Zahvaljujem gospođi Travar – Miljević.
Dakle, mi ćemo sad imati pauzu do 15,00 časova.
Sledeći govornik je narodna poslanica Gordana Paunović – Milosavljević.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović – Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani ministre i saradnici, iako nema ministra, danas raspravljamo o objedinjenoj raspravi, kako tvrdite, odnosno kako je ministar tvrdio, veoma važne izmene i dopune dva sistemska zakona iz oblasti zdravstva, Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju. Baš u nezgodno vreme, u sred leta, Vlada Republike Srbije je 14. jula ove godine podnela Narodnoj skupštini pomenuta dva predloga zakona, sa predlogom da se donesu po hitnom postupku.

Vaši razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku nisu saglasni sa članom 167. Poslovnika Narodne skupštine Srbije. Daću vam primer. Reč je o prelaznim i završnim odredbama, koje predviđaju rok za donošenje zakona. Što se tiče Zakona o zdravstvenoj zaštiti, u njemu u članovima od 46. do 48. kaže se da je rok za donošenje ovih propisa do 12 meseci, a da Uprava za skrining programe počinje sa radom 1. januara 2013. godine. Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, prelazne i završne odredbe, odnosno član 51. kaže – Republički fond uskladiće statut i druge opšte akte i doneće propise za sprovođenje ovog zakona najkasnije do 1. januara 2013. godine.

Gde vi ovde vidite hitnost? Zašto onda zakon po hitnom postupku? Koje su to izmene i dopune predloga zakona koje donosite po hitnom postupku, a koje će otkloniti mogućnost nastanka štetnih posledica i po sistem zdravstvene zaštite? Da li to znači da su do sada prava pacijenata bila ugrožena, a da je organizacija zdravstvenih ustanova bila neefikasna?

Takođe, ono što je vrlo interesantno, to je da ste iznenadnim predlogom izmenili preko 100 članova Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju, i to bez javne rasprave i bez stručne analize javnosti. Vi ste došli sada u situaciju da u Narodnoj skupštini možete i da donesete dva nova zakona, jer po nekim propisima, ukoliko promenite više od polovine članova zakona, imate obavezu da donesete nove zakone.

Pročitajte, na primer, član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju i videćete da u više od polovine članova zakona, koji ima preko 256 članova, reči: "republički zavod" zamenjuju se rečima: "republički fond", a reči: "pokrajinski zavod" zamenjuju se rečima: "pokrajinski fond". Ovi predlozi zakona, kao na žalost i mnogi prethodni, od 2002. godine su dokaz da Ministarstvo zdravlja nije u stanju da Narodnoj skupštini Republike Srbije dostavi kvalitetne predloge zakona. Godine 2005. ova dva sistemska zakona su usvojena i pored velikih otpora i nepostojanja kvalitetne javne rasprave. Strukovne organizacije su i tada ukazivale da sa tim zakonima nećemo daleko stići.

Poslanička grupa SRS ne može podržati ovakve tekstove zakona, jer su isti loši i neće doneti pozitivan pomak u reformi zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja. Zato predlažemo da se ovi predlozi zakona povuku iz procedure, da se dorade u narednom periodu i upute ponovo parlamentu kako bi na valjan način moglo o njima da se raspravlja. Na ovaj način narodni poslanici su stavljeni pred svršen čin, da ne mogu i da nemaju dovoljno vremena da kvalitetno raspravljaju o ovakvim zakonima koji su veoma važni za građane Srbije.

Smatramo da u zdravstvu postoje krupni problemi, o kojima treba raspravljati, a da se ovim predlozima ti problemi ne dotiču. Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti ne reguliše pitanja i probleme koji su od značaja za zdravstvenu zaštitu građana Srbije. Nigde u izmenama i dopunama se ne spominje dopunski rad ili liste čekanja. Ovakav pokušaj reformi proizvodi veliku bespomoćnost i strah kod građana Srbije, kojima je zdravstvena zaštita veoma neophodna.

Sada ću pređem samo na neke od mnogobrojnih predloženim članovima zakona. O tome smo govorili i govorićemo u okviru amandmana, a izneću samo ključne primedbe i probleme koje sam uočila u ovom zakonu. Počeću od člana 4. Predloga zakona, za koji smatram da su predložene odredbe neodgovorne i nehumane, jer se odnose na prava pacijenta kojima se omogućava pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju. Posebno se odnose ovim članom na decu do 15 godina života i predviđeno je da dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, kao i za samostalno donošenje odluka, ima pravo na neposredan uvid u svoju medicinsku dokumentaciju, kao i pravo na poverljivost svih podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji.

Pre toga, u stavu 2. istog člana navodite: "U slučaju da je pacijent maloletno lice, pravo uvida u medicinsku dokumentaciju imaju roditelj, staratelj, odnosno zakonski zastupnik". Ovo je jedna od mnogobrojnih konfuzija, protivrečnosti i nejasnoća koje prate zakon.

Ovaj član Predloga zakona je veoma opasan. Kako ćete dokazati da je dete koje ima 15 godina sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka? Jedino, složićete se, nadam se, gospodine ministre, to može da utvrdi stručno lice veštačenjem, a vi dobro znate koliko traju veštačenje i kakve traume mogu da ostave na dete koje se veštači.

Ovaj predlog zakona ne štiti dostojanstvo i integritet dece i ne garantuje svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i temeljnih sloboda. Predlog može da se zloupotrebi i da se dete proglasi nesposobnim za rasuđivanje. Sa druge strane, dete koje ima neki oblik bolesti zavisnosti obično je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka, pa i odluke na poverljivost podataka, tako da može roditeljima, staratelju ili zakonskom zastupniku da zabrani uvid u medicinsku dokumentaciju, što može negativno da utiče na tok lečenja i na ishod bolesti.

Takođe su sporni i stavovi 5, 6. i 8. člana 5. Predloga zakona, koji se odnose na prava pacijenata kojima je uređena oblast tajnosti podataka. Mogućnost zloupotreba i njihove posledice izazivaju veliku uznemirenost, pa je pitanje kako da se na efikasan način u tom pravcu utvrdi limit i da se ograniče i preduprede neželjeni događaji? U ovim stavovima člana Predloga zakona nije posvećena pažnja pribavljanju i davanju saglasnosti u specifičnim slučajevima. Oni treba da se tretiraju sa pojačanom pažnjom, jer na to obavezuje specifičnost nastala usled činjenice da je reč o licima koja nemaju potreban pravni kapacitet da daju pravno valjanu saglasnost. To su maloletnici, hendikepirani, trajno bolesni od neizlečivih bolesti i psihički poremećena lica. Pošto je sada kratko vreme, neću o tome više da govorim, govoriću više u toku amandmana.

Ne mogu da se ne osvrnem i na član 6. koji definiše prava pacijenata nad kojima se vrši medicinski ogled. Naime, u stavu 4. istog člana precizirano je da se medicinski ogled može preduzeti nad maloletnim licima, ali samo ako je to od neposredne koristi za zdravlje maloletnog lica, uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika.

