Iskorišćeno je 11 minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Izvinjavam se i narodnom poslaniku Srđanu Milivojeviću i narodnom poslaniku Mehu Omeroviću zbog nenamernog saopštavanja na osnovu pogrešnih informacija o redosledu prijavljenih govornika.

Dakle, narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem se, potpredsednice, i prihvatam izvinjenje.
Poštovane dame i gospodo, uvažene kolege poslanici, principijelno sam, naravno, kao i većina poslanika u ovoj sali, i najveći broj građana Republike Srbije, za decentralizaciju i veću samostalnost jedinica lokalne samouprave, kako od opština, preko gradova u Srbiji, tako i do Grada Beograda. Međutim, ovaj zakon me podseti na onu čuvenu priču o "Tamnom vilajetu". Kaže – ako uzmete, kajaćete se, a ako ne uzmete, opet ćete se kajati. Zašto to kažem? Izmene ovog zakona bi mogle doista da produkuju očekivane efekte, koje su uvažene kolege predlagači iz poslaničke grupe URS i naveli u svom obrazloženju Predloga izmena i dopuna za ovaj zakon, a vezano je za prihode od poreza na zarade, ali samo pod jednim uslovom, a to je da se obezbede svi neophodni uslovi za otvaranje radnih mesta i nova zapošljavanja. Znamo svi vrlo dobro da je to najveći problem u državi u kojoj živimo.
Ti uslovi su, dakle, pre svega stvaranje stabilnih političkih prilika, dobri i jasni zakoni i podsticajne mere Vlade Republike Srbije koje bi se donosile u neprekidnom dijalogu između Vlade, privatnog sektora i sindikata. Koliko ćemo u tome svi zajedno uspeti, pre svega mi iz vladajuće koalicije, mislim da bi izmene ovog zakona već u narednoj godini mogle da se pozitivno odraze i u malim i nerazvijenim opštinama, ali nažalost to je neizvesno prognozirati.
Kao predsednik skupštinskog Odbora za rad i socijalnu politiku posebno hoću da istaknem da Socijalno ekonomski savet, koga čine predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata, mora da bude, da se slobodno i figurativno izrazim, u stalnom zasedanju. Zašto? Pa drugačije jako teško da ćemo mi kao društvo moći da izađemo iz krize u koju smo zapali već više od dve godine. Ovo je deo priče koji sam hteo da napomenem, a vezano je za zakon koji je na dnevnom redu.
Takođe, mislim da se odnosi na paket koji su podržali 515 hiljada građana svojim potpisima, hteo bih ovom prilikom da ukažem i na najvažniju činjenicu, a to je da bismo sprovodili suštinsku decentralizaciju moramo poštovati i Ustav i zakone koje smo usvojili u ovom visokom domu.
Podsetiću vas da Ustav Republike Srbije od 2006. godine u tom pogledu sadrži značajne novine i pomake u odnosu na onaj prethodni Ustav iz 1990. godine. Odredbe u Ustavu Srbije iz 2006. godine otvaraju vrata za ovo što je tema i što je podrška 515 hiljada građana, a to je suštinska demokratizacija. To se ogleda u sledećim činjenicama. U članu 86. Ustava, citiram, kaže se – javna svojina je državna svojina, svojina autonomnih pokrajina i svojina jedinica lokalne samouprave. U članu 87. Ustava Srbije se kaže da će se imovina autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave urediti zakonom. U članu 190. stav 4. Ustava Republike Srbije se kaže – opština samostalno upravlja opštinskom imovinom. U Zakonu o lokalnoj samoupravi, da vas podsetim, iz 2007. godine u članu 15. je propisano, citiram – jedinica lokalne samouprave ima svoju imovinu i njome samostalno upravlja u skladu sa zakonom.
Dakle, dame i gospodo kolege poslanici, nije više reč o tome da li mi hoćemo ili nećemo da donesemo pojedine zakone. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine jasno i precizno propisuje da se donose zakoni kojima će se uraditi javna svojina i precizirati šta je to državna svojina, a šta je svojina autonomne pokrajine, odnosno svojina lokalne samouprave, opštine ili grada. Da li će to biti Zakon o javnoj svojini koji su predložile kolege iz poslaničke grupe Ujedinjeni regioni Srbije ili zakoni koje će predložiti Vlada Republike Srbije, to je, složićete se, i svi vrlo dobro znamo iz prakse, stvar političkog dogovora. Sem toga, nije dovoljno samo da u Zakonu o lokalnoj samoupravi kažemo da opština ima imovinu, ona se mora i odrediti, koja je to tačno i precizno imovina.
