobije 80% poreza na zaradu po glavi stanovnika koji prebira na teritoriji tog grada i opštine, to je jedini kriterijum. Niko ne može reći - dobićete manje ili više zato što je to nečije nahođenje. Da li je to lepa ideja, da li to lepo zvuči? Da, zaista. Znači, protiv toga ne može niko razuman imati nešto protiv, znači, nije to poenta priče. Da li imamo nešto protiv toga da se transferišu sredstva, kao nenamenska? Po ključu koji je zakonom utvrđen pa čak možda i po ovom modelu koji je ovde predložen gradovima i opštinama zbog potrebe da gradovi i opštine mogu neometano da obavljaju svoje poslove bilo izvorne bilo poverene, ne. Sama ta ideja nije problematična. Ona je korisna. Pa šta je onda ovde problem, zbog čega poslanička grupa DSS ne želi da glasa za ovakav predlog zakona? Zbog toga što takve lepe ideje moraju da se nađu u predlogu zakona, ne jednog nego u sistemskom napadu na ovu Skupštinu, da se tako izrazim, predlozima zakona koji čine ukupan sistemski paket, koji moraju da omoguće pre svega fiskalu državnoj kasi, da opstane neokrnjena, da bi mogla da izmiri obaveze prema budžetskim korisnicima.
Da li treba da objašnjavam kolegama poslanicima možda zbog građana koji gledaju prenos šta su sve budžetski korisnici? Budžetski korisnici su između ostalog i ona lica koja gase požar kada se negde upali, vatrogasci. To su policajci, to je hitna pomoć, to su ljudi u bolnicama, državnim institucijama, vojsci, učitelje odnosno nastavnici u srednjim školama, namerno to pominjem, pa i učitelji u osnovnim školama, to su određena lica, penzioneri ljudi koji su zaslužili da rade, svojim radnim vekom i svojim poslom su zaslužili određena primanja do svoje smrti na osnovu osiguranja i to se takođe nadoknađuje iz budžetske kase, jer je kod nas sve naopako postavljeno.
Dakle, ako mi napravimo sistem u kome ćemo olako reći ili jednostavno reći jednim zakonskim propisom da nešto od sredstava iz budžeta prestaje da služi određenoj nameni prelazi u drugu namenu, onda moramo dati odgovor na pitanje kako će onda taj deficit, ovde se ne, definitivno radi o deficitu biti kasnije nadoknađen. Mi smo u uvodnom izlaganju predlagača čuli nešto o toj maštovitosti o tome kako se to rešava. Čuli smo čak i ideju da bi lokalne samouprave opštini, gradovi mogli da bi trebalo svoje lokalne puteve da rešavaju sami, da treba centralna kasa da prestane da stara o tome i da bi način finansiranja lokalne samouprave trebalo urediti tako da gradovi i opštine budu moćni da to učine. Danas se s tim slažem, to je u redu, problem je u tome što konkretnim predlog zakona bez obzira na pojedine delove vašeg obrazloženja koji bih rado potpisao i to da kažem 80-90% onoga što ste vi rekli. Zapravo to nekorespondira sa ovim što ste predložili, to je suština priče. Hajde da budemo tu vrlo pošteni i da to priznamo. Vi imate određenu potrebu o tome se i ranije govorilo, doduše, dosta histerično uz replike i tu nemamo prilike da obrazlažemo suštinu onoga o čemu govorimo. Dakle, vi pokušavate da donesete propis koji vama ide u određenu političku korist, inkasirate sebi oreo decentralizatora kako to neko reče iz naše poslaničke grupe, ubeđujući sve okolo da je suština decentralizacije u fiskalnoj decentralizaciji. Dajte pare, odlično i kada skupljate peticiju, potpise za peticiju i svakog kog pitate – hoćete pare, ovi će svi reći hoćemo.
Problem je samo u tome što vi ste sada u nekom kako bi se to reklo "limbu" u nekom međustanju, niti stativni učesnik kao stranka bez obzira što formalno imate ministra na vlasti niti ste od ove vlasti tj. od DS dobili određenu satisfakciju za vaš položaj došlo je do svega onoga do čega je došlo, što javnost zna i vi sada imate potrebu da se na neki način izvučete iz te priče i date sebi novu startnu osnovu. To su lepe teme, znate, zadate sebi lepu temu, napišete školski rad i kažete – okej, mi ćemo sada da se predstavimo građanima kao veliki decentralizatori, ljudi koji žele da pomognu lokalnoj samoupravi. Izvinite, molim vas, ono što je skoro uvredljivo u toj priči, to je da ispadne iz toga da niko drugi u ovoj državi, niko, ni jedna druga politička stranka o tom problemu ne misli, što je vanredno neverovatno sa vaše strane. Na početku sam vam rekao jesu to lepe ideje, hajde šta ćemo da radimo sa ovim, kada vi napravite taj otklon iz centralne kase tih dodatnih 40% poreza na zarade.