Poslanici SRS smatraju da je ova izmena krajnje nehumana. Gospodine ministre, šta znači neposredna korist za zdravlje maloletnog lica? To niste definisali u okviru ovog zakona, što ostavlja mogućnost slobodne procene. Takođe niste naveli ko procenjuje kolika je korist, a kolika šteta od medicinskog ogleda za maloletno lice.

Nova znanja u biomedicini se neprestano razvijaju. To je u najvećem delu uslovljeno okolnošću što se ta znanja mogu upotrebiti na maloletnom licu. Zato je potrebno da se u zakonu ovi odnosi što detaljnije i na odgovarajući način urede. Karakter mogućih zloupotreba je takav da bi ozbiljno mogao da ugrozi fundamentalne interese i prava deteta. Vi niste uzeli u obzir Konvenciju za zaštitu prava čoveka i dostojanstva ljudskih bića u pogledu primene biologije i medicine, poznate Konvencija iz Ovijeda, usvojena i u ovom parlamentu prošle godine. Konvencija obavezuje da se poštuje i štiti humana suština ljudi u slučajevima sukoba sa naučnim dostignućima koji bi imali karakter zloupotrebe znanja iz oblasti biomedicine. Ovim ne želimo da umanjimo značaj nauke, niti da onemogućimo napredak i sticanje novih znanja.

Sada bih o čemu su moje kolege govorile, naročito gospodin Paja Momčilov, a to je da, u okviru ovog zakona, formiranjem centra za retke bolesti i formiranjem uprave za skrining programe, dolazi do proširivanja aktivnosti koje Ministarstvo zdravlja ima i na taj način dolazi do povećanja obima i broja zaposlenih. Ovim zakonom nisu jasno definisani poslovi koje obavlja direktor, nije jasno definisan broj zamenika direktora itd, o čemu ćemo više govoriti u raspravi u pojedinostima.

U članu 22. formirate regulatorno telo koje zovete uprava za skrining programe, kao organ uprave u Ministarstvu zdravlja. Ovo telo trebalo bi da se bavi upravnim poslovima, ali nije tako. Ovom telu dajete da prati nauku, da vrši koordinaciju u izradi nacionalnih protokola, da definiše indikatore kvaliteta i kriterijume za akreditaciju institucija, a to ne može da bude. Na ovaj način se u ministarstvu na silu uvode stručni i naučni poslovi. Nije obavljena javna rasprava, tako da struka nije mogla da se izjasni. Ovakva dislokacija nauke i struke u upravu izazivaju veliko nezadovoljstvo stručne i akademske javnosti. Smatramo da u jednoj neviđenoj krizi, kada se svakodnevno povećava broj nezaposlenih i siromašnih, ovakva uprava nije potrebna, jer već postoje desetak godina skrininzi na svim nivoima, a postoji i kancelarija u Institutu "Batut".

SRS, na kraju mogu da podvučem, neće podržati ovaj zakon, tražimo da se ovi zakoni povuku iz procedure, ovi zakoni nisu realni i neće ništa dobro doneti građanima Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đura Mučenski.