U svakom slučaju, naravno, zalažem se za decentralizaciju, jer je to naša ustavna i zakonska obaveza kojom vlast mora da priđe, kako ozbiljno, tako i veoma oprezno i zakoni na koje nas obavezuje Ustav moraju se u dogledno vreme doneti. Ne zbog Evrope, ne zbog onoga što je na mapi puta da bismo dobili status kandidata za ulazak u članstvo u EU, nego zbog nas samih, zbog građana Republike Srbije i zbog poštovanja Ustava Republike Srbije.
Kada kažem da moramo prići oprezno ovom pitanju, to znači da lokalne strukture vlasti već sada moraju da pripreme i uvode u nove poslove i one koji ih u budućnosti očekuju. Kada se utvrdi koja je to opštinska i koja je to gradska imovina, znači, nepokretnosti, pokretne stvari itd, njome moraju da upravljaju ljudi koji znaju da upravljaju imovinom, dakle, najbolji stručnjaci u toj oblasti. To je još jedan razlog između mnoštva razloga drugih zašto partokratija, o kojoj je toliko reči bilo danas i prethodnih dana u javnosti kada se govorilo o ovom zakonu, mora da ustupi upravljačka mesta ljudima od znanja. Od predsednika opština ubuduće će se očekivati da budu dobri domaćini, da samostalno uvećavaju opštinske prihode. Mi danas imamo u lokalnim samoupravama i dobre domaćine, ali nažalost to nije pravilo u svim opštinama na teritoriji Republike Srbije.
Ono što moramo uraditi odmah, to je da se pored pripremanja novih zakona organizuju i treninzi za lokalne uprave i lokalne funkcionere kako bi znali da upravljaju imovinom za racionalno i domaćinsko poslovanje, o kome sam govorio. Time bih završio ovo kratko izlaganje. Zahvaljujem se na pažnji.

Iskorišćeno je šest minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Saša Milenić, a posle njega narodni poslanik Zoran Šami.

Uvažena predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine, bez želje da budem patetičan i da tvrdim kako svakoj skupštinskoj besedi treba pristupiti kao pričesnom peharu, nekako sam ipak sklon da tu vrstu patetike najavim u svom obraćanju, jer se nalazimo nad diskusijom  o temi, koju u najdubljem značenju te reči smatram svojom.
Zato vas molim, pre nego što pristupim toj čaši, da prvo razjurim vinske mušice koje su se nad njom okupile, a ovde je drozofila metafora koja treba da podražava argumentaciju bez snage logičnog utemeljenja.
Naime, argumenti koji nisu uspeli da izgrade logički sistem i teorijski razumno zasnovan prigovor, zaista se jesu rojili. Međutim, teško je uhvatiti u tom rojenju neki pravi smisao uz pravi, mogu vam reći iznenađujuće, prigovor. Samo zahvaljujući vašoj tolerantnosti u davanju prava na repliku, nalazim motiv da posle toliko pominjanja mog imena ipak ne iskoristim svaki negativan pomen kao povod za repliciranje, jer saznao sam da, uz teške optužbe da sam pesnik, filozof, još i profesor, nizak sam, priznajem sve to, samo onako začuđen – sa koje to političke platforme, ako liberalno političku kulturu kroz istoriju moderne civilizacije upravo grade oni koji su bar nešto od toga pomenutog.
Nisam znao za taj lovatorski, šloserski ili koji model liberalne političke platforme, sa kojeg se gleda sa prezrenjem na pesnike, filozofe i profesore, ali imao sam prilike danas i sa tim se suočiti.
