Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu predloga poslaničke grupe SRS, a u skladu sa članom 209. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović odredila je četvrtak, 30. jun 2011. godine, sa početkom u 10,00 časova, kao Dan za odgovaranje na poslanička pitanja u vezi sa aktuelnim temama.
Aktuelne teme u vezi sa kojima će predsednik Vlade, pojedini ministri i drugi funkcioneri u Vladi odgovarati na poslanička pitanja jesu:
1. REZULTATI SARADNjE REPUBLIKE SRBIJE SA HAŠKIM TRIBUNALOM, koju je podnela poslanička grupa SRS.
Podsećam vas da je poslanička grupa SRS zatražila da na poslanička pitanja u vezi sa ovom aktuelnom temom odgovaraju: Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, Mirko Cvetković, predsednik Vlade, Snežana Malović, ministar pravde, Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju i Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine.
Takođe vas obaveštavam da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pozvala da današnjoj sednici, a u vezi sa ovom temom, prisustvuje i gospodin Dušan Ignjatović, direktor Kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom.
2. ODNOS REPUBLIKE SRBIJE PREMA VOJNIM SAVEZIMA, koju je podnela poslanička grupa SRS.
Podsećam vas, takođe, da je poslanička grupa SRS zatražila da na poslanička pitanja u vezi sa ovom aktuelnom temom odgovaraju: Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, Mirko Cvetković, predsednik Vlade, Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova i Dragan Šutanovac, ministar odbrane.
3. POLITIKA VLADE SRBIJE PREMA JUŽNOJ SRPSKOJ POKRAJINI U KONTEKSTU OTVORENIH ZAHTEVA ZAPADNIH DIPLOMATA DA JE PRIZNANjE TZV. NEZAVISNOG KOSOVA USLOV ZA ULAZAK U EU, koju je podnela poslanička grupa SRS.
Podsećam vas da je poslanička grupa SRS zatražila da na poslanička pitanja u vezi sa ovom aktuelnom temom odgovaraju: Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, Mirko Cvetković, predsednik Vlade, Borisav Stefanović, šef pregovaračkog tima u predstojećem dijalogu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini i Goran Bogdanović, ministar za KiM.
Pre prelaska na rad, napominjem da predsednik Republike, gospodin Boris Tadić, nije pozvan na današnju sednicu jer ne postoji pravni osnov da predsednik Republike odgovara na poslanička pitanja, s obzirom da on ne spada u krug funkcionera koji su prema odredbama čl. 204, 209. i 210. Poslovnika Narodne skupštine dužni da odgovaraju na poslanička pitanja.
Dozvolite mi, takođe, da vas najpre podsetim na odredbe Poslovnika koje se odnose na način postavljanja poslaničkih pitanja, a u vezi sa aktuelnom temom:
- pravo da postavljaju pitanja imaju svi narodni poslanici i to: pravo da prvi postavi pitanje ima predstavnik predlagača aktuelne teme, zatim prijavljeni predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, počevši od predstavnika brojčano najmanje poslaničke grupe, pa do brojčano najveće poslaničke grupe i narodni poslanici prema prijavama, a do isteka ukupnog vremena za postavljanje pitanja i davanje odgovora. Narodni poslanici podnose predsedniku Narodne skupštine prijave za postavljanje pitanja u pisanom obliku, do početka odgovaranja, a usmeno, u toku trajanja odgovaranja. Narodni poslanik može da postavi najviše tri pitanja (član 213. Poslovnika);
- odgovaranje na poslanička pitanja može trajati najduže 180 minuta, a obavlja se bez obzira na broj prisutnih narodnih poslanika u sali (član 212. Poslovnika);
- vreme u okviru koga narodni poslanik usmeno postavlja pitanje iznosi najduže tri minuta, a odgovor na to pitanje najduže pet minuta. Posle odgovora, narodni poslanik koji je postavio pitanje može da postavi još najviše dva potpitanja, u ukupnom trajanju do dva minuta, a odgovor na ova potpitanja može da traje ukupno do pet minuta. Nakon toga, pravo na postavljanje pitanja imaju i drugi narodni poslanici, prema redosledu prijava (član 214. Poslovnika);
- u toku trajanja postavljanja pitanja i davanja odgovora, shodno se primenjuju odredbe Poslovnika Narodne skupštine, s tim što nisu dozvoljene replike i ukazivanja na povredu Poslovnika (član 216. Poslovnika).
U skladu sa tim, molim sve narodne poslanike koji žele da koriste svoje pravo da postave poslaničko pitanje vezano za aktuelne teme, da odmah podnesu prijave za reč sa spiskom narodnih poslanika koji žele da postave pitanje pre nego što pređemo na samo postavljanje pitanja, da bi mogla da se formira lista u skladu sa odredbama Poslovnika koji propisuje redosled i način na koji narodni poslanici dobijaju pravo da postave pitanja.
Da li još neka poslanička grupa želi da preda spisak sa imenima poslanika koji žele da postave pitanje? Molim vas da to učinite, da bismo mogli da nastavimo sa radom.
Prelazimo na postavljanje poslaničkih pitanja.
U skladu sa odredbama Poslovnika, pravo da postavi pitanje kao prvi po redosledu je predlagač.
Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić. Izvolite, tri minuta.