Poštovana predsedavajuća, predsednice, poštovani članovi predsedništva, poštovani ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani koji sigurno pratite prenos Narodne skupštine, a zdravstvo je tema koja uvek intrigira javnost i to je dobro, daću sebi slobodu da konstatujem da je današnja rasprava, koja se vodi na temu ova dva zakona iz zdravstvene zaštite, nešto što je primer kako treba da teku rasprave u Narodnoj skupštini, da se vode na jednom kulturnom i akademskom nivou bez međusobnog vređanja i da je to ono što podiže ugled Narodne skupštine.
Svakako da je tema zdravstva nešto što je intrigantno, kako za narodne poslanike tako i za naše građane i da, kroz iznošenje argumenata i analizu predloženih zakonskih rešenja, svaka politička stranka koja deluje u ovom parlamentu iznosi svoje političke stavove i na taj način šalje poruku svojim biračima za šta će se zalagati ili za šta misli da je pogrešno u politici koja se vodi u zdravstvu. To je nešto što će sigurno biti tema i na sledećim izborima, ne samo na ovim skupštinskim raspravama.
Danas smo čuli jednu lepezu mišljenja o ova dva zakonska predloga od toga da su ova dva zakonska predloga loša, apokaliptična i da će doneti loše, do onih koji su prilično hvalili ova dva zakonska predloga. Kao i uvek istina je uvek negde tu između. Velikim delom opozicija je priznala da se ovde rešavaju neka životna pitanja koja su se pojavila u prošlom periodu i koja nisu imala adekvatne odgovore u postojećim zakonskim rešenjima i da su se sada našli na dnevnom redu. Moja ocena je da ovaj zakon nije reformski, da je nužno životni i da po nekim saznanjima su ovde mogla da se nađu verovatno još neka pitanja, ali procena ministarstva je bila da možda u ovom momentu nemaju dovoljno kapaciteta ili sredstava za njihovo ostvarivanje.
Osnovni razlozi, sad bih se osvrnuo na izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji su osnovni razlozi za donošenje izmena i dopuna. To je stvaranje uslova za unapređenje prava koja se odnose na zdravstvenu zaštitu najosetljivijih delova naše populacije. To su deca mlađa od 18 godina, sa pomeranjem granice od 15 na 18 godina, kojim su obuhvaćena proširena njihova prava kroz ozbezbeđivanje prava na uvida u medicinsku dokumentaciju, odnosno obezbeđivanja prava na privatnost dece starije od 15 godina. Takođe, na lica žrtava nasilja u porodici, kao i žrtava trgovine ljudima, lica obolelih od teških bolesti.
Jedan segment zakonskih izmena se odnosi na unapređenje organizacije rada Instituta za medicinu rada, osnovno za teritoriju republike. Stvaranjem uslova da se finansiraju određeni poslovi od opšteg interesa iz budžetskih sredstava, što mislim da je u prošlosti bili zanemareno i da je imalo svoje određene loše posledice po rad Medicine rada. Obavljanje poslova skrining programa na nivou Republike Srbije, preciziranje poslova etičkih odbora zdravstvenih ustanova koje se odnose na obavljanje kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava, jedna prilično osetljiva tema, moj kolega je izneo argumentaciju za klinička ispitivanja lekova, mislim da je dobra, omogućavanje odobravanja specijalizacija koja su deficitarne u sistemu i napravljen je jasan plan i mehanizam realizacije takvog postupka, mislim da je to dobro rešenje. Sve u svemu, jedna harmonizacija naših propisa i usklađivanja sa principima i načelima Svetske zdravstvene organizacije u oblasti prava pacijenta, kao i evropskih povelja, preporuka i direktiva.
Ako bi mene pitali za utisak o Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, odnosno u izmenama u zakonu, moj utisak jeste organizacija uprave za skrining. Čuli smo danas ovde različita mišljenja o tom problemu. Moj stav i stav većine kolega sa kojima sam razgovarao jeste da je to jedno važno pitanje koje smo sada rešavali na prilično dobar način, ali pozitivni efekti načina dosadašnjeg rešavanja nisu vidljivi. Imamo jedan problem koji je vidljiv, očit i koji nosi sa sobom jasne cifarske pokazatelje, ali sistem nije uspeo da da odgovor na njega i ono što u budućnosti očekujemo upravno od uprave za skrining, odnosno od aktivnosti koje ta uprava treba da odradi jeste da se situacija vezana za hronične ne zarazne masovne bolesti, prvenstveno misleći na maligne bolesti od kojih imamo veliki procenat oboljevanja i umiranja našeg stanovništva reši.
U članu 15. dat je pravni osnov da izabrani lekar obavlja i poslove obavljanja skrining programa u skladu sa posebnim programima koji su doneti u odgovarajućim oblastima. U članu 22. dat je pravni osnov za osnivanje uprave za skrining programe kao neke posebne organizacione celine Ministarstva zdravlja. Mislim da je formalne stvar i nevažna stvar da li će biti osnovana uprava kao posebna ili organizaciona ili neka druga celina, da je suštinski važno šta će ona da uradi, da li će uspeti da pokrene određene mehanizme koji postoje u ovom zdravstvenom sistemu i da to da rezultate.
Razlozi da donošenje nalaze se u Planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije, koji smo mi usvojili. Prioritetne oblasti su prevencija i kontrola hroničnih ne zaraznih bolesti kojima je današnje društvo najviše opterećeno. Jedan od postavljenih ciljeva je smanjenje oboljevanja i prevremenog umiranja od malignih bolesti, obzirom da su maligne bolesti posle bolesti srca i krvnih sudova najčešći uzrok oboljevanja i umiranja ljudi u našoj zemlji.
Prevencija malignih bolesti predstavlja najefikasniji sistem i pristup kontroli malignih bolesti obzirom da je na više od 80% svih malignih bolesti moguće uticati sprečavanjem početka bolesti, a ukoliko do bolesti ipak dođe njen ishod je moguće poboljšati ranim otkrivanjem. Uprava za skrining programe sprovodiće nacionalni program "Srbija protiv raka", kojim je između ostalog predviđanje i sprovođenje nacionalnih programa za rano otkrivanje, kako se to jasno kaže da svi razumeju, skrininga raka grlića materice, raka dojke i raka debelog creva.
Da pojasnim zbog čega je moj utisak da je ovo najvažniji problem koji se pokušava preciznije definisati i rešiti ovim izmenama izneću neke podatke kojima bih to argumentovao. Plan je da se u sledećem peto godišnjem periodu 45% žena starosti od 45 do 69 godina pregleda za rak dojke, da se 75% žena starosti od 25 do 69 godina pregleda za rak grlića materice, da se kod 40% muškaraca i žena starosti od 50 do 70 godina obavi testiranje i očitavanje testa na okutno krvarenje. Nacionalni program za prevenciju raka dojke ima za cilj otkrivanje raka dojke u početnom stadijumu kada ga je moguće izlečiti. Ciljna grupa jesu žene starosti od 45 do 69 godina, to je negde oko 1300 žena. S obzirom da je interval pregleda definisan na svake dve godine, to je jedan obiman posao pošto podrazumeva dostavljanje na kućnu adresu pozive za testiranje koji podrazumevaju klinički pregled i mamografiju.
Drugi program jeste nacionalni program za prevenciju raka grlića materice. On takođe podrazumeva jednu vrlo veliku aktivnost zato što imamo mnogo veći broj žena koji treba da prođu kroz preglede u toku ovih pet godina. Skrining interval je ovde na svake tri godine. Ovde je obuhvaćena populacija žena od 25 do 69 godina, obzirom da je primećena tendencija da se rak grlića materice pojavljuje u mnogo ranijoj dobi nego što je to bilo u nekim prošlim vremenima. Ovde je potrebno uraditi jako puno na podizanju svesti žena o značaju redovnih pregleda, na definisanju uloge ustanova na svim nivoima zdravstvene zaštite, na jačanju kapaciteta zdravstvenih ustanova, na uspostavljanju kontrole kvaliteta usluga za prevenciju raka grlića materice.