Međutim, mnogo ozbiljniji od toga su, recimo, prigovori koje uspevamo da čujemo – da ovaj zakon, recimo, ne rešava važna pitanja kao što su pitanja pokrajinske autonomije Vojvodine, da ovaj zakon ne rešava pitanje povećanja broja radnih mesta koja su neophodna našoj privredi. Takođe, slobodan sam u tom kritičkom nizu da nastavim da je, čini mi se, od izuzetnog značaja i pitanje božije egzistencije koju ovaj zakon zaista ne uspeva da reši, zato što se on bavi nečim mnogo skromnijim, elementarnijim, predmetnije mnogo određenijim, a to je isključivo pitanje finansiranja lokalne samouprave, i to kao da su sve te tendencije kontra argumenata želele to da zanemare jednom vešto nadenutom frazom u označavanju zakona. Naime, on se naziva "Dinkićev zakon o decentralizaciji", pa bih upravo tu strategiju prigovora želeo da raskrinkam i obesnažim na analizi ovog potpuno netačnog naziva. Da li je ovaj zakon Dinkićev? Svakako jeste u smislu da je Mlađan Dinkić predsednik poslaničke grupe URS, koji su predlagač ovog zakona i u još jednom jačem smislu, da je on i vođa tima koji je radio na predmetnom tekstu. Nemojte zaboraviti i tim nazivom pokušati da skrenete pažnju sa činjenice, ponavljam, da je to najmasovnija zakonodavna inicijativa, sa najvećim brojem potpisa građana u istoriji srpskog parlamentarizma, koja dolazi u srpski parlament. Ona na ozbiljan način ima karakter narodne inicijative i samo iz formalnih razloga mi, kao predlagači, nismo išli na formu narodne inicijative, da se ne bismo tamo ogrešili o neke vrlo stroge i precizne rokove, pa smo pribavljali narodnu peticiju.
Zatim, da je to zakon, tu je bila malo skromnija naša namera, ovo je samo jedan predlog zakona o izmenama i dopunama, a ne izvorni zakon. Zbog čega? Demonstriramo i na taj način jednu vrstu odgovornosti i ozbiljnosti pred temom decentralizacije. Mi smo ovu temu uveli, ako se sećate, jednom velikom debatom o regionalizaciji, kroz predlog zakona o ravnomernom regionalnom razvoju. Očigledno smo tada procenili da je to jako tvrda tema za nepripremljenu javnost, iako ona, nema nikakve sumnje, pripada obimu pojma decentralizacije, niti od nje odustajemo, ali želimo na jedan poseban način da stvaramo konsenzus, većinsku političku volju za decentralizaciju kao jedan politički proces emancipacije društva kod nas.
Zato nastupamo sa narodnom peticijom, sa jednim ograničenim brojem zakona koji, pazite, sami po sebi u punom obimu, kada bismo svih pet ovde uspeli da stavimo na dnevni red i da iz potom usvojimo, to nije završen proces decentralizacije. Zato mi se čini da kreatori ove floskule "Dinkićev zakon o decentralizaciji" kao da žele reći – ako ovo nekako istrpimo, sutra ćemo moći govoriti da smo decentralizovali Srbiju. Ne, ovo je samo minimalan početni korak koji se čini sa dobrom voljom i namerom da stvaramo većinsko konsenzualno, po mogućnosti, raspoloženje oko toga da je proces decentralizacije spasonosno potreban Srbiji. Tu je suština razmere, dubina centralizacije u kontroli vitalnih, ne samo političkih, ukupnih životnih procesa u Srbiji su tako dramatične da je pitanje decentralizacije direktno povezano sa pitanjem opstanka Srbije, nacije, društva, koji vam je izraz prihvatljiviji ili manje patetičan.
Da probam da ilustrujem to malo u brojevima. Srbiju izjedaju dve čume. Jedna se zove bela kuga i zahvaljujući njenom delovanju mi iz godine u godinu brojimo za po 30.000 ljudi manje. Dakle, jedna opština Topola nestane iz naše zajednice svake godine. Druga čuma je beogradizacija. Najmanje 30.000 svake godine pređe iz unutrašnjosti Srbije da živi u Beograd. Jedan Aranđelovac svake godine iz Srbije se premesti za Beograd. Do 2000. godine svaki četvrti zaposleni u Srbiji radio je u Beogradu. Danas svaki treći zaposleni u Srbiji radi u Beogradu. Iz godine u godinu sto hiljada zaposlenih je manje u Srbiji, osim u Beogradu. Boj zaposlenih u Beogradu se ne smanjuje.