Hvala gospođo Čomić.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što svi znamo, tema svih tema jesu KiM. Nažalost, ovde imamo prisutna samo tri ministra iz Vlade Republike Srbije. Nemamo lica koja predstavljaju Republiku Srbiju i pregovaraju, sprovode princip faktičkog priznanja KiM, pregovaraju sa šiptarskim separatistima i teroristima sa KiM i zaista to na prvom mestu začuđuje.
Dakle, prvo i osnovno pitanje – kako ste uopšte mogli da uđete u proces faktičkog priznanja KiM na taj način što obavljate pregovore sa predstavnicima vlade Hašima Tačija, samozvane vlade, koju je, evo, i Dik Marti identifikovao kao glavnog mafijaša i čoveka koji je učestvovao u trgovini ljudskim organima. Dakle, u kidnapovanju Srba i uklanjanju i trgovini njihovim organima.
Oni su prodavali te organe bogatim zemljama na zapadu, a vi ste sada u pregovorima sa takvim kriminalcima, sa takvim mafijašima i teroristima.
Podsećam vas da u Izveštaju Dika Martija vrlo precizno stoji da je čak i nemačka javna služba 9. januara 2007. godine, u dokumentu koji je klasifikovan kao tajni, na 57. strani identifikovala Hašima Tačija kao glavnog mafijaša na Kosovu i Metohiji, da ga je takođe još u jednom izveštaju nemačke tajne policije od 22. februara 2005. godine, uz Ljuhu i Haradinaja, imenovala kao ključne ličnosti organizovanog kriminala na Kosovu i Metohiji, a na 27. strani tog izveštaja, u koji je imao uvid Dik Marti, jasno se piše i stoji kakve su sve zločine činili šiptarski teroristi iz tzv. dreničke grupe.
Sada vi ste ušli u pregovore sa predstavnicima Hašima Tačija. To je protivustavno, to je protivzakonito. Po međunarodnom javnom pravu sprovodite takozvano faktičko priznanje Kosova i Metohije.
Da li je ta politika u skladu sa onim što je predsednik Srbije Boris Tadić izjavio 3. juna u petak, a prenela Agencija BETA, da je velika Albanija, realnost sa kojom bi Srbija mogla da živi ukoliko bi postojala sporazumno rešenje? Da li vi, u stvari, sprovodeći politiku Borisa Tadića sprovodite ideju stvaranja velike Albanije? Dakle, da li se vi pripremate da uspostavite međudržavne odnose sa Kosovom i Metohijom?
Pogledajte, od početka su vam predstavnici zapadnih zemalja govorili da će Srbija na vašem putu ka Evropskoj uniji morati da prizna nezavisnost Kosova. To je prvi izjavio Andrejas Scobela, aprila 2007. godine, nemački ambasador, da Srbija mora da prizna nezavisno Kosovo. Godine 2008. je od strane Evropske komisije u sred Prištine organizovana manifestacija "Ajmo u Evropu".
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Sponzori te manifestacije su bili Misija Euleksa i Kancelarije Evropske komisije. Ona je vezana za Kosovo i Metohiju, dakle i pristupanje Kosova Evropskoj uniji. Molim vas, odgovorite.

Da li se neko od predstavnika Vlade javlja za reč? (Da.)
Ministar Gordan Bogdanović.