Vratimo se na naš primer Zaječara, kada Zaječar privredi taj novac, pa mislite li vi da će Boško Ničić da se bavi time ko je na koji način i kako uskraćen od budžetskih korisnika za taj isti iznos sredstava koji je povučen iz centralne kase? Neće. Čoveku to na pamet ne pada. On je paradigma te priče, znači nikome ne pada na pamet.
Neće pasti na pamet ni predsedniku opštine koji iz DSS, ko će da ga natera na to? Evo, da budemo pošteni da kažemo da je to u prirodi ljudi koji vode lokalnu samoupravu. Uopšte nije važno. To neće moći, to tako ne funkcioniše. Šta još ne valja u tom obećanju, to lepo zvuči a šta tu nije zapravo korektno do kraja izvedeno? Ako istina da je ovo neki herojski pomak, da je ovo korak napred u decentralizaciji, pa budimo spremni da prihvatimo jednu prostu činjenicu a to je da je decentralizacija došla realno do one mere do koje je to pozitivno zakonodavstvo Srbije i materijalni propisi koji su do sada omogućili sam Ustav.
Ustav ne postavlja ograničenja, ali naši zakoni su doneti do mere do koje su doneti, dalje nisu išli. Mi nemamo ni jednu novu nadležnost opština. Sami ste priznali kao predlagač da je i transfer sredstava zamišljen i da je ova nova ideja o jednom novom izvodnom prihodu zamišljena da bi opštine mogle one svoje nadležnosti koje već imaju da lakše izvedu i sprovedu u život.
Vi nemate tu priču o decentralizaciji. Vi imate jednu interesantnu ideju o fiskalnoj dekoncentraciji koja je vrlo zanimljiva i zaslužuje pažnju i bila bi zanimljiva za javnu raspravu i bila bi zanimljiva za podršku do one more koju sam vam dao u ovom izlaganju, ali ne za usvajanje u ovom obliku u Narodnoj skupštini.
To što DS mora to da uradi pod pritiskom koji trpi, pa će tu da podnosi neke amandmane, vadi kestenje iz vatre, to je druga stvar. Nemojte nas poistovećivati sa njima. Mi imamo pravo da vam kažemo šta mislimo, jer ne delimo odgovornost za ovo što vi sada činite. Šta je suština priče? U vašim izlaganjima je bilo danas tokom replika i stavova tipa - vi niste ništa ponudili. Čekajte, izvinite, ovde se raspravlja o vašem predlogu. Nismo mi, istini za volju, izneli neki predlog, ali odgovornost vladajućih stranaka koje čine većinu u ovoj skupštini jeste da idu agresivno sa novim predlozima.
Istina jeste, da u vreme kada je Mlađan Dinkić bio ministar finansija, da on nije ostavio nikakav deficit u budžetu ili suficit. Ali, izvinite molim vas, to je bila jedna Vlada u kojoj se dogovaralo o tome, to je bila jedna Vlada u kojoj je moglo da se dogodi tako nešto, zato što je postojao organizovan sistem.
Šta to dokazuje? To dokazuje da niko od nas kao pojedinac sam za sebe ne radi ceo posao, nego se radi na drugačiji način. Ako ovde u ovoj današnjoj Vladi ne postoje uslovi za takvu vrstu sinhronog rada, a očigledno da ne postoje, jer ne postoji ni ekonomska politika u državi, to ne znači da ćemo mi sad moći tako lako da pristanemo na međusobno prepucavanje i ispoljavanje potrebe da se iznose neki programi i kampanje i da se oni realizuju kroz određene odluke ili zakone o Narodnoj skupštini. Mi na to ne pristajemo, vi to slobodno činite, ali to ne znači da je to dobro. Šta ćemo reći građanima Srbije? Da li je DSS protiv toga da dobije novac? Naravno da nismo. Dobićete ga vi građani u lokalnim sredinama u onoj meri u kojoj ovaj zakon koji će većina u skupštini usvojiti, to omogućava. Da li će to biti više ili manje od onoga što ste imali do sada, to ćete tek da vidite.
Šta je istina? Nije istina da je finansijska decentralizacija u tome da se doznačuju sredstva, pa makar to bilo po jednostavnom ključu koji ne trpi tako lako politički pritisak, kao što je ovaj porez na zarade. Tačno je to, što smo malopre čuli od predstavnika DS, da se prava decentralizacija finansijska događa u onom momentu kada opština i grad budu u stanju da propišu svoje poreze i takse, a moći će onda, za one delatnosti i one poslove koji budu bili povereni u nadležnosti. I stvarno treba konačno da razlikujemo dekoncentraciju i decentralizaciju države, to su dve različite stvari.