Imamo nacionalni program za prevenciju raka debelog creva. On podrazumeva aktivnosti koje su vezane za bolje informisanje stanovništva o značaju ranog otkrivanja raka debelog creva, kao i bolje informisanje od zdravstvenog osoblja, zdravstvenih radnika o samom programu. Sve osobe koje pripadaju ciljnoj populaciji muškaraca i žena starosti od 50 do 70 godina po ovom programu, znači negde 45% njih, potrebno bi bilo da jednog godišnje dobiju na kućnu adresu upitnik i tri paketića za testiranje na krvarenje iz stolice. U upitniku bi popunili osnovne podatke koji su vezani za određene podatke koji su bitni za dalja istraživanja i uradili bi ta tri testa kojima se otkriva da li postoji krvarenje preko stolice, što je osnova za dalje preglede kojima se dijagnostikuje postojanje raka debelog creva.
Sam pozitivan test ne znači postojanje raka bolesti, pošto postoje i druge bolesti koje mogu da izazovu prisustvo krvi u stolici, ali je jedan od pokazatelja koji pokazuje da treba uraditi sledeću dijagnostičku proceduru.
Imao sam zadovoljstvo da učestvujem u pilot projektu, vezano za otkrivanje raka debelog creva, koji je bio sprovođen u pet vojvođanskih mesta. Pilot projekat je vodio profesor Gudurić iz Instituta za onkologiju. On je pokazao dobre rezultate i ja u mom mestu imam ljude kojima je na taj način otkriven rak debelog creva, koji su operisani i koji su danas živi, a koji ne bi bili živi. Taj projekat je počeo pre pet godina i meni je zadovoljstvo da je on danas uspostavljen na racionalnom nivou i to je nešto što sigurno daje rezultate.
Ono što je u našoj javnosti sigurno dobro prihvaćeno, toga smo svi bili svesni i videli u svojim sredinama, to su dobre akcije koje se sprovode i uz pomoć medijskih kuća, kao što je B 92, nabavka mobilnog mamografa. Znači, nešto što kroz medije i kroz podizanje svesti o potrebi pregleda i o dostupnosti tog pregleda daje motiv našim sugrađanima da se jave na taj pregled i da ih obave.
Međutim, to nije način rešavanja problematike vezane za maligne bolesti. Znači, nešto što je dobro i što može da pokrene i podigne svest o potrebi kontrole, ali ono što je naš zadatak jeste da borbu protiv malignih bolesti uvedemo kroz institucije sistema koje imamo, upravo podižući kapacitete na ovakav način.
Ono što je takođe važno jeste dato u članu 26,. dat je osnov za formiranje republičke stručne komisije koja će utvrđivati vodiča dobre prakse. To je nešto o čemu smo mi dosta puta raspravljali na Odboru za zdravlje. Čuo sam mnogo rasprava od svojih kolega, između sebe raspravljamo, znači, nešto što nama treba.
Gospodine Milosavljeviću, povodom jedne druge prilike sam dao jedan komentar, da formiranjem komisije nekada bude pošalica da u stvari odlažete rešavanje problema. Nadam se da to neće biti i ovaj slučaj, odnosno da će ta stručna komisija odraditi te vodiče. Oni su potrebni. Znači, imamo nekoliko vodiča, ali nemamo sve ono što je neophodno za funkcionisanje i rad lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koji je danas opterećen adminstrativnim procedurama, a nekada onemogućen adekvatnom edukacijom da prati sva savremena saznanja i da tačno zna šta kako treba da radi.
Mislim da što preciznijim definisanjem vodiča dobre prakse ćemo pomoći kako lekaru da pristupa i da leči svakog pacijente, tako i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, jer ćemo na taj način jasno definisati šta i kada treba da se radi i koje procedure treba da se odrade u određenim bolestima i na taj način ćemo indirektno smanjiti troškove Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu.
Imamo još nekoliko članova koje bih spomenuo, na koje su se i moje kolege osvrnule u diskusijama. To je član 31. gde je dat pravni osnov za mogućnosti da se određene deficitarne grane medicine, stomatologije, odnosno farmacije mogu početi obavljati specijalizacije bez dve godine obaveznog radnog staža po položenom stručnom ispitu. Današnja praksa je pokazala da je današnji sistem prilično inertan i nema mogućnosti intervencije od strane ministra i ovo je sigurno dobar potez, kao i obaveza da oni koji su dobili određenu specijalizaciju, deficitarnu a i ostalu, moraju da provedu bar dvostruko vreme u radnoj organizaciji koja ih je poslala da bi na neki način ova mera imala smisla.
Moja prva reakcija i jedno od pitanja za Ministarstvo jeste bilo – zašto je bila potrebna posebna odredba da uprava za skrining počinje da radi od 1. januara 2013. godine. Kada se bolje pročita materijal i kada se vidi šta sve treba da uradi uprava za skrining, jasno je da je potrebno izvesno vreme, da je to jedan vrlo obiman posao, vrlo zahtevan posao i odgovornost jeste na Ministarstvu da u ovom periodu, tako stoji i u zakonskom rešenju, da do formiranja uprave za skrining te poslove će obavljati Ministarstvo, a da ti poslovi ne stoje i ne čekaju 31. januar 2013. godine, jer mi nemamo vremena da to čekamo, to je već moralo biti u životu i aktivnosti da se to sprovodi. Sigurno je da ćemo vas prozvati ako to ne bude.
Znam da niste svemoćni, ali mislim da akcenat na delovanju i na aktiviranju svih ovih programa može i daće sigurno rezultate. On će u prvom momentu možda delovati čak na neki način opterećujuće za zdravstveni sistem, jer otkrivanjem novih bolesti pacijenata koji praktično u sebi nose bolest, a ne znaju da imaju, napraviće troškove Republičkom zavodu, ali mi gledajući dugoročno ćemo dobiti, prvo ćemo spasiti mnoge živote, na drugi način ćemo smanjiti direktno i indirektno sve troškove koje ove bolesti nose sa sobom u kasnijem lečenju, ako se otkriju u drugoj fazi, kada je mnogo teže to lečiti i nekada nemoguće.
Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, odnosno izmenama Zakona, tu bih se osvrnuo na dve stvari. Jedna stvar je proširivanje određenih prava na stomatološku zdravstvenu zaštitu za određene kategorije stanovništva na decu stariju od 18 godina, odnosno do kraja srednjoškolskog školovanja, kao i na studente do kraja svog školovanja, najkasnije do navršenih 26 godina života.
Moram da kažem da smo imali dosta dopisa na Odboru za zdravlje. O tome smo puno puta raspravljali. Svi zajedno smo dali podršku da se taj stomatološka zdravstvena zaštita proširi i da im se omogući besplatna, na teret Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Jako mi je drago što je ta naša inicijativa zajedničkim snagama, gde smo bili i ono što mogu sa ponosom da istaknem i pozicija i opozicija i u Odboru, imali smo jedan zajednički stav da je to predlog koji treba da prođe i da je Ministarstvo taj predlog prihvatilo.
Takođe nam je drago da je prihvaćeno i proširivanje prava na pratioca osiguranika u slučaju ostvarivanja zdravstvene zaštite van mesta prebivališta, za sve one kategorije osiguranih lica koje nemaju sopstvene prihode, jer se na taj način stvaraju uslovi za ostvarivanje zdravstvene zaštite na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Ono što je po meni utisak broj dva, vezan za Zakon o zdravstvenom osiguranju, jeste uvođenje elektronske zdravstvene kartice, ne zbog elektronske zdravstvene kartice, nego ono što bi trebalo da bude u paketu zajedno. Očekujemo od Ministarstva da do kraja godine, odnosno u najkraćem periodu predloži određene zakonske propise i izmene, sve ono što treba da se uradi, da se u srpsko zdravstvo uvede informacioni zdravstveni sistem.
Bio sam direktor doma zdravlja i znam koje smo muke imali kada je počelo uvođenje informacionog sistema, vezano za apotekarsku službu. Posle toliko godina rada, danas vidimo samo dobre efekte, jer možemo da razvrstamo koliko koji lekar piše lekove, koje lekove piše, koliko koji pacijent troši lekove, koje lekove troši, znači, postoji jedna kontrola, mogućnost kontrole i mislim da je minimalna mogućnost zloupotrebe koja je ranije postojala zbog neefikasnog sistema kontrole.