Hvala.
Gospođo potpredsednice, poštovani poslanici, ovo što je poslanik Aleksić iznosio, svima je jasno da Vlada Republike Srbije ima jednu politiku, ta politika se zasniva pre svega na Ustavu i na skupštinskim rezolucijama koje su donete u ovoj skupštini 2007. i 2008. godine.
Da li vodimo politiku prema Kosovu i Metohiji i prema Ustavu? Budite sigurni - da. Da li želimo da priznamo Kosovo i Metohiju? Ne.
Ovde ne želim na bilo koji način da bilo koga uveravam u ono što mi radimo u ovim pregovorima. Pre svega cilj ovih pregovora je na koji način da omogućimo bolji život svim građanima Kosova i Metohije, pre svega Srbima, a znate svi u kakvim uslovima i sa kakvim problemima se suočava pre svega Srpska zajednica na prostoru Kosova i Metohije.
Iz tog razloga, Vlada Republike Srbije ne smatra ove pregovore, kao potvrdu nezavisnosti Kosova i Metohije. Naprotiv, smatramo da je ovo u interesu pre svega Srba na Kosovu i Metohiji, a samim tim i države Srbije.
Svedoci smo da Srbi na Kosovu i Metohiji imaju svakodnevne probleme, suočavaju se slobodom kretanja, sa pravnom zaštitom, sa problemima oko povratka, problemima sa strujom, telekomunikacijama. Ova Vlada ne vidi drugi način kako možemo da rešimo te probleme, jedino da razgovaramo sa Albancima.
Hajde neka mi neko u ovoj sali objasni na koji način možemo da rešimo te probleme, ako ne sednemo i razgovaramo. Mi da možemo te probleme sami da rešimo, mi bi ih unazad 12 godina rešili. Prema tome, ova vlada je čvrsto opredeljena za dijalog, jer smatra da jedino razgovorima, pregovorima možemo da dođemo do rešavanja svakodnevnih problema sa kojima se suočava Srpska zajednica na Kosovu i Metohiji.
Naravno, krucijalno pitanje je status. Mi očekujemo da ćemo i posle ovih tehničkih pitanja sesti i razgovarati o statusu Kosova i Metohije, jer po nama status Kosova i Metohije nije završen, niti na bilo koji način ovim pregovorima želimo ili implicitno da priznamo Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu.
Znači, ni na koji način ne želim ovde da vas uveravam u ispravnost naše politike. Građani Republike Srbije će dati zadnju reč.

Molim narodne poslanike da ne dobaciju i da ne krše Poslovnik.
Odredbe Poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine važe i kada je sednica sa aktuelnom temom i kada su poslanička pitanja.
Sve poslanike molim da prestanu da razgovaraju i da glasnim razgovorom ometaju učesnike sednice koji dobijaju pravo na reč. Još jedanput, molim vas bez dobacivanja iz klupe, svi će imati pravo na reč.
Nemojte da pravite strategiju za pravljenje incidenata na sednici koja treba da bude posvećena aktuelnoj temi, nego da imamo sednicu u kojoj se poštuju odredbe Poslovnika Narodne skupštine.
Nastavite, ministre.

Što se tiče priznavanja Kosova i Metohije i zahteva nekih zemalja, zemlje koje su prihvatile nezavisnost Kosova i Metohije bi želele da Srbija prizna nezavisnost Kosova i Metohije, međutim to su individualni zahtevi, to su individualna tumačenja. Imali smo prilike ovde kada su i nemački parlamentarci gostovali da je posle toga demantovano da Vlada Nemačke traži da Srbija prizna Kosovo i Metohiju kao uslov za ulazak u EU.
Prema tome, to niko ne traži, niti ćemo to učiniti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić, dva minuta, dva potpitanja.

Hvala, gospođo Čomić.
Prvo, po Ustavu Republike Srbije rešen je status Kosova i Metohije, Kosovo i Metohija su neodvojivi deo Republike Srbije. Tako je i po Povelji organizacije UN, tako je i po završnom Helsinškom aktu, tako je i po Pariskom sporazumu i nizu rezolucija od Rezolucije 1244. Uzmite i pročitajte to. Tražite od ministra Jeremića.
Možda ne smatrate da je ovaj proces koji obavljate u pregovorima sa teroristima faktičko priznanje, ali to smatra međunarodno javno pravo. Po međunarodnom javnom pravu postoji "de facto" i "de iure" priznanje. "De facto" priznanje vam je, na primer, priznanje Kine od strane SAD, nije bila deklaracija, ali je Nikson posetio 1972. godine Kinu i to se smatra trenutkom priznanja. Priznanje vam je Sovjetskog Saveza, sporazumi sa Sovjetskim Savezom niza zemalja od 1921. do 1924. godine, koji su ekonomski sporazum, upravo ovo što radi vaš Borko Stefanović kada pregovara o CEFTA sporazumu. Kada je zaključen CEFTA sporazum tu je bio prisutan UNMIK. Znači, bile su prisutne UN, ali vi ste izbacili UN i počeli ste sa faktičkim priznanjem Kosova i Metohije. Na taj način činite krivično delo i narušavate ustavni poredak Republike Srbije i zbog toga ćete jednog dana da odgovarate.
Što se tiče zahteva sa zapada, Evropski parlament je pozvao 5. februara 2009. godine da se prizna nezavisnost Kosova i Metohije.
Dana 23. maja 2011. godine Franc Šozberger, izvestilac Komiteta Regije i regija za Balkan i Evropu pozvao je da se i Vojvodina uključi u pregovore sa EU.
Predstavnik Ministarstva inostranih poslova Nemačke, Voren Hojer, 14. juna je izjavio da je realnost nezavisno Kosovo koje Beograd mora da prizna.
Nemački poslanici su 27. juna rekli da će Beograd morati da prizna nezavisno Kosovo.
Nemački ambasador Volfgang Mas je izjavio 23. juna da su dobrosusedski odnosi, pa i odnosi sa Kosovom, odnosi Srbije kriterijum za ulazak u EU.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Američki diplomata, Galuči, izjavio je da Srbija ne može u EU dok ne prizna Kosovo.