Dakle, da rezimiramo i da završimo - nemamo mi ništa protiv decentralizacije. Naprotiv, sve smo za i ne samo deklaratorno, nego čim budemo bili u prilici sami ili verovatnije, sa nekom drugom političkom strankom da utičemo na realnu vlast u ovoj državi, preko izvršne vlasti pre svega i većinom u ovoj skupštini, to ćemo pokazati na delu, tako što ćemo sistematično odvajati nadležnosti koje treba i moraju lokalne samouprave da uvećaju na konto svojih potreba.
To će sigurno pratiti istovremeno i simultano finansijska decentralizacija i u izvesnoj meri dekoncentracija, ali ovo što vi predlažete to je neizvodljivo, na to vam je već ukazano. Kako će se iz tog izlaziti vremenom, iz ovoga što će se zapetljati ovim zakonom, to ćemo tek da vidimo. O tom potom, ali to je razlog zbog čega mi nemamo poverenja i nećemo da glasamo za ovo, zato što verujemo da jedno parcijalno rešenje, koje bombastično zvuči, ne proizvodi realan efekat u stvarnosti koji bi doveo do zaista realnog poboljšanja i realnih efekata za pojedine stanovnike.
Ideja o tome da se na jedan nepristrasan način transferišu sredstva putem povećanja poreza na zarade, zavisno od prebivališta tih ljudi, dovodi do nove neravnopravnosti za koju niste pronašli rešenje da otklonite. To nije stimulativna mera razvoja opština. Kako će u opštini, gde ima vrlo malo zaposlenih, vrlo malo stanovnika i gde su veoma niske plate, taj isti procenat od poreza na zarade doprineti razvoju te opštine?
Ljudi moji, nemojte da se ljutite, ali to je besmislica. Da ste vi hteli da napravite prave mere koje se tiču finansijske dekoncentracije i decentralizacije, o tome je moglo da se priča. Vi da imate dobre saradnike u Vladi, kao što nemate, kao što ni vi njima niste dobar saradnik bili, mogli ste tu priču da razvijete do kraja. Ovako na pola, to je marketinški trik. Izvinite, molim vas, ni jedan marketinški trik nije lako pisati, ne možemo. Pa, nek neko i ne razume ovo što smo rekli, ali na žalost, kao što to uvek biva kod ovakvih stvari, shvatiće kad bude kasno, kad sve ovo bude prošlo.

Petnaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima predstavnik predlagača narodni poslanik Mlađan Dinkić.

Želeo bih istovremeno da iskoristim priliku za oba prethodnika da kažem, pošto su izneli tri lažne dileme, lažne dileme, tako da ne bude da je uvredljiva dilema. Dilema može biti lažna ili prava.
Prvo, da li je ovo parcijalno ili nije? Pa nisu URS krivi što skupština nije stavila svih pet naših zakona. Bilo bi celovitije da ste svih pet zakona uvrstili u ovu sednicu, mogli ste i vi da potpišete i druga poslanička grupa, to bi onda bilo celovito. Sigurno, da je parcijalno kada je jedan od pet zakona. Jeste parcijalno, ali nismo za to mi krivi, mi hoćemo da se usvoje svi zakoni i da se usvoje još neka nova kasnija rešenja. Parcijalno je, jer je samo u pitanju novac, više novca za lokal. Nije vraćanje imovine, nije direktan izbor gradonačelnika, nije prihod lokalne samouprave od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta i porez na imovinu koji treba da se ograniči, da ne divlja.
Da li košta, to je prethodnica priznala, niste vi. Pa košta. Decentralizacija košta. Ali centralizacija košta još mnogo više, to je problem.
Znači, centralizacija i centralizam košta mnogo više nego decentralizacija. Koštaju jedan i drugi, jer decentralizacija znači da vi jedan deo novca koji se stvara u sistemu dajete gradovima i opštinama da bi ga ojačali i uzimate Republici i niko ovde nema nikakav drugi stav.
Mi predlažemo da se novac uzme Republici da bi se dao gradovima i opštinama. Da li to košta Republiku? Košta. I treba da košta zato što je korisnije da taj novac raspoređuju sami gradovi i opštine.
Bolje 170 njih da raspoređuje, govorim za gradske uprave, nego jedan. Pametnije će to uraditi u mnogim slučajevima, jer će moći novac da rasporede za ono što je njima najvažnije. Ne može Republika da zna šta je najvažnije ni u Leskovcu, ni u Babušnici, ni u Pirotu, ni u Subotici, ni u Somboru. To bolje znaju ljudi koji tamo žive. Potcenjivanje je građana tih gradova i njihovih gradskih uprava i reći da oni to ne znaju. Možda neki gradonačelnici i ne znaju. Treba građani da plate cenu što su birali pogrešne gradske uprave i da, eventualno, na ovim izborima izaberu druge.