Na isti način, zbog boljeg uvida i načina rada i olakšavanja rada lekarima u zdravstvenom sistemu je potrebno završiti informatizaciju zdravstvenog sistema. Imamo informaciju da je program kojim je isfinansirano to, da bi trebalo da bude završen do kraja ove godine, da su odobreni softveri za primarnu i za bolničku zdravstvenu zaštitu i da bi do kraja godine to trebalo da bude. Imamo obećanje i prošlog ministra, a dobili smo obećanje i od ovog ministra da će to biti do kraja godine urađeno.
Ono što mi očekujemo jeste i zakonsko regulisanje vođenja elektronskog kartona i celokupne medicinske dokumentacije koja je potrebna, da ne bi dolazili u situaciju koju imamo sada u pojedinim domovima, koji imaju zaokružen informacioni sistem na nivou doma zdravlja da moraju da vode dvojnu dokumentaciju, i u elektronskoj formi i u klasičnoj formi, koja je regulisana današnjim propisima.
Na taj način mislim da ćemo stvoriti pretpostavku boljeg uvida u to na koji način funkcioniše naše zdravstvo, na koji način se pružaju i kakve usluge se pružaju i da ćemo olakšati pre svega rad lekara u primarnoj a i drugim zdravstvenim zaštitama, a indirektno smanjiti troškove u zdravstvenoj zaštiti, onako kako je to obrazložio moj kolega Dušan Milisavljević.
Ovim zakonskim izmenama sigurno je da nisu urađene radikalne promene, već su predložena rešenja za neke aktuelne probleme kojima treba da se poboljša kvalitet zdravstvene zaštite. Ono što je novina u pristupu i što bih pohvalio ministra jeste jedan drugačiji odnos koji postoji i u radu samog odbora a i u saradnji sa drugim organizacijama, kako komorama zdravstvenih radnika tako i nevladinim organizacijama, jedan relaksiraniji pristup. Imali smo zadovoljstvo da čujemo predstavnike komora da su njihovi argumenti i neki njihovi predlozi uvaženi i uvršteni u zakonsku regulativu i to je ono što je pozitivno i što treba negovati u budućnosti.
Iskustvo pokazuje da su određeni bolni rezovi koji se moraju uraditi na početku mandata svake vlade i da naš zdravstveni sistem mora pretrpeti ozbiljnije promene ukoliko želimo da ga učinimo održivim ali efikasnim. Evidentno je da nas u sledećem mandatnom periodu čeka veliki izazov i da ovo ministarstvo treba da vodi onaj koji ima jasnu viziju i ko je spreman da povlači naizgled teške poteze, ali koji su dugoročno blagorodni.
Postoje pitanja na koja treba da damo odgovore kao političari – koliko novca treba za zdravstvo i kako ga treba najracionalnije trošiti, i kao građani, koliko smo mi spremni da izdvajamo novca za zdravstvo i koliko smo spremni da ga racionalno i solidarno trošimo. Kao građani, ukoliko smo zdravi, želećemo da izdvajamo manje novca. To je logika. Nismo toliko spremni na solidarnost. Ukoliko smo, ne daj bože bolesni, spremni smo da izdvojimo mnogo više novca i spremni smo na mnogo veću solidarnost. Zato je dužnost politike da nađe sredinu između ove dve strane, da napravi tačnu procenu koliko je novca potrebno i obezbedi njegovu racionalnu upotrebu.
Odgovor na ovo pitanje nosiće glasove naših sugrađana, jer pogrešna je teza da je zdravstvo besplatno. Ono ne postoji nigde kao besplatno. Zdravstvo se plaća, ali zdravstvo mora biti racionalno, dostupno i pravično. To je odgovor koji traže naši sugrađani. Onaj ko bude dao odgovor na to pitanje, taj će dobiti glasove na sledećim izborima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Mučeničkom.
Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Ostojiću.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, zakon koji je pred nama, kako rekoše kolege odnosno koleginice iz moje poslaničke grupe ima izvesnih poboljšanja, kozmetičkih. Mi mislimo da je to nekakav maksimum ove vlade i vašeg ministarstva. Dok se suštinski ne reformiše zdravstvo, moramo biti zadovoljni i ovim minimalnim poboljšanjima – bolje išta nego ništa.
Mada je celom društvu, uključujući i zdravstvo, potrebna suštinska reforma, ali, to će biti onda kada budemo doveli do takvih promena da novac zdravstveni ide tamo gde ide pacijent, kada zdravstveni novac ne služi za održavanje zdravstva nego kada u prvom planu bude čovek, pacijent i njegov interes, pa ako se leči kod privatnika, taj njegov novac ide tamo. Za to su potrebne još neke pretpostavke i verovatno će to sačekati buduću vladu, nadam se, kao što je - jedinstveni zdravstveni račun, koji ne postoji, jer postoji interes da ne postoji, onda jasan cenovnik troškova odnosno usluga koje pokrivaju obavezno zdravstveno osiguranje itd, itd.
Korupcija je nešto o čemu je pričala koleginica Judita Popović i ona je suštinski problem ne samo zdravstva nego celog društva. Znate, ako korupcija znači nekakav lični, grupni interes i to je negacija javnog interesa i opšteg interesa. Na primer, nema veze sa temom, ali, ako 25 sela u pirotskoj opštini, bilo da su uz put ili su u brdima, svi žele da auto-put prođe kroz brda a ne dolinom, da bi im sadašnji put ostao kao alternativni, ako to želi 90% građana Pirota i Babušnice, a ipak se radi suprotno, to znači da je neki drugi interes u pitanju. Da, verovatno je u pitanju i korupcija. Ne tvrdim, ali verovatno. To je vaš kolega ministar, sticajem okolnosti kolega i po obrazovanju ortoped.
Ako u nekom selu Radujevcu u negotinskoj opštini neko uzme u zakup objekat, socijalnu ustanovu, znači objekat, inventar na 15 godina, overi taj ugovor u sudu i počne da pruža usluge recimo staračkog doma i ostale, a ministar za rad i socijalnu zaštitu ne želi mesecima da izda rešenje, ni da promeni PIB ni matični broj rešenja o promeni vlasništva i stradaju korisnici tih usluga, nego se bavi ko zna čime, fudbalskim klubovima i traži da se uđe u njegovu partiju, to je isto primer korupcije i partijske države. Znate dobro da se u zdravstvu troši ogroman novac. Mi ni ne znamo koliko se novca troši.
Sećate se devedesetih godina, ministarka zdravlja se vozila u blindiranom vozilu, sa oružanom pratnjom. Sećamo se i samoubistava nekih ministara zdravlja. Na kraju krajeva, vi ste kao čovek koji je vodio VMA pričali da vam je život ugrožen od farmakomafije i tih koji okreću i kontrolišu toliki novac. Sećamo se jednog ministra odbrane koji je ubijen, a opet se vezivao za lekove.
Prosto, nasledili ste čoveka koji je bio ministar u pet vlada. Posledica je da je zdravstveni radnik i oni koji rade u zdravstvu na najnižim granama ikada – korupcija, svi doživljavaju doktore kao velike lopove itd. To je posledica onog što je bilo ne samo u ovih pet vlada, nego i ono što sam spomenuo. Tu mora suštinski da se građanin stavi u prvi plan. Kada se to desi to će biti suštinski reforma zdravstva.
Znam da iz vaših iskustva vaši pacijenti se nisu nikad žalili, ali mi od ministra zdravstva i zdravstvenih radnika treba da dođemo do ministra gde će biti zdravlja i gde će građani i pacijenti biti u prvom planu.
Znate, ako u Majdanpeku ne radi laboratorija zato što nema reagensa i neće raditi, pa ljudi moraju da idu do Bora, ako ne radi onaj rendgen isto u Majdanpeku kojim se snimaju zubi, ortopan, ili kako se već zove, pa ljudi moraju da putuju. To u principu je mnogo veći problem kada se uporedi sa činjenicom da se opširuju prava i da će iz medicinskih razloga oni koji žeče da promene pol moći to sada da urade o trošku fonda.
Gledajte kakav je to apsurd. Ovo ne možemo da rešimo. Dobro je što se prava šire i na stomatološkim uslugama i ovde kada govorim o promeni pola, ali su ovo apsurdne stvari koje moraju da budu rešene i valjda su lakše rešive. Recimo, u Negotinu žena ne može da izabere ginekologa koji će je pratiti do porođaja zato što ili jedan može da je prati ali će je drugi poroditi, a taj drugi ne može da je pregleda zato što porađa zato što je sve namešteno.
Znači, kada se građanin bude stavio u prvi plan sistema zdravstva, tada ćemo moći da kažemo da smo nešto uradili, ovako je sve kozmetika koja može da se našminka ali problemi ostaju. Zato se često čuje da smo imali odlična rešenja, ali ne daju rezultate. Voleo bih da ova rešenja daju rezultate, ali čisto sumnjam.