Beogradizacija jeste nepopularna reč, ali prvenstveno zato što se ne razumemo kada govorimo o tom procesu za koji tvrdi da je bazični društveni proces u Srbiji. Ko je njegov nosilac i o čemu se tu radi? Pogrešna predstava, koju samo oni koji ne žele da razumeju dramatiku tog proces centralizovane Srbije, sugeriše se da je reč o gradu Beogradu kao arhitektonsto-urbanističkoj celini ili lokaciji. Taman posla. Ne mislite valjda da kritičari beogradizacije ne vide da je Beograd, kao urbana lokacija, jedno od civilizacijskih uporišta Srbije za čiju se budućnost borimo kao za svež vazduh.
Naravno da želimo razvoj svih krajeva Srbije, pa i Beograda. Da li je to onda lokalna samouprava grada Beograda, odnosno građani grada Beograda? Naravno da ne…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
… samo da završim rečenicu. Očigledno da postoje društven grupe koje taj proces uspešno vode i tema diskontinuiteta o kojoj tako rado govorimo, u tom se smislu u potpunosti izjednačava sa temom decentralizacije. Zato razumem otpore ovog nastojanja.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite na početku jednu malu digresiju. Danas smo na dnevnom redu imali raspravu o jednom zakonu. Moj je utisak da nisam sasvim siguran da li je to baš bilo na dnevnom redu, na dnevnom redu je bila jedna predizborna kampanja nekih poslaničkih grupa, a kad to kažem nemam na umu samo one koji su govorili, nego možda još malo više od toga one koji su ćutali.
Vrlo sam pažljivo slušao uvodno izlaganje gospodina Dinkića i odmah da kažem, sve njegove napade na centralizam u Srbiji i na potrebu da se izvrši decentralizacija, momentalno ću da potpišem. Kad to govorim ne govorim, kako neko reče, licemerno nego ću samo da podsetim sve prisutne da kad je napravljena DSS 1992. godine, da je u prvom programu te stranke bilo zapisano da valja izvršiti decentralizaciju Srbije, što ne toliko mnogobrojni ljudi u ovom parlamentu, nema ih mnogo, ali oni koji su tada bili obavešteni, to znaju i sami.
Naravno, da treba izvršiti decentralizaciju Srbije, samo je treba izvršiti na valjan način tako što će ono što ste stavili na početak doći na kraj. Fiskalna politika je posledica, a ne uzrok. Fiskalna politika je posledica potpunog i preciznog, racionalnog definisanja prava i nadležnosti i obaveza koje imaju lokalne zajednice.
Znači, prvo treba da definišemo koji deo prosvete, koji deo zdravstva i uopšte koji deo javnih nekih važnih poslova valja prepustiti lokalnoj zajednici, ne zato što je to moderno nego zato što bi to bilo racionalno i praktično i onda, kad su ti poslovi potpuno definisani, naravno, naći sredstva koja će toj lokalnoj zajednici da omoguće da te poslove i obavi.
S druge strane ono što u izlaganju gospodina Dinkića nije bilo precizno, što mu ja inače ne zameram mnogo, to je istorijat centralizacije Srbije. Ne bih da širim preterano tu priču, ali odmah da vam kažem da je Srbiju decentralizovao sadašnji vaš koalicioni partner u onom trenutku kad je izgubio prve opštine u Srbiji, početkom devedesetih godina. Počelo je sa Starim Gradom i Vračarom kao dve gradske opštine. Tada su hitno gradske opštine u Beogradu razvlašćene i sve je prebačeno u nadležnost Grada Beograda, a potom su razvlašćene i druge opštine. Tadašnja partija na vlasti Miloševićeva, SPS, je to uradila jer su imali sledeću logiku – imamo neprikosnovenu vlast u Republici, prema tome, tamo ima nekih neposlušnih opština gde je pobedila u to vreme tzv. opozicija pa će da vide kako će da se provedu. Na žalost, nije se smoglo snage.
Odmah da kažem, opravdano pitanje – zašto to DSS nije uradila, odmah ću da vam kažem zašto. Zato što nismo celokupnu svoju koaliciju u vreme dok smo bili na vlasti uspeli da ubedimo da je tako nešto neophodno, a to je da izvršimo neophodnu decentralizaciju Srbije.