Neko je postavio pitanje - da li ima garancije da će ovo da pomogne gradovima i opštinama? Ne postoji ni za šta u životu garancija. Ako neko kome daš novac, imovinu nije sposoban da nešto sprovede i ako su građani nesposobno izabrali, onda su i građani delimično krivi. Dakle, ništa vam ne daje garanciju, ali ovo daje mogućnost i šansu da se stvari poboljšaju.
Treća dilema koja je sada zaista lažna dilema, rekla je gospođa da nije sigurna, odnosno da joj se na prvi pogled čini da ovo ne smanjuje postojeće ravnomernosti u razvoju. Zaista se može pogledati ova tabela. Ako 127% povećanja za Crnu Travu ili 89% povećanja za Ražanj, u odnosu za 11% povećanja za Beograd, nije smanjivanje neravnomernosti, n,e znam šta onda treba da se uradi? Može jedino ako bi 500% bilo za lokal, a 11% za Beograd. Onda bi neko rekao – to opet još više košta. Onda smo u začaranom krugu.
Dakle, definitivno ovaj predlog smanjuje neravnomernost i disproporcije između razvijenosti gradova i opština, jer manjima i siromašnima daje više ne kroz porez na zarade, nego kombinovano i duplo više porez na plate i kroz veće transfere. Da li je to dovoljno, to je pitanje. Verovatno ćemo reći da nije i nemoguće je da se te razlike za kratak period smanje ako su se pravile decenijama.
Ono što hoću da kažem da ne stoji ni da amandmanima nešto krucijalno novo može od ovoga da se napravi. Mi pričamo o pet, šest članova koji treba omoguće pravedniju raspodelu novca. Amandmanima na pet, šest članova nemoguće je napraviti krucijalne promene.
Dakle, hoću da vam kažem da možete glasati, možete da ne glasate za ovo, ne možete reći da nije dobar predlog zato što, prosto, dajemo mogućnost najpre da gradovi se takmiče po tome ko će više ljudi zaposliti da bi više prihoda ostalo u njihovoj kasi, a siromašnima dajemo više para kroz transfere. Ko gubi? Gubi Republika.
Navijamo za to da Republika izgubi, jer ona ne ume da raspodeljuje prihode i rashode u lokalnim samoupravama. Pokazalo se to u svim zemljama u Evropi i u svetu. Centralna država ne zna da vodi lokalne finansije i ne treba da vodi lokalne finansije i lokalne projekte. Centralna država treba da uskače samo tamo gde su lokalne samouprave nemoćne. To su kada su elementarne nepogode, kada su neki regionalni projekti na teritoriji lokalne samouprave, ništa više od toga. Sve ostalo mogu sami gradovi i opštine, ali moraju da imaju novac.
Dakle, ovo jeste samo prvi korak, jer je samo jedan zakon u pitanju, a mi smo pet zakona podneli. Košta, ali mnogo više košta da se ne primeni jer šta je cena ako se ne primeni? Znači da se dodatno produbljuju razlike između malih i siromašnih gradova i Beograda.
Nije u pravu ni koleginica, kada je rekla da u Beogradu je sve šareno i ovako, a da u svim drugim gradovima situacije nije tako teška.
Beograd je zapravo jedini grad danas koji plaća 100% naknade svojim trudnicama. To nije moguće ni u Kraljevu, nije moguće ni u Vranju, nezavisno od toga ko je na vlasti i gde. Zašto? Zato što Beograd ima tolike prihode da to može da uradi. Može da sufinansira razliku između 65%, koliko plaća Republika i 100%, kolika je naknada za trudnice, a svi drugi to ne mogu.
Dajemo mogućnost kroz ovaj model, koji je sličan skandinavskom modelu, gde socijalna komponenta u rashodima jeste značajna, da i drugi gradovi, da i Kraljevo i Subotica mogu, ako hoće, ako im je to prioritet da donesu sutra odluku. Ako Subotica dobije 800 miliona dinara više od ovoga, pa zašto ne bi i Subotica donela odluku da sto posto naknade porodiljama se isplaćuje tako što će sufinansirati ovu razliku od 30%? To će moći svaki grad u Srbiji. To će moći čak i Sjenica, jer će njoj budžet biti povećan za 240 miliona dinara, što je ogromno povećanje za jedno tako malu opštinu.
Prosto, mi možemo reći da li je ovo dovoljno i uvek bi bilo bolje kada bi mogli da damo još više. Mi smo pokušali da nađemo jednostavno meru između potrebe lokala da postojeće funkcije obave na kvalitetan način i održivosti makro-ekonomskog sistema.
Smatramo da ono što košta ovaj predlog zakona je mala cena u odnosu na gubitak koji se kumulira ukoliko se ništa ne preduzme i uradi. Hvala.