Zahvaljujem poslaniku Ostojiću.
Reč ima narodna poslanica Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je treća izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti u ovom skupštinskom sazivu, ne računajući izmene i dopune zakona koje se tiču zdravlja i zdravstvenog sistema, a predmet su drugih zakona, kao što su izmene Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima i izmene Zakona o komorama zdravstvenih radnika.
Svaki put kada se javi neka potreba u Ministarstvu zdravlja da se izmeni i doda neki član u postojeći zakon, imamo hitan postupak, što nije normalno pravno stanje. Kada se neki zakon donosi po hitnom postupku, nemamo vremena za kvalitetnu raspravu i to je razlog zbog čestih izmena i dopuna zakona, čime se povećavaju troškovi Skupštine, kroz celodnevne rasprave u načelu i u pojedinostima. Razlozi zbog kojih se neki zakon donosi po hitnom postupku su one okolnosti koje se ne mogu predvideti, ovde to nije slučaj, već je manir Vlade, koji postaje pravilo u ovom mandatu.
Umesto da ste nam ponudili zakon koji je suštinski i reformski, koji eliminiše neefikasnost, neracionalnost i korupciju, čime je opterećen zdravstveni sistem, mi imamo izmene ovog zakona koje daju privid reformskog, a izvode ga kvazi eksperti još od 2002. godine, od kada drže sektor zdravstva, po feudalnoj raspodeli resora i ministarstava. Pri tom su to radili improvizatorski bez ikakve prethodno napravljene strategije, stvarajući konfuziju i među lekarima i među pacijentima.
Da se luta bez prave strategije u oblasti zdravstva, dokaz su česte izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Zakon ne daje precizne odgovore na situacije koje se dešavaju u praksi, već se donose neka nova rešenja koja nemaju realnu pretpostavku da će se ostvariti.
Ovo ministarstvo je bilo najrigidnije po pitanju prihvatanja kvalitetnih amandmana narodnih poslanika, kod prethodnih izmena i dopuna, koji suštinski poboljšavaju tekst zakona čineći ga preciznijim. Mogu iskreno i sasvim sigurno da kažem, da skoro ni jedan amandman poslanika opozicije, a naročito Srpske radikalne stranke, nikad nije bio usvojen kada su na dnevnom redu bile izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju u prethodnom periodu.
Razumem, gospodine ministre, da vam nije lako da ispravite brljotine i sve one kriminalne aktivnosti koje su se dešavale u zdravstvu u vreme ministrovanja Tomice Milosavljevića, koji je podneo ostavku iz duboko ličnih razloga, a ne osvrćući se pri tom na ličnu odgovornost za takvo stanje. Ušli ste u ovo kolo, verujem, da biste iz njega najradije izašli, ali šta je tu je, ponudili ste narodnim poslanicima ove izmene za koje mislite da će u nekom smislu poboljšati ove zakone.
Izmene imaju 48. članova, koji manjim delom brišu, većim delom menjaju neke članove postojećeg zakona, što im se dodaju potčlanovi ili više stavova, što znači da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti nedorečen po pitanju prava pacijenata koji treba da budu epicentar dešavanja i interesovanja ovog zakona.
Navodite u obrazloženju razloga za donošenje ovih izmena, između ostalog, da se sa njima stvaraju uslovi za dalje unapređenje prava pacijenata. Ta prava su da pacijenti koji imaju 15 godina, koji su sposobni da rasuđuju, odnosno sposobni za samostalno donošenje odluka, imaju pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju. Pri tom je diskutabilan izraz "poslovni" da rasuđuje, odnosno sposobni za samostalno donošenje odluka. Ko to procenjuje? Mladi ispod 18 godina su mentalno nezreli i tu vidim mogućnost zloupotrebe dece.
Nedavno je Skupština usvojila Zakon o mladima. On obuhvata mlade od 15 do 30 godine života. Očekivala sam da će i mladi od 26 do 30 godine života, biti obuhvaćeni ovim izmenama zakona i imati pravo na zdravstvenu zaštitu, koju imaju i ostali mladi od 18 godina i oni do 26, ako se nalaze na redovnom školovanju.
Dakle, imamo Zakon o mladima, a jedan deo njih, to su oni ljudi od 26 i 30 godina, nema pravo na obavezan vid zdravstvene zaštite. Država bi morala u tom pogledu da ima demografsku strategiju, s obzirom na negativni priraštaj stanovništva. Oni bi trebalo da uključe mlade i do 30 godine starosti, kroz obavezan vid zdravstvene zaštite, bez obzira da li su osiguranici ili ne, jer se ta populacija nalazi u reproduktivnom dobu.
To niste obuhvatili ni izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, a niste uskladili sa nedavno usvojenim Zakonom o mladima. Kako se pokazalo da je taj Zakon o mladima ništa drugo nego samo jedna deklaracija koja nikog ne obavezuje i jedan osrednji literalni rad, što smo imali pravo, kada smo govorili u raspravi, kada se taj zakon donosio.
Dalje, šta sve predstavlja ovim izmenama kao unapređenje prava pacijenata - pravo na poverljivost informacija, pravo na odustajanje od predloženih mera lečenja i u toku samog sprovođenja postupka lečenja, nemogućnost vršenja medicinskih ogleda kod dece bez pristanka staratelja, osim ako to nije u funkciji poboljšanja zdravlja. Tu ne vidim neku značajnu izmenu, jer sve što se tiče maloletnih lica potreban je pristanak roditelja, odnosno staratelja. Zatim, pravo na poštovanje prava pacijenata na zakazivanje pregleda i dijagnostičkih procedura. Ništa suštinski kvalitetno za pacijente. To je u nekom vidu postojalo i do sada.
Ono što bi stvarno poboljšalo unapređenje prava pacijenata je da dobiju zdravstvenu pomoć u pravom trenutku, da se prošire pozitivne liste lekova RRZO, koga ovim izmenama sada naziva Fondom, zatim, ukidanje liste čekanja na preglede i terapijske procedure, oslobađača lekara i nepotrebnih birokratskih procedura i njihovo veće posvećivanje pacijentima, bolja kadrovska politika u oblasti specijalizacije i usavršavanje zdravstvenog kadra, zapošljavanje nezaposlenih lekara, bolja opremljenost medicinskim aparatima i instrumentima, bolja kadrovska struktura zaposlenih u zdravstvu itd.
Ono što navodite kao krucijalno u ovim izmenama je to što se obezbeđuje zdravstvena zaštita licima žrtvama porodičnog nasilja, obolelima od retkih bolesti i raznim socijalnim kategorijama. U slučajevima kada nemaju zdravstveno osiguranje, njihovo lečenje će se finansirati iz budžeta.