Sada vredi nešto reći i o poštovanju zakona. U zakonu koji je doneo ministar finansija u to vreme, a predlagač ovog zakona, gospodin Dinkić, precizno je stajalo napisano da 1,7% bruto-nacionalnog dohotka se mora odvojiti lokalnim samoupravama. To poslednje tri godine aktualna vlada ne poštuje.
Moram priznati da gospodin Dinkić u tom pogledu kritike toga je bio vrlo ubedljiv, toliko ubedljiv da sam kojim slučajem bio potpredsednik Vlade u to vreme, a gospodin Dinkić sedeo u opoziciji, strašno bih se neprijatno osećao.
Drugo je pitanje da li je izdvajanje iz državnog budžeta, možda i to treba činiti, jedini način pomaganja opštinama. Tvrdim da nije. Kada je izvršena centralizacija Srbije početkom devedesetih godina, tada je jedan važan porez ukinut, to je opštinski porez na promet. Naprosto je za toliko povećan republički porez. Logika tadašnjih vlastodržaca je bila vrlo jasna – ubraćemo sav porez na promet, a onda ćemo to deliti po svom nahođenju onima koji su poslušni. Čini mi se da je i dan danas ta logika na snazi.
Inače, mislim da valja uvesti opštinski porez, da bi to bila prava mera. Zašto? Prošetajte malo gradovima po Srbiji – Kruševcem, Šapcem, Užicem, kojim god hoćete i videćete kako zvrlje prazni lokali u centru grada, a cvetaju buvlje pijace. Zašto? Zato što opštinska vlast nema nikakvog interesa da poveća promet u svojoj opštini, a istovremeno ubire prihod sa buvljih pijaca, pa je zainteresovana da se šire buvlje pijace.
Još nešto, fasciniranost procentima. Znate, učio sam bezuspešno poslednja dva ministra finansija, i gospođu Dragutinović i gospodina Cvetkovića, da je 99% na nula, nula, a da je 10% na sto dinara, deset dinara. Prema tome, možete da dižete procente na izdvajanja iz plata koliko god hoćete, ako tih plata nema, rezultat će biti nula.
Računao sam, da li znate koliko je ova Vlada smanjila prihode lokalnoj zajednici samo na račun toga što je oko 400 hiljada ljudi ostalo bez posla, računajte da su imali u proseku 200 evra platu i izračunajte koliko je izgubljeno da oni koji su i dalje zaposleni imaju danas 100 evra manju platu nego pre četiri godine? Da li znate koliki je gubitak? Gubitak je osam milijardi dinara. Toliko je izgubljeno.
Prema tome, ako budemo imali vlast kao ovu dosadašnju tih 80% koji će se oporezovati od plata, neće biti ništa. Dakle, sve u svemu, valja doneti ispravne i racionalne zakone kojima bi se definisale nadležnosti, obaveze i prava lokalnih zajednica. Na osnovu toga isprogramirati rešenja kako to da se pokrije novcem i ko za šta odgovara, uključujući priče o ovim inspekcijama i o svemu drugom, pa onda možemo da raspravljamo da li to treba ovako, da li treba onako itd.
Na kraju, nisam siguran i ne sviđa mi se, mislim da vaši sadašnji koalicioni partneri u ovoj igri nisu pošteni, da puštaju tu priču po principu – ne može nama da škodi, a ako se neko bude obrukao, obrukaćete se vi. Tome se ne radujem, odmah da vam kažem. Zahvaljujem.

Reč ima predstavnik predlagača, Mlađan Dinkić.

Hvala vam na brizi, ali ne bih nikada potpisao neki predlog sa idejom da se obrukam. Zaista, ovo što smo razgovarali ranije nije važno da li će biti u narednoj Vladi, čak ni u sazivu narednog Parlamenta, mnogo mi je važniji obraz i da se ne obrukam.
Upravo zbog toga sam možda predložio i nešto veći procenat poreza na zarade nego što bi matematika to tražila – 80% porez na zarade je zaista ogromno povećanje za lokalne samouprave. Ma koliko neki poslanici nipodaštavali porez na zarade kao prihod, masa plata u Srbiji nakon odmrzavanja, porasla je u ovoj godini sa 30 na 36. Izvinjavam se, porasla je čak i u ovoj godini, negde 10% u prvih šest meseci su porasli prihodi od poreza na plate, zato što su odmrznute plate i inflacija takođe. To su nominalne kategorije.