Molim sve narodne poslanike da poštuju odredbe Poslovnika koji se odnose na propise za korišćenje tri minuta i dva minuta.

Dakle, narodni poslanik Boris Aleksić nije postavio dva potpitanja. Molim vas da to ne činite.

Dakle, sednica je jasno koncipirana. Propisi od tri minuta, koje koristi poslanik u prvom postavljanju pitanja i dva minuta, koje koristi u drugom, su jasno napisani u odredbama Poslovnika Narodne skupštine.

Vaše pravo da dobijete dva minuta je pravo da postavite potpitanja. Molim vas za ubuduće, da koristite svoje pravo iz odredbi Poslovnika Narodne skupštine sa onim što piše. Inače, sednica gubi smisao.

Da li neko od ministara želi da da komentar? (Da.)

Ministar Goran Bogdanović.

Poštovani poslanici, gospodine Aleksiću, da je status KiM rešen, danas bi dole imali i vojsku, i policiju i sve institucije države Srbije. Nažalost, i vama i meni je poznato da mi nemamo, ili vrlo malo imamo ingerencija na samom KiM.

Znate i sami koliko se suočavam sa problemima kretanja na KiM, iako dole živim sa porodicom. Zamislite kako se kreću drugi ministri i drugi ljudi.

Prema tome, da je status rešen ne bi imali te probleme. Bili bismo u situaciji da rešavamo dole probleme, a ne da zavisimo od međunarodne zajednice i da zavisimo od Albanaca.

Zato tražimo da se nastavi ovaj dijalog, da se razgovara o statusu. Po nama, status nije rešen. Odlično znam i Rezoluciju 1244, odlično znam i sve dokumente vezane za KiM koji su doneti, ne samo od 1999. godine, nego od 1997. pa nadalje. Prema tome, mislim da ne bi trebali da koristimo situaciju tešku situaciju na KiM u dnevno-političke svrhe i da ovde držimo lekciju – na koji način i kako rešavati te probleme.

Slažem se, svaka sugestija, svaka primedba je dobrodošla. Očekujem od vas da date konkretne predloge o ovim pregovorima, i sutra o pregovorima oko statusa, i na koji način možemo da poboljšamo život ljudi na KiM, a ne da ovde konstatujemo da je status rešen, pozivajući se na Ustav, pozivajući se na Rezoluciju i pozivajući se na završni akt, i na mnoge dokumente koji su doneti 90-tih i posle 1999. godine.

Svi bi mi voleli da imamo dole ingerencije. Svi bi mi voleli dole da Srbi i drugi nealbanci, pa čak i Albanci, nemaju problema sa slobodom kretanja, sa telekomunikacijama, sa strujom. Nažalost, to je jedna realnost sa kojom smo se sada suočili, gde želimo na jedan adekvatan način, na obostrani interes da rešimo te probleme.

Sada imamo situaciju na KiM, da su Albanci dobili sve ono što su tražili. Sa druge strane, imamo Srbe koji su izgubili sve ono što su imali. Iz tog razloga, krenuli smo u ove pregovore i računamo, verujemo da ćemo rešiti obostrani interes, kako za Srbe tako i za Albance.

Nama nije cilj da Srbi dobiju sve, a da Albanci izgube sve. Moramo i toga da budemo svesni. Dole želimo probleme da rešimo na jedan kompromisan način, način kojim će manje biti nezadovoljni i jedni i drugi. Hvala.