Ne znam da li u te retke bolesti spadaju ona stanja i oboljenja za koje oboleli i njihove porodice često traže dobrovoljne priloge za lečenje u inostranstvu preko medija, kao što su npr. neke operacije na srcu, transplantacija tkiva i organa, itd.
Ono što prati svaku izmenu i dopunu Zakona je osnivanje neke nove uprave i povećanje državne administracije. Tako ste ovde predvideli osnivanje uprave za skrining kao organa uprave u sastavu Ministarstva zdravlja, posebnoj organizacionoj celini koja se osniva na osnovu plana razvoja zdravstvene zaštite, usvojene nacionalne strategije iz 2008. i 2009. godine - Srbija protiv raka.
Da li će osnivanjem ove uprave biti značajno smanjen broj obolelih od ove teške bolesti? Svake godine se broj obolelih povećava, iako imamo usvojenu strategiju – Srbija protiv raka, Kancelariju za skrining, u Institutu za javno zdravlja Batut. Osnivanje uprave za skrining je koncentrisanje moći u Ministarstvu, a ne u instituciji u kojoj je mesto.
Ovim izmenama su zaobiđeni članovi zakona koji govore o dopunskom radu u zdravstvenim ustanovama, u kojima su ti isti zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici zaposleni i pored obećanja novog ministra, datog na Odboru za zdravlje i porodicu, da će se i o tome razmišljati.
Nedavno je u Beogradu boravio predsednik evropske mreže za borbu protiv prevara i korupcija u zdravstvu, koji je uočio glavne elemente sistemske korupcije u našem zdravstvenom sistemu, a koje nisu mogle ili nisu htele da vide mnogobrojne organizacije i pojedinci zaposleni u zdravstvu, čiji je posao, između ostalog, da se bave borbom protiv korupcije, a takvih je oko 5.000.
Taj gospodin koji se zove Pol Vinke rekao – u Srbiji je sistem normativnog plaćanja zdravstvenih usluga iz budžeta pacijenata mimo državnog osiguranja institucionalizovan, što nisam video ni u jednoj zemlji. Srbija ne može postati članica EU, dok ne sredi stanje u sektoru zdravstvene zaštite. Još je rekao da se iz zakona mora izbaciti sukob interesa, da je državnim lekarima dozvoljeno da imaju privatnu praksu u državnim ustanovama kroz dopunski rad.
Međutim, bivši ministar zdravlja, Tomica Milosavljević je pri uvođenju dopunskog rada rekao da se time postiže veća bezbednost pacijenata, da se otvara prostor za zapošljavanje za oko 1.000 radnika u zdravstvu, da se tim merama podstiče da se najbolji stručnjaci u ovoj oblasti zadrže u državnim ustanovama, a to je jedan od načina da se iskoreni korupcija u zdravstvu itd. Znači, sasvim suprotno od poruke koju je dao pomenuti gospodin iz EU.
Stanje zdravstva u našem sistemu je daleko od uređenosti shodno potrebama stanovništva, ali još manje od standarda razvijenog sveta. Ne samo da se ne možemo meriti sa svetom, nego čak ne možemo da se merimo i sa nekim zemljama iz našeg okruženja.
Paradoksalna je situacija da se za zdravstvo izdvaja između 8%-11% BDP, a tačan podatak nikada nismo uspeli da saznamo. Kvalitet i dostupnost zdravstvenih usluga ni iz daleka nije na onom nivou kakav bi trebao da bude, s obzirom na izdvajanja. Ona su viša nego u zemljama EU i tamo su izdvajanja za zdravstvo od 6,5%-9,5% BDP.
Na zdravstvo je potrošno 16 milijardi evra u periodu od 2002. do 2010. godine. To je samo ona suma koja je prošla kroz RZZO, ne računajući kredite i donacije. Taj podatak je došao iz EU, a od javnosti se krije i ne može se dobiti od naše vlasti. Uostalom, zbog toga i nema završnog računa budžeta za niz godina unazad kako se ne bi videlo gde su i na šta su trošena sredstva sa raznih budžetskih pozicija.
Stanje zdravlja u nekom zdravstvenom sistemu se meri i kvalitetom i obimom zdravstvenih ustanova. Ona je kod nas daleko od zadovoljavajućeg, što više poražavajuća je u odnosu na prethodno pomenuta sredstva koja su uložena u zdravstvo u proteklom periodu, za vreme upravljanja Ministarstvom zdravlja kadrova iz G17 plus.
Zašto je tako­? Nije teško naći odgovor. Uzrok leži u korupciji, toj najmalignijoj društvenoj pojavi koja razara svako društvo pa i ono najbogatije. Po tome smo visoko kotirani u svetu. Da je korupcija i to sistemska i visoko ukorenjena u zdravstvu i sami ste priznali kao Vlada kada ste popunjavali upitnik Evropske komisije za kandidaturu u EU, a ta priznanja stižu i od vaših prijatelja iz EU, Evropske investicione banke i Svetske banke od kojih uzimate kredite za projekte u zdravstvu, a koje će otplaćivati generacije.
Izveštaj Svetske banke iz 2006. godine, na primer, ukazuje na koruptivnu spregu vlasti sa konsultantima i stranim ekspertima. U cilju namirivanja pojedinaca i interesnih grupa, pre svega, jedne političke stranke, što se postiže preko nameštenih tendera, pri renoviranju, izvođenju građevinskih radova nad zdravstvenim objektima i pri nabavci skupe medicinske opreme uz obavezan procenat, naravno. Legalna i visoka korupcija, verovatno spada u društveni prihvatljiv nivo korupcije.
Da tako nešto postoji uveravali su nas poslanici DS kada je pre neki dan ovde bila rasprava povodom izveštaja o radu Agencije za borbu protiv korupcije. Dakle, društveno prihvatljiv nivo korupcije je modus vivendi u Srbiji. To što je za vladajuću koaliciju postojanje društveno prihvatljivog nivoa korupcije dozvoljeno za nas i najveći deo građana je nepodnošljivo. Ta visoka korupcija je samo sporadičan predmet policijskog istraživanja, istraživanja UBPOK i Tužilaštva za organizovani kriminal. Ona predstavlja šumu koja se ne vidi od drveta, tzv. sitne korupcije koju čine davanje mita lekarima ili uzimanje mita od strane istih, što dokazanih, što lažnih i to najčešće od 100 do 500 evra. Ne opravdavam ni tu sitnu korupciju, ali ona može da donese štetu po džep samo pojedincu i kao takva ne može da ugrozi sistem u onoj meri u kojoj to može visoka korupcija. Ona je skrivena iza bombastičnih naslova štampanih elektronskih medija o nekom doktoru koji je primio mito, od 200 evra, od pacijenta za neku zdravstvenu uslugu. Tako se javnosti zamagljuju korupcionaške afere kojih je u zdravstvu u proteklih 10 godina demokratije u Srbiji bilo mnogo.