Porez na zarade je ozbiljan izvor prihoda i porez na zarade će sigurno omogućiti gradovima koji su već sada veliki, da imaju jedan siguran izvor prihoda, a za male smo osmislili ovo rešenje da dobiju veće transfere nego što danas imaju, čak i po važećem zakonu. Dakle, to jeste suština, da oni koji su slabi dobiju mnogo više transfera nego danas, čak i kada bi se zakon poštovao.
Ne mislim danas, u smislu onog koliko je stvarno dato opštinama, dato je 16 milijardi manje. Kada bi se dalo 16 milijardi nazad, opet mi predlažemo da transferi budu u onim malim opštinama veći nego danas. To je sigurnost za njih i oni nisu zavisni od poreza na plate. Oni imaju duplu korist. Imaju sigurnost u tome što će imati veće transfere nego danas i druga mogućnost, da i oni imaju duplo više od poreza na zarade na njihovoj teritoriji, koje oni danas ne mogu da iskoriste, ali moći će, možda, za pet godina.
Dakle, ako dobiju sada mnogo više na ime transfera, moći će da izgrade infrastrukturu sa time, a onda će sutra moći da imaju i nekog investitora, pa da onda i oni osete veću korist od duplo većeg poreza na zarade koji njima ostaje. Oni će sigurno sporije osećati tu korist, nego razvijeni gradovi. Zato smo u razvijenim gradovima predložili umanjenje transfera. Dakle to je ideja, da razvijene puštamo da se bore što više samo za zapošljavanje ljudi, a da nerazvijene pomažemo kroz transfere, a da im za period kada postanu razvijeni i njima taj porez na zarade koji ostaje sa 80%, bude motiv dodatnom upošljavanju.
Međutim, mislim, a rekli ste nešto što je najvažnije ovde – centralizam je uveden početkom 90-ih godina. Koalicioni partner naš ima samo isto ime. Po mnogim njihovim manifestacijama sam video da su se oni bitno promenili. Ovde jeste jedna druga poenta, to sam rekao na početku ovog izlaganja. Bukvalno, svi poslanici koji sebe ovde u sali i sve poslaničke grupe su bile u poslednjih 20 godina u nekoj vladajućoj koaliciji, ili su bile same na vlasti, ili u koaliciji. Svi.
Centralizam postoji 20 godina i zato ga i ne predstavljamo kao napad na sadašnju, prethodnu vladu, prethodne vlade, problem je u tome što taj sistem nije promenjen. Promene sistema mora pre ili kasnije da se desi, ako želimo da napredujemo. Smatrali smo da saučestvujemo u jednom lošem sistemu, da taj sistem mnogi kritikuju, ali samo na rečima. Želeli smo da napravimo jedan konkretan predlog koji se sastoji iz pet zakona.
Zašto samo pet? Neko će reći – zašto ne i svi ostali? Bilo bi sigurno pretenciozno da jedna poslanička grupa izađe sa setom od 50 zakona. Nije nemoguće, ali je pretenciozno. Šta tek onda da kažemo, da smo došli sa 50 zakona u Skupštinu, na kakvu bi to reakciju naišlo od drugih? Dakle, to treba da radi Vlada i to je potpuno jasno. To je posao Vlade.
Međutim, želeli smo da pokrenemo ovaj postupak iz sledećih razloga. Ne samo da je finansijski centralizam uveden početkom 90-ih godina, iz ovog razloga koji ste vi rekli – straha od gubljenja političke moći, već je imovina 1995. godine, kao što znate, oduzeta lokalnim samoupravama, jer se isti taj čovek, da ne kažemo partija, plašio da će koalicija "Zajedno", koja je tada nadirala, dobiti lokalne izbore. Mislio
je, da ako imovinu oduzme gradovima i opštinama, da ga to spašava od gubitka republičkih izbora. Imovina je oduzeta opštinama i gradovima 1995. godine, oduzete su pare, ali su opet izbori izgubljeni. To znači da je to bilo potpuno pogrešno promišljanje u tom trenutku i kratkovido.
Suštinski, ono što su rekle kolege iz SRS, ili ne znam da li je neko drugi to rekao, prosto je neverovatno da je u Titovo doba postojao veći stepen decentralizacije nego danas. To je činjenica i to je sramota, na neki način, za sve nas koji ovde sedimo i koji smo 20 godina u razno raznim koalicijama.