Podsetiću na neke. Nabavke opreme Institutu Sremska Kamenica, gde je u prvostepenom sudskom postupku dokazana krivica aktera ovog događaja, ali je drugostepeni postupak odbačen. Da li je pri tom bilo nekih političkih pritisaka na taj sud pokazaće dalji događaji i afere sa listama čekanja na zračenje vezane za tu ustanovu? Od korumpiranog sudstva koje je takođe visoko kotirano po korupciji u našem društvu ne možemo ni da očekujemo da rešava korupcije u zdravstvu. Zatim, šifrovane afere kraba i kraba dva iza kojih se krije obuhvatanje istraga za teška krivična dela protiv zdravlja ljudi zbog sprege sa proizvođačima i trgovcima lekova, kao i zloupotreba službenog položaja čelnika Onkološkog instituta. Onda afera oko rekonstrukcije Zdravstvenog centra Studenica.
Oko rekonstrukcije Kliničkog centra Srbije koji je posebna priča zbog toga što nije ni započeta usred manjkavosti projektne dokumentacije, probijanje rokova, povećanje vrednosti radova, potrošen novac u druge svrhe itd, samo su neki od elemenata čime bi trebalo da se pozabavi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Inače, za ovaj klinički centar vezana je još jedna vest iz rubrike "Verovali ili ne". Klinički centar Srbije nema para da kupi sapun, pa je prinuđen da konkuriše za sredstva iz humanitarne pomoći za tu namenu. Ako ste poštovani gledaoci i građani koji pratite ovaj prenos Skupštine pomislili da se radi o vesti iz mrskih i mračnih 90-ih, u zabludi ste. Vest nosi datum 16. jul 2011. godine. Tu su još propali projekti reforme transfuziološke službe.
Slična je situacija i sa virusološkim Institutom Torlak koji je nekad pravio vakcine za domaće potrebe, čak i izvozio vakcine, a to je bilo vreme, da podsetim, kada u Srbiji ništa nije valjalo, pa je došla demokratija. Zatim afera Jucit, gde je avansno plaćeno 33 vozila hitne pomoći, a nijedno nije isporučeno itd. Ovo su samo neke od najvažnijih afera koje su vezane za ovo ministarstvo, a nabrajanje ostalih zahtevalo bi jednu višednevnu skupštinsku raspravu.
Što se tiče izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i tu ima dosta izmenjenih članova koje zbog usklađenosti sa drugim zakonima ili evropskim propisima, koje zbog pravno tehničkih redakcija. Ima izmena koje ste označili kao proširivanje prava drugih lica bez zdravstvenog osiguranja. Kako ste naveli u obrazloženju ovo su takođe izmene koje nisu suštinske, već verovatno podstaknute namerom da se o njima priča lojalnosti, da se ne priča i ne piše o aferama za vreme ministrovanja Tomice Milosavljevića, da se one zaborave, jer se približavaju izbori, a kampanja je već počela.
Osvrnula bih se i na stomatološku zdravstvenu zaštitu koja je od donošenja Zakona o zdravstvenoj zaštiti 2005. godine, njegovim izmenama i dopunama, kao i Zakonom o zdravstvenom osiguranju, stalno bila predmet restrikcija po pitanju prava osiguranika na tu vrstu zdravstvene zaštite. Doprinos za zdravstveno osiguranje nije smanjen iako je lečenje, usta i zuba isključeno iz prava po osnovu osiguranja za građane, osim dece i punoletnika do 26 godine koje se nalazi na školovanju, trudnica, starijih od 65 godina i nekih socijalnih kategorija. Tako imamo situaciju da građani plaćaju dvostruko, preko osiguranja i iz sopstvenog džepa za stomatološko lečenje.
U sadašnjem stanju posle mnogobrojnih eksperimenata reformskih eksperata u oblasti stomatološke zdravstvene zaštite koja je prva žrtva takvih reformi, a to imam pravo da kažem pošto radim u toj službe, već 25 godina. Imamo desetkovanu i osakaćenu stomatološku službu u domovima zdravlja. U službi su ostali samo malo brojni stomatolozi koji rade uglavnom u sektoru dečije i preventivne stomatologije sa opremom i instrumentima kojima je mesto u muzeju jer su neki stari 40 pa i 50 godina. Izvlačeći pri tom maksimum od svojih znanja i sposobnosti samo zahvaljujući posvećenosti svome poslu.
U EU prema kojoj ste opredeljeni broj stomatologa u državnom zdravstvu na sto hiljada stanovnika je najmanje tri puta veći nego kod nas. Posledica takvog dugogodišnjeg odnosa vlasti prema tom sektoru zdravstvene zaštite je da dobijemo nove generacije krezubih ljudi kojih je i sada mnogo i to gospodine ministre, ne samo Šojićevih glasača već i ostalih. Pa umesto slogana da Srbija nema alternativu prikladniji je slogan koji je posledica ekspertske reforme u zdravstvu sa krezubom Srbijom u Evropu nego šta.
RZZO konstantno je povećavao prihod od 2004. godine do 2010. godine. Oko 20 milijardi dinara za svaku godinu. Tako je prihod u 2004. godini iznosio 84 milijardi dinara, a 2010. godine 176 milijardi dinara. Istovremeno sa izuzetno visokim rastom budžeta RZZO i proteklom periodu imamo restrikciju prava na stomatološku zdravstvenu zaštitu, a ovim izmenama se daje primer da se u toj oblasti značajno poboljšavaju prava pacijenta, što nije tačno. Radim u toj struci pa znam kako je stvarno stanje. Broj obolelih od malignih bolesti se povećava iz godine u godinu, od kojih dve trećine umre. Takođe, su u porastu i druge hronične ne zarazne bolesti kao što kardio vaskularne i dijabetes. Nema potrebnog izdvajanja novca iz kase Republičkog zavoda za prevenciju i lečenje ovih bolesti, iako je očigledno da para ima na rastući budžet svake godine u RZZO.
Srbiji nedostaje četrnaest aparata za zračenje onkoloških pacijenata. Sredstva da se oni nabave, predstavljaju minornu sumu od 50 miliona evra u odnosu na 15 milijardi koje su potrošene za zdravstvo od 2002. godine do 2010. godine i zbog čega imamo da oko 3500 onkoloških bolesnika umre u Vojvodini ne dočekavši red na listi čekanja za zračnu terapiju. Ima i nekih novina u ovim izmenama i dopunama, kao što je izmena isprave osiguranju zdravstvenom karticom koja treba da se izvrši u roku od tri godine od stupanja na snagu ovog zakona. ova novina, smatra nema pretpostavku da može biti ostvarena u navedenom roku, s obzirom na iskustva koje imamo sa zamenom pasoša ili čitačima čipovanih ličnih karata jer se ne stvore prethodno standardi da se oni mogu ostvariti.
Sve u svemu bilo bi bolje da je donet nov zakon o zdravstvenom osiguranju umesto ovih 55 članova koji suštinski reformski sa pluralizmom zdravstvenog osiguranja kakav postoji u razvijenim zemljama. On bi omogućio pravi izbor lekara na svim nivoima zdravstvene zaštite na celoj teritoriji Srbije sa većim obimom, sadržajem i kvalitetom zdravstvenih usluga. Umesto toga mi i dalje imamo monopol državnog osiguranja kao generatora sistemske korupcije i neobavezno dobrovoljno osiguranje za samo određene vrste zdravstvene zaštite.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.