Ušao sam 2002. godine, suštinski, u politiku, kada smo i osnovali stranku G17. Svi vi, neki ste došli ranije, neki kasnije, a neki imaju duži staž, kao što je gospodin Šami, ali je sramota da je u Titovo doba postojao veći stepen decentralizacije. Tada su i mesne zajednice imale svoje budžete. Tada su mesne zajednice bile pravna lica. Tada su gradovi bili više decentralizovani. Rekao je neko, čini mi se iz LDP, birali su predsednike sudova itd. Zašto da to ne priznamo?
U to doba su urađene poslednje hidrocentrale i autoputevi u našoj zemlji. Ni jedan jedini ogroman kapitalni objekat nije urađen za poslednjih 20 godina. To može biti odgovornost ove vlade, prethodne Vlade, ali i svih vlada u poslednjih 20 godina. To je loše. Loše je zbog toga što sam sistem ne dozvoljava da se razmaše, s jedne strane, lokalna inicijativa, a da Republika vodi računa o tim velikim kapitalnim objektima.
Zamislite tu situaciju da ministar saobraćaja u svom mandatu ima samo zadatak da uradi jedan jedini autoput, da ne radi četiri godine ništa drugo nego da gradi autoput Koridor 10 ili autoput kroz Zapadnu Srbiju, ili ma koji drugi koji se stavi kao prioritet. Sigurno je da bi bio završen, pa onda novi ministar saobraćaja završi drugi. Ovako, Ministarstvo saobraćaja gubi 90% svog vremena na lokalne puteve zato što su oni politički probitačni, ako asfaltira u selu ili neku ulicu u gradu, tu dobiješ politički poen. To tako traje već 20 godina. To nije pitanje ovog momenta. To je loše.
Mislimo da treba tu nadležnost da vrati lokalu, pa neka narod glasa za koga hoće da glasa u opštinama i gradovima, u zavisnosti od toga šta ti ljudi koji su tamo na vlasti rade. Republika onda može stvarno da ima manje ministara u Vladi. Ako bi Republika radila samo svoj posao, a to su nacionalni i regionalni projekti, ne bi morala da ima toliko ministara i ministarstava i birokratija centralne države bi bila manja. Tako da suštinski prebacivanje 80% od poreza na plate čini u prvi mah mali problem Republici. Neko je rekao – deficit. Ali, to je slična situacija kada hoćete nekoga da naučite da pliva. Možda se neko plaši da uđe u vodu. Gurneš ga u vodu i on mora da pliva da bi preživeo.
Suština je – ne možete napraviti sistem decentralizacije ukoliko se filigranski napravite da budete pod konac. Mora se krenuti. Neko je mogao da kaže – mnogo je 80%, dajmo 70%. Neko je to trebao da izračuna. Pričamo o ovome dva meseca, a niko ništa nije računao. Svi su mislili – ovi mlate praznu slamu.
Sada, kada smo došli u parlament, odjednom je sada Fiskalni savet, ovaj-onaj, a zaista jeste, na neki način, ne znam koji izraz da upotrebim, čudno da kada smo tražili podatke od Republičkog ministarstva finansija – dajte nam podatke koliko je danas Republika radila lokalnih projekata, tri ministarstva neće da daju podatke, kriju ih. Dobili smo delimične podatke koji pokazuju da 12 milijardi dinara ide danas na lokalne projekte, ali bez tri ključna ministarstva, tako da pretpostavljamo da je to dosta više.
Pitamo Puteve Srbije – dajte nam podatak koliko radite seoskih lokalnih puteva? Oni kažu – milijardu i 750 miliona dinara. Onda vidite kategorizaciju puteva po Zakonu o putevima i onda vidite da je ulica u Požarevcu proglašena za regionalni put. Maltene, sve ulice u gradovima su regionalni putevi.
Napravljena je pogrešna klasifikacija puteva, da je i ono što je lokalno proglašeno regionalnim, da bi Putevi Srbije to radili. To je loše, nezavisno od toga ko danas vodi Puteve Srbije i ko će sutra da ih vodi. Predlažemo da sa ovim počnemo uređenje sistema.
Gospodine Šami, vi ste potpuno u pravu, ovo je trebalo da dođe na kraju, da postoji konsenzus za decentralizaciju. Pošto se konsenzus nikada neće napraviti ukoliko samo pitate političke partije, građani su ti koji traže da se ovo napravi. Daću vam i primer Zakona o vraćanju imovine. Kako je moguće, a 16 godina imovina nije vraćana od 1995. godine, a možemo da okrivimo onoga ko je centralizovao sistem upravljanja imovinom, ali od 1995. godine pa do 2011. godine, taj sistem nije promenjen. Tu nije kriv Milošević. Miloševića nema na vlasti posle 2000. godine. Moramo da budemo tu samokritični.
Nije postojala kritična masa svesti za decentralizaciju. Sada EU kaže – vratite imovinu i mi sad vraćamo. A kada je Stalna konferencija gradova i opština tražila – vratite imovinu, 2005. godine, vaša stranka je tada rekla da to nije bilo u skladu sa Ustavom. Onda je donet Ustav. Sada jeste u skladu sa Ustavom, ali se opet ne vraća, ili je samo vraćena Crkvi.
Mi imamo u stvari jedan problem i treba da ga priznamo. Problem je da se pojedinci u vrhu stranaka plaše decentralizacije, jer to znači prenos i političke moći ka gradovima i opštinama i to je u stvari suština. Ali, mi zapravo smatramo da je to jedini način dalje demokratizacije, da dobijemo situaciju gde će zaista moći u Srbiji da se stvori hiljade nekih novih ljudi i lidera koji mogu nešto da pomere, od svoje mesne zajednice do svoje opštine, pa onda i u Republici. Mi sada imamo zatvoren sistem gde je nemoguće prodreti od dole ka gore ukoliko nisi poslušan u partiji. Hajde da budemo potpuno otvoreni.
Ovaj način da krećemo od fiskalne decentralizacije sigurno nije savršen. Ali, bolje i tako nego da ostanemo u centralističkom sistemu. Izazvano je to činjenicom da postoji veliki otpor 20 godina, ne proteklih dve godine, procesu decentralizacije i zato verovatno mora da bude radikalniji nego što bi bio u nekim okolnostima da u društvu, odnosno političkim elitama postoji svest da se decentralizacija vrši.
Mislim da je sve ovo što ste rekli vrlo korisno. Zaista ste rekli pravu stvar, da 20 godina živimo u centralističkom vremenu, ali je sramota za sve nas što to ne prekidamo. Ja vas zapravo pozivam ne da usvojite samo našu inicijativu, nego da date i neku vašu inicijativu, vašu i drugih partija, da krenemo ka procesu decentralizacije zajedno. Hvala vam.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Šami, dva minuta.

Zahvaljujem.
Gospodine Dinkiću, nas dvojica se jedino ne slažemo u pogledu ocena Brozovog vremena. Ja vam, doduše, opraštam, jer vi niste imali privilegiju kao ja da nosim pionirsku maramu, mada ih ovde ima još nekoliko. Ali, ja o tom vremenu znam mnogo više i nisam tako oduševljeni pristalica, niti mislim da se tada radilo o decentralizaciji i centralizaciji. Tad se radilo o nečem drugom, ali o tome neću da pričam, to bi bila duža priča od dva minuta.
Vi ste rekli jednu važnu stvar ali ste preskočili zaključak. Problem ovde i jeste u tome što sadašnja Vlada nije sklona dogovaranju. Pošto je problem decentralizacije Srbije problem dogovaranja, onda bi bilo normalno da se jednim vrlo širokim konsenzusom, uz korišćenje pameti svih, različitih međusobno političkih stranaka dođe do jednog pravog, normalnog, ozbiljnog, racionalnog i izvodljivog principa decentralizacije. Naročito važno je – izvodljivog. Znate, ja mogu vas da formalno podržim, ali onda da trljam ruke iza prvog ćoška ako cela ta priča pukne, a ja se bojim da će da pukne.
Da je DSS stvarno za decentralizaciju, a ko to nije bio, navešću vam konkretan primer. Vi znate da smo poslednji Ustav doneli dosta, za naše prilike, širokim konsenzusom. U prvobitnom predlogu Ustava koji je predlagala DSS važan deo tog ustava je bila regionalizacija. Mi smo od toga odustali prosto zato što nismo mogli da dobijemo široku i dovoljnu podršku.